Србија и Југославија

Србија и Југославија

Наш највећи политичар, Никола Пашић, плакао је због чињенице да нестаје Србија, а ови данас оплакују нестајање Југославије. Да ли неко уопште зна колико смо пропали?

ПИШЕ:  Милослав САМАРЏИЋ

 

Нема дана а да београдски медији не пусте сузу за Југославијом. И то подло, на комунистички начин – анкетама. Као, народ се пита. И народ жали што држава више не носи југословенско име…

Ако би се урадила нека ваљана анкета, нема сумње да би Срби, као уосталом и сви други народи, желели да њихова држава носи њихово име. Исто тако је сигурно да би југословенско име остало ако би се питали само припадници београдског режима (и њихови медији).

А питао се неко трећи – странци, као и у доба када је југословенство подметнуто Србима.

Та ствар је ишла доста тешко. Један од најугледнијих Срба онога доба, Теодор Павловић (1804-1854), уредник “Летописа Матице српске“ и “Српског народног листа“ из Новог Сада, тражио је предузимање оштрих мера против сународника који би се одрекли свог имена. “Ако се који поведе и обманут прими илирство, тога ћемо за одметника, отродника сматрати“, писао је он.

Илирство је, наиме, било прва фаза, а Људевит Гај први  јавни заступник аустријске идеје о брисању српства једним неутралним именом. Сви католици, а међу њима и милион Срба католика, “од Драве до Будве и од Јадрана у унутрашњост до Дрине“, проглашени су Илирима. Јануара 1843. бечке власти забрањују упутребу илирског имена и сви Илири се проглашавају Хрватима…

Онда је посао пребачен на другог бечког агента, бискупа Јосипа Штросмајера, лидера католичке цркве у Хрватској, који је, иначе, као и Људевит (тј. Лудвиг) Гај, по националности био Немац. Овај бискуп је први јавно рекао – Југославија!

Проширени пројекат брисања српства, којим је руководио аустријски министар полиције Метерних, према хрватском историчару Иви Банцу ишао је тешко из следећих разлога:

“Главни разлог због којега се идеологија југословенства није могла свидјети присташама српске државне идеје био је у томе што су Штросмајер и Рачки, попут Старчевића и Кватерника, дубоко прионули уз доктрину о хрватском `политичком народу`“.

Реч је о средњевековној доктрини, према којој на “хрватској земљи“ постоји само један “политички народ“ – Хрвати. Штросмајер је, за разлику од Старчевића и Кватерника, који су сматрали да на Балкану постоје само два словенска народа, Хрвати и Бугари, признавао Србима и Словенцима тзв. родословну националност. То значи да Срби и Словенци имају своје посебне народне особине, али пошто са Хрватима чине један “политички народ“, те њихове посебности нису битне. Био је то, дакле, један Штросмајеров трик да се Срби навуку на танак лед. Иначе између њега и Старчевића није било суштинске разлике.

Штросмајерова Југославија, са Загребом као престоницом,  требало је да обухвати простор од Италије до Београдског пашалука и Црне Горе од пре 1878. У другој фази, Југославији је требало припојити и Београдски пашалук и Црну Гору. У трећој фази име “Југославија“ требало је заменити именим “Хрватска“. Сви становници Хрватске били би, разуме се, Хрвати.

Овако замишљену Југославију Хрвати обнављају 22. децембра 1914, оснивањем тзв. Југословенског одбора. Председник ове Југославије био је Анте Трумбић. Његов одбор словио је за неформалну владу Срба, Хрвата и Словенаца под Аустроугарском, тј. за неформалну југословенску владу. Седиште Трумбићеве владе било је тамо где је она наишла на највећу подршку – у Лондону.

За Србе, кобна је била већ фебруарска револуција у Русији 1917. године. Било је јасно да се Русија повлачи из рата и да немачке дивизије са Источног прелазе на Западни фронт. Код Енглеза и Француза расло је убеђење да треба склопити примирје са Аустроугарском и са тим примирјем, поред осталог, жртвовати српске интерсе.

Конкретно, Аустроугарска је од двојне требало да постане тројна монархија, тј. Аустро-Угарско-Југословенска монархија, са династијом Хабзбурга на челу. Границе трећег дела монархије, југословенског, биле би Штросмајерове, а главни град Загреб.

Српска влада је, наравно, разумела катастрофалне последице овог плана. Зато Никола Пашић позива Трумбића на Крф и покушава да спасе шта се спасти може. Крфска декларација из јуна 1917. давала је највише што се у оним условима могло постићи. Практично, Пашић је издејствовао да се Југославија уместо до Дрине пружи до Дунава и да главни град уместо Загреба буде Београд, а све то, наравно, ван Аустроугарске.

Када је Аустроугарска ипак пропала, Пашић је покушао да сачува српску државу, тј. да не ствара Југославију. То није било могуће због енглеске подршке Трумбићу. Осокољен, Трумбић је чак претио Пашићу: “Пазите шта радите, нас има осам милијуна, а вас само четири!“

Пашића је дефинитивно сломио телеграм председника француске владе, са препоруком да се хитно образује “јака“ држава Срба, Хрвата и Словенаца, тј. Југославија, “као блок против бољшевичке Русије“.

Видевши да ће и после свих жртава Срби изгубити своју државу, и то уз притиске својих савезника, великих западних сила, Никола Пашић подноси оставку. Овако је описао своје душевно стање у тим тренуцима:

“У мом животу није било тежих часова, а било је момената када сам био пред смрћу, али ми никада није било теже него у овом тренутку…“

Наш највећи политичар је плакао због чињенице да нестаје Србија, а ови данас оплакују нестајање Југославије.

Да ли неко уопште зна колико смо пропали?

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *