Са Рачићем на Церу

ЧЕТНИЧКИ МЕМОАРИ

Са Рачићем на Церу

Душан Трбојевић: „Церско-мајевичка група корпуса 1941-1945. (под командом пуковника Драгослава С. Рачића)“, издање писца, Чикаго, 1998.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Потпоручник Душан Трбојевић, командант Омладинског батаљона Поцерске бригаде Мачванског корпуса, данас пословни човек у Чикагу, каже да је „чекао пола века“ не би ли се појавио „неко способан на перу“ да опише Мачву и Поцерину у Другом светском рату. Како се нико није огласио, Трбојевић се дохватио пера и написао књигу „Церско-мајевичка група корпуса 1941-1945. (под командом пуковника Драгослава С. Рачића)“.

Али, већ на први поглед, читалац ће закључити да је ова Трбојевићева напомена само последица његове скромности. Књига је, наиме, написана читко и сасвим пристојним стилом, који ће пре додати но одузети на вредности мемоарске грађе. Скромност је дала још један резултат: Трбојевић се није ослонио само на своја запажања, већ се посаветовао са преживелим саборцима, расутим широм света. Тако, пред собом немамо само књигу мемоара, већ и историју ратних збивања у Мачви, Поцерини и на Мајевици, у којој се прецизно говори о неколико стотина личности.

 

РАЧИЋЕВ ГЕНИЈЕ

Значај Трбојевићеве књиге најпре долази отуда што су о овим крајевима у Другом светском рату до сада писали само комунисти – није тешко погодити на који начин. Тек прошле године у Београду се појавила књига Трбојевићевог саборца, Стојана Јуришића, која, мада корисна, није толико систематична и свеобухватна. Мале су шансе да ће се појавити још нека књига о Церско-мајевичкој групи корпуса. Сем Трбојевића, у животу је још само један официр из ове јединице, капетан Теодор Милашиновић (после дугогодишње робије, до 1991. је живео у родним Винковцима, а данас живи у Бачкој Паланци).

Трбојевићева књига је значајна и из једног специфичног разлога. Главни јунак је командант Церско-мајевичке групе корпуса, капетан – на крају рата пуковник – Драгослав Рачић, а он је био први војсковођа генерала Драже Михаиловића. Трбојевић употпуњује биографију овог сјајног официра о коме ће, некада, вероватно бити снимани филмови. Тако, поред осталог, у Трбојевићевој књизи наилазимо и на следећи детаљ. После пораза на Шапцу, септембра 1941. четници су се повлачили испред надмоћнијих немачких јединица. Рачић, артиљерац по струци, простудирао је дејство немачке артиљерије. Пошто је схватио који су њихови сигнални знаци, узео је један сигнални пиштољ заробљен од Немаца. Испаљивањем одговарајућих ракета, усмерио је дејство немачке артиљерије, уместо на четнике, на немачку пешадију…

 

НАПАД НА ШАБАЦ

Душан Трбојевић је рођен у селу Плашко у Лици, где га је априла 1941. затекао у Крагујевцу, где је био на служби у Војно-техничком заводу, као свршени питомац 39. класе. Пошто је, попут већине, био необавештен о збивањима у „Независној држави Хрватској“, отишао је у свој родни крај. Али, Ликом се разлегао лелек на све стране. Срби су се опредељивали између одласка у шуму и пребацивања у Србију; трећег излаза није било. Трбојевић је кренуо пут Србије. Рекао је родитељима да ће се „ускоро“ вратити, али никада више их није видео. Глумећи Хрвате, он и богослов Жарко Војводић некако су стигли до Београда. Неко време Трбојевић проводи у породици својих другова из крагујевачке школе, а потом, по препоруци земљака, налази посао у шабачкој царинарници.Међутим, како су немири постајали све учесталији, пошто је избегао једну немачку рацију, Трбојевић одлучује „да узме пушку у руке“. Кренуо је у четнике, али је, недалеко од Шапца, налетео на партизане „друга“ Пере Савића. Била је то прва партизанска чета формирана у Србији. Наравно, Трбојевић није рекао партизанима где иде, јер га и иначе умало нису стрељали као „петоколонаша швапског“. Рекао им је, заправо, да је пошао код њих. Већ следећег дана, у хаосу бомбардовања села Дреновац од стране немачке авијације, Трбојевић успева да напусти ово нежељено друштво, које описује као скуп опасних лаика и фанатика. После неколико дана, уз помоћ проте Чупића – оца капетана Милорада Чупића – успева да ступи у Рачићев Церски четнички одред.

У Рачићевом штабу, Трбојевић је био сведок долазака команданта Мачванског партизанског одреда, бившег учитеља Небојше Јерковића. Партизански командант је убеђивао Рачића да се, заједничким снагама, што пре нападне немачки гарнизон у Шапцу. Знајући да је то, у оним условима, авантура којуће Срби тешко платити, Рачић је одбијао партизане. Али, они су на крају рекли да ће сами поћи у напад, и да ће народу говорити како су четници одустали од борбе против окупатора. Тако је Рачић, као и команданти у другим крајевима, морао да попусти. Ево како Трбојевић описује тадашњу ситуацију:

„Рачић се суочава са тешком дилемом: с једне стране, ако се нападне Шабац, исход је био крајње неизвестан. Као професионалан официр и одговоран човек, Рачић је био савршено свестан опасности од брзоплетог улетања у авантуру која може да кошта много српских живота. С друге стране, пак, ако комунисти сами пођу на Шабац њихов углед би знатно порастао, макар привремено, пошто је цели народ Подриња заиста био расположен за борбу против Немаца. Притом треба имати у виду да су четници у то време били четири пута бројнији од партизана и контролисали скоро цело Подриње; Рачићу је било стало да очува подршку народа и углед четника“.

Комунисти су препустили Рачићу команду у нападу на Шабац. Али, као и приликом заједничког напада на Крушевац, Краљево, Ваљево и друге градове, они су издали. Док су четници продрли до центра Шапца, у ноћ 22. септембра, Мачвански партизански одред, који је имао задатак да спречи долазак немачких појачања са оне стране Саве, није се ни помакао са својих положаја. Тако је напад пропао, а Немци и усташе су ухапсили све мушкарце између 14 и 60 година старости. Четрнаестогодишњаке су ипак пустили, да би остале натерали на марш смрти према 23 километара удаљеном Јарку, где су подигли логор. Око 120 Шапчана поклеклих на усиљеном маршу, убијено је на лицу места. Недуго потом, у селу Драгинац у Јадру, Немци су стрељали око 3.000 грађана. „Напад на Шабац платили су четници веома скупо, али су истовремено упознали подлост комуниста. Њихов циљ је био да увуку националне снаге у окршаје са много надмоћнијим окупатором како би што већи број командног кадра изгинуо, да би касније ту обезглављену војску потчинили себи, а изгинуле официре оптуживали да су били неспособи за свој позив“, пише Трбојевић.

Наредних месец дана, Церски одред се под борбом повлачио према југу. Од 7. новембра ова јединица ступа у борбу и против комуниста. Дража је управо Рачића поставио на чело контраофанзиве против партизана, који су 2. новембра с леђа напали четнике, започевши грађански рат. Церски одред је гонио комунисте до испред Чачка, када је грађански рат привремено обустављен, због нове немачке офанзиве. Желећи да избегну фронталну борбу, четници су се склонили у планине. Церски одред је овом приликом имао само једну мању борбу са Немцима, док се повлачио према Медведнику. После одмора на овој планини, у селу Савковићи, Рачић је одлучио да са својим одредом пође у Босну (током лета, делови Церског одреда су већ одлазили преко Дрине). Од 2.500 четника, Рачићу је сада, после тромесечних непрекидних борби, остало 1.200 људи.

 

У БОСНИ

По цичи зими, 12. децембра 1941, Церски одред је форсирао Дрину, уз песму: „Прешли Срби Дрину воду, да се боре за слободу“. У Братунцу, где је био штаб мајора Јездимира Дангића, команданта Источне Босне, приређено је велико народно славље. Гости су се изненадили величином српске слободне територије: између појединих градова путовало се камионима, па чак и возом, као у мирнодопска времена. Међутим, четнике са Цера чекало је и једно непријатно изненађење: међу Дангићевим људима видели су комунисте, па чак и познатог предратног терористу Родољуба Чолаковића (учествовао је у атентату на министра Милорада Драшковића). Рачић је ухапсио Чолаковића чим га је спазио, али га је, на молбе проте Гузине из Возућа, пустио, „како би се избегли сукоби Дангићевих четника и комуниста“. Због овога, пише Трбојевић, Рачић се „касније много кајао“. Уствари, источно-босански Срби нису веровали да комунисти само вребају прави тренутак за своју подмуклу акцију, као што то нису веровали ни Срби с источне стране Дрине, ни у Херцеговини, Црној Гори, Крајини… По правилу, Срби су се окретали против комуниста тек када би њихова акција однела много жртава, и то у сваком крају понаособ.

У Источној Босни, комунисти су дочекали својих пет минута када су Немци напали слободну територију, почев од 15. јануара 1942. По преласку Дрине, Немци су разбили четничку опсаду Зворника, а затим су кренули према Хан-Пијеску, где су заробили и ликвидирали локалног партизанског команданта Славишу Вајнера Чичу. Истовремено, према Хан-Пијеску из Сарајева крећу усташе. На ту вест, Рачић је кренуо у сусрет усташкој „Црној легији“. Ојачан Дангићевим јединицама, Церски одред опкољава Црну легију. Усташе су држане у обручу неколико седмица, и биле су пред уништењем, када су се, из правца Фоче, иза леђа четника појавили комунисти. Борба против комуниста трајала је неколико дана. Искористивши то, усташе пробијају четнички обруч и упадају у Власеницу, завијајући је у црно.

Борбе четника против усташа, Немаца и комуниста у Источној Босни вођене су све до краја априла. Четници су најзад поражени, што је српски народ тих крајева платио бројним жртвама. По заробљавању мајора Јездимира Дангића од стране Немаца и слому његове војске, Церски одред се вратио у Србију. Било је то крајем априла 1942. године.

 

БРАЋА ТУФЕГЏИЋ

Душан Трбојевић детаљно описује и велику четничку офанзиву према јадранском приморју, ујесен 1943. Међу осталим јединицама, генерал Дража Михаиловић је за ову акцију ангажовао и делове Церског и Мачванског корпуса, снаге око 4.000 људи. Четници су савладали Немце и усташе у Вишеграду, Пријепољу, Рогатици и другим местима, спремајући се за напад на Сарајево. Али, 23.октобра са леђа их је напала комунистичка главнина. Ево како Трбојевић описује тај догађај:

„Око један сат после пола ноћи, само три сата пред наш планирани напад на усташе и Немце у Сокоцу, са леђа су нас напали комунисти на целом положају. Морали смо хитно да обуставимо блокаду Сокоца да бисмо одбили мучки напад партизана. Да се не бисмо нашли између усташа и Немаца са једне стране и њихових савезника партизана са друге стране, морали смо извршити рокирање снага и направити одбрану у виду ‘јежа’ код школе у селу Стенице“.

Сконцентрисане четничке јединице тих дана су преживљавале најтеже тренутке, јер су, поред осталог, Немци довели појачања и нападали слободну територију са истока, из правца Србије. Била је угрожена и Врховна команда, која се налазила на Белом брду изнад села Будимлије, недалеко од Рудног. Са бројном комунистичком јединицом, којом је командовао Владо Шегрт, једне ноћи носило се само обезбеђење Врховне команде. Тек је Рачићева јединица, после непрекидног марша од близу 100 километара, разбила Шегртове комунисте. „Међу заробљенима била су и три дечака од 13-14 година старости, родом од Босанског Грахова, које су комунисти нашли у збегу и приморали их да пођу са њима да им буду коњовоци“, пише Трбојевић. Ова три дечака остала су са четницима до краја рата.

У делу књиге који је Трбојевић написао на основу података добијених од својих сабораца, издваја се опис погибије мајора Војислава Туфегџића, команданта Церског корпуса. После слома на Зеленгори, маја 1945. Туфегџић је на Мајевици окупио прилично јаку групу четника, која се успешно борила против комуниста све до новембра 1946. године. Заједно са мајором Војиславом Туфегџићем, комунисти су ликвидирали и његовог брата Божу. Тела Војислава и Боже најпре су однели у њихово родно село Штитар, а потом у Зворник, да би их најзад бацили у Дрину. Са погибијом браће Туфегџић угашен је отпор комунистима у Мачви и Поцерини, али не и на Мајевици. Припадници мајевичког корпуса пружали су жилав отпор још неколико година.

 

(БРОЈ 224, 1. март 1999)

11 мишљења на „Са Рачићем на Церу

  1. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

  2. This is the suitable blog for anybody who wants to search out out about this topic. You realize so much its virtually hard to argue with you (not that I truly would need…HaHa). You undoubtedly put a brand new spin on a subject thats been written about for years. Nice stuff, simply great!

  3. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So good to seek out any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for starting this up. this web site is one thing that’s wanted on the web, somebody with a little originality. helpful job for bringing something new to the web!

  4. Youre so cool! I dont suppose Ive read anything like this before. So nice to find any individual with some authentic ideas on this subject. realy thank you for beginning this up. this website is something that is wanted on the internet, someone with a little originality. useful job for bringing one thing new to the internet!

  5. A formidable share, I simply given this onto a colleague who was doing just a little analysis on this. And he in reality bought me breakfast as a result of I discovered it for him.. smile. So let me reword that: Thnx for the treat! However yeah Thnkx for spending the time to debate this, I feel strongly about it and love studying extra on this topic. If possible, as you develop into expertise, would you mind updating your blog with more particulars? It’s extremely helpful for me. Large thumb up for this blog publish!

Оставите одговор на saham di indonesia Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *