Судбина

uzice magla

Судбина

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Био је 5. децембар, пола пет поподне. Враћао сам се из Ужица, из штампарије “Рујно“, где сам предао у штампу последње странице новог “Албума четника“. То сам, наравно, обавио у радно време, али, са пословним партнером Митром, по обичају одох на такозвани пословни ручак. Кад год ми он саопшти цену штампања, која је овде веома повољна, пола у шали, пола у збиљи, дочека га моје потпитање:

– А јел у ту цену урачуната јагњетина?

Шта би друго него јагњетина, млада, на ражњу – по њој је златиборски крај надалеко познат. А Митру су познате забачене кафане на старом златиборском путу, као она у Мачкату.

На самом излазу из града, где увек има стопера, стајао је један младић. Заустави ме и упита могу ли га повести до Пожеге. Уђе у ауто сав смрзнут, дуго је чекао.

Најпре помислих да је ђак, јер са овог места, кадгод се враћам из Ужица, развозим ђаке до Севојна, у коме, од њих сам сазнао, нема ниједне средње школе. Али, изгледао је старије.

– Јеси ли из Пожеге, – питам да бих заденуо разговор.

– Не, ја сам из Босне, само идем до Пожеге. Уствари, идем до Зајечара.

Зове се Горан, мршав је, црн у лицу и коврџаве косе. За ово доба године слабо је обучен, у избледели тексас.

– Одакле из Босне, – питам.

– Из Тешња, – каже.

Заустих да сам био тамо, али сетих се да сам заправо био у Теслићу.

– То је близу, – рече.

– Тешањ држе муслимани?

– Да. Ма ја сам из Тешња дошао пре осам година, а од јутрос путујем из избегличког кампа у Новој Вароши у избеглички камп код Зајечара.

Из џепа извади потврду Комесаријата за избеглице и прочита име села поред Зајечара у које путује. Тако је упознао добру половину Србије. Највише је боравио на Косову, са ког је отишао у новој избегличкој колони, јуна прошле године. Када је напустио спаљену кућу, 1992. године, имао је 12 година. Ускоро му се родитељи разводе и остаје сам. Мајка се преудала негде у околину Лесковца, отац живи негде у Војводини. У камповима је завршио основну школу и столарски занат. Сигуран посао не може да нађе, а боји се да прихвати било шта. Јер, запошљавањем се губи статус избеглице, који подразумева смештај и исхрану. Ако би остао без посла, не би имао где, пошто избеглички статус не би могао да поврати. Понешто, за ниску дневницу, ради по селима, али сада није сезона.

Прича насмејан. Из речи, гестова и осмеха избија нека чудна, неуништива, живост. Чак и када се насмеши кисело, као на моје питање јел топло тамо где спавају.

– Зашто ниси отишао аутобусом, – питам.

– Карта је 320 динара, нисам имао.

– Возом је доста јефтиније?

– Јесте, кошта око 150 динара. Али, нисам имао.

– Зар избеглице немају никаква примања?

– Ма какви…

– Па шта једете?

– Једном у два месеца добијемо пакет са конзервама, шпагетама, зејтином, брашном… То спремамо.

Ко је, из Горанове групе, имао за карту, отишао је у Зајечар аутобусом или возом. Другима је остало да се сналазе. Он је имао среће утолико што је у аутобус убацио пртљаг.

Падао је мрак, а магла је бивала све гушћа. Чувена пожешка магла, ни Лондон је се не би постидео. Ауто мили друмом.

Горан прича како му се, од свих места, највише свидело Краљево. Каже да је тамо народ најбољи. Да је могао, остао би у Краљеву заувек, али увек их некуда премештају. Зато је, отприлике на три месеца, почео да одлази у родни Тешањ. Чуо је да странци праве куће избеглицама, па је поднео захтев.

– Би ли смео да живиш тамо, – питам?

– Ма, само да ми направе било какву кућицу. Смео бих. Овима што су се вратили ништа не фали.

Пре рата Срби су, каже, чинили три посто становништва у Тешњу. Од та три процента, за сада се вратило 14 посто избеглих.

Стигосмо до Пожеге. То јест, до табле са именом града, која се једва видела у магли. И сем те табле ништа се друго није видело. Њему би непријатно, приметих да се мало уплашио.

– А шта ћеш у Пожеги?

– Па да стопирам даље.

– Докле? Нема шансе да данас стигнеш до Зајечара.

– Знам, данас бих стигао само до Сталаћа. У Сталаћу ћу да преноћим.

– Познајеш неког тамо?

– Ма не, спаваћу на железничкој станици. Добро је, ту сам спавао кад су ме једном селили.

– А кад си јео последњи пут?

– Синоћ.

– Па јеси ли гладан?

– Нисам.

– Их, ниси…

– Био сам гладан данас око подне, сад нисам.

– Када ћеш да једеш?

– Кад стигнем у Зајечар.

Кажем му да ћу га одвести до железничке станице у Пожеги и да ћу му купити карту да настави пут. Ћутке пристаје. Једва разазнасмо шта пише на путоказима и сиђосмо са петље. Ипак сам застајкивао и питао где је железничка станица. На крају један чича у шајкачи рече, показујући на зграду поред које је стајао на пар корака:

– Па ово је железничка станица.

На светлу, испред врата, извадих новац из џепа.

– Ево ти 400 динара и 10 марака, – рекох и пружих руку.

Он пружи руку, па је врати, и тако неколико пута.

– Па има више него за карту, – каже.

– Поједи нешто, ево је кафана, – показах руком.

– Па има више него за карту и за јело…

Још мало сам га убеђивао да узме.

– Хајде прво да једеш, – рекох и поведох га према кафани.

– А, не, не, прво да се обезбедим за карту, – штрецну се он и крену према шалтерима.

Он у кафану, можда, никада није ушао. Сада се уплашио да ће потрошити доста новца, па је одбио мој позив. Ја сам подразумевао да ће разумети: мој позив значи да ћу ја платити.

Стајао сам збуњен. Док се распитивао за ред вожње, купих му неки кекс и новине. Новине није хтео да узме, јер су, каже, “политичке“. (Ја сам, по навици, купио оно што иначе купујем.) Рече да воз за Сталаћ полази тек у три ујутру. Помислих да, од Сталаћа до Зајечара, воз вероватно иде преко Ниша, што је, можда, даље него релација Пожега-Београд-Зајечар. А у сваком случају, најмање ће чекати ако иде преко Београда. И заиста, спикер је управо јављао да воз Бар-Београд касни сат и по.

Тешка туга ме притискала и више нисам могао да издржим. Пружих му руку и пожелех срећу. Он се захваљивао збуњено. Није знао шта да каже.

Са степеништа станице једва се видео ауто на паркингу. Ипак нисам могао да одем. Заобиђох кафану и одох на перон, одакле су се видели шалтери. Кришом га потражих погледом. Стајао је у реду за карте. Нешто је причао са другима који су чекали, насмејан.

 

(ЈАНУАР 2001)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *