Задушно слово

Проф. Петар Д. Бубрешко

ЗАДУШНО СЛОВО

Zadusno slovo

Професор Петар Бубрешко је једно од последњих великих имена српске политичке емиграције. Тако је и „Задушно слово“ једна од последњих знаменитих књига коју отуда можемо очекивати, док не сазру записи емиграната из последњих ратова.

И сам припадник српске елите – предратне, ратне и изгнаничке – професор Бубрешко бележи судбине најбољих српских синова у сукобу са хрватским нацистима, а потом и ништа мање суровим комунистима, које подржава лицемерни Запад. Читаоцу индоктринираном полувековном пропагандом његова књига ће деловати нестварно. Јер, Бубрешкови четници, његови ратни другови, су префињени дубровачки госпари, иначе последњи Срби католици, и официри „романтичне појаве више уметника него ратника“, попут пуковника Душана Смиљанића, команданта Шумадијске групе корпуса, са којим првих дана 1945. године у рушевима Фоче разговара о Виктору Игоу.
Филозофски стил професора Петра Бубрешка, прожет већ заборављеним старинским изразима, представља освежење у навали туђица последњих година. Петар Бубрешко је рођен у Требињу 1910. године. После школовања у Сарајеву (гимназија), Београду (универзитет) и Греноблу (тзв. претходне студије), обрео се на чуваној париској Сорбони, где је од 1936. до 1939. студирао упоредну књижевност, као стипендиста француске владе. Истовремено, спремао је докторску тезу „Јован Дучић и Французи“, коју није одбранио услед избијања Другог светског рата.
Током 1940. и 1941. Бубрешко је био професор француског језика у Требињској гимназији. По априлској катастрофи склања се у Боку Которску. У Требиње се враћа после првог геноцидног таласа, али га усташе одмах хапсе. Одробијао је три месеца у дубровачком затвору, одакле, после срећног избављења, одлази у четнике. У Требињском корпусу обавља позадинске дужности. Био је шеф пропаганде, уредник часописа „Глас Косова“ и командант Требињског среза. Добио је чин капетана, али како му, у ратном метежу, никада није стигао писани указ о унапређењу, свој ратни чин никада не истиче.
Пролећа 1945. године херцеговачки четници повлачили су се према западним савезницима у групи војводе Павла Ђуришића. Тако се и професор Бубрешко са најмање 200 херцеговачких и црногорских војних и политичких првака, којима се прикључио и академик Драгиша Васић из Врховне команде, обрео у усташком концентрационом логору Стара Градишка. Заједно са капетаном Милошом Курешом, командантом Билећке бригаде, професор Бубрешко је у зору пред погубљење успео да умакне усташама. Тако је он данас једнини живи сведок овог, у историји још увек недовољно расветљеног злочина.
У избегличким логорима Аустрије и Немачке професор Бубрешко се злопатио до 1950. године, када успева да се домогне Америке. Већ 1951. године, са бившим министром Јованом Ђоновићем, објављује три посмртна дела Јована Дучића: „Стаза поред пута“, „Моји сапутници“ и „Јутра са Леутара“. Године 1953. изабран је за извршног секретара Централног одбора Српске народне одбране у Чикагу, члана Уредничког одбора листа „Слобода“ и Епархијског савета. На овим дужностима остаје до 1957, када се сели у Калифорнију, где ступа у брак са Луизом (Лепосавом) Радановић.
Године 1960. Петар Бубрешко је постављен за професора француског језика и књижевности у Сент Олаф Колиџу у Нортфилду, у Минесоти. Одатле, као стипендиста Лутеранске цркве у Америци, одлази у Квебек, где на канадском Лавал универзитету студира савремени француски роман и поново ради на докторској тези „Јован Дучић и Французи“. Међутим, због „борбеног српског патротизма“ Јована Дучића, утицајни католички лоби на овом универзитету не признаје рад професора Бубрешка. Ипак, он 1963. године добија наставнички положај на Тексашком универзитету. Предавао је француску књижевност до 1977, када је пензионисан. Од тада је наизменично живео у Калифорнији и Невади.

Оставите одговор на Messy People Eating Snacks Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *