Јевђевићеви четници у емиграцији

(Како су на највећем броју фотографија четника у емиграцији са којима располажемо припадници Личкокордунашког и Приморског корпуса, уз њихове фотографије доносимо и чланак о тој теми)

На крају Другог светског рата један број четника отишао је у емиграцију, било организовано, у својим јединицама, било појединачно.
Јединице које су се организовано повукле, крајем 1944. у Словенију, а маја 1945. у Италију, су Динарска четничка дивизија, Личкокордунашки и Приморски корпус. Већ почетком маја ове јединице су у околини Палманове, на северу Италије, опкољене од стране енглеске војске и разоружане. Потом су пребачене у логор у месту Ћезена. Једног дана енглески војници су упали у овај логор и ухапсили војводу Доброслава Јевђевића, како би га изручили комунистима. Војвода Јевђевић је смештен у затвор заједно са усташама и љотићевским генералом Костом Мушицким. Неколико способних четника успело је да ослободи војводу Јевђевића, и он се потом дуго крио у Италији. Нешто касније, када су четници пребачени у други део Италије, у логор Еболи, Јевђевићу се придружио и војвода Момчило Ђујић, чије су изручење комунисти такође тражили.

Према Маринку Маријану, председнику Организације српских четника „Равна Гора“ у Хамилтону, у логору крај Еболија било је око 12.000 људи, од којих је трећина отпадала на цивиле, махом породице четника.

Командант логора у Еболију био је генерал Миодраг Дамјановић, који је, са својим штабом, извршио прегруписавање јединица. Од Динарске четничке дивизије створена су три пука: Први лички, Далматински и Босански. Личкокордунашки и Приморски корпус постали су Други лички пук. У Дринском пуку било је највише четника из Србије, али и из других крајева, као и недићеваца. Дотадашњи љотићевски пукови претворени су у Шумадијску дивизију. Од по стотинак Словенаца и Хрвата именоване су Словеначка и Хрватска армија. Све ове јединице назване су „Југословенска војска ван Отаџбине“. Био је то назив који је од 1942. године, када су јединице генерала Михаиловића проглашене „Југословенском војском у Отаџбини“, припадао трупама које су у априлском рату 1941. избегле заробљавање склонивши се на савезничку територију, већином у Египту.
О животу у Еболију, Маринко Маријан каже:
„Живели смо углавном под шаторима и мали број у баракама. Храна није била лоша. Логор је био опасан жицом, али излазили смо легално и илегално у оближње градове. Неке јединице отишле су као радне групе у служби Енглеза у друге градове. Међусобно смо се посећивали и имали смо релативну слободу кретања. И тако скоро две године“.
Манојло Мане Срдић, секретар Организације српских четника „Равна Гора“ у Хамилтону, такође каже да „све у свему, од 1945. до 1947. није било лоше“. Затим додаје: „Били смо прилично слободни, кретали смо се ван логора и путовали кроз целу Италију. Неки су се бавили трговином, тј. шверцом. Варали смо Италијане, а и они нас, још више и боље“.
У логору Еболи основана је основна школа за децу избеглица, као и гимназија „Краљ Петар Други“. Директор Гимназије био је Станко Драгосављевић. Раде Ребић, доцније секретар Покрета српских четника Равне Горе, завршио је у овој гимназији шести, седми и осми разред са великом матуром. Потом је завршио и педагошки курс, који је водио професор Никола Николић, а када је по савету генерала Дамјановића требало да се упише на Политехнички институт у Напуљу, где су већ студирали неки старији студенти из логора, стигло је наређење за покрет из Италије у Немачку.
У логору Еболи постојала су и културноуметничка друштва, штампане су новине, а овде је објављена и прва књига четничке емиграције. Била је то књига Бранка Лазића (тј. Бранислава Страњаковића) „Титов покрет и режим у Југославији 1941-1946“. Страњаковић је касније докторирао историју у Женеви, и постао је један од најцењенијих западноевропских стручњака за питања комунизма.
Сем Еболија, у Италији је основано још неколико мањих логора за четнике, а такви логори постојали су и у Аустрији и Грчкој. У ово поратно доба, Срба је било и у немачким логорима, највише у Оснабрику. Били су то војници и официри заробљени априла 1941, као и припадници Михаиловићевих јединица, који су довођени у заробљеништво сво време рата. Када су концентрациони и заробљенички логори маја 1945. распуштени, део заробљеника из априлског рата вратио се у земљу, а део је решио да остане у емиграцији. Уз ову другу групу, која није желела да се врати у Отаџбину поробљену комунизмом, спадали су, по правилу, и четници. И тако, док је свет славио крај великог рата, Срби су и даље пунили логоре у Италији, Немачкој, Аустрији и Грчкој. Колико је тада наших људи било у свим овим логорима, то до сада још није утврђено. Према грубој процени, могло је бити око 30.000 четника и чланова њихових породица, као и по 4-5.000 недићеваца и љотићеваца. Када је реч о официрима заробљеним априла 1941, може се рећи да се половина одлучила за останак у емиграцији, док су заробљени војници већином кренули пут Србије. То би, опет по грубој процени, могло значити да је из ове групе било око 100.000 српских емиграната. Најзад, припадници Михаиловићевих јединица, који су крај рата дочекали у немачким концентрационим и заробљеничким логорима, по правили су остајали у емиграцији, а то је, приближно, још неколико хиљада српских емиграната. Сви ти Срби, њих око 150.000, заједно са својим безбројним сапатницима Русима, Пољацима, Чесима, Словацима и припадницима других народа, стајали су на почетку процеса најмасовније сеобе народа у Европи модерног доба, у којој су десетине милиона људи по сваку цену бежале из земаља под комунистичком диктатуром. Та сеоба, барем што се Срба тиче, још није завршена. Разлика је једино у томе што се од краја шездестих, када је дозвољен одлазак нна тзв. привремени рад у иностранство, границе прелазе легално. До тада, било је безброј бегстава преко границе. Јевђевићеве „Српске новине“, које су у то доба излазиле у Риму, у броју издатом о Малој Госпојини 1960. бележе неколико таквих случајева. Ево извода из чланка „Све већи прилкив српских бегунаца у Италију“:
„Свакодневно беже из пакла титовског српски борци и националисти из свих српских крајева. Недавно је стигао у Трст српски четнички борац Миликић М. Стеван, који је био у Првом равногорском корпусу. Миликић је био после окупације Србије две године у одметништву и дванаест година на робији, одакле је изишао у јуну ове године… Миликић је пребегао са Миланом Котуром, чији је отац као српски четник у Лици погинуо 1943, и са братом Љубишом Милетићем. Истодобно је пребегао и борац Никола Живовић са својим братом, који су провели више година на робији, као припадници организације БЕЛИ ОРЛОВИ“.
У истом броју „Српских новина“ објављена је и следећа вест: „Од посетиоца Олимпијаде у Риму из Југославије, до часа када завршавамо лист, 42 особе затражиле су политички азил у Италији“. Ту је и једна вест о помоћи избеглицама: „Поводом случаја Милорада Томичића, четника који је издржао 12 година робије, па пребегао у Италију, Централни одбор наше организације послао му је 25 долара, Богдан Радојчић 8 долара, из Немачке М. Јовановић 5 марака, из Нице брат Анђелковић 1.000 франака и Алекса Ковачевић из Лондона 1.500 лира“. Ни у ово доба, као и првих поратних година, није било лако отићи у емиграцију. Касније су бележени чести случајеви погибије приликом покушаја преласка границе, а 1945. велики број емиграната је масовно стрељан. Најцрња судбина задесила је четнике из Црне Горе, који су се на крају рата нашли у Аустрији. На захтев комуниста, Енглези су ове четнике на превару, уз обећање ра је реч о транспорту за Италију, у затвореним вагонима вратили у Југославију. Одмах, још током маја 1945, комунисти су их свирепо ликвидирали крај Кочевља и Зиданог моста у Словенији. Колико је четника тада страдало, то се можда никада неће тачно утврдити, јер су ликвидације вршене масовно и стихијно, али нема сумње да је реч о хиљадама људи.
Зле среће били су и четници које је Дан победе затекао у заробљеничким и концентрационим логорима ослобођеним од стране совјетске војске. Они нису имали избора. Најпознатији из ове групе су пуковник Љубиша Михаиловић, командант Иванковачког корпуса, заробљен од Немаца пролећа 1944, и мајор Јездимир Дангић, командант Источне Босне и Херцеговине, заробљен две године раније. Комунисти су обадвојицу стрељали, поред осталог и због „сарадње са окупатором“.
Мајоре Николу Бојовића (заробљен 1943. у операцији „Шварц“) и Рудолфа Перхинека (заробљен почетком 1944. у Старом Расу), са још десет официра, Енглези умало нису изручили комунистима. Сви ови официри имали су потврде Црвеног крста из Женеве да су немачки ратни заробљеници, тј. да су заробљени на фронту, као борци против Хитлерове Немачке. Насупрот овоме, Енглези су имали „потврде“ Титових комуниста да је заправо реч о припадницима формација под немачком командом. Према Бојовићевом сведочењу, спор је решио један енглески генерал, који је овој дванаесторици рекао: „Политика је прљава ствар. Данас се ви сви пријавите под лажним именима, а ја ћу послати извештај да официри које траже комунисти нису у овом логору“.
Мајор Бојовић је убеђен да су Ђујићеви и Јевђевићеви четници избегли судбину Црногораца само захваљујући похлепи Титових комуниста. Наиме, одмах на крају рата, маја 1945, југословенски комунисти су освојили Трст и још један део Италије према Венецији, а Стаљин је подржао то освајање. Тако је избио сукоб између Черчила и Стаљина, па Енглези из ината нису желели да изруче Ђујићеве и Јевђевићеве четнике на комунистичку кланицу.
Опет, то није значило да је за ову највећу концентрацију четника опасност прошла. После скоро две године релативног мира у Еболију, они су марта 1947, у затвореним теретним вагонима са јаком енглеском стражом, транспортовани у неизвесност.
„После два или три дана читава композиција је улетела у један од неколико специјално припремљених заробљеничких логора опасаних до тада невиђеним сноповима бодљикаве жице висине неколико метара, које надвисују стражарнице на којима седе енглески војници или црнци, а ноћу рефлектори раде свој посао. Официри и команданти одмах су одвојени од војника, јер су Броз и Маклин (енглески генерал – прим. аут) сматрали да су они једина сметња да се људство добровољно врати у нови „комунистички рај“. Храна је била никаква и владала је општа глад. Покушај бекства био је немогућ. Сећам се једног несрећника који је покушао да бежи. По ноћи, у тој густој жици, убио га је Енглез или црнац. Звао се Стево Торбица, био је из Срба у Лици. Са мном је био у истом разреду гимназије у Еболију“, сведочи Маринко Маријан.
Био је то злогласни логор Мунстер у Немачкој, или, како су га четници звали, „Мунстер лагер“. Ево сећања Манојла Срдића на те дане:
„Сваког јутра у шест сати морали смо бити у строју за пребројавање. Храна је била тако лоша, да су нас заправо само држали да не поумиремо од глади. Ујутру једно парченце хлеба и неког чаја или умућеног млека од прашка, а увече вода у којој је пливало по неко зрнце сувог грожђа. Тако су нас држали сто дана. Људи кад изађу на сунце, исцрпљени глађу, падају у несвест. Када су Енглези видели да смо заиста изнемогли, мислили су да су нам убили морал и да смо се поколебали. Онда је дошла Титова и Маклинова комисија. Испитивали су нас појединачно и наговарали да се вратимо. Срећом, није било присилног враћања, тако да се само педесетак старих и болесних људи изјаснило за повратак у Југославију“.
Две године после рата, када су и есесовци пуштени на слободу, четници су и даље били у логорима. Официри су задржани у Мунстеру, одакле су временом, како каже Маринко Маријан, „пуштани да побегну“. Колико је њему познато, ниједан од ових официра није присилно изручен комунистима.
Четници војници су после испитивања растурени у логоре широм Немачке, где су уживали релативну слободу, а неки су успели да нађу какав-такав посао, и тиме поправе следовања хране и других потрепштина. У једном од ових логора, Раде Ребић је срео Милорада Драшковића из омладинског штаба 501, доцније професора на Станфорд универзитету у Калифорнији, од кога је сазнао за стипендије краља Петра. Добивши стипендију, Ребић се уписао на Универзитет у Гетингену, али су краљеви приходи ускоро пресушили и његове студије су привремено окончане.
У немачким логорима основан је и Југословенски одбор, али је брзо пропао. Још пре него што су овде дошли четници, официри и војници, ратни заробљеници, основали су удружење „Душан Силни“, којим је председавао др Слободан Драшковић. Драшковић ће потом доживотно бити на челу Српског културног клуба „Свети Сава“, у који се удружење ускоро претворило, а који и данас постоји у Чикагу. И лист „Српска борба“, покренут у немачким логорима као орган „Душана Силног“ и СКК „Свети Сава“, данас такође излази у Чикагу.
Почетком 1948. године из немачких логора групе Срба почињу да одлазе на рад у разне делове света. На избор младе радне снаге, својеврсног белог робља, редом су долазиле комисије земаља из западног света, а прва међу њима је, као што се могло и очекивати, била енглеска. Тако су Енглези одвели највише Срба, у Енглеску, Шкотску и Велс, углавном у руднике и на фарме. Затим су комисије стизале једна за другом: канадска, америчка, француска… Део Срба је, због лоших услова, првом приликом напустио Енглеску, нашавши се у Јужној Америци, Аустралији, или Канади и Америци. Тако су се српски војници и официри из Другог светског рата брзо расули по читавом свету. Али нису сви тражили посао. „Добар број“, по речима Маринка Маријана, „добровољно одлази у француску Легију странаца, да настави борбу против комунизма“.
Политичке размирице међу овим српским емигрантима почеле су такорећи одмах. На једној страни били су српски родољуби, а на другој Срби југословенске оријентације.
Најпознатији југословенски официри били су генерал Миодраг Дамјановић и пуковник Брана Живковић, који су око 1950. основали Удружење бораца Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине „Дража Михаиловић“. Глас овог удружења био је лист „Равногорски борац“. Пројугословенски листови били су још „Порука“, коју је издавао Југословенски одбор у Лондону, затим „Наша реч“ Десимира Тошића, гласило Југословенске алтернативе (коју је финансирао најбогатији Југословен у Великој Британији, Ване Ивановић, пореклом из мешовитог српскохрватског брака), „Глас канадских Срба“ Пере Булата (чији је син Раде Булат постао комунистички генерал) и љотићевска „Искра“. „Наша реч“ се угасила почетком деведесетих, када се Десимир Тошић вратио у Југославију и постао један од лидера Демократске странке, којој је припадао и пре рата. „Искра“ је излазила најпре у Минхену, потом се преселила у Енглеску, у Бирмингем, а од деведесетих година излази у Београду.
Перјаница српске опције била је Драшковићева „Српска борба“, уз Јевђевићеве „Српске новине“, које непрекидно излазе од 1947, Ђујићеву „Србију“ и „Канадски србобран“, гласило старе Српске народне одбране. Ову опцију заступа и „Американски србобран“, који је издавала још предратна српска емиграција. Ту су и часопис „Његош“, гласило истоименог Српског историјског културног друштва у Америци, затим „Српски гласник“ и „Сувобор“ који излазе у Аустралији, „Равногорац“ из Њујорка, итд.
Маринко Маријан овако описује политичке ставове војводе Доброслава Јевђевића:
„Он је кренуо у фронтални напад на све који су покушавали да четнички покрет представе југословенским, јер је у њему било 99,9 посто Срба! Када би му неко пребацио да је и он некада био југословен, одговарао би: „Сви смо ми пре рата били југословени, али ко и после хрватског покоља милиона Срба остаје југословен, тај је или будала или издајник“. А кад су му приговорили да је у четницима било и Хрвата, одговарао је: „Колико год је Хрвата било у четницима, толико је Срба било у усташама““.
После Дамјановићевог Удружења бораца Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине „Дража Михаиловић“, основана је и Организација српских четника. Било је то 1953. године САД-у, а месни одбори Организације основани су широм света. Као и данас, српска четничка организација је и у оно доба била далеко бројнија од југословенске. Чинили су је Ђујићеви и Јевђевићеви четници, али и многи други, из свих српских крајева.
Први председник Организације српских четника био је Ђоко Марић. Међутим, већ 1957. долази до разлаза између Ђујића и његових људи с једне стране, и Јевђевића, Марића, Цвјетићанина, Иванчевића и осталих с друге стране. Тако настају Покрет српских четника Равне Горе под председништвом војводе Момчила Ђујића и Организација српских четника „Равна Гора“ на челу са Ђоком Марићем, којој је војвода Доброслав Јевђевић био почасни председник. Подела, настала у САД-у, проширила се на све земље у којима је било четника. Ђујићева организација била је, и остала, бројнија и економски јача од Марићеве и Јевђевићеве. Организација Српских четника „Равна Гора“ нема своју имовину, док Покрет српских четника Равне Горе има три хотела у Енглеској, као и више домова и имања у САД-у, Канади и другим земљама. Своју имовину у емиграцији имају и Српска народна одбрана и Српска братска помоћ, а више од свих осталих Српска православна црква.
Поделе у српској политичкој емиграцији онога доба добро ислуструје инциндент на освећењу српске цркве „Света Тројица“ у Халифаксу, Енглеска, 1954. године. Било је предвиђено да програм на прослави изведу три уметничке групе: четничка, група Удружења Краљевске Југословенске војске „Дража Михаиловић“ и љотићевска. На седници за припрему програма дошло је до свађе око химне коју треба извести. Пројугословенски оријентисани чланови Удружења „Дража Михаиловић“ и љотићевци тражили су да се на почетку прославе изведе југословенска химна, тј. да се заједно отпевају „Боже правде“, „Лијепа наша“ и „Напреј заставе славе“. Маринко Маријан сведочи шта се потом дешавало:
„Четници су били против тога да се на освећењу пева хрватска „Лијепа наша“, под чијим звуцима је пре 10 година заклано милион Срба. Југословени траже гласање јер су, кажу, у већини. Ми одбијамо гласање и сваку могућност певања „Лијепе наше“. Када сам рекао: „Певаће се српска химна или се никаква неће певати“, прота Милоје Николић је одговорио: „Е, неће бити како ти кажеш, него ће бити како ја кажем. Певаће се југословенска химна јер нам долази краљ Југославије, Петар II“. На такву изјаву попа Николића скочио је Никица Косановић, опсовавши и рекавши: „Нећеш је певати!“ Настала је општа гужва и мања туча. Разишли смо се без договора.
На другој седници договорено је да се прослава отвори Оченашом и затвори енглеском химном. Две хиљаде Срба напунило је највећу халу у Халифаксу, „Викторија хал“. Дошао је краљ, многе српске и енглеске званице, дошли су и новинари. Програм је лепо текао до самог краја, када се појавила уметничка група Удружења да отпева енглеску химну. Али, уместо енглеске, група започе химну „Боже правде“, што је значило да следи „Лијепа наша“. Тако је и било. Чим је започела хрватска химна, поскакали смо на бину и дошло је до опште туче између четника и југословена (у ствари, сви смо били Срби). „Лијепа“ није отпевана. Стигла је полиција и умешала се у тучу на позорници. Тако је завршено освећење српске цркве. Сви енглески листови објавили су бруку. Нама су пуну подршку дале „Српске новине“ и „Српска борба“, док нас је емигрантска југо штампа назвала комунистичким агентима и фашистима“.
Нова подела дошла је 1963. године, са црквеним расколом. Од тада, па до 1992. године, у емиграцији су постојале две српске цркве: једна је признавала патријарха у Београду, тврдећи да се по сваку цену морају поштовати канони мајке цркве, а друга није, с аргументом да је патријарх заточеник комуниста. Ова друга црква звала се „Слободна српска православна црква“. Формални повод поделе било је рашчињење епископа Дионисија у Чикагу, под лажним оптужбама.
Уз федералну цркву стали су војвода Ђујић и његов Покрет, љотићевци, мањинско пројугословенско крило Српске народне одбране Пере Булата и приближно половина Удружења Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине „Дража Михаиловић“. Слободну српску православну цркву подржали су Организација српских четника „Равна Гора“, Српски културни клуб „Свети Сава“, Српска народна одбрана, Српско историјско и културно друштво „Његош“ и други.
Наредне две деценије биле су најбурније у српској политичкој емиграцији. Судски спорови око црквеног раскола односили су милионе долара, уз тешке речи растајали су се стари пријатељи, цепале су се породице. Баш у то доба, Титов режим посеже за државним тероризмом. Плаћене убице одлазе из Београда и широм света убијају своје противнике, четнике и друге српске националисте.
Онда, осамдесетих година, наступа затишје пред нову буру. Почетком деведесетих, четници немоћно гледају како у новом рату комунисти довршавају своје старе планове. За најзападније српске крајеве, које су они успели да одбране, више није било спаса. Уследио је нови талас српске емиграције, другачији и највећи до сада. Преостали стари емигранти у лицу нове емиграције с тугом гледају како је живот у комунизму разорио традиционалне српске вредности. Нове емигранте можда највише заболи када виде да унуци старих емиграната не знају српски језик, јер тако ће кроз пола века бити и са њиховим потомством. „Отаџбина је тамо где први пут видиш сунце“, рекао је митрополит новограчанички Иринеј 1991. године у интервјуу „Погледима“, на питање зашто се у српским црквама у Америци уводи богослужење на енглеском језику.

Милослав САМАРЏИЋ

(Из књиге „Албум српских четника генерела Драже Михаиловића у 1.000 слика“, први том.)

10 мишљења на „Јевђевићеви четници у емиграцији

  1. Can I just say what a reduction to find someone who actually knows what theyre speaking about on the internet. You positively know learn how to carry a difficulty to light and make it important. Extra people must learn this and perceive this side of the story. I cant imagine youre not more common since you undoubtedly have the gift.

  2. Oh my goodness! a tremendous article dude. Thank you However I’m experiencing problem with ur rss . Don’t know why Unable to subscribe to it. Is there anybody getting similar rss drawback? Anybody who is aware of kindly respond. Thnkx

  3. There are some interesting points in time in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There’s some validity but I will take maintain opinion till I look into it further. Good article , thanks and we would like more! Added to FeedBurner as nicely

  4. There are some attention-grabbing cut-off dates in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There may be some validity however I will take maintain opinion until I look into it further. Good article , thanks and we would like extra! Added to FeedBurner as well

  5. There are some attention-grabbing cut-off dates in this article however I don’t know if I see all of them heart to heart. There may be some validity however I will take maintain opinion until I look into it further. Good article , thanks and we would like extra! Added to FeedBurner as well

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *