Срби против Вермахта – непозната немачка документа

Милослав Самарџић
СРБИ ПРОТИВ ВЕРМАХТА – непозната немачка документа

Srbi protiv Vermahta - naslovna 1

Меки повез, већи формат (Б-5), 184 стране, богато илустровано.

ЦЕНА: 800 ДИНАРА. Плаћање поштару, приликом преузимања књиге. Поштарина и порез урачунати у цену.

Предговор

ПОТРАГА ЗА НЕМАЧКИМ ДОКУМЕНТИМА

Опис борби Југословенске војске (четника) против Немаца према немачким документима представља двоструки изазов.
Прво, то је потреба да се на свакоме несумњив начин докаже да су те борбе уопште постојале. После десетина књига објављених од 1990. године наовамо, многима данас такво доказивање изгледа апсурдно. Међутим, на округлом столу одржаном у Медија центру у Београду јула 2011. године, др Љубиша Рајић, професор Филолошког факултета, изјавио је следеће:
“Познате су историјске чињенице по којима четници јесу, почетком рата, 1941. године, делимично сарађивали са партизанима, али од тренутка сукоба са њима, у јесен 1941. на даље, није забележено да су улазили у сукоб са немачким јединицама“.
Те “познате историјске чињенице“ заправо су верзија догађаја из социјалистичке Југославије. До 1990. године могла се чути једино она, док је њена критика била кажњива. Иако је прошла 21 година слободног, или макар релативно слободног, изражавања, верзија Брозовог режима упорно опстаје.
Други, још већи изазов, представља сама потрага за немачким документима. Њих има доста у Војном архиву у Београду, где су својевремено донета из Националног архива у Вашингтону. Реч је о документима Трећег рајха која су запленили Западни савезници. Копије су из Вашингтона преношене у војне архиве широм света, па тако и у београдски, где се могу видети на микрофилмовима. Део ових докумената је преведен и објављен у четири књиге, а део је само преведен и остављен у архиву, или је пак разнет по архивима широм земље.
Током 2007. године – четврте године заредом у којој сам проучавао Четничку архиву Војног архива – посветио сам се и Немачкој ахиви. Најпре сам погледао картотеку, у којој је садржај докумената, сортираних према јединицама и командама, укратко написан на српском језику. Ни у једној картотеци коју сам видео не помињу се борбе четника против Немаца, изузев што се у извештају 369. “Вражје“ дивизије из Вишеграда, с краја септембра 1943. године, говори о опасности од напада “ДМ банди“. На основу четничких, британских и америчких извора знамо да је ускоро, 5. октобра, заиста дошло до напада на Вишеград и да су осовинске формације савладане. Али, ова картотека се завршава са 30-тим септембром 1943. године.
Исти је случај са документима 118. ловачке дивизије, коју су четници такође нападали у то доба. Картотека је некомплетна и када је реч о јединицама и командама надређеним 369. и 118. дивизији: 15. и 21. корпусу, командама Хрватске и Србије, Команди Југоистока…
Помислио сам да су документа ипак ту, али да нису унета у картотеку, како би се отежала потрага. Зато сам поручио велики број микрофилмова и отишао у архив са професором немачког језика, Видаком Вулићем. Он је после тога долазио у архив редовно месец дана, записујући преводе које сам тражио. Али, са хиљада прегледаних страница, превео је свега неколико пасуса, јер просто ту није било ничег о борбама.
Онда сам написао један краћи елаборат управнику Војног архива. Рекао сам да нека немачка документа из јесени 1943. године нису донета из Вашингтона, уз молбу да их Војни архив набави од Бундес архива у Фрајбургу (где су, у међувремену, оригинали пренети из Америке).
То је било у време када се Војни архив спремао за пресељење из Бирчанинове улице на периферију Београда, у Улицу Ратка Ресановића, па сам, после сеобе, још једном предао елаборат. На жалост, поново није било одјека, јер Војни архив нема довољно ни људи не средстава да би се бавио овим питањима.
Није ми преостало ништа друго но да се директно обратим Бундес архиву, што сам и учинио, уз помоћ преводиоца Бранка Петровића и др Воје Милојевића. За разлику од наших, западни архиви поред личних дозвољавају и истраживања уз помоћ истраживача, односно особа које стално или повремено (хонорарно) раде за њих. Истраживачи се плаћају према ценовику, по сату или дану истраживања, а када нешто пронађу, плаћа се скенирање страница и на крају поштарина.
Како је реч о скупом процесу, са неизвесним исходом, сконценотрисао сам се на јесен 1943. године, тражећи дневне и периодичне извештаје 369. и 118. дивизије и извештаје њихових команди.
После неколико покушаја, испоставило се да Бундес архив нема документа 118. дивизије за овај период. Постоји могућност да је део тих докумената запленила Црвена армија и да се она сада налазе у Москви.
С друге стране, истраживач Бундес архива пронашао је доста докумената 369. дивизије и њених надређених команди, укупно око 650 страница. Ту је највреднији операцијски дневник за октобар 1943, у коме су догађаји записивани из сата у сат, па чак и из минута у минут.
Разуме се, свих 640 страница нису од значаја за овај рад, јер се неке забелешке односе на, примера ради, истрошеност гума за возила, здравствено стање коња, и сл. Међутим, од капиталног значаја је детаљан опис четничке офанзиве од Вишеграда до Сарајева. Ту офанзиву, као и све друге борбе четника против Немаца за које сам знао, описао сам у књизи “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ 1-5, према изворима које сам тада имао. И уследила је критика: како да нема баш ни једног немачког документа…
Испоставило се да грађа из Бундес архива битно мења слику догађаја с јесени 1943. године. Она казује да је Битка за Вишеград била само врх леденог брега. Много већи фронт успостављен је на линији Јабука – Месићи – Рогатица, а после пробоја тог фронта Сарајево је опседало чак 18.500 четника. Због тога су Немци довукли један моторизовани пук из Албаније, један ловачки пук из области западно од Сарајева и један СС батаљон са приморја.
Овим се мењају и наша сазнања о бројности Романијског корпуса, за који смо до сада сматрали да је имао свега 3.000 људи. Према подацима немачке обавештајне службе, само привремени 1. босански корпус мајора Милорада Момчиловића имао је 4.000 четника јужно од Сарајева, док је бројно стање јединица под командом пуковника Гојка Бороте, северно од Сарајева, било још веће.
Можда су најдалекосежнија сазнања у вези разумевања карактера рата на територији Краљевине Југославије. Када су четници почели да нападају Немце надомак Сарајева, ови су одговорили хапшењем српских цивила у граду, које су назвали “четничким таоцима“. Мада су на територији данашње Србије, коју су сматрали главним четничким упориштем, они по правилу држали и комунистичке таоце, додуше у знатно мањем броју него четничке – у Сарајеву то није био случај. Октобра 1943. године једини таоци у Сарајеву били су “ДМ присталице“.
Тек када се све ово има у виду постаје јасно колико су комунисти фалсификовали историју. Примера ради, у филму “Валтер брани Сарајево“ приказано је како комунистички илегалци са муслиманским и хрватским именима масовно нападају Немце чак и у граду – а они у ствари нису ни постојали. Хрвате и муслимане у Сарајеву Немци су посматрали као фактор подршке Силама осовине, док су непријатеље видели само у Србима, а они су подржавали генерала Михаиловића. Немачки официри из дана у дан су извештавали о могућности избијања “четничког устанка“ у Сарајеву, и не помињући комунисте.
Заправо, четничке борбе у ма ком делу земље Немци су сматрали као српске. Када се има у виду да је и Черчил користио термин “српски четници“, насупрот “хрватским партизанима“, као и да је генерал Михаиловић посматрао партизане као хрватски покрет – не толико по саставу, колико по циљевима, међу којима је на првом месту била тежња да се западна граница Србије са Купе и Неретве врати на Дрину – наслов “Срби против Вермахта“ наметнуо се сам по себи. Критичарима, који би ставили примедбу да се против Вермахта борила и она мањина Срба која је припадала комунистичком покрету, на овом месту довољно је рећи да је заправо било обратно: Вермахт се борио против њих, а они су се бранили, док су против четника увек били у офанзиви. Највећу офанзиву против Вермахта на територији Краљевине, пре доласка Црвене армије, зауставили су управо партизани, нападом у леђа четницима. Немци су овим нападом, којим је отклоњена опасност по Силе осовине у Сарајеву, били толико изненађени, да најмање два дана нису поверовали да се заиста одиграо.
У међувремену, историчар Александар Динчић пронашао је у архивима у Јужној Србији још неколико немачких докумената за период септембар-новембар 1943, као и један веома значајан немачки извештај о диверзијама и саботажама које су изводили четници како би осујетили снабдевање Афричког корпуса маршала Ервина Ромела током “Битке за снабдевање“.
Пошто сам дошао до још неких вредних извора о борбама четника против Немаца, за ову књигу поставио сам следеће циљеве:
Прво, укратко, само са основним подацима о локацијама, датумима и губицима, навести све борбе између четника и Немаца током Другог светског рата.
Друго, детаљно описати све борбе према новооткривеним документима.
За детаље о раније описаним борбама упућиваћу на књигу “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, у којој се, у фуснотама, дају извори за наведене податке. Опис борби којих нема у том раду, већ само у књизи “Борбе четника против Немаца и усташа“, овде ће бити поновљен, јер се до те књиге сада тешко може доћи (на лагеру је остала симболична количина, а бибилиотеке је нису откупиле). Реч је о борбама на Церу и у Јадру октобра 1941, као и о немачким операцијама у Источној Босни почетком 1942. године, које су описане према немачким и четничким изворима.
Такође, у књизи “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, неким борбама, пре свега из 1941. године, нисам посветио довољно пажње, па ће то овде бити исправљено.
Остаје ми да се захвалим Видаку Вулићу, Бранку Петровићу, др Воји Милојевићу и Александру Динчићу, без чије помоћи књига “Срби против Вермахта“ не би угледала светло дана.

У Крагујевцу, јула 2011. Милослав Самарџић

РЕЦЕНЗИЈА:

Речи нашег нобеловца Иве Андића „Ништа не вара као реч, ништа не издаје као памћење, само записано остаје“ узете су од стране  запослених у Војном архиву као њихов слоган. Не без разлога. Мутна времена идеолошке острашћености и потребе да се историјске истине ставе у функцију потреба тренутне владајуће елите, допринела су да се у нашој историографији појаве многа дела заснована на „измаштаним догађајима“, која служе само да славе један покрет, једну партију и њиховог вођу и немају никакве везе са временом о коме би требало да сведоче.

Књига „Срби против Вермахта“ аутора Милослава Самарџића потпуни је заокрет од овакве, дириговане, историографије. Већ прекаљени борац на рушењу митова комунистичке историографије овај пут се одлучио да на основу немачких докумената прикаже борбене активности најпре четничких а потом јединица Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). Са неумитном, и код Немаца препознатљивом прецизношћу, немачке окупационе команде су бележиле ратне догађаје на тлу Југославије, обогаћујући их низом обавештајних података и политичких процена.

Баш на основу тих злокобних, али идеолошки најмање пристрасних извештаја, аутор је покушао да да преглед борби снага под командом генерала Михаиловића и посведочи о њиховим ефектима. Примењујући класичан метод квантификације дао је непобитне податке о броју убијених, рањених и заробљених немачких војника. Документа јасно указују на непрекидност, упорност и распрострањеност отпора и сведоче о надмоћи генералне стратегије и тактике јединица ЈВуО у односу на конкурентски партизански покрет. Активности јединица ЈВуО реализоване су по јединственом плану, претходно усаглашеном са британским штабовима на Средоземљу. Губици су наношени у офанзивним акцијама чији су ефекти били војна добит уз што је мање цивилних жртава. Такво опредељење је било подржано од Југосдловенске владе у Лондону.

Нажалост,  показало се да то није довољно за победу у рату. Безобзирност према цивилним жртвама, идеолошки фанатизам, пропаганда и на крају упад совјетских трупа у Србију условили су да се грађански рат у Србији заврши војничким поразом ЈВуО а политичким и историјским поразом целог српског народа.

Покушавајући да дочара размере и праве ефекте рата на тлу Србије и Југославије, аутор се определио да процени губитке које је немачка оружана сила претрпела на нашим просторима. Потпуно разумљиво, јер немачка војска је била одлучујући фактор не само окупационе силе већ и власник апсолутног монопола силе, која је могла својим вишемилионским потенцијалом да успостави потпуну контролу простора у складу са својим интересима. Управо због тога преглед борби и њихови ефекти су од пресудног значаја за анализу тока и карактера рата. Од пресудног значаја је чињеница да су партизанске снаге наносиле губитке Немцима у дефанзивним акцијама у којима су и саме трпеле огромне губитке. Далеко ефикасније су биле у борбама против домобрана а далеко активније против јединица ЈВуО који су им од новембра 1941. године па до краја рата остале главни такмац и противник. Са друге стране, јединице ЈВуО су већину губитака наносиле Немцима у офанзивним акцијама.

Од огромног значаја је и допринос који је аутор дао расветљавању догађаја из октобра 1943. године, када је крећући се кроз ратне дневнике немачких јединица показао размах и резултате борби јединица под Михаиловићевом командом и како су оне обустављене услед мучких напада партизана који су на тај начин, уосталом као и у пролеће 1942. године, пружили ефективну помоћ окупатору.

Анализа је показала да је борба за власт и социјална револуција коју су покренули комунисти поделила и умањила одбрамбену снагу српског народа, који је због тога претрпео далеко веће губитке него ма који други народ у окупираној Европи (сем Јевреја), а да истовремено није био у стању да пружи могући допринос победи над фашизмом. Аутор је распршио и наше илузије о пресудном утицају устаничких снага, посебно партизанских, на коначан исход рата. Због своје подељености и међусобних сукоба, које су иницирали комунисти, пропуштена је прилика да се Немцима на Балкану задају одлучујући ударци и битно утиче на ток и трајање рата.

Подједнако важна, а можда и значајнија, је и чињеница да је својим односом према документима аутор показао да је време селективног коришћења докумената прошло. Историчари се морају суочити са захтевима научне објективности, ма колико им то било тешко. И сада, као и раније, стојимо на становишту да је занемаривање и уклањање докумената својеврстан вид фалсификовања коме нема места у савременој историографији, чији је аутор, несумњиви, предводник. (Пенз. пуковник мр Драган Крсмановић, виши архивиста.)

 

3 мишљења на „Срби против Вермахта – непозната немачка документа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *