Незнани гробови у Младиковинама

ЦРВЕНА КЊИГА

Незнани гробови у Младиковинама

Тек после 57. година откривене су гробнице четника које су, као рањене и болесне, 1945. ликвидирали комунисти

ПИШЕ: Прота Милорад СИМИЋ

 

АНТРФИЛЕ:

ЖРТВЕ У ЧЕЧАВИ (ДЕО)

Жандарма у пензији Васу Горичанца, „чувени“ партизански командант Богдан Видовић Кевчија живог је испекао на ражњу, јер га је овај прерата хапсио због ситних крађа (кокошке, јаја и сл)

ПИШЕ: Прота Милорад СИМИЋ

 

ПРОДАНОВИЋИ

5. СТОЈАН ИЛИЋ, рођен 1920. године, отишао у општенародни устанак 1941, погинуо 1945. у месецу фебруару. Те године био је дуго болестан од тифуса и лежао је на постељи у својој кући. Тако болеснога, припадници партизанских јединица под командом Богдана Видовића-Кевчије (мештанина из Чечаве, једнога од највећих изрода овог народа из овог краја) су га изнели из куће, прислонили уз један котар од сена и стрељали, запретивши сродницима да га не смеју одатле дизати…

БОШКО ИЛИЋ, син Луке, рођен 1907. године, отишао у устанак 1941, четнички првоборац. Заробљен крајем јуна 1943. од партизана у пределу села Укринице и исте године јула месеца на свиреп начин убијен. Заједно са њим је заробљен и ликвидиран и један млади четник пореклом Рус АЛЕКСА НОЖИЛОВ. Обадвојицу су поубијали у непосредној близини светог храма у Чечави у једном потоку, где су и закопани у тзв. „пасију гробницу“. Њихови сродници су стављали обележје, дрвени крст, на њихове гробове, који су „нестајали“, или пак иструлели, те последњих година нису били видљиви. Пре него што су погубљена ова два јунака, над њима је обављено веома тешко садистичко иживљавање (живе су их резали ножем и тестером, живе их пекли по деловима тела нагонећи да једу сопствено месо, клештима чупали бркове и браду, телефонском жицом везивали руке, пребијали и ноге и руке и ниједној кости скоро нису поштедели целовитост, а потом заклали и бацили у један прокоп од воде ископан после кише. Ту су их само мало затрпали неким лишћем и грањем, те су пси врло брзо почели да их извлаче, разносе и једу, да би потом мало боље били загрнути земљом.) Ово недело учинише партизанске јединице тзв. 2. крајишке бригаде.

(Године Господње 1996, у суботу 26. октобра, кости ових мученика су извађене и на достојан начин пренете и сахрањене на Станојевића и Продановића гробљу. Ово Богоугодно дело на иницијативу надлежног свештеника, протонамесника Милорада Симића – попа Миће, учини породица пок. Бошка. Да би се ово реализовало, много су помогле све јавне институције МЗ Чечава, као и све општинске институције, где посебно истичемо МО и ОО СДС, Секцију Српског Сокола и др. Исто тако су они поступили и у каснијим сличним подухватима у овом месту.)

ЈОВАН ЛАЗИЋ, син Симеуна, рођен 1911. године, симпатизер четнички, због слабог здравља није био ни у каквој војсци. Септембра 1944. партизани га у пролазу угледају и потерају, он почне бежати и они га стрељају.

РАДОВАН ПРОДАНОВИЋ, син Петра, рођен 1898. године. Није био ни у једној војсци, но партизани му то нису могли опростити, те га у јануару 1943. године убију.

ЂОРЂО ПАЈУНОВИЋ, син Глигора, рођен 1909. године. Није био доброг здравља, на психичкој бази доста оронуо, али четници су га мобилисали 1944. године, због чега он одмах после тога исте године изврши самоубиство у месту Тисовац-Чечава.

МИЛКА ПАЈУНОВИЋ, жена Глигора, мајка поменутог Ђорђе, рођена 1892. године. У децембру 1944. године погинула од партизана, иако је била њихова сарадница. Бранила је кућу једнога свога комшије од партизана да је не запале, они су онда пуцали у њу и убили је.

 

САВКОВИЋИ

9. У овом засеоку страдао је велики број домаћина, махом младих људи, углавном комшија, сродника, пријатеља, рођака итд. злогласног Богдана Видовића-Кевчије, који је био управо  из овога засеока. Да би што боље „осветлао образ“ пред комунистичким безбожним аветима, учинио је са својим најближима то што је учинио. Од страдалника из овога места су следећи:

ГАВРИЛ САВКОВИЋ, рођен 1922, погинуо у Теслићу 1944. од усташа.

МИЛАН САВКОВИЋ, рођен 1920, погинуо 1943. у Чечави од партизана.

ЈЕВТО САВОВИЋ, рођен 1922, умро у Аустралији у емиграцији.

ВАСИКА САВКОВИЋ, рођен 1922, погинуо 1945. од партизана. Заклао га један од најкрволочнијих кољача из Кевчиних јединица Љубо Карача. Овај зликовац је пресекао још многа српска грла у овоме месту.

СЛОБОДАН САВКОВИЋ, рођен 1924, погинуо 1945. од партизана. Убили га приликом бекства.

СТОЈАН ЛАЗИЋ, рођен 1921, погинуо 1944. од партизана.

МИЛУТИН САВКОВИЋ, рођен 1922. Заклао га партизан Љубо Карача, припадник тзв. 19. крајишке бригаде 1945. године, истога дана када и већ поменутога Васику. Овај крвник истога дана заклао је још у овом месту, са већ поменутима, и ове:

БОГДАН САВКОВИЋ, рођен 1922. године.

СТОЈАН САВКОВИЋ, рођен 1919. године, син Лукин. Такође од партизанске руке још су овде пали 1945 године и

БОШКО ЂУКИЋ, рођ. 1922. године,

ДУШАН ВИДОВИЋ, рођен 1920. године.

Као што већ рекосмо, сви поменути у Савковићима погинули су од партизана крајишких бригада и партизана под командом Богдана Видовића-Кевчије, међу којима је био велики број муслимана из тешањског краја.

 

ПЛАНЕ ДОЊЕ

ВАСО ГОРИЧАНАЦ, син Видов, рођен 1882. (био је старији човек). Он је посебна, јуначка, поносна али и веома тужна прича овога села из тога времена. Погинуо је, боље рећи после страшних мука издахнуо је, септембра 1943. године. Као старији човек, био је демобилисан још на почетку Другог светског рата. Ослобођен је, дакле, активне војне службе. Био је у устанку против окупатора у овом крају 1941. године, но као што рекосмо, због старости, врло брзо отпуштен, и живео је код своје куће као цивил. Пре рата Васо је био жандар, висок преко 2 метра, врло снажна и корпулентна личност, страх и трепет за сеоске ситне криминалце, крадљивце, кокошаре и мало превише несташне ђилкоше, лоле и „бекрије“, каквих је било и овде. Једна од тих проблематичних по ред и закон особа био је и тај младић тадашњи Богдан Видовић, касније познати Кевчија. Због неких прекршаја (савременици тога доба који су још живи тврде, због ситних крађа кока, јаја и сл.) жандар Васо би га поштено избатинао, са жељом и намером да од њега изгради поштенога и карактернога човека, што је тренутно и делимично био успео (Богдан је био и у српским соколима, њихов члан; о томе постоје и фотографије). Но, заслужне батине, као поправну меру, никада није заборавио жандару Васи, иако му он није желео зло, него само да од њега направи поштена човека. Чекао је Богдан и дочекао дан Д, када је могао на веома бруталан начин да се освети овој кршној старини. Уосталом, какав му је био карактер видимо и из чињенице да је омогућио ликвидацију и свог рођенога брата Душана.

Крајем лета 1943. Кевчија је ухватио код његове куће старца Васу Горичанца, свезао га и отерао најпре у 11. дивизију, предајући га тамошњем команданту. Не налазећи на њему кривицу, било какву, због које га је могао казнити, тај командант дивизије враћа га и предаје на располагање Б. Кевчији. (У даљем тексту изостављаћемо презиме Видовић, из поштовања према свим часним и добрим Видовићима из Чечаве и околине.) Богдан је то искористио да крајем септембра ’43. на њему искали сав свој бес. Лично је, уз малу помоћ сарадника, спровео над њим заиста нечувен масакр. (Обзиром да је тада већ било мразева, јер су те године познате по јаким и раним зимама – једно јутро га је натерао да пузи уз „бандеру“, тј. гладак стуб, који је претходно ноћу полио водом, како би ујутру био што клизавији; а испод би поређао бајонете, како би мученик Васо на исте се набадао. Потом је заложио велику ватру, свезао старца Васу уз један стуб, као неки велики ражањ, и тако га пекао. Претходно му је чак ложио ватру на прсима. Пекао га је тако уз ватру док му нису очи искочиле, тј. исцуриле од велике температуре. Када је већ пао у тоталну кому, пререзали су му гркљан и испалили један метак у њега.) Тако је завршио овоземаљски живот мученика Васе, учесника Првог светског рата и старога жандармеријскога наредника Краљевине Југославије. Ту где је мученички скончао, одмах су га ту и закопали у земљу. То је било на месту зв. Црквине у Чечави, удаљеном од светог храма око један километар, северно.

На овом месту његове кости су боравиле све до 20.02.1996. године, када су наши домаћини, добри и честити Срби православни овога места, са надлежним свештеником ископали кости страдалничке Васине и на достојан начин са спроводом сахранили их у Планско гробље у Чечави, где то и припада а по православном обреду, како и приличи хришћанима православне вере. Приликом ископавања ових костију пронађен је и ланац и катанац на костима руку којима је био везан, као и велики коноп од падобрана, којим му је било везано тело и којим је он био привезан за поменуто дрво-стуб на коме су га пекли уз ватру. Овај ланац, катанац и конопац се и данас чувају код наше цркве, које све заинтересоване и све нас подсећа на та страшна и ружна времена проклетога братоубиства и страдања, за што можемо само рећи: споменуло се не повратило се.

 

 

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

 

Недавно, тачније 26. априла 2002, навршило се 57 година од голготе коју су доживјели припадници Шумадијског јуришног корпуса и Тимочке бригаде ЈВуО, у рејону села Младиковине (код Теслића).

Те, сада већ далеке 1945. године, помахнитале усташе, пресвучене у партизанске униформе, и озлоглашени комунисти, извршили су невиђени масакр над рањенима, над болесним и недовољно опорављеним тифусарима и над заробљеним припадницима поменутих јединица, међу којима је било и жена. У том крвавом пиру сатаниних слугу живот је изгубило неколико стотина припадника равногорске војске генерала Драже Михаиловића.

 

У КАНЏАМА СМРТИ

Шта се тог трагичног дана дешавало „Погледи“ су писали још 1991. године у фељтону „У канџама смрти“, гдје је читаоцима предочено свједочење преживјелог четника Драгана Топаловића. О тој трагедији своје записе и сјећања оставили су и многи равногорци расути по цијелом свијету. Међутим, ми овдје желимо да скренемо пажњу јавности на један други злочин, на једну неправду учињену овим, невино пострадалим, жртвама, а која траје већ 57 година, и на покушаје појединаца да ту неправду исправе.

О чему се, заправо, ради?

По гудурама и косама, потоцима и брдима планине Борја и села Младиковине, леже расуте и неопојане кости ових српских мученика. Леже, заборављене од свих, осим од својих најмилијих који и не знају гдје су им животе изгубили очеви, браћа, синови. За вријеме комунизма мјештани Младиковина који су знали гдје се налазе гробнице са тјелима пострадалих то нису смјели рећи, јер се за то губила и глава. Комунисти су уз помоћ страшних репресија према становништву овог краја покушавали да прикрију злочин који су починили. Али, падом комунизма на овим просторима, почетком деведесетих, истина полако почиње да избија на видјело. Први је „пробио лед“ Слободан Ћировић, који уз помоћ преживјелог свједока Драгана Топаловића и неких мјештана (првенствено браће Михајловића) проналази кости свог оца и стрица и преноси их у родну Шумадију гдје су сахрањени онако како то доликује православним Србима. Међутим, тада почиње рат у Босни и онемогућава даље акције око ископавања пострадалих. Нови рат доноси нове жртве (само из Младиковина погинуло је 40 бораца у српској војсци) а оне старе жртве из прошлог рата поново падају у заборав. Рат у Босни је престао, али окупација и даље траје. Стање у Србији, економски и политички гледано није ништа боље него са ове стране Дрине. А ту је и та вјештачка међа на Дрини која раздваја Србе.

Али, и поред свих недаћа и проблема којима смо данас заокупљени, крајње је вријеме да се одужимо невино пострадалим жртвама у Младиковинама. А одужићемо им се тако што ћемо ископати њихове кости, опојати их и сахранити онако како то доликује православцима. Да је крајње вријеме да то урадимо увјерили смо се и на лицу мјеста, у Младиковинама, гдје се преживјели становници села који знају гдје се налазе неке од гробница могу избројати на прсте једне руке. Ако се са овом акцијом, трагањем за гробницама мучки убијених равногорских јунака, буде чекало још само годину дана, или чак и мање, бојим се да више нећемо имати живих свједока који би нам пружили неопходне податке о мјестима на којима се налазе гробнице и да би тиме били заувијек онемогућени да исправимо неправду која је учињена жртвама.

Ријетки појединци из села, прије свих свештеник Драго Хаџи Стевић и предсједник црквеног одбора г. Драган Савић, покушавају да исправе учињену неправду и да започну једну ширу акцију која би имала за циљ откривање свих гробница и ексхумацију пострадалих, који би потом били сахрањени онако како су то и заслужили. Тој акцији су се придружили и „Погледи“, чија је екипа тим поводом средином марта боравила у Младиковинама. Већ на први поглед види се какав је био однос бивше власти према овом крају. Наиме, у селу нема телефона, нема ни метра асфалта, а путеви су у таквом стању да се, како нам мјештани рекоше, и СФОР-овци често заглаве са својим теренским возилима.

 

КАПЕТАН ЧЕДА ИЗ КРАГУЈЕВЦА

На једном од многобројних сеоских висова налази се сеоска црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, а чија је градња завршена у последњих десетак година. Код цркве нас дочекује свештеник Драго Хаџи Стевић, који на овим теренима борави и ради већ 17 година. Ту нас отац Драго укратко упознаје са оним што су планирали он и одбор ЦО Младиковине, а то је да се на малом узвишењу, 30-так метара јужно од цркве, гдје се налази споменик са сликама и именима 40 бораца ВРС из Младиковина који су погинули у последњем рату, уради костурница и споменик палим равногорцима. Према ријечима оца Драге, одбор ће одмах почети са прикупљањем потребне документације за подизање једног таквог објекта, али он замољава и припаднике Равногорског покрета у Србији да прикупе имена и податке о борцима за које знају да су страдали у Младиковинама, да би одбор знао колики је простор на споменику потребан за исписивање њихових имена, а били би, како нам свештеник рече, захвални и када би заинтересовани послали своја идејна рјешења за изглед костурнице и спомен обиљежја. Свештеник Хаџи Стевић је исказао и своје увјерење да ће сви људи добре воље и из Србије и из дијаспоре помоћи и материјално када за то дође вријеме, Црквеној општини Младиковине, да оствари планирано дјело.

Растајемо се са оцем Драгом, који жури на већ раније заказане парохијске послове, и прелазимо „у надлежност“ предсједника Црквене општине г. Драгана Савића, који ће нас повести на нека од стратишта и упознати са ријетким још живим свједоцима који су закопавали „Дражевце“ – како овде и данас зову припаднике равногорске војске из Србије. Пут нас прво води на један планински пропланак гдје код омањег стада оваца затичемо Цвјетка Ковановића. Њему су комунисти у прошлом рату заклали брата од 16 година који је лежао болестан од тифуса, а у овом рату му је погинуо син, као припадник ВРС. Цвјетко је ово јутро, прије него што је пустио овце на пашу и прије нашег доласка, отишао у оближњи засеок са нашим водичем Драганом и открио му тајну коју је у себи чувао пуних 57 година.

Пошто нас је Драган већ у путу упознао о чему се ради, питали смо Цвјетка да ли је сигуран у то што је Драгану испричао и показао. Цвјетко нам је тада, очију пуних суза, испричао следеће:

„Кад је прошла офанзива партизани су наредили нама сељанима да морамо закопати све лешеве тамо гдје се који затекао, али да не смијемо ничим обиљежити гробове, нити коме о томе причати. Ја сам својим рукама закопао пет лешева, а међу њима и једног официра и његову жену који су погинули 27-ог ујутро. У ствари њих нису убили партизани, него је тај официр када су били опкољени прво убио жену па себе. Мислим да му је било име Чедо. Тако сам чуо од неких Србијанаца који су преживјели, па су се касније извлачили. Пошто ја сада не могу оставити овце Драган ће вас одвести и показати гдје је то било. Ја сам њему све објаснио“.

Поздрављамо се са Цвјетком и крећемо према реченом мјесту. Стижемо у дотични засеок и Драган нас одводи 100-тињак метара од кућа. Показује нам мјесто крај поточића гдје му је Цвјетко рекао да су официр Чеда и жена му лежали мртви. Цвјетко му је испричао да је тјела пренио преко потока и сахранио их 5-6 метара од обале, у страни, гдје вода не може плавити. На мјесту гдје их је сахранио ставио је по један већи камен изнад главе и ногу, а онда је и то камење мало загрнуо земљом и лишћем да се не види. Драган нам рече да је Цвјетко јутрос 15-так минута разгртао лишће и земљу око дрвећа које је изникло крај обале, а онда је заплакао када је напипао камење којим је обиљежио ова два гроба давне 1945. године.

На лицу мјеста смо се увјерили у оно што је Цвјетко причао. Наиме, камење је стајало тачно онако како је он рекао. Забиљежили смо то мјесто и кренули даље да би тек по повратку кући, након провјере и консултација са равногорцима у Шумадији утврдили да се ради о гробовима капетана Чеде Јовановића и његове жене Катице. У кругу од неких 200 метара од ових гробова обишли смо још три гробнице до којих нас је водио Ђурађ Ковановић још један од ријетких свједока из тог времена.

(Напомена редакције: Реч је о капетану Чеди Јовановићу из Крагујевца и његовој супрузи Кати, Мађарици по националности. Капетан Јовановић је био један од официра упућених са Равне Горе у Босну 1941, ради заштите Срба од геноцида. „Погледи“ су о открићу Чединог гроба одмах обавестили његовог рођеног брата, који данас живи у Пожаревцу.)

 

КАЛЕМИ ТРЕШЊЕ

У двије гробнице се налазе по два равногорца, док је у једној сахрањен један борац. На брду, насупрот потока гдје су сахрањена два равногорца, мјештани су посадили трешњу и тако обиљежили њихове гробове. Биљежимо и ова мјеста и крећемо даље.

Након мукотрпног прелажења неколико брда стижемо на једно узвишење на коме се издваја једна јабука испод које су уочљиви улегнуће земље и два мала крста пободена у земљу. Драган нам објашњава да та два крста означавају гробове двоје дјеце из села која су умрла као мала и некрштена па нису могла бити сахрањена у гробљу, већ су их родитељи ту сахранили. А нису их случајно сахранили на то мјесто и засадили јабуку. То је био начин да обиљеже и гроб 12 равногораца који ту леже закопани. Мјештани кажу да је један од тих 12 јунака одмах послије рата извађен и пренешен у Србију. Ради се, како нам рекоше, о сину неког обућара из Груже који је успио да извади лажну објаву да му је син погинуо у партизанима и да га на тада једини могући начин сахрани у родном крају.

Сликамо и ово мјесто и крећемо на други крај села, у Михајловиће. Уз пут са собом узимамо Илију Дероњића који нас води до још једне гробнице, на једној коси, у којој такође лежи 12 равногораца. И ову гробницу су мјештани обиљежили на једини тада могући начин – сађењем калема трешње. Илија нам још рече да зна за још двојицу сахрањену у његовој њиви и четворицу закопану крај пута којим смо прошли. Свраћамо код браће Михајловића – Миле и Марка. Након краћег разговора Мирко нас води до мјеста гдје у папрати стоје два крста која је он подигао на мјесту гдје су закопана два равногорца. Такође нам показује и мјесто гдје су били закопани браћа Ћировићи.

Пошто се сунце већ ближи западу, поздрављамо се са браћом Михајловић, возимо и Илију његовој кући и журимо да се за дана спустимо са планине. Уз пут се растајемо и са нашим вјерним водичем и домаћином г. Драганом Савићем, и остављамо му „у задатак“ да испита други дио села према Очаушу, гдје је по причама мјештана највише Шумадинаца и страдало и гдје се и налази највећи број гробница. Боже мили, колико ли их је тек тамо, ако смо ми данас за ово кратко вријеме овде обишли девет гробница у којима се према причама налази 39 тијела, а кажу да их је тамо многоструко више?

Док силазимо низ планину Борје, по глави ми се мота још неколико питања. Колико ли је оваквих Младиковина широм српских земаља? Хоће ли нам преци моћи опростити што им кости не опојасмо и не сахранисмо онако како су заслужили, барем оне за које знамо гдје леже? И да ли ће коначно да проговоре и они још живи џелати и да открију гдје се све налазе кости српских родољуба, почев од генерала Драже па надаље, и тако себи макар мало олакшати одлазак пред Господа?

Вјерујем и надам се да ће ова акција у Младиковинама успјети и да ће се покренути сличне акције и у другим крајевима гдје су расуте кости српских родољуба који су се борили под командом неуништивог генерала Драже Михаиловића: СА ВЈЕРОМ У БОГА, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ.

 

П.С. Молимо све који нешто знају о дешавањима у Младиковинама крајем априла 1945. године да се јаве или у редакцију „Погледа“ или на телефон 065/629-314.

 

(ЈУЛ 2002)

Једно мишљење на „Незнани гробови у Младиковинама

  1. It’s that you understand my head! You appear to understand a whole lot relating to this, such as you composed the book inside as well koleksi youtube indonesia. I believe which can be done with a few per cent in order to force the solution home a bit, having said that instead of this, this is great blog. A wonderful understand. I am going to certainly be returning.

Оставите одговор на koleksi youtube indonesia Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *