Смена генерација

Смена генерација

У центру било ког нашег града  тешко је наћи предратну кућу или радњу у којој живе или раде наследници власника. Зато се потомци српске високе или средње класе данас налазе на друштвеној маргини, са које не могу – сем изузетно – доћи на било који битан положај у државној структури. И зато се 5. октобра десило оно што је једино и било могуће: да припадници једне комунистичке фракције замене припаднике друге комунистичке фракције

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Последњих дана пријатеље и познанике забављам следећим питањем: да ли знате ко је директор новинске агенције “Бета“? Да би ствар испала занимљивија, обично додам како су им шансе да погоде – под условом да случајно већ не знају – један према десет милиона. Када би имали списак свих грађана ове државе, за то име би се определили негде сасвим при крају.

И заиста, свако би зинуо од чуда на вест да је директор “Бете“ рођена сестра Мирјане Марковић Милошевић, средња ћерка “народног хероја“ Моме Марковића.

“Бета“ је, иначе, после “Тањуга“ највећа новинска анегција у земљи. Попут многих других – “Фонет“, “Тикер“, “Сенсе“ – и ову агенцију је основао и финансирао неко са Запада. Међутим, пошто су пулени западних центара моћи од 5. октобра прошле године на власти, сада све ове агенције губе тло под ногама, тј. милионе долара. Иста судбина је задесила и на десетина тзв. независних новина, радио и телевизијских станица.

Што се “Бете“ тиче, она управо води рововску борбу са “Тањугом“, не би ли овоме дошла главе и тако доспела на државна јасла. У неопходном процесу дебољшевизације, који никако да почне – а под овом влашћу неће ни почети – “Тањуг“ свакако треба укинути. Али, која агенција треба да заузме “Тањугово“ место?

Управо прича о “Бети“ најбоље показује у какав је положај после 5. октобра запао наш народ. Дакле, избор је следећи: или Мира или њена сестра. Другим речима: или ова, или она комунистичка фракција.

На жалост, ово није пуки случај, па тако ни игра симбола. Реч је о општој појави.

Што се медија тиче, већ површним погледом у њихове импресуме читалац ће видети да су главни људи у тзв. независним редакцијама готово сто посто Титов кадар. Тешко је рећи да ли је комичније када се у демократске принципе заклиње неко од њих, или када се неко од оних што су остали уз власт напрасно пресалдуми, попут “Политике“. Као, Рибникари сад нису оно, него су ово! Притом, “Политика“ остаје до у длаку иста као пре, само су имена оних које треба хвалити/кудити промењена.

То на првим страницама. На наредним страницама, међутим, ни те промене нема. Тако је недавно у више наставака објављен интервју са Титовим генералом Владимиром Велебитом. Да је он рекао било шта ново, па хајде де. Али, нити му новинар поставља провокативна питања, нити он додаје нешто својој лажи и паралажи. А да се неко у “Политици“ присети како је, после више од пола века, најзад дошло време да се уступи простор и некоме са друге стране – тј. прве стране, наше, српске – о томе нема ни говора.

Иста правила важе и за странке из владајуће коалиције. Ако неко од њих није био Титов комуниста, онда се борио за “бољи комунизам“ у фирмама попут “Праксиса“ (изузецима свака част). Притом, и овде постоји, како би идол њихове младости, Владимир Иљич Лењин, рекао, “персонална веза“ између две комунистичке генерације. Најпознатији је пример Војводине (комунистичке фамилије Веселинов и Чанак), али, кад се човек мало више удуби, видеће да је заправо изузетака веома мало, како у врху ДОС-а, тако и на нижим нивоима власти.

Како се десило да после комуниста завладају њихова деца?

Одговор је колико једноставан, толико и тежак – судбински тежак.

Наиме, нема ко други да завлада.

До овог закључка дошао сам пре неколико година, тражећи одговор на једно друго питање. Коју бих год Дражину равногорку упознао, видео сам да је удата за Титовог партизана. Мислећи да је по среди случајност, распитивао сам се за све нове и нове случајеве. Онда сам схватио да је реч о правилу: готово све равногорке удате су за партизане.

Кад им је дошло време за удају, четници су били или поубијани, или на дугогодишњим робијама, или у емиграцији…

Наш лист је већ писао да су комунисти после рата ликвидирали преко 150.000 Срба. Најбољих. Високу и средњу класу, које су стваране више од века, углавном методом позитивне селекције, потпуно су уништили. У центру било ког нашег града  тешко је наћи предратну кућу или радњу у којој живе или раде наследници власника. Зато се потомци српске високе или средње класе – ако и они нису поубијани или натерани у емиграцију – данас налазе на друштвеној маргини, са које не могу – сем изузетно – доћи на било који битан положај у државној структури. И зато се 5. октобра 2000. године десило оно што је једино и било могуће: да припадници једне комунистичке фракције замене припаднике друге комунистичке фракције.

Да се десила ова замена – а не суштинска – показују многи примери. Тако, нова власт оснива комисију за опорезовање незаконито стечене имовине од 1989, а не од 1945. године, мада су оне раније пљачке биле неупоредиво веће. Шта је само отимање хотела “Москва“ у Београду, спрам свих пљачки Милошевићевих људи? Или, у чему је разлика између дедињских вила незаконито стечених пре и после 1989. године?

Нова власт хоће да суди Слободану Милошевићу, мада с правне тачке гледишта његов случај није ни хитан ни приоритетан. С једне стране, он није толико стар да не би могао сачекати правду. С друге стране, њему још нису пронашли кривицу ни за једно убиство. А у дневнику “Глас“ од 7. априла објављен је документ са потписом Милоша Минића о стрељању 146 грађана Чачка, крајем 1944. године. Дакле, правно гледано, ситуација је кристално јасна: Милошевића треба за сада оставити на миру, да би се на суд хитно извели Милош Минић и његови другови. У супротном, ако изгубимо још неколико година, један стравичан злочин остаће без казне. А злочини без казне, то је општепознато, склони су понављању.

Иначе, и ћерка Милоша Минића је битан фактор у новој власти.

 

(МАЈ 2001)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *