Меморандум министру Вучићу

МЕМОРАНДУМ МИНИСТРУ ИНФОРМИСАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, Г. АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ

Поштовани господине Вучићу,

Одавно сам желео да се обратим министру информисања. Нисам то учинио, јер сматрам да не вреди улудо губити време. Ситуација се сада променила, јер први пут од 1945. године Србија има некомунистичке министре, па и на челу тако важног ресора као што је Ваш.

Верујем да је циљ Вашег рада слобода штампе у Србији. Уосталом, још стари радикали су се борили, и изборили, за то начело. „Штампа у Краљевини Србији је слободна“, писало је у Уставу из 1903. године, изгласаном од стране радикала.

Нешто слично пише и у актуелном Уставу – изузев одреднице о краљевини – али, на жалост, данас у Србији слободе штампе нема.

Да би се прокламована слобода штампе остварила, потребно је, по мом скромном мишљењу, испунити неколико услова.

1.

ПИТАЊЕ ПРОДАЈЕ НОВИНА

Прва сметња слободи штампе је монопол у продаји. У Србији има око 4.000 новинских киоска. На око 90 посто киоска могу се продавати само новине и часописи који пишу по вољи владајућим комунистичким странкама. Монопол у продаји штампе имају државна предузећа, попут „Политике“, „Борбе“, „Штампе“, „Дувана“ и других.

Ова предузећа бојкотују независну штампу, на више начина. Када смо београдском „Дувану“ понудили да продаје „Погледе“, добили смо одговор да на њиховим киосцима „нема довољно места за сву штампу“. Предузеће са највећим бројем киоска, „Политика“, узима сву штампу, али после не жели да исплати приходе од продаје. „Политика“ је држала наш новац – у време када смо јој давали новине – све док инфлација не би учинила своје. Са финансијским директором „Политике“, Душаном Јовановићем, 1992. године имао сам следећи дијалог:

– Треба да нам исплатите приход од продаје „Погледа“, одавно је прошао уговорни рок.

– Не могу још, ускоро морамо да исплаћујемо плате.

– Какве везе има наш новац са вашим платама?

– Ако вам се не свиђа овако, не морате да продајете новине на киосцима „Политике“.

За период 1990-1995, продајна мрежа „Политике“ оштетила је „Погледе“ за око 500.000 марака. Губитак сличне висине нанела нам је и „Борба“. Једном приликом, за 10.000 продатих примерака “Погледа“, после више месеци чекања, „Политика“ нам је уплатила суму за коју се могло купити 5 (пет) пфенига. Другом приликом, за 5.000 продатих примерака „Погледа“ уплаћено нам је 10 пфенига. Трећом приликом, за 5.000 продатих „Погледа“ није нам уплаћено ништа, јер је „Политикин“ дуг постао мањи од најмање новчанице у оптицају.

Сва три примера потичу из времена велике инфлације 1993. године. Иначе је губитак наших новина у пословању са „Политиком“, „Борбом“ и другим државним кућама, просечно 50-60 процената од продатог примерка. Наиме, они нам задржавају новац од продаје новина по пет-шест месеци, а ни једне године инфлација није била испод 100 посто. Примера ради, априла 1998. уплаћена нам је продаја за новембар 1997.

Како уредити да се новине слободно продају?

Мислим да би Србија требало да има законе о продаји штампе попут оних у западним државама. Из тих закона истичем неколико следећих принципа:

Прво, фирма која се бави продајом новина мора да продаје све новине које јој се понуде, а које тужилац није забранио. Ако одбије да продаје неки понуђени лист, губи дозволу за рад.

Друго, све новине узете у продају морају бити изложене на исти начин, а према прописаним правилима (на једну страну дневна штампа, на другу часописи, итд). Ако се једне новине нападно истичу, а друге скривају испод тезге, следи реакција инспекције, после које несавесна продајна мрежа може изгубити дозволу за рад.

Треће, исплата прихода од продаје новина мора бити прилагођена роковима у којима новинске куће плаћају репроматеријал. У нашим условима, то је рок од 15 дана.

Четврто, на новинским киосцима видљивим са улице не смеју се продавати порнографски часописи. Растурање порнографије у Србији је испод сваке границе примитивизма.

Дакле, ако се не обезбеде једнаки услови за продају новина, нема говора о слободи штампе.

С друге стране, морају постојати једнаки услови за добијање радио и телевизијских фреквенција. „Погледи“ су још 1992. тражили фреквенцију за телевизијску станицу, али наш захтев није ни узет у разматрање.

2.

У Србији постоји само једна фабрика новинског папира, „Матроз“ из Сремске Митровице. Током претходног периода, овој фабрици није била дозвољена слободна продаја папира. Она је била принуђена да сав папир даје режимским комунистичким гласилима, „Политици“ и другима, и то бесплатно. Држава је покривала губитке „Матроза“, али не потпуно. На крају је „Матроз“ доведен до пропасти.

Истовремено, увоз папира је или забрањиван, или онемогућаван високим царинама и другим мерама, тако да је слободна штампа често била на ивици пропасти. Наш лист је повремено морао бити штампан на вишеструко скупљем офсет папиру, намењеном за штампање књига, или, у појединим периодима, није ни излазио.

Дакле, ако једне новине папир добијају бесплатно, а друге га не могу набавити ни на који начин, онда се не може говорити о слободи штампе.

3.

ПИТАЊЕ СТРАНИХ ФОНДОВА

Страни фондови, попут „Сорошевог“, финансирају преко 50 новина, радио и телевизијских станица у Србији. Ова група медија налази се у истом положају као и режимски комунистички медији; њихово излажење, односно емитовање програма, загарантовано је под ма којим условима, јер добијају потребну помоћ у репроматеријалу, опреми и новцу. Другим речима, ма шта писао неки лист дотиран из иностранства, или из Београда, свеједно, он неће пропасти због лоше уређивачке политике. Његов рад не оцењује слободно тржиште, већ неки пропагандни центар. Тако се, после неког времена, читаоци наводе на погрешан закључак, мислећи да нешто вреди, чим тако дуго опстаје. Када због ставки наведених под 1. и 2, током 1995. године „Погледи“ нису излазили неколико месеци, „Сорошева“ гласила су то протумачила као „пропаст националне опције“. Тиме су обманули своје читаоце, јер заправо ствар стоји обрнуто: чињеница да „Погледи“ излазе тако дуго доказује жилавост српске националне опције. Када би радили у истим условима као ми, сви ти листови би се погасили у кратком року.

Конкретан захтев Министарству информисања Србије, поводом овог питања, је следећи: може ли Министарство да заштити независне новине од нелојалне конкуренције лажних независних новина? Наиме, и у Сорошевим новинама, као и у „Погледима“, пише да су то независне новине. Ознака о независности, на листовима зависним из иностранства, заправо је лажно представљање. То лажно представљање доводи у забуну читаоце, а заиста независним новинама и часописима наноси моралну и материјалну штету.

На крају, господине министре, желим Вам успешан рад.

У Крагујевцу,

27.04.1998.

С поштовањем,

Главни и одговорни уредник листа „Погледи“

Милослав Самарџић

 

(БРОЈ 214, 1. МАЈ 1998)

 

П.С.

На ово писмо није било никаквог одговора.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *