Ново одлагање Дражине рехабилитације

Ново одлагање Дражине рехабилитације

После рочишта од 17. и 27. септембра, када се очекивало проглашење Драже умрлим, па чак и поништавање пресуде из 1946. године, ствари су опет кренуле наопако. И то најмање три ствари

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У српском друштву, па и у историјској науци, и даље је много тога наопако, па смо ми који се бавимо Другим светским ратом принуђени да изнова одговарамо на иста питања. Једно од најчешћих гласи: докле је стигао процес Дражине рехабилитације и када ће Дража бити рехабилитован?

Ово питање учестало је пре 5-6 година, када је поднет захтев за рехабилитацију, а нарочито пре две године, када је процес рехабилитације најзад почео, у Вишем суду у Београду. Али, док су други процеси трајали кратко, и по правилу решавани позитивно, у Дражином случају крај се не назире.

Последње рочиште одржано је 27. септембра, а ново је заказано за 30. новембар 2012. године. На то ново рочиште Виши суд је позвао новог сведока, историчара Слободана Марковића, који ће, као и претходни сведок – историчар, говорити о Дражиној историјској улози. Марковићево сведочење може се одужити на два рочишта, као и сведочење историчара који ће бити позван после њега…

Сем што је позвао сведока, Виши суд је 27. септембра наложио државним органима да му за рочиште од 30. новембра доставе још два документа. Од Матичне службе Општине Ивањица тражи се извод из Матичне књиге умрлих за Драгољуба Михаиловића, а од Историјског архива Србије “доказ о смрти, односно о извршењу смртне казне над Драгољубом Михаиловићем“.

Подносиоци захтева за Дражину рехабилитацију очекивали су да ће питање проглашења ђенерала мртвим бити скинуто с дневног реда решењем Првог основног суда у Београду од 17. септембра, па чак и да ће Дража бити рехабилитован  27. септембра, пред Вишим судом.

Наиме, пред Првим основним судом је дуго вођен паралелни процес, који је требало да се оконча 17. септембра. Сматрало се да је проглашење Драже умрлим формална ствар – и то последња формална ствар која спречава његову рехабилитацију. “Ово је последња формална препрека да би се наставио главни процес за рехабилитацију… Дража не може бити рехабилитован док се званично не прогласи мртвим“, изјавио је за “Политику“ уочи 17. септембра генерални секретар Српског либералног савета, који је најактивнији међу подносиоцима захтева за Дражину рехабилитацију, Александар Недић. Танјуг је пренео и изјаву пуномоћника Српског либералног савета, адвоката Зорана Живановића, да је решење о проглашењу Драже мртвим “било неопходно како би се наставио и завршио процес рехабилитације пред Вишим судом“.

Али, после рочишта од 17. и 27. септембра, ствари су опет кренуле наопако.

И то најмање три ствари.

Прва је документ који се тражи од Архива Србије, а који још нико није успео да нађе.

Друга је што се потврда о проглашењу Драже мртвим сада тражи и од матичне службе Општине Ивањица, а неизвесно је када ће она тамо стићи из Првог општинског суда у Београду. То јест, засад је извесно само да она још дуго неће ни бити послата у Ивањицу.

Зашто неће бити послата, видећемо из описа треће, суштински најважније, ствари која је кренула наопако.

Та трећа ствар је датум Дражине смрти. Неочекивано, Први основни суд је саопштио да је то 31. јул 1946. године, мада је и домаћа и страна историја прихватила да је Дража убијен 17. јула, како су у оно време и објавиле службене новине комунистичког режима.

Први основни суд се при доношењу оваквог решења позвао и на извештај “Комисије за откривање чињеница о извршењу смртне казне над генералом Драгољубом Михаиловићем“, односно Комисије за проналажење Дражиног гроба, како је у јавности називана. Ова комисија је доста критикована због нестручности, која ја кулминирала проглашењем костију животињског порекла, откопаних на Ади Циганлији, за Дражине посмртне остатке. Упркос томе, Комисија је остала при удбашкој верзији о Ади Циганлији као примарној Дражиној гробници и потоњем трајном уништењу њгових посмртних остатака на непознатом месту. Мада је то у почетку најављивала, одбила је да прошири истрагу на другу означену локацију, а то је Лисичји поток, односно падина Белог двора која се спушта ка овом потоку. На све то дошла је и потврда удбашке фалсификоване верзије о Калабићевој издаји.

Тада је изгледало да је списак изненађења од ове Комисије коначан, по логици: што је много – много је.

Међутим, сада се испоставило да то није случај. Први основни суд у Београду је цитирао извештај Комисије, у коме стоји да је Дража “највероватније“ – дакле, не сигурно – стрељан 17. јула 1946, као и да “у погледу околности погубљења Комисија није могла да заузме јединствен став“. То је суду било довољно да се позове на Закон о ванпарничном поступку и као датум смрти узме “последњи дан у месецу када је нестали по последњим вестима био жив“, односно 31. јул 1946. године.

Одједном, не само што је пролонгиран процес рехабилитације, него се морало кренути од почетка и у процесу проглашења Драже умрлим. Адвокат Живановић био је принуђен да 24. октобра поднесе опширну жалбу Првом општинском суду, због “битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права“.
Као прво, пише Живановић, “предлагачи нису поднели предлог за проглашење несталог лица за умрло, већ предлог за утврђивање смрти“. Ово се “битно разликује“ од прописа на које се суд позвао, “јер генерал Михаиловић није нестао, већ је стрељан по судској пресуди“.
Као друго, суд није узео у обзир додатне доказе које је поднео предлагач, а који недвосмислено доказују да је генерал Михаиловић стрељан 17. јула 1946.
Под три, адвокат Живановић тражи од Првог основног суда да преиначи своју одлуку.
То практично значи да од захтева Вишег суда Општини Ивањица да му достави потврду о проглашења Драже умрлим – засад нема ништа. Први основни суд тек треба да расправља о жалби предлагача, следи нови рок за жалбу, онда могућа нова жалба јер ко зна шта ће писати у новом решењу, итд.

Разуме се, сво ово мучење је последица факта да је на власти друга генерација комуниста, којој није ни на крај памети да постави ствари на своје место. Бивши председник Борис Тадић, који је раније давао и позитивне изјаве о Дражи, сада изјављује да је Дража био квислинг. Нови председник, четнички војвода (?) Томислав Николић и даље избегава да се изјасни, али зато његов коалициони партнер, социјалистички премијер Ивица Дачић, у свакој прилици хвали Ј. Б. Тита.

У таквој атмосфери, у установама под државом капом, а нарочито у контролисаним медијима, и Дража и Тито су тамо где су некада били.

Ево само два карактеристична примера.

Први је тематска изложба “Збирка слика друга председника“, која се до 4. новембра одржавала у Музеју “25. мај“ на Дедињу. Организатори су били Музеј историје Југославије и Галерија Матице српске. О “другу председнику“, Ј. Б. Титу, говорило се само у суперлативима. Не дао Бог да неко помене да је био масовни убица!

Други пример је мултимедијални пројекат “Социјалистичко наслеђе и култура сећања у кадру савремених виђења. Град као трезор“. Циљ пројекта, који се преноси и на 2013. годину, и који треба да виде грађани широм Србије, је “развој свести о вредностима наслеђа из социјалистичког периода“. Специјално, ствараоци тих “вредности“ треба да се повезују са “младим креативцима“.

Да им се на време исперу мозгови. (“Слобода“, Чикаго, 10. новембар 2012.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *