Поводом “Слова о језику“

Поводом “Слова о језику“

НЕУСПЕЛИ ПОКУШАЈ

Слабо место декларације је у томе што не поклања довољно пажње предисторији, а посебно улози Вука Караџића у бечком пројекту. Штавише, писци декларације чувају „лик и дело“ Вука Караџића, једнако као и лингвисти против којих су устали

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Група писаца и интелектуалаца објавила је недавно декларацију под називом „Слово на српском језику“, око које су одмах започеле оштре полемике. Циљ декларације је да у српском језику успостави „начела која важе за остале народе и језике у свету“. Прво начело је следеће:

„Српска култура, књижевност и језик су недељиви: обухватају сав српски народ. Верска припадност се не подудара са језичком припадношћу. Српским језиком су говорили и говоре етнички Срби све три вероисповести – православне, римокатоличке и исламске“.

У даљем тексту, ова веза је речена и експлицитно:

„Срби су јужнословенски народ православне, католичке и муслиманске вероисповести који говори српским народним језиком. Са етничким границама српскога народа подударају се језичке границе српског језика (штокавског наречја)“.

Дакле, писци декларације узимају делимично модификовану тезу Вука Караџића из његовог чланка „Срби сви и свуда“, објављеног 1847. године. Тај чланак се сматра темељом тзв. језичког концепта нације, са познатом паролом: „Срби су сви који говоре српски“. Поред муслимана, Вук Караџић је под Србима подразумевао и све Хрвате, док писци декларације Србима сматрају само Хрвате штокавце (не и кајкавце и чакавце).

У оно доба, Хрватима се нису допале тезе Вука Караџића. Одговорио му је извесни Б. Шулек у загребачком „Невену“ 1856. године. Вук Караџић је отписао Шулеку 1861. године, чланком „Срби и Хрвати“.

Овом приликом, Вук Караџић се одрекао својих претходних теза. На почетку чланка, он пристаје да се „Хрвати по правди могу звати“ сви чакавци и кајкавци. Међутим, у наставку Вук Караџић чини још један корак, остављајући могућност да и штокавци могу бити Хрвати. Ево његових речи: „Ако хрватски родољупци не пристају на ову на разуму основану диобу (тј. да су чакавци и кајкавци Хрвати и штокавци Срби – прим. М. С), онда се за сад у овоме ништа друго не може учинити него да се подијелимо по закону или вјери“. Другим речима, католици су Хрвати, а православци Срби. Тако је Вук Караџић еволуирао од језичког до верског концепта нације. Надао се да се због овога Срби „неће срдити“ на њега, а да ће, с друге стране, Хрвати „са свијем бити задовољни“.

Хрвати су, заиста, били задовољни. Исте године, изабрали су Вука Караџића за почасног члана Пожешке жупаније и почасног грађанина Загреба.

А шта је са Србима?

Они, наравно, нису били задовољни, изузев круга Вукових присталица. Наиме, управо те, 1861. године, Хрватски сабор је прогласио српски језик за службени језик Хрвата (до тада, хрватски службени језици били су латински, немачки, италијански и мађарски; Хрвати никада нису имали свој службени језик).

Проглашавањем српског језика за хрватски, са циљем да се део српског народа из Далмације, Херцеговине, Дубровника, Славоније и других крајева, преведе у Хрвате, окончана је једна од главних међуфаза бечког пројекта који ми данас знамо под именом „Вукова реформа“. Уједно, то је била једна од важнијих победа, у оно доба малобројних, присталица Вука Караџића, над следбеницима карловачког митрополита Стефана Стратимировића. Стратимировићева идеја била је у прављењу „језичке баријере“ према католицима. То јест, српски језик треба да се разликује од језика којим говоре католици, да би се тачно знало ко је Србин а ко Хрват; тиме би се зауставио и спречио одлив у унију и католичку веру, а потом у хрватску нацију.

Слабо место „Слова о српском језику“ је у томе што не поклања довољно пажње овој предисторији, а посебно улози Вука Караџића у бечком пројекту. Штавише, писци декларације чувају „лик и дело“ Вука Караџића, једнако као и лингвисти против којих су устали. С друге стране, „Слово о језику“ заслужује похвалу за откривање давно заборављене, па и забрањене, истине да су Хрвати узели српски језик, без обзира што то није најсрећније објашњено.

Главна замерка декларацији је у циљу откривања крађе српског језика. Пошто ово није Србија цара Душана, већ Слободана Милошевића, не би требало размишљати ни о каквој експанзији уз помоћ језика, као што се то наслућује између редака декларације.Можда је контрапродуктивно називати Србином свакога ко говори српским језиком. Хрвати, муслимани, или неко трећи, имају право да говоре језиком којим желе, али, ако је тај језик српски, онда га морају називати српским именом. Другим речима, треба спречити да свак присваја наш језик и да му мења име.

За такву иницијативу српске стране могло би се, без сумње, рећи да потпада под начела „која важе за остале народе и језике у свету“; најбољи пример је енглески језик, који су преузели многи народи, али му нико није променио име.

У вези с овим, критику заслужује и друга теза декларације, у којој се каже да српски језик има два равноправна књижевна изговора, екевски и ијекавски. Ниједан други „народ и језик у свету“ нема два књижевна дијалекта. Италијани су, на пример, од својих 16 дијалеката само један прогласили књижевним. Писци декларације још једном нису довољно пажње поклонили предисторији. Бечки пројекат Вукове реформе покушао је да наметне ијекавски дијалект зато што су Хрвати узели управо српски језик ијекавског дијалекта.Тако су Срби ијекавци доведени у позицију да говоре као што се говори у Загребу, а не у Београду, и било их је лакше одвући у хрватску нацију. Република Српска је то добро запазила, па је 1993. године озваничила екавски дијалект, иако тамошњи Срби већином говоре ијекавски. Према томе, српски народ, као и други народи, треба да има један дијалект, а то је екавица.

Најзад, „Слово о језику“ заслужује критику и за своју трећу тезу, у којој стоји да Срби имају два писма, ћирилицу и латиницу. То је такође преседан, јер остали „народи и језици у свету“ имају по једно писмо. Наравно, и овде је своју улогу одиграло занемаривање предисторије.Вук Караџић је, у име Аустрије, увео латиницу међу Србе из истих разлога из којих се није супротставио крађи српског језика, односно, из истих разлога из којих је наметао ијекавицу. Данас је крајње време да се заустави латиничење Срба, јер оно улази у завршну фазу.

 

(БРОЈ 219, 1. октобар 1998)

54 мишљења на „Поводом “Слова о језику“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *