Поднесак предлагача

               А Д В О К А Т

     ЗОРАН М. ЖИВАНОВИЋ

             11000 БЕОГРАД

Светозара Марковића 14

тел: 3233-397; факс: 3237-146

 

Рех. 69/2010

 

ВИШИ СУД У БЕОГРАДУ

 

Б Е О Г Р А Д

 

 

ПОДНЕСАК ПУНОМОЋНИКА ПРЕДЛАГАЧА

 

Пуномоћник предлагач је примио:

 

А) Поднесак Савеза антифашиста Србије са прилозима примљен 27.3.2012. и

Б)  Поднесак Савеза удружења бораца НОР Србије од 30.5.2012.  са прилогом.

 

Ад/1

 

  1. Поднеском од 27.3.2012. године подносилац доставља саопштење 12 невладиних организација под насловом „Саучесници злочина“ објављено у листу „Данас“ 21.3.2012. године. Подносилац очекује да ће се Виши суд у Београду према поднетим писменима опходити са дужним уважавањем и поштовањем историјских факата и кривично-правног система Републике Србије поред осталог због свог стручног и моралног ауторитета и угледа Републике Србије.

 

  1. Из садржине приложеног саопштења произилази да потписници хоће да наметну суду три своја става: први да се према „непобитним историјским чињеницама и елементарним правним принципима“ суд мора опходити са дужном пажњом, други да суд није надлежан „за успостављање неке нове прошлости“ и трећи да поступак рехабилитације не треба водити док Уставни суд не испита утемељеност Закона о рехабилитацији и „Закона о изједначавању партизана и четника“.

 

  1. Уставно је право сваког правног субјекта да на миран начин изражава своје ставове и мишљење укључујући и протест због одлука државних органа. На тој основи, дато је право на подношење представки судовима и другим државним органима.

 

  1. У конкретном случају међутим, подносилац представке и потписници текста „Саучесници злочина“ упућују отворену претњу да „они који доносе одлуке треба да буду свесни и тога да рехабилитовањем злочина који не застаревају по међународном праву, постају саучесници у тим злочинима.“

 

  1. Пошто одлуке о рехабилитацијама доносе судови, такво обраћање је јасна повреда законске забране утицаја на суд прописан чл. 6. Закона о уређењу судова која гласи:

 

Забрана утицаја на суд

Члан 6.

Забрањено је коришћење јавног положаја, средстава јавног обавештавања и било које јавно иступање којим се непримерено утиче на ток и исход судског поступка.

Забрањен је и сваки други утицај на суд и притисак на учеснике у поступку.

 

  1. Из напред изнетог става произилази да потписници врше притисак на суд јер ће доносиоце одлуке о рехабилитацији сматрати саучесницима у злочинима која су наводно починила осуђена лица.

 

  1. Овај метод застрашивања, међутим није нов. Из доказа у списима произилази да су државни органи бивше Југославије пре и током суђења генералу Михаиловићу примењивали готово исти метод застрашивања. Наиме тадашњи државни органи припремили су обавештење Амбасади САД у Београду да би амерички официри који би дошли као сведоци одбране генерала Михаиловића били третирани као његови саучесници у злочинима.[1]

 

  1. Трагично је што такав недемократски и противзаконити метод прихвата и данас примењује подносилац поднеска од 27.3.2012. године и  12 невладиних организација.

 

  1. Из приложених доказа је видљиво да је подносилац добро познавао Закон о рехабилитацији јер је иницирао поступак његовог преиспитивања код Уставног суда. Ове одредбе су морале знати и невладине организације које су издале саопштење. Према томе, свима њима је било познато да се  Законом о рехабилитацији не рехабилитују злочини већ људи који су из идеолошких или политичких разлога осуђени за злочине. Упркос томе, да би се појачала претња, суду је неосновано импутирано да у овом поступку рехабилитује злочине.

 

  1. Предлагачи ће одговорити на пет основних теза поднеска од 27.3.2012. године

 

а) Непобитне историјске чињенице

 

  1. Под непобитним историјским чињеницама, како произилази из поднеска, подносилац сматра управо чињенице на којима је заснована пресуда против генерала Михаиловића.[2] Из „непобитних историјских чињеница“ представљених у поднеску произилази да су четници под командом Драже Михаиловића вршили ратне злочине и злочине против човечности према припадницима свих нација у бившој Југославији укључујући и Србе, да су се борили против комуниста, да су сарађивали са окупатором а да је челник свих тих недела био Дража Михаиловић који је такве злочине наредио и/или знао за њих.

 

  1. Из доказа у списима међутим произилази:

 

    • да је Југословенска војска у отаџбини водила борбе против окупатора, диверзије и саботаже као и обавештајну делатност у корист Савезника;[3]
    • да је окупатор заробљене припаднике ове формације као и припаднике Равногорског покрета прогонио, хапсио, стрељао и слао у логоре;[4]
    • да су немачке окупационе власти јавно обећале новчане награде за обавештења која би довела до хапшења или убиства генерала Михаиловића;[5]
    • да су у свим немачким документима генерал Михаиловић и његове снаге третиране као непријатељске;[6]
    • да су код генерала Михаиловића готово цело време рата биле присутне савезничке војне мисије;[7]
    • да је француски генерал Де Гол одликовао генерала Михаиловића током рата за допринос Савезничким ратним напорима;[8]
    • да је Председник САД Труман посмртно доделио високи орден генералу Михаиловићу;[9]

 

  1. Сходно изложеном, „непобитне историјске чињенице“ како су приказане у поднеску нису ништа друго до идеолошки изобличена слика коју је комунистичко вођство наметало као историјску истину почев од 1941. године све до краја своје владавине.

 

  1. Током овог поступка бачена је основана сумња у веродостојност докумената презентованих током суђења генералу Михаиловићу. Наиме, несумњиво је утврђено да су истражне власти имале неисписане (бланко) папире на којима се налазио потпис генерала Михаиловића.[10] Када се ова чињеница доведе у везу са ускраћивањем права генералу Михаиловићу да пре суђења изврши увид у документацију у судским списима,[11] може се са сигурношћу сумњати да је добар део докумената са потписом генерала Михаиловића неаутентичан и неверодостојан. То се посебно односи на његове наводне наредбе, које је негирао и током суђења, о наводном етничком чишћењу Муслимана, сарадњи са Павелићем и Степинцем и другим.[12] Ову сумњу је изразио и тадашњи Јавни тужилац др. Јосип Хрнчевић.[13]

 

  1. Да су тадашњи правосудни органи прибегавали фабриковању доказа произилази и из чињенице да су упркос сазнањима са претходног процеса др. Ђури Ђуровићу, прећутали да се генерал Михаиловић састао са немачким официром Штеркером на инсистирање америчког војног изасланика Мек Дауела. Такође је прећутано да је том приликом било говора само о предаји немачких снага генералу Михаиловићу а не о било каквом облику сарадње са окупатором.[14]

 

  1. Сходно изложеном, поднесак са прилозима не износи никакве „непобитне историјске чињенице“ већ идеолошки изопачену слику генерала Михаиловића, Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета.

 

б) „Успостављање неке нове прошлости“ и надлежност суда

 

  1. Поднесак је у овом делу у знатној мери неразумљив. По њему прошлост се дели на нову и неку другу прошлост. Прошлошћу се бави историјска наука у мери у којој јој је то допуштено. Историографија Другог светског рата у Југославији била је под монополом владајуће Комунистичке партије током целог период њене власти. Притежање и приступ релевантним, а посебно поверљивим, документима имао је узак круг припадника ове партије. Они су вршили селекцију докумената кроз која је приказана идеолошки изобличена слика противника комунизма. Управо због тога, историографска дела из тог периода занемарила су чињенице наведене у параграфу 12 овог поднеска. Исти идеолошки и политички интереси руководе потписнике текста „Саучесници злочина“ да не допусте историјској науци да на основу непобитних доказа догађаје из нове историје ослободи идеолошких догми комунистичког режима.

 

  1. Сходно томе, суд заиста није надлежан за „успостављање нове прошлости“ али он то и не ради. Суд у овом поступку утврђује да ли је генерал Михаиловић осуђен из идеолошких или политичких разлога, што му је и стављено у надлежност Законом о рехабилитацији.

 

в) Поступак рехабилитације не треба водити до одлуке Уставног суда

 

  1. Иницијатива за испитивање уставности закона, коју је поднео неки правни субјект није законски основ да суд не води поступак у предмету у коме тај закон треба применити. У противном судови уопште не би судили чим неко поднео иницијативу Уставном суду да испита уставност неког закона. Тако би поднета представка за испитивање Законика о кривичном поступку онемогућила вођење оваквих поступка све док неко подноси представке.

 

  1. Стога је наведени захтев неоснован.

 

г) Рехабилитација поништава антифашистичку борбу

 

  1. Поднесак даље тврди да се покушајем рехабилитације генерала Михаиловића поништава антифашистичка борба српског и других југословенских народа.

 

  1. Антифашистички карактер Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета утврђен је Законом о изменама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Поред тога, многобројним актима државних органа дозвољена је делатност политичких странака и удружења која заступају поједине програмске циљеве Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета и чувају њихову традицију. Ове законске одредбе и акти су уследили тек пошто су јавности постале доступне дуго скриване истине и докази о антифашистичким активностима ових организација. Зато тврдња о постојању још једног антифашистичког покрета, поред партизанског, никако „не поништава антифашистичку борбу српског и других југословенских народа“.

 

  1. Према схватању предлагача, наведена тврдња жели да оправда доктрину Комунистичке партије Југославије која изједначава све своје противнике  са фашистима, и тиме оправдава злочине појединих својих припадника извршене према њеним идеолошким и политичким противницима.

 

д) Рехабилитација би оснажила неповерење код суседа због недавних ратова „вођених са истим идеолошким предзнаком“

 

  1. Наведени текст наводи две тврдње: прву, да би рехабилитација оснажила неповерење код неименованих суседа због недавно вођених ратова и другу да су ти ратови „вођени са истим идеолошким предзнаком“.

 

  1. Предлагачи претпостављају да аутори текста под „суседима“ мисле на Републику Хрватску, јер су њени државни функционери јавно протествовали због рехабилитације генерала Михаиловића, као и политичари из дела Босне и Херцеговине (Федерација).

 

  1. Предлагачи су свесни да се идеолошки и политички противници генерала Михаиловића налазе и ван Републике Србије. Ово стога што је циљ његове борбе био ослобођење Југославије и њено очување као јединствене државе. Поред окупатора и партизанског покрета који је предводила КПЈ, противници генерала Михаиловића су биле политичке и војне групације које су се бориле за издвајање појединих делова Југославије и формирање посебних држава. Политичари из параграфа 25. овог поднеска управо припадају политичким снагама које су водили успешну борбу за издвајање Хрватске и Босне и Херцеговине из састава Југославије, због чега је генерал Михаиловић, као и сви они који су се борили за очување Југославије, разумљиво и данас њихов идеолошки и политички противник.

 

  1. У то име они су занемарили не само историјске чињенице већ и међународне обавезе.
  1. То се пре свега огледа у чињеници да се ниједна од наведених особа у својим изјавама није осврнула на релевантна документа немачких и савезничких архива, изјаве тадашњих државника САД и Велике Британије, те америчко и француско одликовање које је генерал Михаиловић добио управо за свој допринос у победи Савезника.

 

  1. Резолуцијом 1481 Парламентарне Скупштине Савета Европе од 25. јануара 2006. године о потреби за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима и Резолуцију 1096 из 1966. године утврђено је:

 

1. Тоталитарни комунистички режими који су владали централном и источном Европом у прошлом веку, и који су још увек на власти у неколико земаља у свету, били су, без изузетка, обележени тешким кршењима људских права. Та кршења су се разликовала у зависности од културе, земље и историјског периода, а укључивала су појединачна и масовна убиства и егзекуције, умирање у концентрационим логорима, изгладњивање, депортацију, мучење, робовски рад и друге облике масовног физичког терора, прогањање на етничкој или верској основи, нарушавање слободе савести, мисли и изражавања, слободе штампе, као и недостатак политичког плурализма.

2. Злочини су били оправдавани у име теорије класне борбе и начела диктатуре пролетаријата. Тумачење оба начела легитимизовало је «уклањање» људи који су сматрани штетним по изградњу новог друштва и, као такви, непријатељима тоталитарних комунистичких режима. Огроман број жртава у свакој од дотичних земаља били су припадници сопствених нација. То је посебно био случај са народима бившег СССР који по броју жртава далеко превазилазе друге народе.

3. Скупштина признаје да су, упркос злочинима тоталитарних комунистичких режима, неке  европске комунистичке партије дале допринос у остваривању демократије.

4. Пад тоталитарних комунистичких режима у централној и источној Европи није у свим случајевима пратила међународна истрага злочина које су они извршили. Шта више, извршиоци ових злочина нису били изведени на суђење од стране међународне заједнице, као што је био случај са ужасним злочинима које је извршио национални социјализам (нацизам).

5. Сходно томе, у јавности је веома слаба свест о злочинима које су извршили тоталитарни комунистички режими. Комунистичке партије су легалне и активне у неким земљама, чак се у неким случајевима нису ни дистанцирале од злочина које су у прошлости извршили тоталитарни комунистички режими.

6. Скупштина је уверена да је свест о историји један од предуслова да се избегну слични  злочини у будућности. Поред тога, морална оцена и осуда извршених злочина играју важну улогу у образовању младих генерација. Јасна позиција међународне заједнице у односу на прошлост може представљати препоруку за будуће делатности.

7. Шта више, Скупштина верује да жртве злочина извршених од стране тоталитарних   комунистичких режима које су још увек живе, или њихове породице, заслужују саосећање, разумевање и признање сопствених патњи.

8. Тоталитарни комунистички режими још су активни у неким земљама у свету и злочини се и даље чине. Поимања националног интереса не би требало да спречавају државе да на одговарајући начин критикују садашње тоталитарне комунистичке режиме. Скупштина оштро осуђује сва таква кршења људских права.

9. Дебате које су вођене и осуде које су до сада изречене на националном нивоу у неким државама чланицама Савета Европе не могу да ослободе међународну заједницу од заузимања јасног става по питању злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима. Она има моралну обавезу да то учини без одлагања.

10. Савет Европе има добар положај за такву дебату на међународном нивоу. Све бивше комунистичке земље Европе, са изузетком Белорусије, данас су његове чланице, а заштита људских права и владавина закона су основне вредности на којима он почива.

11. Зато, Парламентарна Скупштина оштро осуђује тешка кршења људских права извршена од стране тоталитарних комунистичких режима и изражава саосећање, разумевање и признање жртвама тих злочина.

12. Осим тога, Скупштина позива све комунистичке и пост-комунистичке партије из својих држава чланица које до сада нису то учиниле, да преиспитају историју комунизма и своју сопствену прошлост, јасно се дистанцирају од злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима и недвосмислено их осуде.

  1. И поред демократског устројства својих држава наведени политичари траже да се не дира пресуда донета у процесу у коме нису поштовани најелементарнији принципи правичног суђења о чему су у судском поступку прикупљени обимни докази а свој суд изрекле и државе са дугом демократском традицијом попут САД, Велике Британије и Француске. Шта више занемарују и чињеницу да те земље никада нису признале ову пресуду јер ни једног од осуђених нису изручиле бившој Југославији.

 

  1. И поред јасно прихваћених обавеза из Резолуције  наведени политичари, кршећи принцип међународног права о немешања у унутрашње ствари других земаља,  својим изјавама врше притисак на државне а посебно правосудне органе Републике Србије да не примене законе сопствене земље и принципе постављене  Резолуцијом већ да своје одлуке саобразе њиховим интересима.

 

  1. Ове изјаве су уједно и тест степена спремности државних органа Републике Србије да занемаре интересе сопственог народа и међународне обавезе те одлучују у складу са  интересима поменутих политичара.

 

ђ) Вођење недавних ратова са истим идеолошким предзнаком

 

  1. Поднесак од 27.3.2012. године жели да учини одговорним генерала Михаиловића, Равногорски покрет и Југословенску војску у отаџбини  за   ратове вођене на тлу бивше Југославије у последњој деценији прошлог века и злочине извршене у том периоду.

 

  1. Како је ова теза ван сваког контакта са стварношћу, поднесак је формулисао недореченом и незграпно формулисаном тврдњом да су недавни ратови вођени са истим идеолошким предзнаком што  представља разлог неповерења наших суседа.

 

  1. Недореченост ове тврдње је трострука: прво, састоји се у избегавању да се прецизно означе „недавни ратови“, друго, да се означе они који су те ратове „водили“ и треће, да објасни појам „исти идеолошки предзнак“.

 

  1. Предлагачи претпостављају да се под недавним ратовима подразумевају оружани сукоби који су вођени на територији бивше Југославије између 1991 и 1999. године. Ту спада краткотрајни рат у Словенији 1991. године, ратови у Хрватској (1991-1995),  Босни и Херцеговини (1992-1995), и Косову (1998-1999), НАТО бомбардовање (1999. године) и краткотрајни рат у Македонији (августа 2001. године).

 

  1. Разумљиви су разлози због кога поднесак не означава оне који су те ратове водили. Ако би их означили, видели би да нико од њих нема никакве везе ни са Југословенском војском у отаџбини ни са Равноготским покретом а најмање са генералом Михаиловићем. Наиме, ратове „воде“ оружане формације које су под командом војног и политичког руководства. У време ових ратова припадници Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини нису били у војном и политичком руководству ни једне од зараћених страна. Генерал Михаиловић поготову.
  2. Међутим, да је поднесак навео оне који су водили ове ратове дошло би до имена највиших војних и политичких лидера Савеза комуниста Југославије и странака које су из њега произашле. Како су потписници саопштења идеолошки блиски овој партији то су избегли да идентификују „оне који су те ратове водили“ јер би тиме идентификовали идеолошке и политичке противнике Генерала Михаиловића чиме би се њихова теза обесмислила.

 

  1. Зараћене стране у рату имају ратне циљеве. Ти циљеви могу бити и идеолошки. Тако је идеолошки циљ Комунистичке партије Југославије у Другом светском рату био освајање власти и успостављање комунистичког система владавиде какав је постојао у СССР-у.

 

  1.  Зараћене стране у „недавним ратовима“ су такође имале своје прокламоване ратне циљеве. Политичко руководство Словеније је имало циљ да војно порази ЈНА у тој Републици, принуди је на повлачење и тиме оствари државну самосталност ове Републике. Сличан циљ су имала и руководства Хрватске и Босне и Херцеговине. Поред тога, њихов ратни циљ је био да војнички поразе оружане формације српског народа чиме би принудиле српски народ у тим Републикама на исељавање или прихватање наметнутог политичког решења. Са друге стране ратни циљ југословенског политичког и војног руководства је најпре био очување Југославије као јединствене државе, њеног комунистичког друштвеног уређења, а потом заштита српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини са тежњом да се очувају територијалне целине претежно насељене српским становништвом.

 

  1. Ратови на Косову и касније НАТО бомбародвање такође је имало ратне и политичке циљеве. Ратни циљ Косовских Албанаца је био да отцепе Косово и Метохију од Србије и остваре независност попут Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине. Овоме се противило тадашње политичко и војно руководство Савезне Републике Југославије. НАТО бомбардовање је уследило као средство притиска да се оружане снаге Југославије повуку са Косова.

 

  1. Генерал Михаиловић није играо никакву улогу у формулисању ни једног од ових ратних циљева. Због тога тврдња да су недавни ратови вођени са истим идеолошким предзнаком представља голу фразу која открива сву необјективност потписника саопштења приложеног уз поднесак од 27.3.2012. године.

 

Ад/2

 

  1. Поднесак Савеза удружења бораца НОР Србије од 30.5.2012.  са прилогом тражи да се њиховом представнику, чија је опширна биографија приложена, достави позив за рочиште од 22.6.2012. године.

 

  1. Пошто је наведено рочиште већ одржано, изјашњење на овај захтев је беспредметно.

 

Београд, 27. јун 2012. године                                     Пуномоћник предлагача,



[1] Записник 11.05.2012. стр. 8-9

[2] Прилози „Саучесници злочина“, поднесак од 8.9.2010, Допис друштва за истину о НОБ, део стенограма са суђења генералу Михаиловићу са копијом текста из листа „Ловћен“, Изјава за јавност Друштва за истину о антифашистичкој НОБ поводом предлога измене и допуне Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, текст „Правни аспекти евентуалне рехабилитације Драже Михаиловића“

[3] Записник 23.3.2012. стр. 5-7; Записник од 20.6.2012 стр. 7-9, Записник 30.11.2011. стр. 6-7

[4] Записник 11.5.2012. стр. 2-3

[5] Записник 23.3.2012. стр. 7;

[6] Записник од 22.6.2012 стр. 6

[7] Записник 30.11.2011. стр. 6

[8] Записник 23.3.2012. стр. 6;

[9] Записник 23.3.2012. стр. 6;

[10] Записник 20.6.2012. стр. 4;

[11] Записник 23.3.2012. стр. 4;

[12] Записник 20.6.2012. стр. 4;

[13] Записник 11.5.2012 ст.6

[14] Записник 23.3.2012. стр. 3 са исправком на записнику 11.5.2012. стр. 9

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *