Неморалне оптужбе

ТУК НА ЛУК

Неморалне оптужбе

Критика Милослава Самарџића на књигу др Весовића и мр Николића била је повод њиховом полемичком одговору

ПИШУ: Др Милан ВЕСОВИЋ

Мр Коста НИКОЛИЋ

 

Када се у листу какав су „Погледи“ појави критика књиге која се бави равногорском историјом, то на први „поглед“ указује да ће критика бити аргументована и принципијелна. То, на жалост, није случај са текстом М. Самарџића („Мољевићева мапа је Пашићева“, „Погледи“ бр. 203). Зашто је то тако, најбоље зна сам критичар. Ми ћемо указати на недоследност, тенденциозност и површност Самарџићевог текста, који је, морамо са разочарењем да нагласимо, далеко испод реномеа „Погледа“.

 

ФАКТОР ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ

Нисмо се могли отети утиску да се књига критикује због издавача („Време књиге“) и да се због њега, пре читања, о њеном садржају унапред има негативно мишљење. Најбољи доказ за то јесте да се од четири текста истакнута у антрфилеу, три односе на издавача, који се небираним речима етикетира као србомрзац и страни плаћеник. Сходно томе, ни аутори нису поштеђени грубих речи и омаловажавања у овој пасквили. Већ такав приступ депласира приказивача, који у књизи тражи само оно што је њему потребно за његову унапред постављену тезу. Већ прве констатације, које се у критици наводе као контрадикторне, а узете су из наших закључних разматрања (стр 142), показују ауторове намере – да књигу прикаже као необјективну, а ауторе као некомпетентне за третирану тему. Прва оспоравана теза јесте да је уласком Црвене армије у Србију преломљен исход рата на југословенском тлу, а друга да су главни узроци четничког пораза његове унутрашње слабости. То је контрадикторност само за онога који не разликује последице од узрока. Узроци су заиста били у лабавој организацији Равногорског покрета и његовој недовољној ратној активности. Због тих, али и стратешких разлога, напустили су га западни савезници, а улазак Црвене армије у Србију био је јасан знак да ће партизански покрет превладати. Тај покрет је успео да доведе свога савезника, обезбедивши тиме своју доминацију и победу. То су историјске чињенице које се морају уважавати. Према томе, ту никакве контрадикторности нема, за оног ко уме да чита и мисли.

М. Самарџић нам замера и због изношења неких чињеница о унутрашњим слабостима Равногорског покрета. Оне су, без икакве сумње, постојале. О њима су највише писали људи из покрета, а највише сам ђенерал Михаиловић. Треба само прегледати десетине и десетине његових телеграма, расписа, инструкција и наредби. Бежање од те истине не може да избрише слабости, пре свега у војној структури равногорског покрета. Њихово сакривање не доприноси извлачењу поука, али доприноси сакривању оних који су покрет разбијали изнутра током рата и дуги низ година после.

Да је наш критичар прочитао само једном писмо Драгише Васића (или је можда и он био „плаћеник новог светског поретка“) или строго поверљиву наредбу капетана Душана Радовића, команданта Златиборског корпуса ЈВуО од 20. августа 1944, или Меморандум мајора Драгослава Рачића, команданта Церско-мајевичке групекорпуса, а у завршној фази рата елитне Четврте групе јуришних корпуса, која је поднела највећи терет борби са партизанском страном, од 31. августа 1944 (можда су и ти официри били „плаћеници“), М. Самарџић би научио бар нешто. Али, он не воли да чита документе, бар не оне који не одговарају његовој тези, већ преписује, конструише и подмеће, не би ли себе показао као истинског равногорца. Какве ли наивности! На Самарџићеву жалост, полако али сигурно пролази „Ждановљева епоха“ у српској култури и науци, којој, ваљда, ни Самарџић не припада.

 

О ХЕГЕМОНИЈИ

О западним савезницима, посебно Енглезима и њиховој улози у коначном исходу рата у Југославији, нисмо посебно писали, већ смо се тог питања дотакли само у закључним разматрањима, објашњавајући узроке пораза четничког покрета, а самим тим пропасти њихових програма. У средишту наше пажње било је српско национално питање у Другом светском рату, односно равногорска опција решавања тог проблема. С обзиром на ограничени простор, о томе бисмо радије други пут, јер, нашем опоненту, према његовој изјави, „то не би требало да представља неки посебан напор“.

Наш критичар смишљено губи из вида целину књиге, већ путем истрзака појединих текстова и њиховим лукавим компоновањем, „аргументује“ своју замишљену тезу. То посебно чини кад под своју лупу ставља наше писање о Мољевићевом пројекту из средине 1941. године. Нарочито се устремио на наш цитат Мољевићевог текста о хегемонији Срба у Југославији, покушавајући да докаже читаоцима како ми не знамо право значење те речи (то истиче у антрфилеу). Нећемо се „бранити“, али ћемо цитирати следећи пасус из наше књиге са стр. 78-79: „Често коришћена и злоупотребљавана реч ‘хегемонија’, објашњавана је у чланку ‘За какву су ‘хегемонију’ Срби’. У њему је речено да хегемонија значи превласт једног народа над другим, једне странке над другом, једне религије, једне социјалне групе итд. Као супротност хегемонији, истиче се равноправност. А за какву су хегемонију Срби, саопштено је: Када се један човек или један народ бори за превласт морално и политички напредних и здравих идеја над назадним и нездравим, њему се не може набацити надимак ‘хегемонија’. Хегемонија – превласт виших идеја над нижим, превласт напретка над назатком, превласт верности над издајом, превласт моралне чистоте над моралном прљавштином, то је врховни смисао живота и битан услов здравог људског развитка. Потом се закључује: ‘Хегемонија коју Срби траже, то је хегемонија једног идеала, једног високог етичког принципа, а не хегемонија српског народа над неким другим сродним или несродним народом Балкана (…)’. Срби су за превласт начела слободе и независности балканских народа против свих оних који то начело издају служећи као слепо и криминално оруђе туђинских империјализама“.

 

НЕВЕРОВАТНА ЛОГИКА

Уз то смо, међу документа уврстили у целини поменути чланак „За какву су ‘хегемонију’ Срби“ (стр. 174-177). Мислимо да овоме није потребан даљи коментар. Међутим, морамо констатовати да М. Самарџић често спаја поједине цитате из различитих делова књиге (час из прве главе, час из треће, час из закључка), па се то укомпонује тако да то има неку логику. Сви ти спојеви и тумачења о томе шта су писци хтели да кажу, могу да збуне читаоце, који у тексту наше књиге то неће моћи да нађу. То су невероватни закључци, писани до зла бога тенденциозно, да смо размишљали да ли са таквим критичарем треба уопште полемисати. Ево једног става из његовог текста на стр. 11: „Што се ‘чишћења’ тиче, генерал Дража је прецизирао да ће се оно извести ‘исељавањем и пресељавањем становништва’. Ту меру овом приликом аутори не коментаришу, јер су је раније, поводом Мољевићевог пројекта, означили као ‘ригорозну казну за националне мањине’. Таква напомена, после све ове антисрпске пропаганде, више је него довољна да многи савремени читаоци ставе знак једнакости између пресељења становништва и ‘етничког чишћења’, то јест – убијања становништва“.

Невероватна је то логика да би многи савремени читаоци ставили „знак једнакости између пресељења и етничког чишћења, то јест убијања становништва“. Пак се и нама пребацује да не видимо ову суштинску разлику. Ту критичар, опет, збуњује читаоце, па треба рећи да се под етничким чишћењем подразумева и убијање и протеривање и исељавање становништва и др. О томе смо у књизи (стр. 83) рекли следеће: „У циљу стварања што хомогеније српске федералне јединице предложена је размена становништва. ‘На принципу размене становништва за који се чује глас са свих страна наших народних слојева, може се наћи праведно решење нашега јединства. Уступљено земљиште родне груде нека буде замењено земљиштем несрпског становништва где смо представљали већину, то је захтев који ни према коме не може бит неоправдан. На здравој основи овога принципа могу се отклонити и све несугласице између Срба и Хрвата. У таквој федеративној Југославији, са компактним етничким целинама, никад не би било тешко наћи излаз у решавању српског, хрватског или словеначког питања“.

 

СПОРНА ПАШИЋЕВА КАРТА

Самарџић се истог проблема дотиче и кад коментарише наше писање о Резолуцији Светосавског конгреса и на стр. 11 каже: „О исељавању геноцидних националних мањина са српских територија, као и о размени становништва, у Резолуцији није било речи, али аутори доказују да се од тога није одустало“.

На конгресу је речено само да ће сви они који су упрљали руке српском крвљу одговарати пред редовним судовима. Дакле, није била предвиђена колективна одмазда. То исто је важило и за националне мањине, али не и за оне њихове припаднике који су се огрешили о српски народ. Рачунало се, такође, на њихово пресељење и конфискацију њихове имовине. О томе смо писали у седмој глави (о социјалном уређењу и економској политици), коју наш опонент уопште не помиње.

Што се тиче Мољевићеве карте Краљевине Југославије, у којој су обележене границе Србије, при њеној изради, имао се, пре свега у виду пројекат „Српске земље“, настао у Српском културном клубу на стр. 28. Наравно да је Мољевић свој пројекат темељио и на другим нацртима, па свакако и на Пашићевој карти, али се ни у ком случају не може идентификовати са њим. Отуда, ни сам наслов овога памфлета, формулисан као „Мољевићева мапа је Пашићева“, није адекватан. Мољевић се при састављању свога пројекта и карте, пре свега, руководио начелом етничког принципа: тамо где претежно живи српско становништво, тамо су српске земље. О Пашићевој мапи нисмо говорили у основном делу књиге, али смо зато, у уводу, где му је било и место, јасно написали да је председник Српске владе одбио савезничку понуду од 16. августа 1915. године о територијалним уступцима и контрауступцима, који би Србији гарантовали највеће границе у нововековној историји, држећи се принципа југословенског програма усвојеног у Нишу, 7. децембра 1914. године.

Међутим, Самарџићу није био циљ да темељито анализира и оцени нашу књигу, већ да нападом на њу облати нас као ауторе, а посебно издавача. Како је могуће, на пример, да нам у последњем међунаслову „Купа, не Дрина“, инсинуира да смо ми као аутори присталице те границе, да прећуткујемо и оправдавамо геноцид и слично. Све то се у нашем тексту не може наћи, па чак ни за оне који покушавају да читају између редова, како је то наш критичар чинио. У књизи постоји пета глава „Критика комунистичког решења националног питања“ (стр. 107-117), у којој смо врло аргументовано изложили шта су равногорци мислили о комунистичком решењу националног питања, посебно српског. Из ове главе цитираћемо само два става: „Критика комунистичког решења националног питања, посебно је изражена у уводнику ‘Уједињеног српства’, под карактеристичним насловом ‘Антисрпски став партизанског покрета’. У њему је на првом месту апострофирано да је за српски народ предвиђено да буде разбијен у четири покрајине: Србију, Македонију, Босну и Херцеговину и Црну Гору. На другој страни, у уједињеној хрватској федералној јединици, остао би део православног живља, који није током рата уништен, а који, по комунистичкој политичкој теорији, припада хрватском народу. Тако би Хрватска обухватала територије које јој никада нису припадале ни по етничким, ни по историјским критеријумима.

По истој теорији КПЈ, Црногорци нису били Срби, у Босни као да није живео српски народ, већ посебан – босански, а Косово је требало да припадне Албанији. Даље се наглашавало да је, како би се српски народ разбио на досад невиђен начин, ‘вођство комунистичко-партизанског покрета прихватио схватање Беча и Пеште у питању Босне, издајника Секуле Дрљевића и црногорских зеленаша у питању Црне Горе, бугарских михаиовиста у питању Јужне Србије, албанско у питању Косова и Метохије, усташко у питању Северне Далмације, Лике, Крбаве, Кордуна’. Свако ко прихвати овакво решење, упозоравано је, служи непријатељу српског народа и не може се другачије назвати него издајником“ (стр. 113-114).

У закључном ставу ове главе (стр. 118) написали смо: „У сваком случају, парола о ‘братству и јединству’ показала се као велика илузија, а српски народ је заиста остао подељен онако како је то предвиђао Равногорски покрет. Зашто је онда, српски народ, посебно у крајевима где је био изложен геноциду, тако снажно прихватио политику која ће се показати кобном по његове основне националне интересе? Тај пробем је знатно дубљи, јер представља процес дугог историјског трајања који је у Другом светском рату доживео завршни чин“.

 

ВЕЛИКА ИЛУЗИЈА

Овоме треба додати више докумената објављених у другом делу наше књиге. Од њих наводимо три карактеристична наслова: „Комунистичке тезе о српском питању“ (стр. 218-220), „Антисрпски став партизанског покрета“ (стр. 262-265) и „Противсрпско обележје партизанског рада“ (стр. 278-283).

Геноциду над српским народом посвећена је, такође, знатна пажња са нашим јасним ставом у петој глави под насловом „Српски национални покрет у Независној Држави Хрватској“.

Поред осталог, у претпоследњем пасусу, на стр. 105, стоји: „Геноцид над српским народом битно је утицао на однос према хрватском и муслиманском народу. Тај однос је пролазио кроз различите фазе, у зависности од разбуктавања или смиривања сукоба, усклађивања са генералном политиком и општим принципима покрета и процена о неопходности (или неизбежности) обнављања Југославије. Постојала је разлика у третирању муслимана у односу на Хрвате, која је проистицала из чињенице да је усташки покрет био хрватски, а хрватска национална идеја и верска искључивост били су духовни покретачи геноцида. Осим тога, муслимани су третирани као део „српског племена“, браћа по крви и заједничкој судбини. Ипак, никада није цео хрватски народ изједначаван са усташким покретом, нити је тражена колективна одмазда, а задржавана је, без обзира на међународне околности, могућност поновног заједничког живота, као ‘неизбежне судбине'“. Наравно да је питање геноцида саржано и у другим деловима, посебно у документима, што се врло лако може проверити.

 

ШТА ЈЕ ВИДЕО САМАРЏИЋ?

Критичар није нашао за сходно да каже основне податке о књизи коју је ставио на тапет: да садржи два дела – студију и документа. Није му ни пало на памет да помене како други део књиге садржи 50 докумената и прилога из равногорске штампе и публицистике, који су комплементарни са студијом из њих се лако могу проверити интерпретације, коментари и закључци аутора. Према томе, не може се поверовати суду критичара, који је у краћим цитатима, читањем између редова и инсинуацијама, покушао да оспори научност и објективност наше књиге. То и сами читаоци могу закључити, ако пажљиво прочитају студијски и документарни део и изврше компарацију.

Нашу књигу су позитивно оценили мериторни људи, историчари који у њој ништа од оног што је М. Самарџић исконструисао, нису видели. Критике су објављене у часописима „Историја 20. века“ бр. 2 за 1996, „Југословенском историјском часопису“ бр. 1-2 за 1996, и „Токовима“ бр. 1 за 197 (у штампи). Један од приказивача је написао да ће се књига допасти читаоцима, а од многих колега и пријатеља добили смо ласкаве комплименте. У све то, разуме се, читаоци се могу уверити или донети супротно мишљење после читања књиге. М. Самарџићу није био циљ да књигу објективно оцени (позитивно или негативно), већ је од самог старта у својој пасквили настојао да докаже да су намере издавача биле да минимизира и крајње негативно оцени Равногорски покрет и његовог вођу Дражу Михаиловића. Самарџић је отишао и знатно даље, па је у закључном ставу истакао да су издавачу биле „потребне шарене лажи да би најновије оптужбе Срба за етничко чишћење и хегемонизам добиле и историјску легитимацију, а заузврат добијена су и материјална средства од Новог светског поретка“. Стога је, свакако, Самарџићев текст најављен ао „ексклузиван“! А шта је ту ексклузивно: само лажи, подметања и етикетирања. Од свега претходно наведеног, ништа није тачно. Истина је следећа: наша тема је из научног програма Института за савремену историју у Београду. Готов рукопис, потпуно припремљен за штампу (рецензиран, лекторисан, са преводом резимеа на енглески језик и илустрацијама), предат је издавачу и прихваћен за штампу, без измене иједног слова. Једино је издавач од већ припремљених илустрација, одабрао једну за коричну страну. Са тако „опаким“ намерама, можете мислити коју је илустрацију изабрао: заглавље листа „Равногорац“, на коме су две пароле – „Слобода или смрт“ (лево од наслова) и „За Краља и отаџбину“ (десно од наслова), као место издања „Слободне српске планине“, а поднаслов је „Велика Србија – у великој Југославији“. Уз то је на насловној страни песма „Нашем Чичи“ и ратна фотографија Драже Михаиловића. И то је све. У свему томе, једино је М. Самарџић успео да види подвалу издавача и аутора.

Шта рећи на крају? Да нема неморалних оптужби на наш рачун (људи који живе искључиво од своје плате, једва прехрањујући своје породице, оптужују се да су плаћеници Џ. Сороша и новог светског поретка), памфлет М. Самарџића остао би више смешан него тужан покушај дискредитовања научног рада. Једна ствар је више него очигледна – М. Самарџић громогласно рекламира своју књигу о ђенералу Михаиловићу као прву и потпуну историју о Равногорском покрету. Довољно је погледати последњу коричну страну „Погледа“. Читаоцима се сугерише да је управо наш критичар суверени познавалац и најауторитативнији истраживач историје Равногорског поркета. Вероватно у том грму и лежи зец.

 

(Број 205, 23. јул 1997.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *