Одговор Крговићу (2)

ПОЛЕМИКА

Одговор Момчилу Крговићу (2)

У „Лиду“, листу СПС-а у Крагујевцу, није окончана полемика Крговић-Самарџић, јер није објављен овај Самарџићев одговор

Пише: Милослав САМАРЏИЋ

 

Пошто је, ова полемика са Момчилом Крговићем, започета пролетос, ушла у другу календарску годину, време је за извлачење неких општих закључака.

У првом наставку своје треће серије чланака Крговић са терена историје прелази на терен политике. На пример, он каже: „Да су партизани, предвођени комунистима, били истински борци за слободу Југославије, па тиме и српског народа, није моја измишљотина, већ оцена и став свих релевантних међународних фактора“. Или, на другом месту: „Ни један други покрет, који је постојао на тлу Југославије у Другом светском рату, ни Равногорски, ни усташки, ни балистички нису имали ту част да буду сврстани у антифашистички фронт“.

У својој књизи „Генерал Дража Михаиловић“ покушао сам да одгонетнем шта се дешавало на нашем тлу за време Другог светског рата, тј. бавио сам се историјом. Међутим, Крговић сада говори о томе шта су политичари прогласили да се дешавало, а то је битна разлика (при овоме подразумевам да су политичари дали смернице тзв. званичним историчарима, било у Великој Британији и СССР-у, било код нас).

 

МЛАДИЋ И ДРАЖА, АЛИЈА И ТИТО

Сличан пример имамо и данас у нашим западним крајевима. Док ми Срби, надам се у већини, генерала Ратка Младића сматрамо херојем и борцем за права нашег народа, а Алију Изетбеговића одговорним за изазивање грађанског рата, моћни политички центри у свету мисле другачије. Они су Младића прогласили ратним злочинцем, а Изетбеговића херојем. Тзв. званични историчари већ пишу књиге по овим смерницама. Дакле, Ратко Младић има историјску паралелу у генералу Михаиловићу, а Алија Изетбеговић у Ј. Б. Титу.

Иначе, Крговић није у праву када тврди да равногорци „нису имали ту част да буду сврстани у антикомунистички фронт“. Они су ту час имали, и данас је имају, у Аустралији. Влада ове далеке земље сваке године у прославу Дана победе укључује и четнике генерала Драже Михаиловића који тамо живе. Заједно са аустралијским ветеранима, они, са шајкачама и кокардама, сваког 9. маја парадирају испред почасне трибине, на којој, међу осталима, седи и југословенски комунистички амбасадор. Тај амбасадор редовно шаље протесте влади у Канбери, али узалуд.

Орден „Legion of Merit“, који је Хари Труман 1948. године посмртно доделио генералу Дражи Михаиловићу и лично пуковнику Живану Кнежевићу (који је у Београду проглашен за ратног злочинца), представља можда најбољи пример да се покаже разлика између историје и политике. Реч је о највећем америчком одликовању које се додељује страним држављанима. Како је непосредно после церемоније додељивања ордења Тито дошао у сукоб са Стаљином, амерички председник је наредио да се одликовања привремено забораве, како не би сметала у политици извлачења Југославије из комунистичког блока…

Уопште, у читавој овој полемици, Крговићев однос према чињеницама може се назвати политизовањем историје. Имам утисак да не постоји историјска чињеница, ма колико неспорна била, која би могла натерати Крговића да промени своје мишљење, изведено из неистина и полуистина. На пример, навео сам 19 офанзива које су Немци водили против четника, а чије су постојање комунистички историчари скривали да би доказали наводну сарадњу четника и Немаца. Тих 19 офанзива су историјска чињеница око које не може бити погађања. Просто речено, апсолутно је сигурно да су се оне догодиле. Офанзиве сам наводио према немачким документима, која су на крају рата заробили Западни савезници. Могао сам их навести и према четничким изворима, али то нисам учинио, због познате квалификације о четничкој пропаганди.

И како Крговић одговара на списак од 19 офанзива? Он каже: „Последња, деветнаеста, под називом ‘Чумић’, изведена је маја 1944. године, па се с правом поставља питање у каквим су односима били Немци и четници од маја 1944. године до маја 1945. године када је Други светски рат завршен?“

Можемо, господине или друже Крговићу, разговарати и о том периоду који наводите, али тек пошто закључимо период 1941-1944. А закључак за тај период, на основу 19 офанзива, немачких потерница за генералом Михаиловићем и другим командантима, на основу списка официра и војника одведених у Маутхаузен и Дахау, на основу списка стрељаних четника и њихових симпатизера – може бити само један: четници, тј. легална Југословенска војска у Отаџбини, борили су се против окупатора, и нема говора о томе да су с њим сарађивали.

Друга неспорна чињеница коју сам навео, а коју Крговић релативизује, је мрежа војничких телефона коју су четници, као права војска, имали, а коју комунисти, као паравојна формација, нису имали. Прелазећи у герилу, после априла 1941, Југословенска војска је, поред остале опреме, понела и известан број телефона и других средстава везе. Поново помињући те телефоне, Крговић каже да није чудно што је мајор Курсула 1914. телефонирао са Цера, „јер је то била регуларна војска Краљевине Србије“, а затим додаје: „Али је чудно када Самарџић пише о 1.100 телефона које је Дража имао на Равној Гори. Није само јасно где их је нашао и како су допремљени у оно време на Равну Гору“.

Међутим, ни овде ништа није чудно: као што је Курсула 1914. године припадао регуларној војсци, тако је и Дража 1941. године припадао регуларној војсци (а припадао је, узгред буди речено, и оној из 1914). А свака регуларна војска има своје везисте и одговарајућу опрему. Бројку од 1.100 телефона (и две телефонске централе), нисам ја измислио, већ је наводе Немци после операције „Михаиловић“ из децембра 1941.

 

МАНИПУЛАЦИЈЕ ЦИФРАМА

Манипулације цифрама постоје и када Крговић каже да је „народ окренуо леђа четницима“. После капитулације Италије, пише он, „формирано је пет нових црногорских бригада“, а две постојеће су попуњене. Дакле, тих седам бригада за Крговића представљају доказ да су крајем 1943. Црногорци „окренули леђа четницима“. Међутим, у исто време у Црној Гори делује чак 26 четничких бригада, што Крговић не помиње. Опет, верујем да њему ова цифра није била позната, тј. да је свој апсурдни закључак извео ослањајући се на комунистичку историју. Иначе, ни 26:7 није прави однос Црногораца према четницима и комунистима. Комунисти никада не би успели да мобилишу Црногорце у тих пет нових бригада, да нису са собом водили Черчиловог сина, и да није било моћне пропаганде из Лондона.

У апсурдну позицију Крговић упада и када пише о Србији: „Већ у другој половини 1943. године, настаје стање у којем је све више Срба окренуто према партизанима и који изражавају спремност да ступају у њихове редове и да се боре за слободу. Захваљујући промењеном односу (упркос свој четничкој пропаганди), према партизанима, тј. НОБ-у, већ почетком јесени, 1943. године, долази до формирања Прве јужноморавске и Прве шумадијске бригаде, а средином 1944. и до формирања пет дивизија на југу Србије“.

Пет комунистичких дивизија, то је приближно 15 бригада, бројног стања сличног као у четничким бригадама. А колико је четничких бригада било у Србији средином 1944. године? Надам се да ми Крговић неће замерити што немам времена да их све пребројим, али нема сумње да их је било преко 150. То јест, средином 1944. комунисти су на територији Србије, упркос огромној материјалној и пропагандној помоћи од стране Енглеза, имали тек 10 посто четничких бригада. Не знајући то, Крговић пише ли пише: „Протоком времена српски народ у Србији прозрео је суштину Равногорског покрета и схватио да четници нису борци за његову слободу, већ за своје уске интересе…“ Или: „Могли су четници лагати народ… али је истина морала неминовно угледати светло дана. И то је било кобно за Равногорски покрет и његовог вођу Дражу Михаиловића“. Не, господине или друже Крговићу, за генерала коме не можете да споменете чин, и за читав наш народ, био је кобан долазак Стаљинове Црвене армије.

На крају, ево само успутних примедби на неке Крговићеве тезе.

 

РУГАЊЕ СРБИМА

Крговић тврди да су заробљене партизане Немцима у Ваљеву предали Михаиловићеви четници. Међутим, то су били четници Косте Пећанца. Недићева влада објавила је 1942. године у Београду књигу „Крвава листа комунистичких злочина у Србији“, у којој се, поред осталог, наводе цифре партизана ликвидираних и заробљених од стране „владиних трупа“ (недићевци, љотићевци и Пећанчеви четници). Свеукупно, до краја 1941, реч је о 7.000 партизана. У тој књизи побројано је и на стотине имена тих партизана. Занимљиво је да су то углавном странци: Хрвати, Мађари, Јевреји, итд. Да поменем само црну ваљевску тројку: Стјепан Филиповић, Јосиф Мајер и Иштван Борота. У селу Дивци, први је држао за главу везаног председника сеоске општине, Петровића, док су му друга двојица тестерисала врат. Петровићев унук, очевидац, и дан-данас, када оде у Ваљево, гледа велики споменик Стјепана Филиповића, „народног хероја“… Гледа, заправо, како се комунисти ругају српском народу.

Уз песму из филмова Вељка Булајића: „Убићемо, заклаћемо, ко са нама неће“, Крговић паушално говори о „хиљадама Срба које су четници заклали“. То је добар знак. Када сам 1989. године објавио први  афирмативни чланак о генералу Михаиловићу, „Борба“ (данашња „Наша борба“) је одговорила фељтоном у коме је писало да су четници ликвидирали ни мање ни више него 100.000 Срба! Ако наставе овако, једног дана се чак може десити да комунисти напишу и понешто истинито на ову тему.

У последњем наставку треће серије Крговић тврди да су у Црној Гори четници ликвидирали више комуниста, но комунисти Црногораца! Затим каже да поседује имена, и једних и других, за општину Мојковац, али не жели да их наводи. Ја бих радо поменуо имена жртава комунизма у Црној Гори, али, у том случају, фељтон би трајао месецима. Наиме, једино Црногорци знају скоро сваку жртву комунизма, и тај списак је објављен на више места. Одлучујућу улогу у прављењу потпуних спискова одиграла је племенска повезаност Црногораца: један човек доброг памћења био је у стању да издиктира имена убијених од стране комуниста за цело своје братство. У укупном скору, наравно, неупоредиво је више ликвидираних Црногораца но комуниста у Црној Гори. Сем ове бројке, важна је још једна чињеница: када су дошли у Црну Гору, комунисти су по неком свом програму зверски убијали невине људе, а онда су Црногорци почели да кажњавају убице. На ову тему је, у емиграцији, мајор Милорад Јоксимовић, командант Лимског корпуса, написао неколико чланака о романима Михаила Лалића. Лалић је, наиме, описивао муке преосталих комуниста у Црној Гори, испред четничких потера, само је „заборавио“ једну ствар: ти комунисти су гоњени због свирепих убистава која су починили.

Крговић се подсмева Михаиловићевој претњи немачком генералу Бадеру због стрељања Срба. Али та претња овом Немцу није баш била смешна. Он је знао како су четници ликвидирали мајора Кенига, који је командовао стрељањем у Крагујевцу 21. октобра 1941. Дража је тражио добровољце за ликвидацију Кенига, онда је одабрао тројку и ова је обавила задатак за непуних двадесетак дана. Ни једна комунистичка историја не говори о крају овог немачког ратног злочинца.

Крговићев однос према југословенским војницима ликвидираним од стране комуниста у Крагујевцу средином априла 1941. заиста је чудан. Он најпре сумња да су убице комунисти, па затим каже: „Зар то (убице) нису могли бити и добронамерни грађани који су то урадили из огорчења према издаји војске која је била евидентна?“

Крговић каже да је у партизанима певао песму „Ој, Мораво“, а не совјетске мелодије. То је исто као када би рекао да је у партизанима славио Божић. Наиме, партизани јесу певали и српске песме, и јесу, у појединим јединицама, славили Божић. Али једно је пропаганда, а друго стварност. Истинске партизанске песме, и њихови истински празници, немају везе са српским народом.

Бомбардовање стратешких непријатељских положаја у Србији, које је генерал Михаиловић тражио од Западних савезника 1942. године, је једна ствар, а бомбардовање српских цивила на Васкрс и друге празнике 1944. године, које су Западни савезници извели у садејству са комунистима, је сасвим друга ствар, зар не Крговићу?

Нисам написао да су ликвидације Срба од стране комуниста од октобра 1944. па надаље биле „освета“. Реч „освета“ стајала је у наслову мог текста, а наслов је ставио уредник „Лида“. Крговићева оцена да су те ликвидације „кажњавање оних који су се својим понашањем и чињењем (активностима) дебело експонирали као противници Народноослободилачког покрета“, мислим да не заслужује коментар. За сам крај, желео бих да исправим тешку неправду коју је Крговић учинио према капетану Милораду Митићу. Заправо, Крговић каже „Миодрагу Митићу“, али такав не постоји. Он свакако мисли на Милорада, који је 1941. био официр за везу са комунистима у Ужицу, а потом командант Златиборског корпуса. Крговић за овог официра каже да је био Дражин „официр за везу при немачкој команди“. Капетан Митић је, међутим, почетком 1943. године заробљен од Немаца и одведен у логор, одакле је спашен маја 1945. од стране америчке војске. Данас живи у Канади. Зар за жртву нацистичких логора рећи да је сарадник окупатора?

Не очекујем извињење у име капетана Митића, зато што ми је познато како су се комунисти односили према малобројним четничким официрима који су, Бог зна како, преживели Маутхаузен, Дахау и друге концентрационе логоре. Мајор Милош Глишић, командант Пожешког и Санџачког одреда, заробљен је 1942. и одведен у Маутхаузен. Успео је да побегне почетком 1945. После скоро трогодишњег боравка у овом логору, вероватно полусвестан и избезумљен, у Клагенфурту је ушао у воз који га је довео до Суботице. На станици су били партизани. Ухапсили су га и одвели у Београд. Изведен је на стаљинистички процес када и генерал Михаиловић. Осуђен је на смрт и стрељан, поред осталог и због „сарадње са окупатором“.

 

ЛОГОРАШИ МАУТХАУЗЕНА – САРАДНИЦИ ОКУПАТОРА!

Или мајор Јездимир Дангић, вођа устаника у Источној Босни. Заробљен од Немаца 1942. побегао из логора и прикључио се пољском покрету отпора, затим поново заробљен, овога пута од Црвене армије, и доведен у Сарајево. На стаљинистичком процесу 1947. године осуђен је на смрт и стрељан, такође због „сарадње са окупатором“. Мајора Љубомира Михаиловића, команданта Иванковачког корпуса, Немци су заробили маја 1944. Из логора га је 1945. избавила Стаљинова војска и спровела у Београд, где је изведен на стаљинистички процес и стрељан – због „сарадње са окупатором“. Рођени брат потпуковника Димитрија Антоновића, команданта Космајског, Јастребачког и Расинског корпуса, као четнички илегалац био је у Маутхаузену од 1942. до 1945. године. Њега комунисти нису изводили на свој суд – ликвидирали су га у возу, на прузи Чачак-Ужице, 1946. године. Били су кивни на Димитрија: бежећи пред њим, после пораза на Парцанској коси септембра 1944. давили су се у Западној Морави. Али можда су још више били кивни на Димитријев идеалан јуначки лик.

Он је умро од тифуса, 28. фебруара 1945. у Модричи, пошто је одбио да прими спасоносну вакцину. Није било довољно вакцине за његове војнике. Верујем да су по стварном лику легендарног Крушевљанина, потпуковника Димитрија Антоновића, комунисти измишљали ликове својих јунака за филмове Вељка Булајића.

То је све, господине или друже Крговићу.

(Ово је одговор Милослава Самарџића на фељтон негдашњег партизана, Момчила Крговића, објављен у листу „Лид“, гласилу Социјалистичке партије у Крагујевцу. После Крговићевог фељтона, објављеног крајем прошле године, „Лид“ није објавио Самарџићев одговор)

 

3.000 ОФИЦИРА ПРОТИВ 30 ОФИЦИРА

Исполитизован, или, може се рећи, релативан однос према историјским чињеницама, види се у сваком пасусу Крговићевог серијала. Ево неколико драстичних примера.

Крговић пише: „Значајан број официра определио се за учествовање у устанку и борби коју је организовала Комунистичка партија Југославије“. Није ми било тешко да проверим колики је тај „значајан број“. У књизи „Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа“, том II, књига 6, објављеној у Београду 1957. године у издању „Војноисторијског института Југословенске народне армије“, на странама 438. и 439. Крговић може наћи комплетан списак официра у партизанима крајем 1942. године. Било их је тачно 30. Један пуковник, један потпуковник, три мајора, 11 капетана, 11 поручника и два потпоручника (за једног официра није наведен чин). После капитулације Италије септембра 1943, када је Мачек позвао Хрвате да ступе у партизане, и када је Павелић дао амнестију Хрватима у партизанским редовима, комунисти су појачани једним бројем домобранских официра, али то је тај ред величине. Могао бих да се сложим са Крговићем да је 30 школованих официра у оно доба било значајна бројка. Али како ће Крговић прокоментарисати број официра у четницима. На његову жалост, било их је чак 3.000. Могу навести да је, од ове цифре, било око 160 ваздухопловних официра, махом пилота ловаца. По јединицама, највише официра било је у Расинском корпусу пуковника Драгутина Кесеровића – 65. Поређења ради, Расински партизански одред, у коме се борио писац Добрица Ћосић, током највећег дела рата имао је 40 партизана, без иједног официра. Могу још навести један страшан податак из комунистичке литературе. Комунисти се, наиме, хвале да су само једног дана, 13. маја 1945. на Зеленгори, ликвидирали чак 300 српских официра.

Шта говоре ове бројке? Мени говоре то, да се 1941. године највећи број официра – пре свега српске и словеначке националности; највише хрватских официра отишло је у домобране – који је избегао заробљавање, борио за слободу свог народа у регуларној војсци. Другим речима, највећи број официра није погазио заклетву Краљу и Отаџбини. А како се Крговић односи према овим тврдоглавим цифрама? Он их, као што смо видели, релативизује, тако што наводи само део бројки. Ако 30 официра посматрамо изоловано, онда заиста можемо рећи да је то значајна снага. Али ако их посматрамо у склопу укупног броја официра, и видимо да они представљају само један проценат од тог укупног броја, закључак је сасвим другачији. Ово што је Крговић написао о „значајном броју“ официра у комунистичким партизанима, представља школски пример манипулације цифрама. Наравно, ја верујем да њему није било познато ни колико је официра било у партизанима, ни колико их је било у четницима. Ова манипулација му је, да тако кажем, промакла, зато што се држи комунистичке историје, а та историја не да ничему не вреди, него и није историја у дословном значењу те речи. Комунистичка историја је само пропаганда.

 

(БРОЈ 214, 1. МАЈ 1998)

�N+���X h�Y �е то учинио преко капетана Миодрага Митића који је био његов официр за везу при немачкој команди. С правом се поставља питање: шта ће Дражин официр у немачкој команди? Једини одговор може бити: да координира дејства четника и Немаца у борби против партизана.

 

Већ сам на страни 9 нешто рекао о Хитлеровом писму Мусолинију из којег се види кога је Хитлер сматрао главним непријатељем, као и како је оцењивао четнике као своје евентуалне непријатеље, уколико би се Англосаксонци искрцали на Балкан.

У последњем наставку Самарџић пише о ликвидацијама које су комунисти извршили након ослобођења Крагујевца и околине. Ја заиста не могу ништа децидирано рећи о појединачним ликвидацијама. Надам се да ће неко од Крагујевчана рећи о томе конкретније. Оно што ја желим овде рећи јесте да то није била освета (како Самарџић пише), већ кажњавање оних који су се својим понашањем и чињењем (активностима) дебело експонирали као противници Народноослободилачког покрета и сасвим је природно да су за то морали одговарати. Може се само претпоставити каква би судбина задесила комунисте и њихове симпатизере да су којим случајем победили четници. Сасвим сигурно да би се провели исто као оне хиљаде Срба које су четници клали. Зна се како су четници певали: „Убићемо, заклаћемо ко са нама неће“. Уосталом, актуелни лидер Српског покрета обнове, у мају ове године, изјави да је већи грех заклати јагње, или прасе, него пререзати гркљан комунисти. Самарџић је вероватно тамо био и ово чуо, па и даље следи четничку идеологију.

Самарџић са подсмехом пише о кажњавању комуниста у току рата зато што су се, супротно политици КПЈ, огрешили према народу. Губи из вида веома важну чињеницу: комунисти су имали снаге да уоче (схвате) грешке и да их отклањају што су и чинили, док четници нису имали снаге да то чине.

Тачно је да су почињене грешке у Црној Гори и Херцеговини, односно ликвидације (оправдане или неоправдане, сасвим свеједно) изазвале револт код народа, што је имало за последицу бројно нарастање четника и прогон партизана у Босну 1942. године. Народ се надао, да ће се четници коректније понашати уопште, па и према онима који су учествовали у партизанима. Међутим, четници су својим понашањем изневерили та очекивања. Приступили су масовним репресалијама и ликвидацијама које су надмашиле и те комунистичке.

Наводим податке само за моју општину Мојковац. Партизани су из разноразних разлога ликвидирали 22 грађанина. Четници су, пак, стрељали 31 партизана, а 14 су предали Италијанима да би их ови стрељали на Цетињу. Поседујем имена и за једне и за друге ликвидације, али не желим да их наводим.

Због тога што су четници изневерили очекивања народа у Црној Гори догодило се нешто сасвим природно да се народ почео поново окретати партизанима, што је најпре било манифестовано у смислу симпатисања и спремности у погледу пружања помоћи герилским групама које су деловале у Босни. Након доласка партизана из Босне, нарочито после капитулације Италије, догодио се масовни одзив за добровољно ступање у партизане. Захваљујући овој чињеници, за само неколико месеци, формирано је пет нових црногорских бригада и значајно су попуњене већ до тада формиране бригаде (4. и 5. црногорска, 3. санџачка, па чак и две бригаде које нису биле црногорске; 2. пролетерска и 2. далматинска бригада). Ово је, господине Самарџићу, истина макар колико Вама не одговарала. Чињенице су тврдоглаве, а истина необорива.

 

(БРОЈ 213, 1. април 1998)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *