Субнор против “Погледа“

ПОЛЕМИКА

Субнор против “Погледа“

Негдашњи партизан Момчило Крговић тврди да Милослав Самарџић у књизи „Генерал Дража Михаиловић“ кривотвори историјске чињенице

Пише: Момчило КРГОВИЋ

 

Неистина је, како је у својој књизи „Генерал Дража Михаиловић“ написао М. Самарџић, да су комунисти Југославије, после априлског рата ступили у колаборацију са Осовином на основу Споразума из 1939. године. Јер, комунисти никада нису ступили у колаборацију са фашистичком осовином. То што су појединци у Хрватској нагињали ка сарадњи са усташама или у Македонији, што су окупацију сматрали ослобођењем, представља само усамљене случајеве који су у корену онемогућени. Позната је интервенција ЦК КПЈ, у оба случаја, и да је она отклонила била какво колаборирање са окупатором.

Самарџић говори о некаквим остацима легалних армија у окипираним земљама, па и у Југославији. Наравно, аутор при томе мисли на групу од 26, и словима двадесет шест, војника и официра који су били са Дражом на Равној Гори. Због тога сматра да је свако друго организовање за борбу против окупатора незаконито, а оружане снаге устанка назива паравојним одредима. Из тога Самарџић извлачи закључак: „Оснивањем посебних одреда и одбијањем да се они ставе под команду легалне војске (какве то легалне војске у разбијеној држави, примедба М. К.), комунисти су изазвали грађански рат у низу европских земаља, па и у Југославији, са јасном намером да искористе тешке прилике под окупацијом како би се дочепали власти“.

 

НЕМА РАТА БЕЗ СТРАДАЊА

Овакво закључивање нема упориште у чињеницама, како у погледу тврдње да су у свим окупираним земљама постојали остаци легалне армије који су водили борбу против окупатора, тако и у погледу приписивања комунистима у Југославији да су изазвали грађански рат.

Ако Самарџић сматра да је у Југославији „остатке легалне армије“ представљала група од 26 људи на челу са Дражом, онда не вреди полемисати. Из његове констатације може се закључити како су у свим окупираним земљама Европе постојали остаци легалне армије што је нетачно, сем када је у питању Покрет отпора у Француској. Ни у једној другој земљи није било ни покушаја пружања отпора окупатору. Неоснована је његова тврдња да су комунисти у низу европских земаља изазвали грађански рат. Био би основни ред да је навео у којим се то земљама догодило.

Самарџић је само у праву када каже да су комунисти, упоредо са борбом против окупатора у Југославији водили и борбу за рушење старе власти која је издала интересе народа, а њени остаци после окупације су се свесрдно ставили у службу окупатора. Међутим, није у праву када каже да им је то био основни и једини циљ и да се, по њему, нису ни борили против окупатора, а ако и јесу, то им је био другоразредни задатак!

Сада се сувише манипулише тиме да је КПЈ организовањем и вођењем рата против окупатора угрозила биолошки опстанак народа, посебно српског, па такав рат какав су комунисти повели не може бити оправдан. Наравно, о тој неоправданости се говори само када је реч о активностима комуниста (партизана) али неи када се говори о томе да су четници, водећи борбе против окупатора, такође угрожавали опстанак народа. Истина, та опасност по народ није ни постојала, јер четници једноставно речено нису ни водили борбу против окупатора, већ само против партизана и тиме значајно помагали немачко-италијанским окупаторима.

Сигурно да је објављивање рата окупатору и вођење борби против њега нарочито у првој години рата, изазвало масовне репресије посебно у Србији. Међутим, нема рата који се води против окупатора за слободу народа, а да у њему не буде и масовног страдања. Али, када је у питању слобода онда се не поставља питање цене. Најбољи пример у том погледу је поступак Србије после Сарајевског атентата 1914. године, када је одбила било какав ултиматум који би угрожавао њен суверенитет и слободу. Свесно је ушла у рат који је проузроковао велики губитак – 26 одсто укупних становника Србије, или 56 одсто мушкараца старијих од 18 година.

Значајан сведок Самарџићев у писању књиге је потпоручник Ђелевић, Дражин ађутант. Међутим, његово причање губи на веродостојности када се наводи да је Ђелевић у једном моменту на Равној Гори чуо телефонски разговор који допире из колибе у којој је био Дража. Он, поред осталог каже: „…чујем неки телефонски разговор…“ Заиста је више него смешно причати како је у мају 1941. године у колиби на Равној Гори постојао телефон, а тиме и телефонска веза са неким.

 

ТЕЛЕФОНИ НА РАВНОЈ ГОРИ

И први сусрет поручника Драгана Сотировића са Дражом на Равној Гори и Дражино реаговање том приликом је још једна потврда невештих конструкција само да би се истакла Дражина генијална личност. Зашто ово кажем? Па једноставно зато што је то први сусрет Сотировића са Дражом, њихово упознавање и немогуће је схватити да је Дража већ знао и ко је Сотировићев ујак, јер каже: „…да је у Софији упознао његовог ујака, комиту Станка“ и даље „био је то јунак. Надам се да ћете га следити и бити као он“.

На страни 27 у књизи „Генерал Дража Михаиловић“, поред осталог, за четнике пише: „Били су то први Равногорци у овом делу Шумадије. Они су најпре одштампали један летак са оштром критиком прославе 1. маја под окупацијом. Организацију 1. маја помогли су комунисти, што је био знак подршке њиховим савезницима Немцима. Равногорци су ширили мрежу која је разносила вест о Дражиној одлуци да се продужи борба“.

У само три реченице (не рачунајући прву) изречене су неистине које превазилазе сваку фантазију и микимаузовштину.

Опште је познато, то је историјска истина, да су Немци сматрали својим најљућим непријатељима комунисте, па чак и социјалдемократе. И откуда наједном толика наклоност Немаца према комунистима и то баш у Србији? Такође, тешко је веровати да се неко усудио да организује прославу 1. маја и то, опет, у Србији под окупацијом Немаца, када се зна како се Хитлер у Немачкој обрачунао са радничким покретом и посебно са првацима тог покрета који су заговарали прославу 1. маја као међународног празника радничке класе. Даље, како је то Дража одлучио да се продужи борба, а када су комунисти (ти „савезници“ Немаца позвали народ у борбу против фашизма. Макар то било и по директиви Коминтерне, Дража је лансирао добро познату паролу „да није време за устанак“ и да „треба чекати погодан тренутак“.

Када прелиста све што је Самарџић изложио као циљеве Равногорског покрета (страна 28-30), читалац се мора наћи у недоумици, јер много тога што је речено апсолутно је на линији социјалне револуције што је, имајући у виду конкретно деловање четника, више него ван памети и здравог разума.

„У црногорском устанку учествовао је и известан број комуниста“ (страна 33). Да ли је могуће изрећи већу лаж од ове коју је изрекао Самарџић? Није.

По Самарџићевом пискарању, испада да су устанак организовали неколико појединаца, некадашњих официра. Не види се која је то политичка снага била КПЈ. Такође, истина је да је известан број некадашњих официра учествовао у устанку али да нису имали руководећу улогу, а још мање кључну улогу за покретање народа на устанак. Међу тим бив. официрима био је и Павле Ђуришић, који ће касније постати један од истакнутих четничких команданата пошто је добио инструкције од Драже да организује четнике и да под окриљем италијанског окупатора поведе борбу против устаника (комуниста).

 

ЗА ГИНИСА

Немогуће је изрећи већу лаж од тврдње аутора да су Немци са Коминтерном главнину комуниста, па и шпанских бораца, упутили у Србију ради борбе против српског народа. Када би се правила Гинисова књига лажи онда ова коју је изрекао Самарџић засигурно би заузела истакнуто место.

Коначно, Самарџић је признао да су Енглези тражили од југословенске владе у Лондону да покрене Дражу на устанак, али одмах манипулише како је то чињено под притиском Стаљина. Такође се признаје да Дража није прихватио настојање Енглеза да крене у борбу јер је сматрао да је устанак преурањен и да ће нанети штету Равногорском покрету и његовим припремама за напад на Немце „када за то дође прави час“.

Дакле, једно и друго је истина. Поставља се онда питање како је истовремено могуће тврдити да је Дража први герилац, да је први повео борбу против окупатора, да је против њега изведено (ни мање ни више) 19 офанзива, итд. Свестан тих контрадикторности Самарџић позива у помоћ Стевана Мољевића који на Светосавсом конгресу 1944. године у селу Ба каже: „Мада је знао да време није било зрело (за четнике никад неће ни сазрети – напомена М. К) за устанак, Михаиловић је морао да нападне непријатеља пре времена. Да он тако није учинио, комунисти би одвели читав народ на губилиште освајачу“ (страна 41). По Мољевићу, а и по Самарџићу, испада да народ неће страдати ако окупатора (Немце) нападају четници, али ако то учине комунисти, пре четника, онда комунисти воде народ на губилиште. То значи да су Немци имали селективни приступ у примени санкција против оних који су се борили против њих што је ван памети и здравог разума. Но, ето, могуће је да Самарџић и тако нешто напише.

Самарџић у књизи открива да четници имају издајника и изван комуниста. То је неки железнички чиновник Брајовић из Диваца (страна 53) оји је обавестио Немце о доласку Драже у Струганик. Међутим, исконструисана издаја је неуверљива за свакога ко познаје терен на простору Дивци – Равна Гора и непостојање било каквог саобраћаја, али је смишљена да би се још једном показало како су Немци прогањали Дражу и његове четнике. Јер, како је тај чиновник Брајевић из Диваца могао знати да Дража креће са Равне Горе и треба да дође у Струганик 5. децембра 1941. године, затим да обавести Немце и да они већ ноћу 5/6. децембра стигну у Струганик и нападну четнике. Удаљеност Диваца од Равне Горе, у условима непостојања било каквог саобраћаја, искључују ту могућност. Међутим, то не значи да Немци нису дошли у Струганик, али сасвим другим поводом, а што је дошло до тога да су тада одвели мајора Александра Мишића и касније га стрељали, то је сасвим друго (необјашњено) питање.

 

НЕАКТИВНОСТ ЧЕТНИКА

Неистина је то што тврди Самарџић како су Енглези препоручивали само саботаже, али не и вођење отворене борбе, јер се, наводно, не треба заносити амбициозним војним операцијама. А, у ствари, Енглезима је било стало да се свуда, где је то могуће и где постоји расположење, воде борбене акције против фашизма. Међутим, поменутом тврдњом треба оправдати неактивност четника и немогућност да се Дража приволи на борбу против окупатора. Али, Самарџић, када хоће да оправда неактивност четника онда се позива на некакве сугестије извана, а када треба да четнике прикаже као једине праве борце против Немаца, онда измишља неке офанзиве, па у њих укључује и све које су окупатори искључиво предузимали против партизана. Нисам једино запазио да је Самарџић злоупотребио и познати десант на Дрвар 25. маја 1944. године чији је циљ био да се уништи политичко и војно руководство Народноослободилачог покрета. То је био и последњи трзај Немаца да се обрачунају са партизанима, односно са њиховим вођством. На жалост нису успели.

Самарџић пише како су Енглези створили мит о Дражи, што може бити и тачно. Међутим, када Енглези напуштају Дражу и окрећу се партизанима као савезницима у борби против Немаца, онда Самарџић и други то објашњавају Черчиловом заблудом, прокомунистичком оријентацијом неких утицајних појединаца, као, на пример, Клугмана, руководиоца СОЕ, или Хадсона, итд.

На странама 58-60 Самарџић покушава да омаловажи активности КПЈ у организовању отпора окупатору, прави безброј комбинација и заврзлама у односима Совјетски Савез – КПЈ. Међутим, губи из вида најбитније да је КПЈ једина од свих секција Коминтерне у окупираним земљама Европе успела да покрене народе на устанак и да из дана у дан, из месеца, из године у годину, све успешније руководи том борбом да би је уз моралну и материјалну подршку савезника (Америке, В. Британије и СССР-а) окончала заједничком победом над фашизмом.. За допринос у тој борби као пример за углед како је и у најтежим условима могуће повести и успешно водити борбу за слободу.

Да је аутор прочитао и објективно схватио Проглас ЦК КПЈ поводом напада Немачке на СССР уочио би одлучност КПЈ у опредељивању да крене у бескомпромисну борбу против фашизма и не би се бавио произвољностима како то чини. Међутим, његов интерес није да се бави истином, већ има сасвим други препознатљиви циљ. Такође, неопходо је истаћи да су Енглези пружили помоћ партизанима знатно пре него што је то учинио СССР То демантује многе Самарџићеве конструкције.

Апсолутно је немогуће да је у дипломатским и другим односима међу чланицама Антихитлеровске коалиције било проблема, натезања и несугласица, али је истина да је коалиција све успешније функционисала и сламала отпор немачко-италијанског фашизма, да би постигла коначну победу 9. маја 1945. године и онемогућила да угрози човечанство и све његове цивилизацијске тековине.

По ко зна који пут Самарџић тврди да су усташе штитиле партизане (стр. 61) што је више од лажи, јер је опште познато да су партизани сматрали фашизам, а тиме и усташе, главним непријатељем против ога су се борили, најпре усамљени у Југославији, а затим уз свесрдну подршку и помоћ Антихитлеровске коалиције.

Борба коју су водили партизани у свим елементима (организованости, издржљивости, одлучности и храбрости) задивила је свет. То је истина која егзистира више од пола века, без обзира на промене односа у политици на међународној сцени.

 

САМОСТАЛНОСТ КОМУНИСТА

А шта тек рећи о Самарџићевој тврдњи да се Стаљин отворено подсмевао „комунистичкој“ реторици Тита, Кардеља и Ђиласа, када су му после рата говорили о херојској борби и ауторитету комуниста у Југославији? Сасвим је сигурно да је самосталност југословенских комуниста и њиховог руководства сметала Стаљину, јер није могао да их присили на апсолутну послушност, што је проузроковало сукоб 1948. године. Тај сукоб и његов исход показали су снагу југословенских комуниста и немоћ било кога, па и Стаљина, да их натера на послушност.

На страни 63 Самарџић по ко зна који пут пише како су комунисти Југославије још пре рата остварили сарадњу са усташама и у тој сарадњи у сремскомитровачкој казниони потписали уговор који је у име КПЈ потписао Моша Пијаде. Ово питање Самарџић је покренуо у „Погледима“ 1. марта 1990. године, а о томе је било речи и у „Политици“ и „Свету“. На та питања дао је одговор у „Политици“ 5. априла 1990. године наш цењени новинар и публициста Слободан Нешовић, који је тада, између осталог написао да се „са несхватљивом некритичношћу“, потурају данашњој, поготово младој генерацији „кратког историјског памћења“ делови једног потпуно измишљеног документа који је коришћен у антимасонској и антикомунистичкој пропаганди квислинга генерала Милана Недића. Тачније, то је пашквила о тобожњем „споразуму за сламање кичме српству и Православној цркви“, који су, наводно, између два светска рата потписали у затвору у Сремској Митровици Моша Пијаде, један из најужег вођства КПЈ (што он тада то уопште није био) и потоњи усташки доглавник др Миле Будак“. Дакле, од свега је истина само то да је Моша Пијаде био затвореник у Сремској Митровици, као и то да др Миле Будак (како Нешовић пише) „не само да није био заточеник у митровачкој тамници, него није био ни у земљи, већ у емиграцији (у Италији) и то од 1932. до почетка јула 1938. године“.

Коначно да Самарџић напише и истину – да су поједини босански четнички одреди потражили спас у потписивању примирја са усташама и Немцима. Насупрот овом не може се навести нити један пример да су партизани потписали споразум ни са усташама, ни са Италијанима, ни са Немцима. Само у току четврте непријатељске офанзиве против оперативне групе Врховног штаба НОВ, обављени су преговори са Немцима о размени заробљеника и вођењем тих преговора желело се да добије у времену за успешнији прелаз преко Неретве у Херцеговину и даље према Црној Гори.

Просто је невероватно шта је све у стању Самарџић да напише. Тако, на пример, на страни 67, поред осталог пише: „Наиме, Срби су у партизанском покрету били само топовско месо“, док су руководеће функције припадале Хрватима (Тито, Бакарић, Крајачић…). Прво, Бакарић и Крајачић нису у рату били у врху партизанског руководства. Друго, двојица Хрвата у врху партизанског руководства били су Тито, Лола а у исто време у том врху су били Срби: Александар Ранковић и Сретен Жујовић и Црногорци: Милован Ђилас и Иван Милутиновић. Међутим, и да није био такав састав више је од злонамерности тврдити како су Срби у партизансом покрету били „топовско месо“. Али Самарџић је у стању и да тако нешто тврди.

По Самарџићевом писању (стр. 68) могло би се закључити да су четници уопште, па и од Фоче и Горажда, били невина јагњад у односу на муслимане, јер „нису“ убили ниједног.

На страни 68-70 пише Самарџић о ликвидацијама у Црној Гори! Тачно је да је тих ликвидација било. Али је, такође, тачно и то да је Политбиро ЦК КПЈ осудио те ликвидације и начин како су у неким случајевима извршаване. Због тих „левих скретања“ смењен је Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору (априла 1942. године) и именован нови ПК на челу са Радојем Дакићем. Такође су партијски кажњени представници ЦК КПЈ Милован Ђилас и Иван Милутиновић. Те ликвидације и та лева скретања осуђена су и на 5. Конгресу КПЈ 1948. године.

 

ЗЛОЧИНИ У ЦРНОЈ ГОРИ

Није тачно, како то тврди Самарџић (стр. 70), да су руководства НОП-а у Србији (1941) и Црној Гори (1942) приликом повлачења у Босну остављала тројке и петорке са задатком да убијају националне прваке према листама које су им подељене. Прво, задатак тих герилских група, различите јачине, био је да преко симпатизера на територијама које су привремено напустиле партизанске јединице, одржавају осећање и веру да партизански покрет није уништен и да ће се партизани поново вратити што се у крајњем и догодило у Црној Гори у пролеће 1943. године, а у Србији 1944. године, с тим што су у Србији до доласка јединица из Босне и Црне Горе већ формиране многе бригаде и неколико дивизија. Друго, герилске групе уопште нису имале задатака да врше ликвидације, јер као што сам већ рекао схваћено је да су раније извршене ликвидације нанеле штету покрету и са њима се једноставно престало.

Неистина је да су комунисти присиљавали месно становништво да игра коло око убијених жртава. Познато је да су све ликвидације вршене тајно, што и Самарџић посредно признаје, јер се позива на генерала Милију Станишића који пише да су ликвидације биле строге и тајне.

Налазим за потребно да прокоментаришем само једну од силних немачких офанзива на четнике о којој Самарџић пише на страни 76. Реч је, наиме, о наводној офанзиви Немаца под називом „Копаоник“ против четника под командом Кесеровића у којој су Немци починили масовне злочине, па је због тога Кесеровић одустао од напада на Немце и Бугаре бојећи се да ће наставити са злочинима. О томе је Кесеровић обавестио Дражу и тражио да захтева од Енглеза да бомбардују градове у Хрватској у знак одмазде за злочине које су починили у захвату Копаоника. Дража је овај извештај Кесеровића проследио влади у Лондону, а ова Енглезима. Интересантно је да је функционер Форин офиса, Орм Сарџент, на маргини извештаја написао: „Не верујем ни реч“. Дакле, Енглези су знали преко своје мисије која је била код Драже да се четници не боре против Немаца, већ само против партизана, па нису ни веровали Дражиним извештајима. Можда ће Самарџић и за Сарџета рећи да је прокомунистички оријентисан, као што то често у књизи чини у односу на све који на било који начин испољавају подозрење према неактивности четника и симпатије према борби коју воде партизани.

Самарџић не пише неистине само о југословенским комунистима, већ и о комунистима СССР-а. То чини посредно користећи писање Радомира Остојића. Тако, истиче нечувену неистину да је брзи продор Хитлерове војске кроз Совјетски Савез лета 1941. године био могућ зато што су Руси у Немцима видели ослободиоце од нечовечног комунистичког режима. Супротно схватању енглеских и америчких државника – Черчила и Рузвелта, који су на фашизам гледали као највећу опасност по човечанство и цивилизацију и далеко већом од комунистичког режима у Совјетском Савезу, Самарџић и његов Остојић тако не мисле. Заиста су учинили велико откриће и тим својим открићем подвргли „озбиљној“ критици Антихитлеровску (што ће рећи Антифашистичку) коалицију. Откриће вредно ужаса и згражавања!

У поглављу „Дража против Ромела“ (стр. 78-83) нема заиста ниједног ваљаног разлога да се било шта каже осим: по Самарџићевом схватању Немци не би били поражени у Африци (позната битка код Ел Аламеина) да није било активности Дражиних четника којима је онемогућено уредно снабдевање немачих трупа у Африци. Богами „велика је и историјска“ заслуга Драже и његових четника што је Ромел доживео пораз у Африци. На њихову жалост, такву оцену је изрекао Самарџић и нико озбиљан до данашњег дана. Али, како је то увек било жеље су једно (у овом случају Самарџићеве), а стварност сасвим нешто друго.

Да би оправдао евидентну и ничим скривану, дакле отворену, сарадњу црногорских четника са Италијанима, за коју је и Дража знао, Самарџић ни мање ни више, него устврди како су Енглези подстицали четнике да се наслоне (то ће рећи да сарађују) на Италијане, видећи у томе једно успешно ратно лукавство?!!

Заиста је тешко смислити и написати већу лаж од ове, поготову ако се зна да је Черчил још 1941. године рекао: „Сваки човек и свака држава која сарађује са немачко-италијанским фашистима биће наш непријатељ, сваки човек и свака држава која се бори против њих уживаће нашу подршку“. Да ли је потребно још нешто рећи у вези са тим?

Интересантно је да Самарџић није ништа написао о активностима четника у борби против муслимана у Санџаку и Босни. Знам да је сада непопуларно, било на који начин, писати о овом питању. Ипак, рећи ћу нешто и о томе. Прво, и партизани су водили борбе против оружаних формација муслимана које су биле у служби Италијана и Немаца, па се у том смислу морају оправдати и активности четника. Међутим, њихове активности су излазиле из оквира борбе против наоружаних муслимана. Наиме, почетком 1943. у срезовима Бијело Поље, Пљевља, Фоча и Чајниче, четници су починили масовне злочине према муслиманском становништву, пре свега према деци, женама и старцима.

 

ОСТРАШЋЕНОСТ И МРЖЊА

Дражина стратегија, коју Самарџић велича и уздиже и изнад неба, показала се инфериорном у односу на партизанску стратегију и доживела слом. Сматрам да је то узроковано, поред осталог, тиме што ни Дража ни шире вођство Равногорског покрета није имало снаге да се издигне изнад неких политичких убеђења како је успео Черчил, иако је био заклети антикомуниста. Та неспособност их је натерала да сарађују и са црним ђаволом само да би успели у борби против комуниста (партизана).

Неистина је када Самарџић тврди да су партизани (комунисти) увек држали главнину снага на једном месту. Опште је познато да је партизански покрет, а тиме и његове оружане снаге, био присутан на целој територији Југославије и да је због тога од савезника и сматран јединим општејугословенским који се борио против окупатора.

Самарџић пише острашћено испуњен мржњом према комунистима. Он, на пример, тврди да је нова власт у Југославији после рата била, у ствари, комунистичка окупација Југославије. Ако су комунисти Југославије били њени грађани како су је то онда окупирали? Та тврдња је истоветна са тврдњом Туђмана или Изетбеговића да је ЈНА била окупаторска војска у сопственој држави.

Самарџић пише, да су после рата, у сваком већем месту, комунисти стрељали по неколико хиљада Срба само из предострожности. Због те неистине и клевете Самарџић би могао и кривично да одговара ако именима и презименима стрељаних не докаже ту тврдњу.

У књизи је нејасно, јер Самарџић није то објаснио, како је гроф Николај Толстој утврдио да су Титови људи после рата убили (ни мање ни више) 350.000 људи, а Мајк Лиз тврди да је убијено 250.000, док Марк Вилер наводи да је убијено 40.000 али га зато Самарџић проглашава за човека наклоњеног комунистима. Ко покушава да скине одговорност са комуниста или да њихову одговорност ублажи тај је по Самарџићу, или комунистички оријентисан, или је у најмању руку наклоњен комунистима. Дакле, за Самарџића истину пишу или говоре само они који бацају дрвље и камење на комунисте, који их проглашавају злочинцима већим од фашиста. То је и највећа слабост коју је Самарџић испољио приликом писања књиге „Генерал Дража Михаиловић“.

 

ПОЛЕМИКА ЈОШ ТРАЈЕ

У овом броју „Погледи“ доносе скраћен фељтон Момчила Крговића, објављен у девет наставака новембра прошле године у „Лиду“, дневном листу Социјалистичке партије који излази у Крагујевцу, под насловом: „Милослав Самарџић у књизи ‘Генерал Дража Михаиловић’ кривотвори историјске чињенице“. За време Другог светског рата Крговић је припадао партизанским јединицама, а сада је члан Субнора у Крагујевцу.

После Крговићевог фељтона, „Лид“ је објавио Самарџићев одговор, а затим Крговићев одговор на одговор. У време штампања овог броја „Погледа“, очекује се да „Лид“ објави наставак полемике, тј. Самарџићев чланак. „Погледи“ ће у наредним бројевима пренети најзанимљивије делове ове полемике.

 

(Број 211, 1. фебруар 1998)

11 мишљења на „Субнор против “Погледа“

  1. You actually cause it to seem to be so simple with your speech even so to seek out this condition to generally be actually a thing that I think I will certainly not fully grasp. It kind of feels very difficult and incredibly broad for me.. aplikasi berita saham terbaru I’m writing about toward your up coming publish, We’ll try to find the understanding of it!

  2. Woah this site is wonderful i really like reading your content. Stay within the great work! You recognize, a lot of person’s are generally looking circular just for this information, you could assist them drastically.. aplikasi berita saham terbaru

  3. Wonderful post. I’m reviewing consistently this website using this program bursa efek hari ini. influenced! Really useful facts exclusively the ultimate component 🙂 My spouse and i manage these kinds of info lots. I’d been searching for this specified information and facts for your quite a while. Thank you and also associated with chance.

  4. For a nice and web surfing a lot more than a few time these days, still I never observed any kind of exciting report like you. It is very price adequate in my opinion. In my view, if most online marketers and writers built good written content while you did, the world wide web is usually a much more helpful than ever before.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *