Мој отац, пуковник Драгутин Кесеровић

Милена и Младен Кесеровић, ћерка и син пуковника Драгутина Кесеровића. Стоји Драгутинова унука Дубрава Симић (ћерка Драгутинове ћерке Наде, рођене 1935. у Невесињу)

Милена и Младен Кесеровић, ћерка и син пуковника Драгутина Кесеровића. Стоји Драгутинова унука Дубрава Симић (ћерка Драгутинове ћерке Наде, рођене 1935. у Невесињу)

МИЛЕНА ГАЛИЋ

Мој отац, пуковник Драгутин Кесеровић

За наш лист говори ћерка легендарног четничког команданта

Разговарао: Милослав САМАРЏИЋ

 

Антрфиле

КРУШЕВАЦ, 14. ОКТОБРА 1944.

Професор Ђорђе Кесеровић, Драгутинов син, сведочи о овом историјском дану

ЗАБЕЛЕЖИО: Александар ГАЛИЋ

 

Госпођа Веселинка Кесеровић, супруга  пуковника Драгутина Кесеровића, налазила се октобра 1944. у Крушевцу, у кући у Пећкој  улици. Са њом, осим петоро деце, била је на истој адреси и једна старија жена, коју су звали Кића.То је била мајка комунисте Вељка Влаховића, чији је други син, Стеван, капетан, погинуо као четнички командант.

Драгутин Кесеровић се налазио на ободу града, спремајући се да изврши напад на немачке јединице сконцентрисане у самом Крушевцу.

То је био  период када су Немци вршили масовна стрељања на периферији града. Пећка улица водила је право на то стратиште, на брду Багдала, одакле су се ноћу јасно могли чути повици и запомагања српских мученика. Грађани би ујутру затицали ципеле и папуче, по којима су препознавали своје рођаке и пријатеље. Била су то тешка времена, у којима је и породица Кесеровић оправдано стрепела за своје животе.

И заиста, Немци су убрзо ушли у кућу у Пећкој улици, одводећи све укућане у Рајхскоманду. Госпођа Кесеровић је спроведена на испитивање, док су деца остала у ходнику са госпођом Кићом. То је трајало сатима. Госпођа Кесеровић се није појављивала, а деца су, изморена и престрашена, поспала по клупама.

После извесног времена, из једне од просторија излази немачки подофицир и рукама покушава да објасни госпођи Кићи да могу да иду. Не успевају ни да питају шта се догодило са госпођом Кесеровић. Било је већ касно увече, око поноћи, када су се вратили кући. Ноћ је била дуга и бесана. Госпоћа Кесеровић се тек ујутру појавила на вратима.

У неизвесности пролазе два наредна дана. Трећег дана, немачки камион се зауставља испред куће. Немачки војници улазе унутра и уз паничну дреку спроводе укућане ка камиону. Пут их води ка Багдали. “Готово је”, размишљају, “одатле се нико не враћа”.

Сумрак је већ падао када су стигли. У наручју госпође Кесеровић плакала је Милена, најмлађа ћерка, тада једногодишња беба. Немци су бивали помало неодлучни, као да су помишљали шта ће са децом. Текао је разговор између два официра, минути су били дуги, сумрак и мирис барута утонули су у испражњене душе немоћника. И када се чинило да је пала одлука, изненада се појављује џип са једним немачким официром. Дословно искаче из џипа и машући рукама виче да се нешто обустави. Толико су разумели. Враћени су у камион и одведени кући. Касније су сазнали да је Драгутин поручио немачким командантима: уколико се нешто деси његовој породици, цео Крушевац ће горети.

Ноћ су пробдели, очекујући да се поново нешто страшно догоди. Следећег дана неко је закуцао на врата. Отворили су. Веселинка је одшкринула врата и угледала двојицу људи у цивилу. Била су то два четника из корпуса пуковника Кесеровића: “Госпођо Кесеровић, спремите се брзо, господин пуковник Кесеровић Вас чека” – рекли су.

Изашли су из куће на брзину, успевајући да узму само најнеопходније ствари. Драгутин Кесеровић је знао њихово кретање. Тек што су се домогли сигурности прве шуме, напад је отпочео. Следе већ познати догађаји тога дана, 14. октобра 1944. Јединица пуковника Кесеровића улазе у Крушевац. Враћа се и његова породица. Црвена Армија, а затим и партизани, улазе накнадно. Пуковник Кесеровић се, са својом јединицом, повлачи из града, избегавајући, у последњи, час заробљавање.

Породица Кесеровић је сада изложена новим хапшењима. Овога пута, госпођа Кесеровић се обрела у партизанском затвору. Милена, као дете, о којој не успевају да се старају нешто старије сестре и браћа, и сама доспева у затвор, где проналази мајчин загрљај. Следе тешки дани у којима је госпођа Кесеровић изложена мучењима стражара, али и самих затвореница, које су таквим понашањем покушавале да се додворе џелатима. По сећањима саме госпође Кесеровић, стражари су је не мали број пута понижавали пљујући јој у косу, ударајући је кундацима уз псовање.

Процес је био у току. Пролазили су дани, током којих је у  неколико наврата до ње допирала информација да је већ осуђена на стрељање. Бринула се шта ће бити са дететом које је почело да обољева од туберкулозе лимфних жлезда, услед боравка у влажним и хладним затворским ћелијама. Чак је у једном тренутку била изведена пред стрељачки вод, али је одлука убрзо повучена, а она је враћена у ћелију. Била је то игра исцрпљивања. Процес је завршен. Била је слободна. Када је чула пресуду, пала је од исцрпљености. Успела је само да прозбори: “Хвала вам што ме враћате мојој деци.” Није ни била свесна какав је живот очекује.

Дошла је кући, на исту адресу у Пећкој улици. Прошло је можда месец дана. На улици јој је пришла једна стара познаница и са страхом, у пролазу, успела да је упозори:

“Весо, бежи! Овде за тебе нема живота!”

Госпођа Кесеровић крајем 1944. године напушта, са децом, Крушевац. Пут их је водио на север, у село Пироман код Обреновца, родно место Драгутина Кесеровића. Тамо почиње тежак живот пун стрепњи, глади и понижења, која не престају до саме њене смрти. Следеће године сазнају да је Драгутин ухваћен, осуђен и стрељан. Остављена од свих, прима милостињу победника. Сви, па и добар део родбине, одричу се Драгутина Кесеровића и његове породице. Проћи ће више од 10 година, а да не успева да добије никакво средство прихода. Деца су расла у великом сиромаштву, без заштите оца и разумевања оних који су им, бар као рођаци, могли помоћи. Тек након тог периода, добија помоћ од људи из српске емиграције. Помоћ је била скромна, али је много психолошки значила.

У међувремену, старија деца, Младен, Нада и Ђорђе, раде као слуге код “сеоских газда”, те су се код њих и хранили. Најмлађа ћерка, Милена, живи са мајком у једном одељењу, без хране и огрева. Старија деца успевају да добију стипендију, завршавају школе и финансирају најмлађу ћерку.

Госпођа Кесеровић је умрла 1983. године, у својој 81. години.

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

У невеликом, али лепо уређеном, стану у Обреновцу, живи Милена Галић, најмлађа ћерка пуковника Драгутина Кесеровића, једног од три најважнија команданта у војсци генерала Драже Михаиловића.

Милена је рођена 4. децембра 1943. године, у близини ратног штаба свог оца, на обронцима планине Жељин (у књигама је, касније, уписана погрешна, 1941. година, под истим датумом). У време великог страдања српског народа од свирепих комуниста, коме су највише биле изложене управо породице најистакнутијих српских бораца, била је још беба, али је, са мајком, ипак доспела у затвор. Била је можда најмлађи комунистички сужањ.

И поред многих препрека, завршила је школу и запослила се. Удала се за антикомунисту, Момчила, који је преминуо рано, од срца.

Мајка Веселинка је Милени брижљиво преносила успомене на оца. Тако је и Милена своју животну причу пренела на сина јединца Александра, дипломираног електротехничара. Александар је један од многих наших младих стручњака за које држава није у стању да обезбеди посао. Али, уместо да оде у бели свет, где би с дединим именом свакако добро прошао, он је одлучио да остане овде и подели судбину свог народа. Александар ни овде не жели да тргује са дединим именом. Одбио је примамљиве – у финансијском смислу – понуде неких опозиционих странака, које се јавно заклињу у четнике, а испод жита раде нешто сасвим друго. Тако, Милена живи од скромне пензије, док Александар зарађује држањем приватних часова за ђаке и студенте. Управо је почео да сакупља податке за књигу о деди, коју намерава да напише.

Госпођо Галић, реците нам, најпре, нешто о пореклу Кесеровића?

Кесеровићи потичу из Доњег Колашина, одакле се Радивоје, са своје четири сина, доселио у Србију. Један син се настанио у Оглађеновцу, у ваљевској Подгорини, а тројица су дошла у Пироман, код Обреновца. Један од четири сина звао се Петар. Он је имао три сина: Радисава, Ранисава и Лазара. Ранисав и његова жена, Анка, имали су седам синова и једну ћерку: Чедомира, Златомира, Витомира, Драгутина (мог оца), Милутина, Тихомира, Божидара и Милену. Драгутин и Милутин су били близанци.

Када је рођен Драгутин?

Рођен је 21. новембра 1896. у селу Пироман код Обреновца.

Да ли сте сигурни за датум, с обзиром да су сва документа уништена?

Јесам, то ми је мајка рекла. Она је свакако знала рођендан свога мужа.

Одакле је Ваша мајка?

Моја мајка Веселинка потиче из Невесиња, из породице Поповић. Рођена је септембра 1903. од оца Мирка и мајке Љубице. Мирко је био трговац, имао је кућу и радњу (гвожђару) у главној улици у Невесињу. У слободном времену бавио се писањем. Био је савременик Дучића и Шантића, објављивао је у листу “Голуб“.

Моја мајка је имала два брата и две сестре. Најстаријег брата, Бранка, убили су партизани. Када су сазнали да му Драгутин пише из шуме, дошли су испред куће и прстом му дали знак да изађе. Погођен је са два хица у главу. Мајка и отац сакупљали су расут мозак, док су се комунисти наслађивали. Убрзо је мој деда Мирко умро од туге.

Други брат моје мајке, Недељко, преминуо је 1999. године у Новом Саду. Једна њена сестра је преминула у Чикагу, а једна живи у Београду.

Ваш отац је учествовао и у Првом светском рату…

Живот мог оца Драгутина одређен је са два светска рата, која су ударила печат на његову судбину. Као младић, прошао је Албанску голготу 1915. године, а као Дражин командант, на челу својих корпуса, доживео је још страшнију Голготу у Босни, 30 година касније. Прва голгота била је привремена, друга је била коначни пораз Србије и српског народа, који мој отац неће преживети.

Када су се упознали Веселинка и Драгутин?

Упознали су се 1926. године у Невесињу, када је мој отац тамо био на служби.

Колико деце су изродили?

Имам два брата и две сестре. Верица је рођена 1929. у Мостару, Младен 20. априла 1931. у Котору, Ђорђе 10. априла 1933. у Невесињу, а Нада 24. априла 1935. такође у Невесињу. Ја сам рођена 4. децембра 1943. у селу Плеш, код жупског Александровца.

Младен је возач у пензији, живи у Стублинама код Обреновца,  има ћерку. Нада је професор у пензији, има сина и ћерку, обадвоје су лекари. Ђорђе је професор у пензији, живи у Добоју.

У којим местима је, пре рата, службовао Ваш отац?

У Невесињу, Мостару, Котору и Крушевцу.

Да ли сте, током рата, били изложени окупаторском терору?

Немци су мучили мајку, како би открила где се налази отац. После овога, отац нас је водио са собом. Живели смо у околини Бруса и Александровца.

Где Вас је затекао наилазак комуниста?

У Крушевцу. Мајку су одмах одвели у крушевачки затвор. Старије сестре и браћа, пошто нису знали шта ће са бебом која је плакала и дан и ноћ (то сам била ја), однели су ме у затвор и замолили да и мене приме, да будем са мајком. Управник затвора је то дозволио. И тако сам заједно са мајком одлежала месец дана на голим даскама. Комунисти су мајци наредили да премести венчани прстен са десне на леву руку. Кундаком су јој пребијали слабине, пљували су је… Псовали су јој “мајку четничку“ и свакога дана претили да ће сутрадан бити стрељана. Мог оца су називали крвником и зликовцем. Како ја њих да назовем…

Тих месец дана трајали су као вечност. Док смо мајка и ја биле у затвору, пијани Руси су покушали да силују моју најстарију сестру. Морала је да се крије по комшилуку. Комунисти су се ноћу пели на таван и прислушкивали, мотрили на нас.

Да ли сте и касније доживљавали тортуру? Како је изгледало носити презиме Кесеровић?

Прва понижења и горчину живота осетила сам у школи у Пироману. Била сам одличан ученик. То комунисти нису могли да ми одузму. Дању сам помагала мајци у пословима, сакупљала сам гранчице по шуми да би имали чиме да подложимо ватру, и ако имамо нешто да скувамо, а ноћу сам учила уз лампу. Када немамо гаса – онда уз жижу. Верица је убрзо отишла код стрица Витомира у Београд (касније је емигрирала у Енглеску), два брата и сестру узели су за слуге, а мајка и ја остале смо у празној собици. Жена, власник куће, закључала је врата, па смо ставиле сандук испод прозора и тако излазиле. У школу сам ишла боса, а зими у вуненим чарапама подшивеним неком кожом. Те зиме су биле јаке, сметови такорећи до браде. Основна храна били су нам проја и качамак – на води, без млека и без масти. У школи, када је одмор за ужину, ја бих се скривала, да ђаци не гледају како немам шта да једем. Вирила сам и посматрала како слатко једу, неко кајмака и сира, неко сланине и пршуте, а неко Бога ми и печено пиле. Гледајући, ја сам постајала сита.

Да ли сте, касније, имали проблема на послу?

Нису хтели да ме приме у “Прву искру“ у Баричу. Директор је отворено рекао мом мужу: “Она је ћерка Драгутина Кесеровића, не можемо да је примимо“. После сам била службеник у Индустрији школских учила “Наша школа“. Чим се оженио самном, Момчило је одмах премештен из војног у цивилни део “Прве искре“. Мој муж је био антикомуниста. Крстио га је, 1934. године, поп Момчило Ђујић, у Малешевцима код Босанског Грахова, где је рођен.

И мој син је имао доста проблема од комуниста. Као најбољи ученик, био је у групи ђака која је носила венац на прослави поводом ослобођења Обреновца. Међутим, директор је ушао у поворку и узео му венац, а учитељица је упућена у комитет на разговор. Знам особу која је наредила директору да мом сину узме венац. Тај “друг“ је радио у комитету. Питам се, да ли сада чита ово?

Можете ли испричати нешто из ратних дана, што Вам је мајка пренела?

Једном је отац дошао да нас обиђе. Сео је поред пећи, био је ћутљив и нерасположен. На мајчино питање, одговорио је да не иде баш како би требало. Мајка му је рекла: “Драго, ти си мали да било шта учиниш у тој ситуацији“. Отац је лупио чизмом и строго јој одговорио: “Госпођо Кесеровић, Ви сте домаћица и мајка петоро деце, припашите кецељу и окрените се деци, а ја сам заклет краљу, народу и отаџбини да отаџбину браним до краја. Мора бити гробова, мора бити жртава. Не може се добити слобода као готово јело на послужаонику. Ја сам своју главу ставио у торбу“.

Када је Ваша мајка сазнала да је Драгутин заробљен?

Касно, пошто нам није био доступан ниједан извор информисања. Када је најзад сазнала, покупила нас је и одвела пред затвор. Рекли су јој: “Другарице, закаснили сте“.

Где је гроб Вашег оца?

О гробу мога оца ништа се не зна.

 

(ФЕБРУАР 2000)

14 мишљења на „Мој отац, пуковник Драгутин Кесеровић

  1. You’re sure thus significantly when it comes to the following issue, created me personally i think think about the idea by countless a variety of angles aplikasi berita saham terbaru. Its for instance women and men aren’t serious until it is something to achieve with Young lady coo! Your own stuffs spectacular. At all times take good care of up!

  2. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  3. I do not perhaps understand how I finished right up below, having said that i imagined the following distribute had been very good. I wouldn’t identify which that you are having said that surely you’ll a well-known blogger in case you aren’t currently.. beli moulding line Best wishes!

  4. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  5. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  6. definitely like your web page nevertheless you have to take some of the punctuation for a lot of your site content saham bei. A lot of choices rife by using transliteration troubles we in locating the idea really troublesome in all honesty on the other hand I will definitely are available once again just as before.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *