Телевизијски програми 1997. године

Милосавн Илић Минимакс и Светлана Ражнатовић на ТВ ''Пинк'' 1997. године

Милосавн Илић Минимакс и Светлана Ражнатовић на ТВ “Пинк“ 1997. године

Телевизијски програми 1997. године

ЛАКА ЗАБАВА И „ТЕШКА“ ПОЛИТИКА

„Студио „Б“, „Пинк“, Радио телевизија Србије, Трећи канал, РТВ Крагујевац… У чему је разлика између режимских и опозиционих ТВ станица?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Нема сумње да би телевизијски програми у Србији другачије изгледали када бисмо имали другачију власт. За то можемо навести и један пример из личног искуства. Пре три године „Погледи“ су поднели захтев Савезном министарству за саобраћај и везе у коме је тражена фреквенција за телевизијску станицу средњег домета. Пословни простор је био обезбеђен, опрема се по повољним ценама могла набавити у Источној Немачкој, а чак су извршена и неопходна мерења за постављање репетитора на једном вису близу Крагујевца.

Наравно, дозволу нисмо добили. Режим је добро пазио коме омогућава емитовање телевизијског програма, и рекло би се да је на том плану починио мало грешака. Погрешна Милошевићева процена браће Карић је друга прича.

У почетку је свим приватним телевизијама које су добиле дозволу било забрањено да емитују политички програм, или је тај програм морао бити „на линији“. Али, како је која општина прелазила у руке опозиције, то су и приватне телевизијске станице на њеној територији почињале да се ослобађају. Добар пример овоме је „Канал 9“, најгледанија телевизија у Крагујевцу.

Каква је општа оцена онога што гледалац данас може видети преко малих екрана?

И даље, на жалост, преовлађује комунистичка пропаганда. Најмоћнија телевизијска мрежа, РТС, за свој основни задатак има дизање у звезде владајућег режима и сатанизацију опозиције. С друге стране, последице владавине комуниста видљиве су и на оним станицама основаним превасходно ради забавног програма, као и на малим приватним станицама. Рецимо, на већини тих телевизија доминира латиница, а то сигурно не би био случај да Черчил овај део Европе није продао Стаљину. Последици комунистичког „образовања и васпитања“ можемо приписати и недопустиво низак ниво етике код уредника многих приватних станица које емитују хрватску музику. У Француској се, примера ради, првих портних година сигурно није могла чути немачка музика, да и не помињемо правила која у том смислу важе код Јевреја.

 

СТУДИО Б

Мада је после победе на општинским изборима у скоро свим већим градовима опозиција добила и десетак телевизијских станица, појам независне телевизије у Србији и даље је „Студио Б“. Својим пркосом владајућем режиму, ова ТВ станица прославила се још на почетку вишестраначја. Неколико година то је била дословце једина независна телевизија у Србији. Тзв. слободним тумачењем прописа и закона, комунисти су пре две године најзад успели да је узму под своје, што је значило смењивање готово комплетне уредничке и новинарске екипе. Милошевићеви људи били су убеђени да управо због „Студија Б“ опозиција добро пролази на изборима у Београду, али испоставило се да су само делимично у праву: главни град су дефинитивно изгубили са „Студијом Б“ у својим рукама.

Промена власти у Београду донела је боље дане и за „Студио Б“. Режимска екипа је распуштена, а враћени су многи стари уредници и новинари, на челу са директором Зораном Остојићем. У међувремену, Остојић је живео у Чикагу, где је водио једну српску радио станицу. Боравак у Америци обогатио је и његово телевизијско искуство, које је, како нам се чини, највише дошло до изражаја у емисији „Утисак недеље“. Остојић је саветовао аутора ове емисије, Ољу Бећковић, да се ослони на америчке узоре. Циљ је, дакле, направити шоу програм, а не политичку емисију, иако су гости углавном људи од политике. „Утисак недеље“ за сада је једина емисија из репертоара независних станица која има милионску гледаност.

Још у оно време сматрало се да је и „Студио Б“ на финансијском списку Сорош фонда, а то је случај и сада. Међутим, изгледа да је помоћ овог – или неког другог фонда – веома скромна, а ни остали приходи вероватно нису велики. Јер, на основу програма лако је закључити да су „Пинк“, „Политика“ или, рецимо, телевизија браће Карић, далеко богатији од „Студија Б“. Сви они, сем савременије опреме, имају и јачи сигнал од ове станице. На том плану тешко да ће се нешто учинити док су савезна и републичка власт у рукама Милошевићевих људи. Потреба за повећањем гледаности „Студија Б“ свакако постоји. Једини начин да се то учини, за сада, је преузимање неких емисија од стране локалних телевизијских станица у рукама опозиције.

 

ПИНК

Споља лака забава, унутра „тешка“ политика – то је Телевизија „Пинк“.

Још од оснивања ова станица се нападно представља као „приватна“. Истовремено је, уз име једног младића недораслог за ту улогу, навођена реч – „власник“. Тај податак одмах је запажен из два разлога.

Прво, новопечени богаташи обично се не размећу истицањем власништва над својим приватним фирмама. Већина министара и других високих комунистичких функционера има бар по једну фирму, али је права реткост наићи на неки податак о томе. Разлози тајновитости лако се могу наслутити.

Друго, необично је да се неко тако млад већ обогатио. То јест, таква појава је необична само на Западу, а не и у посткомунистичким државама. На Западу такви брзо доспевају на насловне стране са својим животним причама, јер није тајна када су се и како обогатили. Код нас је то реткост. Много је богаташа, а скоро сви су новопечени, али се о њима мало шта може прочитати. Па и када дају интервјуе, њихова објашњења по правилу звуче неуверљиво: увек остаје утисак да је ту нешто недоречено.

Тако нисмо имали прилике да сазнамо нешто више ни о богатству нашег јунака. Само, на изненађење неупућених гледалаца Телевизије „Пинк“, он се уочи прошлогодишњих избора појавио на конгресу ЈУЛ-а Мирјане Марковић-Милошевић, као високи функционер. Доста несигурно, одржао је један кратак, паролашки говор. Отприлике, рекао је следеће: наша телевизија пружа народу оно што народ воли и зато је најгледанија; наша партија такође следи народне жеље и зато је – најбоља!

Телевизија „Пинк“ директно је преносила тај вишечасовни конгрес. Сувопарни речник комунистичких демагога драстично је одударао од лаких нота ове телевизије. Истовремено, често су емитовани рекламни спотови три владајуће странке, у оквиру предизборне кампање. У извођењу рок група и са пуно младих лица, спотови су били прилагођени имиџу телевизије. Неке опозиционе странке су покушале да се рекламирају на „Пинку“, али су одбијене. Образложење је гласило: ово је приватна телевизија, па власник има право да бира које ће странке да рекламира…

Могло би се рећи да је циљ оснивања Телевизије „Пинк“ ширење комунистичке пропаганде у млађим генерацијама, која је, давно још, побегла од информативне узданице Милошевићевог режима – Првог програма Телевизије Београд. Тим бегунцима постављена је идеална заседа у облику Телевизије „Пинк“, али како су показали резултати избора, комунистичка пропаганда доживела је још један неуспех.

Основној сврси ове телевизије прилагођено је чак и име у жаргону енглеског језика „пинк“ значи – комуњаре. За „обичан“ свет та реч је пежоративна, али ето, има их који се њоме поносе.

„Пинк“ је најгледанија приватна – или „приватна“ – телевизија у земљи. Томе су два разлога. Најпре, остале телевизије уопште се не могу видети на тако великом простору као „Пинк“, јер немају довољно јак сигнал. Друго, на „Пинку“ су се, захваљујући великим хонорарима, окупиле многе естрадне звезде, на челу са Милованом Илићем Минимаксом.

Тренутно на „Пинку“ нема политике, али ће се, нема сумње, она појавити уочи првих следећих избора Оно што се овде никада неће појавити, то су, рецимо, божићна или васкршња честитка, које више нису табу ни за Телевизију Београд.

 

ТРЕЋИ КАНАЛ

Када је основан Трећи канал Телевизије Београд, пре десетак година, Драгош Калајић је овај догађај пропратио чланом следећег наслова: „Трећа канализација“. Оштром Калајићевом перу нарочито је засметало опонашање енглеског МТВ-ија, на коме има доста, како би он то рекао, „медијског ђубрета“.

У међувремену, ова станица је обогатила свој музички, забавни и спортски програм. Једно време била је веома гледана, можда и најгледанија у млађим генерацијама, којима и прилагођава програм.

Међутим, Трећем каналу је кренуло низбрдо када су и овде комунисти убацили политику, по сличној шеми као и на „Пинку“. Специјалних политичких емисија није било, али је, уочи избора, у једну касновечерњу забавну емисију као „специјални гост“ доведен Бранислав Ивковић, шеф Социјалистичке партије за Београд. Мада о политици није било речи, овај случај је оставио мучан утисак на гледаоце из опозиционих редова. Нешто пре тога, у популарној емисији „Спортски микс“ гостовао је нико други до Радован Божовић, један од најнегативнијих комунистичких ликова. Политика ни овде није била тема разговора, већ – тенис. Јер, Божовић је председник Тениског савеза.

Ивковићу и Божовићу није помогла злоупотреба једне гледане телевизије: обојица су доживела крах на изборима. Али Трећи канал је овим доста изгубио. Уследила је и репресија поводом масовних демонстрација у Београду: смењено је неколико уредника и новинара због подршке дате грађанима и студентима. Била је то само приватна подршка, али комунисти немају осећај за такве нијансе.

У ударним терминима, недељом увече, Трећи канал РТС-а репризира серије као што су „Отписани“, „Салаш у малом риту“ или „Више од игре“. Нема збора, то јесу првокласна остварења филмске уметности. Али, на жалост, у њима су најбољи глумци употребљени за ширење пропаганде о комунистичком покрету. Онда није могло да се глуми у другачијим серијама, али зашто их данас репризирати? „Нагледаћемо се ми још црвених застава у Београду“, каже једном приликом главни јунак „Отписаних“. Да ли је то смишљена порука Београду, који се најзад ослободио црвених застава?

Посветићемо још пар реченица овој серији, која је некада имала изузетну гледаност. Главни јунаци су комунистички илегалци, представљени као младићи идеалних особина, а вешти и упорни борци против окупатора и „домаћих слугу“. Стиче се утисак да читав град подржава ову групу и, наравно, Комунистичку партију. У двадесетак и нешто више епизода, „Отписани“ су у Београду ликвидирали на десетине, па можда и на стотине Немаца. При томе се, у најавама серије, и даље тврди да је све ово засновано на истинитим историјским догађајима.

Али историјска истина је следећа: пре доласка Црвене армије, у Београду није убијен нити један једини Немац. Што се квислинга тиче, највишег по чину, пуковника Масаловића, ликвидирали су илегалци генерала Драже Михаиловића. Михаиловићева илегала у Београду била је неупоредиво јача од комунистичке. Она је набављала новац, лекове, штампарски материјал и друге потрепштине за Равногорски покрет. Најзначајнија је, међутим, била обавештајна служба. Шеф четничких обавештајаца у Београду, капетан Радомир Милинковић Џек, рођен у Америци, пре рата је са енглеског превео књигу „Шпијунажа кроз векове“. Капетан Радомир Милошевић, данас председник Равногорског покрета, сведочи да је његов имењак био геније за шпијунажу. Гестапо га никада није открио, мада је током рата успео да провали чак девет београдских четничких штабова. Можемо претпоставити да су и Џекови подвизи инспирисали сценаристу „Отписаних“. За једну епизоду, ону о спашавању оборених савезничких пилота, поуздано се може рећи да представља кићење туђим перјем. Те пилоте су, наиме, спашавали четници, а не комунисти.

 

ПРВИ ПРОГРАМ РТС-а

Једини програм који се може видети на читавој државној територији је Први програм Радио телевизије Србије. А на овој телевизији – ништа ново.

Ударна информативна емисија, Други дневник, која је и даље најгледанија, не мења своју пропагандну шему. Ево како она изгледа на примеру Дневника од 16. маја.

Ударна вест је гласила: „Директор савезне управе царина Михаљ Кертес најавио мере за сузбијање шверца цигарета, алкохолних пића и кафе“. Ова шверцована роба већ годинама се може видети на улицама свих градова. Очито је реч о великом криминалу, што значи да је у „посао“ умешан и неко из структура власти. Иначе би, са овако јаком полицијом, криминалцима давно одзвонило. Независне дневне новине јавиле су да је на конференцији за штампу, дан раније, Кертес само прочитао спремљено саопштење, и одмах се удаљио у пратњи телохранитеља. Тако му новинари нису могли поставити питање: зашто тек сада „најављује мере“? Телевизија се таквим питањима, наравно, уопште не бави, а опозициону јавност управо она интересују. Гледаоци Дневника, односно гласачи владајућих партија, вероватно верују вечитим најавама борбе против организованог криминала, и вероватно се још нису запитали: како то да та борба до сада није постала ефикасна?

После овога, уследила је вест: „Обезбеђене плате за просветаре у штрајку“. Затим је емитован извештај са конференције за штампу портпарола Социјалистичке партије Ивице Дачића. Он каже да Главни одбор његове странке „још није расправљао о томе ко ће бити председнички кандидат“, што сигурно није тачно: еспеесовци грчевито прорачунавају да ли да кандидују Слободана Милошевића за изборе на савезном или републичком нивоу, уз још једно грубо кршење устава.

Дачић је потом на уобичајени приземан начин говорио о опозицији, да би закључио: „Али то је њихов проблем. СПС никада, као своју главну предност, није желела да истиче нити је користила слабост других странака“!

Ево следеће вести: Републичко министарство здравља очекује да ће се наћи решење да би се превазишле постојеће материјално-финансијске тешкоће у којима се налази здравство, а пре свега проблеми који су довели до штрајка здравствених радника, будући да су настављени разговори представника министарства са представницима републичког синдиката“. Ова реченица је, очито, исувише компликована за телевизију, али професија одавно не станује у Таковској 10. (Прецизније речено, никада није ни становала.) Уследио је опширан извештај са тих разговора, али је вест о штрајку здравствених радника, који су блокирали саобраћај у центру Београда, збрзана у две реченице. Кратко је приказан и снимак штрајка, али из даљине, тако да се не види ништа сем полупразне улице

Затим су на ред дошле похвале дипломатији за унапређење односа са Европском економском заједницом, па вести из света. Уследио је блок привредних успеха, махом у најави.

Око 25. минута почело је уобичајено пљување опозиције окупљене у Коалицији „Заједно“. Тек у 28. минуту појавио се неко ко не припада владајућим странкама. Био је то извештај за конференције за штампу Војислава Шешеља, али приказан је само део његовог саопштења у коме критикује Коалицију „Заједно“. Емитовани су још краћи изводи са конференција за штампу Демократске странке Србије и Грађанског савеза, и то је све. Свето правило испоштовано је у потпуности: када се даје реч некоме из опозиције, увек се цензурише критика режима.

 

ТЕЛЕВИЗИЈА КРАГУЈЕВАЦ

Откако је Коалиција „Заједно“ преузела Телевизију Крагујевац, глас о њој чуо се много даље од града коме припада. Али, не прича се о програму ове телевизије, јер тако нешто готово и не постоји. Поред филмова, већи део простора попуњавају емисије преузете са других станица, како домаћих, тако и страних. Укључивање у „Студио Б“ и „БК телеком“ схваћено је као нешто што се подразумева, али не и преузимање програма са Хрватске телевизије, муслиманске телевизије из Сарајева, „Гласа Америке“ и „Дојче велеа“.

Да је којим случајем неко од комуниста бирао концепт Телевизије Крагујевац, тако да што је могуће више шкоди овдашњој, и не само овдашњој, опозицији, вероватно се не би сетио ничег паметнијег од овога. Преносити емисије из Хрватске и муслиманске Босне, са којима је српски народ колико јуче ратовао, а сви спорови још нису решени, као и из САД-а, које су бациле хиљаде тона бомби по Србима и водиле антисрпску политику, не само што сведочи о одсуству етике, већ и елементарне политичке вештине. У емисијама хрватске и муслиманске телевизије углавном се ради о нечему против Срба. А емисије „Гласа Америке“ свакако се не емитују да би нас добро информисале, већ да би усмериле јавно мњење у жељеном правцу. У оба случаја, дакле, није реч о новинарству, већ о пропаганди, и то антисрпској, а редакција не даје никакав коментар.

Телевизија Крагујевац оваквом концепцијом није повећала број присталица Коалицији „Заједно“, али је зато добро подмазала пропагандну машинерију владајућих странака. За време дуготрајног уличног протеста поводом изборне крађе, окосницу комунистичке пропаганде чиниле су заставе страних земаља, пре свега САД-а и Немачке, међу демонстрантима. После тих застава, недостајали су још само „Глас Америке“ и „Дојче веле“, па да комунисти заврше припреме за своју предизборну кампању.

 

(Број 202, 28. мај 1997.)

ШТАМПА 1997. ГОДИНЕ

Први број „Политике“ изашао је 25. јануара 1904. године, што је безброј пута рабљено у саморекламирању о „најстаријем листу на Балкану“. Разуме се, никада није речено зашто је „Политика“ најстарија, а „Борба“ одмах иза ње: зато што су комунисти 1944. године угасили сву слободну штампу, похапсили и ликвидирали многе новинаре. Оставили су само своја гласила. Зато је „Политикино“ позивање на године у најмању руку неумесно, а на известан начин и нетачно. Наиме, лист који најдуже излази у континуитету су „Новине сербске“, покренуте у Бечу 1814. године. У међувремену је променио више имена, а сада је то ништа друго до „Службени лист“.

Друга омиљена „Политикина“ парола је она о „најугледнијем листу“.

Критичари, пак, обичавају да кажу: „Овај некада угледан дневни лист…“

Да, али када?

Очито није угледан сада када је билтен Милошевића и његове супруге. Али није могуће говорити о некаквом угледу ни у времену диктатора Тита, нарочито с почетка његове власти, када је „Политика“ доносила спискове стрељаних грађана.

У предратном добу, до 1936. године, „Политика“ је била један мали и небитан лист прокомунистичке оријентације. Излазила је на четири до шест страна, на мањем формату, без других издања, без дописника из иностранства и бројне редакције. Тада Совјетски Савез у „Политику“ улаже огромне своте новца: купује се нова ротација и прелази на садашњи формат, повећава број страна и покрећу пратећа издања (међу којима и „Политикин забавник“). „Политика“ отвара низ дописништава у иностранству, док њена београдска редакција постаје стециште многих касније истакнутих комуниста. Ту су Ђилас, Дедијер, Иво Лола Рибар, Оскар Давичо, Ото Бихаљи, Александар Вучо, Радован Зоговић…

Једна од карактеристика преузетих из тога доба су високе плате: треба много пара да се купи образ толиким људима. Било би погрешно рећи: новинарима. Ступањем на дужност у ову кућу комунистичке пропаганде, новинари постају „друштвено политички радници у области јавног информисања“.

Компанија „Политика“ има најбоље опремљену штампарију и најмоћнију мрежу дистрибуције и продаје штампе. У року од неколико сати њена издања стижу на око 1.600 киоска постављених на најударнијим местима, у свим градовима. Али, не вреди. „Аргумент“ наводи изјаву главног и одговорног уредника „Експрес политике“, да се од 100.000 штампаних примерака „Политика“ прода у свега 46.000 примерака. Може се само замислити какав би био тираж „Политике“ да излази у условима у којима излазе „Блиц“ и „Демократија“, и обрнуто.

Опозиција је више пута покушавала да сруши „Црну политику“, увек без успеха. Попут Телевизије Београд, овај лист ће сигурно остати исти до краја владавине брачног пара Милошевић-Марковић.

 

„ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“

„Вечерње новости“ су основане 1953. године ради ширења комунистичке пропаганде у слабије образованим слојевима становништва. Дневници попут „Борбе“ и „Политике“ били су препуни дугих текстова, као што су говори „великог вође“ и саопштења којекаквих комитета, па отуда неприступачни извесном делу нације. Неко је уочио тај пропагандни хендикеп, и решење је нађено у следећој формули: жељену поруку треба саопштити крупним и бомбастим насловима, а читав пакет порука листањем новине у трајању од неколико минута. Брзо, кратко, јасно…

У она времена, уредници и важнији дописници овог листа такође су сматрани „друштвено-политичким радницима“. Будући одреда чланови Комунистичке партије, будно су мотрили на појаве које одступају од „друже Тито“ пута. Те појаве су критиковане и у „озбиљним“ новинама, али у „Вечерњим новостима“ увек оштрије и прљавије. Исте релације задржане су и данас, само што је Титово место заменио Милошевић.

„Вечерње новости“, као и друга гласила владајуће странке, стале су на страну режима током великог грађанског и студентског протеста. У броју од 30. марта, примера ради, и даље се користи термин „такозвани студентски протест“. Лист одржава стару пропагандну тезу о иностраној завери која функционише преко опозиције, студената и других антикомунистичких групација, одреда плаћеничких. Срећом, ту је мудро комунистичко „руководство“…

Један од примера манипулације показао се приликом сукоба у црногорском врху. „Вечерње новости“ подржале су Момира Булатовића, с образложењем да се он залаже за „јединство“, односно „југо-опцију“. Булатовићу супротстављена, опција председника владе Мила Ђукановића, оспоравала је „југо-опцију“ због тога што владајући брачни пар одбија напуштање комунистичког привредног модела за рачун приватне својине. У супротном, ако им је веровати, Ђукановић и његове присталице немају ништа против савеза са Србијом. Тако нешто, међутим, у „Вечерњим новостима“ није се могло прочитати. Читаоцу овог листа остаје непознато зашто су се Булатовић и Ђукановић спорили.

Упоредиво са „Вечерњим новостима“ је писање „Наше борбе“ о црногорском случају. Принцип је исти, само су позиције супротне, „Вечерње новости“ се заклињу у „југо-опцију“, не помињући приватизацију, са очигледним несимпатијама за „југо-опцију“. „Вечерње новости“ објављују Булатовићев говор, али не и Ђукановићеву верзију. Обрнуто, „Наша борба“ преноси изјаве Мила Ђукановића и његових људи. Булатовића помиње симболично, таман колико „Вечерње новости“ Ђукановића.

„Вечерње новости“ још увек користе слоган „дневни лист са највећим тиражом у СРЈ“. Свакодневно се наводе јучерашњи тиражи листа: 360.564, 358.309, 298.408… Тзв. добро обавештени кругови тврде да је, да би се дошло до ових цифара, пуно тога морало да се сабира и множи.

 

„ЕКСПРЕС ПОЛИТИКА“

За „Експрес политику“, још једно издање „Политикине“ куће, у принципу се може рећи исто што и за „Вечерње новости“. Оно што је „Експрес“ у односу на „Политику“, то су „Новости“ у односу на „Борбу“. Највећа разлика је у тиражима. „Новости“ су убедљиво претекле „Борбу“, али је „Експрес“, мада приступачније уређиван, увек остајао иза „Политике“. Према већ цитираном Милету Кордићу, садашњи тираж „Експреса“ је око 30.000 продатих примерака.

 

ПРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

У броју од 20. новембра 1987. године, „Погледи“ су објавили анализу три тада најчитанија дневна листа у Србији: „Вечерњих новости“, „Експрес политике“ и „Политике“. Анализирати унутар-политичке рубрике у оно време није било сврхе: постојала је само једна партија и сви новинари су је хвалили. Спољнополитичке рубрике биле су интересантније јер су комунистички „мислиоци“ делили свет на три дела: трули Запад, социјалистички Исток и несврстане земље. Тако чланци о светским збивањима нису били монолитни попут оних о унутрашњој политици.

У даљем тексту следи анализа спољнополитичких рубрика наведених листова, у периоду од 29. отобра до 4. новембра 1987. године.

Све текстове објављене у том периоду делимо у три групе. У првој су они који наводе читаоца на позитиван закључак о некој земљи, у другој су написи о разним сукобима, кризама и невољама, дакле, који носе негативан предзнак; трећи су неутрални, тј. на основу њих читалац не може да донесе ни повољан ни неповољан суд о датој земљи.

За речених седам дана три листа су, изузимајући спортске и ТВ рубрике, објавила укупно 390 прилога о иностранству, и то: „Новости“ 80, „Експрес“ 140, „Политика“ 170 (бројке су заокружене). По њима, светом влада блага превласт доброг над злом (176 „позитивних“ према 164 „негативна“ прилога, плус 48 неутралних).

Сада ћемо погледати колико у појединим деловима света има „добра“ и „зла“. Поделићемо земљину куглу на три дела. У првом су капиталистичке земље Западне Европе, САД, Канада, Јапан, Аустралија и Турска. У другом су европске земље тзв. реалног социјализма, као и Куба и Кина, а у трећем све остале. Огромна већина њих припада Покрету несврстаних.

Најчешћа мета дописника три листа биле су земље прве групе са 144 написа, следе социјалистичке земље са 120 и остале са 118. У подели позитивних, негативних и неутралних предзнака, ствари стоји овако: убедљиво најгоре пролази „трули капитализам“ у коме зло побеђује добро са чак два на према један (81:41:22), утешно друго место припада Трећем свету (61:46:11), а једино у земљама друге групе добро има превласт над злом, и то четвороструку (83:22:15).

У сва три листа социјалистичке земље имају убедљиво више позитивних него негативних и неутралних поена. Међутим, капиталистичке се не котирају код свих подједнако. Најбоље пролазе у „Политици“ са 29 минуса и чак 22 плуса (неутралних је 13). По „Експресу“, на Западу је дупло више лоших него добрих ствари (29:14:9), а према „Новостима“ скоро петоструко више, и то без неутралних (23:5:0)! Веровали или не, у „Политици“ се првих пет од посматраних седам дана Запад котирао убедљиво позитивно, са 22 текста са повољним закључком према свега 10 са неповољним и 12 неутралних. Обрт је био потпун за свега два дана. Мора да су сменили неког уредника!

Пре коментара, погледаћемо како је која група земаља зарађивали поене. Капиталистичке земље су доста минуса добиле због пада Дау Џонсоновог индекса на њујоршкој берзи и могуће рецесије (та тема је, да откријемо тајну, „поправила“ „Политику“ за она два дана, иначе би Запад имао више плусева него минуса). Ту су, затим, демонстрације студената у Грчкој, скуп у америчком Конгресу о „тлачењу“ Албанаца у Југославији, блаћење Југославије на шведској телевизији (усташа Барешић), подметнута бомба у Везелу (СРН), француски цариници хапсе пет припадника групе ИРА и заплењују 150 тона оружја и експлозива, „болести доброг живота“, белгијски министар нас назива варварима, двадесет полицајаца повређено у сукобима на сахрани двојице припадника забрањене Ирске републиканске армије, „Немачка у шоку“ због два убијена и више рањених полицајаца, „да ли је на помолу ‘ирангејт’ на француски начин“, Вајнбергер се спрема да поднесе оставку због незадовољства у нагодбама са Совјетским Савезом о контроли наоружања…

Велики број плусева Запад вуче на америчко-руске преговоре око разоружања, бројна техничка чуда (трећа генерација робота) у Јапану, у Западној Европи се спрема градња воза „ТГВ север“ који ће брзином од 300 километара на сат превозити годишње 40 милиона путника, и сл, а нешто мање на успехе у економији (животни стандард Британаца порастао за 60 одсто током задњих 20 година) и феномен ЕЕЗ.

За разлику од таквих конкретних ствари, поред совјетских преговора о разоружању, социјалистичке земље највише позитивних поена добијају на прославе (70 година Октобарске револуције), конгресе (Кина), опредељења („генерал Јарузелски нагласио да је самоуправљање у Пољској млада институција, пред којом се отварају велике могућности“), посете (Мојсов на Куби). Оно мало негативних углавном су донели Румуни крадући ђердапску струју, пијани Руси и Бугари малтретирањем путника на граничним прелазима. Минуса друге врсте готово да није ни било!

У основи, три листа одржавају стари закључак о кризи, пропасти, труљењу капитализма, о вечној афирмацији социјализма у свету. Стварно стање је ипак мало другачије…

 

(14. АПРИЛ 1997)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *