Мољевићева мапа је Пашићева

ЕКСКЛУЗИВНО!

Мољевићева мапа је Пашићева

Водећу политичку личност Равногорског покрета, др Стевана Мољевића, „Време књиге“ оптужује за „великосрпски хегемонизам“. Како се, уз фалсификовање историје, повезују ондашњи српски „злочини“ са савременим?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Весовић и Николић можда и нису размишљали о стратегији „Времена књиге“. Пре би се рекло да они, једноставно, нису савладали материју

 

Откуд генерал Дража у „Времену књиге“? Лаконски одговор могао би да изгледа овако: отуд што је он ту ипак негативан јунак

 

Према Вујаклији, хегемонија означава само водећу улогу неког народа, неке партије, класе или групе људи, не и угњетавање

 

Књига „Уједињене српске земље (Равногорски национални програм)“ Милана Весовића и Косте Николића, привукла нас је не толико због наслова, колико због – издавача. Јер, уистину је необично да „Време књиге“ објави једну публикацију о четницима генерала Драже Михаиловића, и то, на први поглед, објективну.

Необичност потиче отуда што и ова издавачка кућа, попут истоименог листа, постоји искључиво благодарећи дотацијама из иностранства. А Ђерђу Сорошу, и осталим носиоцима политике Новог светског поретка на пропагандном плану, свакако није стало до афирмације српске културе и знаменитих личности српске историје. Напротив!

Откуд онда генерал Дража у „Времену књиге“?

Лаконски одговор могао би да изгледа овако: отуд што је он ту ипак негативан јунак, као и читав Равногорски покрет. Али такав један закључак не би био потпун. Јер, као што рекосмо, на први поглед у књизи је све у реду. Аутори не вређају четнике, и уопште, не користе класичну комунистичку терминологију. Они настоје да буду објективни, па, иако се ограђују од тога, између редака се може назрети чак и извесна доза наклоности према јунацима књиге.

Међутим, неупућеном читаоцу остаје закључак: не вреде ни објективност, ни наклоност писаца, када су четници били такви какви јесу: ружни, прљави и зли. Хоће се рећи, Николић и Весовић се у закључцима слажу са комунистичким историчарима, свеједно што се са њима не подударају у методу рада. И управо то је, претпостављамо, навело издавача да објави ову књигу. Јер, уколико би неко у данашње време нагрдио генерала Дражу и Равногорски покрет на начин као што је то чињено доскора, постигао би само контраефекат. Пошто су се околности промениле, неопходно је осавременити и критику Дражиних четника, тј. старе закључке саопштити новим речима.

 

НОВО ВИНО – СТАРЕ МЕШИНЕ

Весовић и Николић можда и нису размишљали о оваквој стратегији. Пре би се рекло да они, једноставно, нису савладали материју. Зато им се чак и на истој страни – страни 142 – могу наћи потпуно супротстављене тезе. Најпре кажу да је „исход грађанског рата преломљен уласком Црвене армије у Србију“, а затим да су „главни узрок (четничког) пораза… унутрашње слабости – лабава организација, самовоља командног кадра, регионализам и аутономизам многих крајева према заједничком интересу, колебљивост и оклевање према окупатору, као и повремена колаборација“.

Дакле, може да опстане само једна од ове две тезе: или је исход рата решен инвазијом црвеноармејаца, или „унутрашњим слабостима“ четничког покрета.

Мада после неколико страница понављају: „Пресудни фактор за пораз Равногорског покрета била је међународна констелација снага“, аутори се, у крајњем, ипак опредељују за тезу о „главним узроцима пораза“ због „унутрашњих слабости“. Своју тврдњу, додуше, не подупиру доказима. А баш би било занимљиво видети чињенице које ће доказати да су четници поражени због својих „унутрашњих слабости“. Југословенски комунисти су први пут покушали да преотму Србију од четника октобра 1943. године. Међутим, то им је пошло за руком тек септембра 1944. Ето, „случај“ је хтео да баш тог месеца милион Црвеноармејаца пређе источну српску границу…

Неупућеност аутора види се, између осталог, и по следећој њиховој реченици: „Одговор на питање зашто је Енглеска напустила Дражу Михаиловића није могуће прецизно дати, чак ни данас, педесет година од завршетка рата“. А та ствар би се могла поставити овако: Весовићу и Николићу „није могуће“ да дају одговор на речено питање, иначе то писцу на ову тему не би требало да представља неки посебан напор.

 

МОЉЕВИЋЕВ КОНЦЕПТ

Тема књиге садржана је у поднаслову: „Равногорски национални програм“. Према Весовићу и Николићу, равногорски програм је имао две тежишне тачке. Под један, то је борба за Велику Србију, која би, сем две трећине Југославије, обухватала и неке територије суседних земаља (Албаније, Бугарске, Румуније и Мађарске). Под два, таква Велика Србија требало је да буде хомогена, односно очишћена од националних мањина.

У доказивању ових теза аутори крећу навођењем „раних радова“ др Стевана Мољевића, адвоката из Бањалуке и предратног председника Покрајинског одбора Српског културног клуба. Почетак рата Мољевића је затекао у Никшићу, где је, 30. јуна 1941, урадио један пројекат о решењу српског питања. Мољевић је, заправо, покушавао да нађе одговор на питање: како заштитити српски народ од геноцидних суседа? Решење које је понудио састојало се у „хомогеној Србији, која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе“. То би се постигло „пресељавањем и разменом становништва, нарочито између Срба и Хрвата“.

Пошто српске границе нису утврђене 1918. године, што је Мољевић сматрао највећом грешком, то се сада морало исправити. Весовић и Николић прецизно наводе где би, према Мољевићу, требало да буду границе Србије:

„У састав српских земаља ушле би: на истоку и југоистоку Србија и Јужна Србија, у које треба укључити Видин и Ћустендил; на југу Црна Гора и Источна Херцеговина, док би Дубровник имао посебан статус, а северна Албанија би, такође, била укључена у Србију, уколико не би добила аутономију. У западну српску област ушле би, поред Врбаске бановине северна Далмација, српски део Лике, Кордуна, Баније и део Славоније.

Поред територије Дунавске бановине, северној српској области треба додати срезове Вуковар, Шид, Илок, а од Винковачког среза општине: Винковци, Лазе, Мирковци и Нови Јанковци, и цео срез и град Осијек. Овој области требало би припојити Барању с Печујем и источни Банат с Темишваром и Решицама.

Средишњој српској области уз Дринску бановину требало би повратити босанске срезове: Брчко, Травник и Фојницу. Далмација би обухватила јадранску обалу од Плоча до испод Шибеника, са одговарајућим залеђем…“

После утврђивања српских граница, југословенску краљевину је требало уредити као федерацију Србије, Хрватске и Словеније, а у обзир је долазило и ближе повезивање са Бугарском.

Весовић и Николић наводе да је др Стеван Мољевић, у оквиру државног и друштвеног уређења, предвиђао „широке демократске слободе, грађанска и људска права, привредни и културни препород, низ социјалних мера и друго“. Али посебно истичу Мољевићеве речи:

„Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији“.

 

ХЕГЕМОНИЈА

А шта је то хегемонија? Читаоци Весовићеве и Николићеве књиге свакако ће помислити: угњетавање других народа. Јер, искључиво тако је ова грчка реч превођена последњих пола века. А заправо она, према Вујаклији, означава само водећу улогу неког народа, неке партије, класе или групе људи у односу на неког другог. Комунисти су је употребљавали у преводу: тврдили су да је само њихова „водећа улога“ нормална ствар. За водећу улогу Срба у Југославији, која је насупрот комунистичком вођству била природна последица развоја догађаја и односа снага, користили су исту ту реч без превода, а претворену у баук и погрешно преведену.

Мољевићев програм аутори оцењују као „врло радикалан, и стога доста нереалан“, нарочито зато што је „изразио аспирације да се у српску етничку јединицу укључе и делови суседних држава у којима живе Срби“. Узроке Мољевићевој „нереалности“ они траже у „геноциду над српским народом“. Затим подсећају на Мољевићеву родну Бањалуку, „која је у првој половини 1941. године била изложена страховитом злочину и терору“.

У књизи се затим показује како је, са Мољевићевим утицајем или без њега, и генерал Дража Михаиловић брзо дошао до сличног пројекта за решење српског питања. Већ 20. децембра 1941, у инструкцијама мајору Ђорђу Лашићу и капетану Павлу Ђуришићу, генерал Михаиловић је овако поставио циљеве четничког покрета:

„1. Борба за слободу целокупног нашег народа под скиптром Његовог Величанства Краља Петра II.

2. Створити велику Југославију и у њој велику Србију у границама Србије – Црне Горе – Босне и Херцеговине – Срема – Баната и Бачке.

Борба за укључење у наш државни живот и свих још неослобођених, словеначких територија под Италијом и Немцима (Трст – Горица – Истра и Корушка), као и Бугарске, северне Албаније са Скадром.

4. Чишћење државне територије од свих народних мањина и не-националних елемената“.

Што се „чишћења“ тиче, генерал Дража је прецизирао да ће се оно извести „исељавањем и пресељавањем становништва“. Ту меру овом приликом аутори не коментаришу, јер су је и раније, поводом Мољевићевог пројекта, означили као „ригорозну казну за националне мањине“. Таква напомена, после све ове антисрпске пропаганде, више је него довољна да многи савремени читаоци ставе знак једнакости између пресељења становништва и „етничког чишћења“, то јест – убијања становништва.

Весовић и Николић не виде ову суштинску разлику: понекад је становништво неопходно преселити да би се спречило убијање. Зато се између редака њихове књиге провлачи потпуно погрешан закључак: испада да су они који су тражили начина за спас људских живота, заправо подстицали убијање.

На наредним страницама књиге Весовић и Николић наводе низ докумената којима доказују да је идеја хомогене Велике Србије била општеприхваћена у четничком покрету. Тако стижу и до Светосавског конгреса, одржаног у селу Ба од 25. до 28. јануара 1944. године. Четврта тачка Башке резолуције, најважнија за ову тему, у књизи се коректно препричава:

„Предвиђено је да се југословенска држава обнови и прошири територијама на којима живе Срби, Хрвати и Словенци, а да минимум територије буде онај који је тражила југословенска делегација на Мировној конференцији у Паризу после Првог светског рата“.

 

СВЕТОСАВСКА РЕЗОЛУЦИЈА

Због оваквог садржаја четврте тачке, Весовић и Николић закључују:

„Програм Светосавског конгреса је био знатно флексибилнији од Мољевићевог и са реалнијим оквирима, без претензија да се Србији припоје делови Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније у којима живе Срби“.

О исељавању геноцидних мањина са српских територија, као и размени становништва, у Резолуцији није било речи, али аутори доказују да се од тога није одустало.

Закључак Весовића и Николића своди се на следеће: „Авнојевско решење националног питања било је далеко прихватљивије за друге југословенске народе и националне мањине“. А то „решење“, да подсетимо, састоји се од поделе Срба на четири нације и пет република. Што се равногорског националног програма тиче, он би „заиста решио српско питање, али се могао спровести само силом“.

Овакви закључци су, свакако, спорни. Аналитички је неисправно о ондашњим догађајима расуђивати на основу данашње ситуације. У Краљевини Југославији постојала су само три народа, а Равногорски програм прављен је тако да одговара двотрећинској већини – Србима и Словенцима. Када је о Хрватима реч, они су чинили део непријатељског, осовинског табора. Било би апсурдно правити некакав концепт који одговара непријатељској земљи попут НДХ. Напротив, уобичајено је да се при изради ратних циљева полази од тога да непријатеља, у случају да се извојује победа, треба казнити (одузимањем територија, плаћањем одштета, кажњавањем злочинаца, и сл).

Равногорски прогорам, такође, није одговарао само непријатељски настројеним мањинама. С друге стране, у том програму није било ничег што се косило са интересима било које лојалне мањине. Зато би, уместо оног који нуде Весовић и Николић, био исправнији следећи закључак: демократско државно уређење из Равногорског програма одговарало је свима, изузев онима који су се у рату нечасно понели. Такви су у комунистичкој диктатури тражили не само спас, већ и прилику да наставе борбу за остварење својих циљева.

Најзад, климава је претпоставка да би се Равногорски програм могао „спровести само силом“. Штавише, таква претпоставка је и неумесна, због чињенице да је комунистички програм спроведен силом.

 

НА ПАШИЋЕВОМ ТРАГУ

Слаба упућеност аутора нарочито долази до изражаја при анализи Светосавске резолуције. Они тврде да је Резолуција „флексибилнија“ од Мољевићевог програма, јер наводно „нема претензија да се Србији припоје делови Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније у којима живе Срби“. Истовремено, као што смо видели, Весовић и Николић цитирају део Резолуције у коме се тражи проширење државе најмање према захтеву југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу после Првог светског рата. То значи да њима није познато шта је југословенска делегација тражила на Мировној конференцији у Паризу 1919. и 1920. године.

Мољевићева карта је заправо Пашићева карта. Може бити да има извесних одступања, али нема сумње да су др Стевану Мољевићу Пашићеви захтеви на мировној конференцији у Паризу били познати. Све те захтеве за проширењем граница Краљевине Југославије Равногорски покрет је, једноставно, унео у свој програм. Очито се сматрало како треба још једном покушати да се оствари оно што није било могуће 1919. и 1920. године. Светосавска резолуција није случајно границе нове државе видела „минимално“ према тражењу делегације Краљевине СХС на Конференцији мира у Паризу после Првог светског рата. Подела на ратне таборе у Другом светском рату била је мање-више иста као и четврт века раније. Место и улога Србије такође се нису променили. Према томе, било је сасвим логично још једном поновити ратне циљеве.

Међутим, Весовић и Николић и на овој степеници праве једну аналитичку грешку: нелогичност траже у поступцима Равногорског покрета, а не Велике Британије. Зато, уместо да погледају Пашићеве захтеве на Конференцији мира у Паризу, они др Стевана Мољевића представљају као чудака који жврља по географским картама и олако се поиграва људским животима. И не само Мољевића: читав Равногорски покрет, а у крајњем и српски народ, у њиховом тумачењу приказују се као мегаломани склони злочину ради освајања туђих територија. Речју – то су тзв. великосрпски хегемонисти…

Весовић и Николић праве још један превид. Наиме, није само Равногорски покрет тражио проширење југословенских граница према захтевима с краја Првог светског рата, већ су то у извесној мери учинили и комунисти. Прецизније, југословенски комунисти, чији су вођи били Хрвати и Словенци, тражили су проширење само за Хрватску и Словенију. Они су добили оно што Никола Пашић није успео: Истру и део Далмације. Освојили су и Трст, па чак и територију западно од овог града, као и јужну Аустрију, али су отуда морали да се повуку.

Свакако, комунисти нису били бољи политичари од Николе Пашића. Разлог њиховог успеха лежи у томе што је из Другог светског рата Италија изишла као поражена земља, док је у Првом светском рату на време променила ратну страну. На Конференцији мира у Паризу 1919. и 1920. године она је наступала као победник и једна од великих сила, због чега није било могуће померити границе Краљевине СХС даље према западу. Хрвати и Словенци из југословенског комунистичког врха понели су се 1945. године попут својих претходника Смодлаке и Трумбића.

И они су тражили проширење југословенске државе само према западу, а не и према истоку. Штавише, Југославији су после Другог светског рата, на име ратне одштете, нуђене бугарске територије, али су то комунисти „великодушно“ одбили. Из истог разлога одбили су и обештећење за ратне заробљенике у немачким логорима. Јер, ти логораши били су готово искључиво из редова српског народа.

 

ПАШИЋЕВА КАРТА

Информација о Пашићевој мапи може се сазнати у „Записницима са седница делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу 1919-1920“. (Институт друштвених наука, Одељење за историјске науке, Београд 1960. године; приредили Богдан Кризман и Богумил Храбар.)

Председник делегације био је Никола Пашић, који је за саветнике имао Јована Цвијића, Слободана Јовановића, Тихомира Ђорђевића, Александра Белића, Станоја Станојевића и још неколико десетина водећих научника, стручњака, официра и политичара. Укратко, у Паризу се тада окупила интелектуална и политичка елита српског друштва. Најистакнутији хрватски представник био је Анте Трумбић, док су се од Словенаца истицали Иван Жолгер, Отокар Рибарж и Смодлака.

Питање граница нашло се на састанку делегације новостворне краљевине већ 17. јануара 1919. године. И одмах су избиле варнице. Хрватски и словеначки представници тражили су од Николе Пашића и генерала Пешића да одустану од територија које данас припадају Бугарској, Румунији и Мађарској – о северној Албанији овом приликом није било говора – да би се више добило на западу и северозападу, то јест од Аустрије и Италије. „Трумбић и Смодлака очигледно штите само Приморје, а за остало их се мало тиче“, записао је генерал Пешић у свом дневнику.

Српски делегати тражили су територијално проширење државе на свим странама. Њихове захтеве да у нову државу уђу Далмација, Истра, Трст и Целовец, Хрвати и Словенци, разуме се, нису оспоравали. Али зато су наредних дана упорно тражили да се одустане од територија на истоку и североистоку. Ево, примера ради, како је Никола Пашић на састанку од 22. јануара бранио захтев да се Србији прикључе Видин и Ћустендил: „Према Бугарској не тражимо, вели г. Пашић, територијално повећање; област обележена картом која је предата само је исправка границе и потребно обезбеђење од Бугарске, која нас је увек нападала без објаве рата, пресецајући нам одмах пругу, чиме доводе у смртну опасност целу нашу земљу. Ми не мислимо територијално казнити Бугаре, надамо се да ће се и они једном опаметити и прићи нашој заједници. Али оно што хоћемо то је да обезбедимо наше железничке мреже, које представљају живот наше земље. С друге стране, то становништво, у овим областима и само је желело да се присаједини Србији, оно није бугарско ни по својим осећајима. Историја је забележила да су крајеви око Ћустендила и Видина тражили да уђу у састав Србије; а сами Бугари, у Софији називају ово становништво Србуљима. Могли бисмо ипак одустати од Перника, пошто је близу Софије и да нам се не рекне да га тражимо због рудника. Г. Пашић најзад има утисак да се на свима меродавним местима одобрава ова наша исправка границе према Бугарској“, пише у записнику.

На крају свог излагања Пашић је подржао словеначке захтеве према Аустрији, изразивши спремност да их подржи и према Италији, када буду изложени. Уз Пашића је у вези границе на истоку стао Мата Бошковић, ранији министар у Лондону, а онда је Трумбић изјавио: „Ми нисмо у овом питању довољно обавештени и не бисмо могли дати дефинитиван суд без овог стручног мишљења, о нашим етнографским границама“.

Пашић би се вероватно сложио да Јован Цвијић још једном да своје „стручно мишљење“, које је Трумбић тражио, али је узвратио како ће то „одуговлачити посао, јер је предмет хитне природе“. Затим је замерио Трумбићу на неупућености, јер су његови предлози „у сагласности“ са сазнањима Јована Цвијића и других стручњака. Српски делегати су потом подржали Пашића, али је Трумбић поново изјавио да „треба позвати стручне људе и њих саслушати“ На Трумбићевој страни, у дискусији, нашли су се Рибарж и Смодлака. Тако је ипак закључено да се сутрадан позову стручњаци и „одмах обележе тачно етнографску границу нашег народа на једној карти“.

На седници од 26. јануара Словенци и Хрвати су се најзад сложили са српским захтевом према Бугарској, али уз једну ограду: не треба прецизно тражити проширење, већ оставити Конгресу мира да уцрта нову границу. Пошто Пашић није одустајао од предлога да се одмах усвоји нова гранична линија коју су уцртали стручњаци, одлучено је да о спору са Трумбићем пресуди влада у Београду. Ако мишљење владе не би стигло на време, „тражиће се граница по предлогу г. Пашића“. У записнику је затим детаљно описана Пашићева граница, која је Ћустендил и Видин пребацивала на српску страну.

 

ЕНГЛЕЗ ЗАСТУПА ХРВАТЕ

Најзад, Весовић и Николић не запажају нелогичност у понашању Велике Британије ни када је реч о границама унутар појединих федералних јединица. Њима није познато да је у првој половини рата, док још није донела одлуку да југословенску краљевину преда Стаљину, Велика Британија била против тзв. авнојског концепта поделе српског народа. Крајем 1942. године у штабу генерала Драже Михаиловића, на Колашину, оформљена је Комисија за разграничење Срба, Хрвата и Словенаца. Члан комисије, капетан Миломир Коларевић, о томе нам је сведочио у Лондону 1992. године. Ево његових речи: „Српску страну заступао је доктор Мољевић, а ја сам му био помоћник. Словенце је заступао један професор, мислим да се презивао Прекошек. Са хрватске стране био је Владимир Предавец, чији је отац био народни посланик. Погинуо је у Народној скупштини када је пуцао Пуниша Рачић. Предавец је инжењер, још је жив, живи у Швајцарској. Он је одбио да представља Хрвате у разграничењу. Онда енглеска влада одреди пуковника Била Хадсона (и он је сада жив), да представља хрватску страну. Он је добро знао српски. Како се само свађао! Комисија за разграничење руководила се пописом од 1921. и пописом од 1931. Према том последњем попису, у једном месту, мислим Приједору, била су четири Румуна. Мољевић је хтео да их пребаци на српску страну, пошто су православни. Јер, рачунало се да би 1941. године од тих четворо Румуна било 12-15 потомака. Хадсон то није дао, свађао се са Мољевићем… Пуно пута су се свађали око срезова. Словенац је био на хрватској страни више него на српској. На крају су се сложили и штампали су ту мапу“. На жалост, капетану Коларевићу није остало у сећању где се, према тој мапи, налазила западна српска граница. Али, ма где била, задуго је остала само на папиру. Неколико месеци потом Велика Британија је из корена променила своју политику према Балкану. Више није могло да се разговара о Приједору и другим западним српским градовима. Енглези су дали дозволу комунистима да српску границу помере далеко на исток, на реку Дрину.

 

КУПА, НЕ ДРИНА

У Весовићевој и Николићевој књизи западна српска граница, рецимо на Купи, третира се као нешто ненормално, за разлику од те исте границе на Дрини. Да ли због недостатка информација или нечег другог, они не схватају да је до прелома у енглеској политици 1943. године ситуација стајала обрнуто: српска западна граница према Мољевићу била је куд и камо нормалнија од ове коју су поставили комунисти. Али Весовић и Николић ипак за др Мољевића кажу да је „нереалан“ и „радикалан“. Само у једном случају др Мољевић би могао да избегне ове њихове епитете: да је западну границу Србије нацртао на Дрини. А то су могли да учине само непријатељи српског народа…

Међутим, Весовић и Николић на овом месту не праве само ову логичку грешку, већ и једну далеко осетљивију. То чине када узроке Мољевићевој „нереалности“ траже у „геноциду над српским народом“. Па још подсећају да је Мољевић из Бањалуке, која је „била изложена страховитом терору“. Тако испада да је геноцид над Србима малте не Мољевићева уобразиља: он је, ето, видео „страховит терор“, па зато треба разумети и оправдати његову „нереалност“. И ништа! Прича у књизи затим тече као да тог геноцида није ни било. Као да аутори поручују: Мољевић је, ето, осетљив на милион људских жртава, али нас ништа не може поколебати у нашој „објективности“!

Неће бити да је тако. Геноцид над Србима је основна чињеница у Другом светском рату, и према њој се морају мерити поступци свих актера ратне драме. Сваки припадник нашег народа, и сваки хуманиста из других нација, морао је као основно поставити питање: шта предузети да се, и сада и заувек, спречи геноцид? Међутим, Мољевићев покушај да одговори на ово питање Весовић и Николић осуђују, и настављају даље, као да су огромне људске жртве нешто потпуно неважно. Шта рећи на крају? За великосрпство и геноцид, односно етничко чишћење, Србе су најпре оптуживали Аустроугари, затим комунисти, и ево сада Нови светски поредак. А у ствари, у пракси се све време дешава супротан процес: Србија се смањује, а Срби су жртве геноцида. Издавачка кућа на буџету Новог светског поретка не жели да издаје књиге о таквој стварности. Њој су потребне шарене лаже да би најновије оптужбе Срба за етничко чишћење и хегемонизам добиле и историјску легитимацију.

 

(Број 203, 11. јун 1997.)

8 мишљења на „Мољевићева мапа је Пашићева

  1. I’m going to right away catch your current rss when i aren’t able to find your e-mail subscription web page link or perhaps e-newsletter services aplikasi mobile opini saham terbaru. Do you’ve got just about any? You should well then, i’ll know making sure that I might simply register. Cheers.

  2. celebrity endorsment Eye-catching element of content. I simply discovered your web site plus in accession cash to say that we get really loved consideration your own web site posts. By any means My business is opting-in inside your supplement as well as I personally success you will get admission to persistently rapidly.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *