Записи једног резервисте

Извиђачко одељење Командног вода 1. батаљона 80. моторизоване крагујевачке бригаде, у атару села Горње Јарушице код Раче, маја 1999. године. Милослав Самарџић седи први с лева

Извиђачко одељење Командног вода 1. батаљона 80. моторизоване крагујевачке бригаде, у атару села Горње Јарушице код Раче, маја 1999. године. Милослав Самарџић седи први с лева

Записи једног резервисте

(из 1999. ратне године)

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Било је поподне, последњег дана априла 1999. године. Истицала је пета седмица НАТО похода на Србе.

Негде у Шумадији, у атару једног села, подаље од Крагујевца, као војник резервиста чекао сам у реду за војничко одело и опрему. Испред мене су стајала још само два Циганина, којима је, на разапета шаторска крила, војник из камиона маскираног испод великог храста, журно и немарно бацао ствари. Цигани су, гунђајући, враћали ово или оно, а војник би им онда бацио нешто друго.

Мало подаље, на ливади испод забрана, војници су играли фудбал са сеоском дечурлијом. Насупрот, на степеницама неугледне продавнице, изгубљене у раштрканом селу, официр је лагано испијао флашу пива, причајући нешто са окупљеним сељацима. Кривудавим путем, старим асфалтом са много ударних рупа, мало ко је пролазио, а и околне њиве беху празне. Тако није било због рата, већ због доба дана: сељаци који су јутрос у цик зоре изашли у поље, сада су се одмарали. Иначе, у то сам се уверио наредних дана, за њих као да није било рата.

Цигани, најзад, одоше и дође мој ред. Најпре сам добио ново шаторско крило маскирне боје. Раширих га на ледину и ствари почеше да лете: ветровка, блуза, кошуља, борбени ранац, порција са чутурицом и прибором за јело, џемпер, чојане панталоне, кошуља, опасач са упртачима… Сваки део одеће беше ми или превелик, или премали. Војник ми рече да не очекујем превише, јер је у овом камиону мало шта остало; оно што ми није потаман могу да заменим сутра, када дође други камион, пун ствари. Натерах га само да ми пронађе већу кошуљу, пошто број 41, који ми је најпре бацио, никако не бих успео да обучем уместо броја 46.

Док сам служио војску, одело које сам добио звало се свечана зимска униформа. У редовној војсци, та униформа, сиво маслинасте боје, пре неколико година је замењена маскирном униформом. Сада, у рату, када је одједном требало обући стотине хиљада војника, ове старе униформе ће послужити док се не сашију нове. У међувремену, свима су подељене нове капе и значке – беретке и кокарде уместо “титовки“ и црвених петокрака. Беретка је, размишљам док је разгледам, привремено решење до враћања шајкаче, а такође и овакав облик кокарде. Наиме, орлова крила су превише раширена у односу на оригинал, а недостају и елементи попут крста, штита и оцила.

Крајеве шаторског крила спајам по дијагонали, везујем у чвор и одлазим иза другог камиона, да се обучем. Сада сам боље осмотрио Цигане, који су већ били у униформама. Један беше мршав и дугуљастог лица, а други мали и заобљен, више у лицу но у телу. Имају тек по двадесетак година.

– Скинуо сам се пре пет месеци и већ ме зову, – обрати ми се мањи, одмахујући, разочарано, главом.

– А ја пре седам. Таман сам нешто почео да радим, – рече дугајлија.

– Ја сам се скинуо пре 16 година, – кажем им.

– У, брате, па ни то није у реду, – рече нижи Циганин, а виши потврди.

У ствари, и њима се, као и мени, мотала иста мисао: плашили смо се онога што нас очекује, а то су могуће ратне страхоте. И њих су, као и мене, испратиле нечије сузе; и њима је, као и мени, стајало нешто тешко испод ребара. Само, рат и не споменусмо, него, тако, необавезним разговором, разблажисмо страховања. Благотворна реч поче да делује и на мене и на ове моје прве ратне другове, а још више – моћ униформе. Са последњим закопчаним дугметом све је већ било неупоредиво другачије. Први корак у војничким чизмама не може се поредити са последњим кораком у патикама. Као што ни овај и онај човек нису исто.

Још много пре овога размишљао сам о магији униформе. У војсци нисам имао ни дана поштеде, мада сам и пре и после тога често навлачио којекакве прехладе и упале. А разуме се да у цивилству здравље ничим није тако угрожено, као спавањем на смрзнутој земљи или сушењем одеће у ходу. Рекао бих да је пресудан вољни моменат – свест о одбрани своје куће и жеља да се не заостане за великим прецима. Ови ефекти се појачавају када се припаше оружје, што би Црногорци рекли – “свијетло оружје“.

Са Циганима сам неко време ишао у истом правцу, а потом нам се путеви разиђоше. Ословљавали смо се са “брате“, што ми тада није скренуло пажњу. Тек касније сам приметио да сви војници тако говоре једни другима, уместо, као када сам служио војску – “друже“.

Први официр са којим сам разговарао тога дана био је капетан прве класе Рашић. У његову дужност спадала су тзв. персонална питања. Деловао је као човек који с лакоћом обавља свој посао, као што је, колико јуче, радио нешто друго у својој фирми. У једном мандату, ако се не варам између 1993. и 1997. године, Рашић је био председник Општине Рача, испред Српског покрета обнове. Рача крагујевачка беше један од оних градића, у којима је опозиција однела победу на локалним изборима, док се то у великим градовима још чинило немогућим. Али, после је у свим тим местима опозиција изгубила, док је у великим градским центрима победила. Мада смо се договорили да ћемо касније више разговарати, за то није било прилике. Тако, Рашића нисам стигао да питам, ни како је 1993. победио, ни како је 1997. изгубио. Само је, у пролазу, поред чесме, стигао да ми замери што га новинари “Погледа“ ниједном нису посетили у време тријумфа.

– Ево ти сада прилике да ми се осветиш, – рекох му у шали, показујући на чинове које је носио.

– Таман посла, – одговори он осмехујући се.

Међу војницима, капетан Рашић је био на добром гласу.

Дан већ беше на измаку када сам стигао до своје јединице. Био је то Командни вод 1. батаљона 80. пешадијске бригаде Крагујевачког корпуса. Од када је средином прошлог века направљен први топ – уједно и први производ српске индустрије – Крагујевац је пре свега  познат по артиљерији. Овде се налази артиљеријско-ракетни дивизион, који спада у ред најбољих јединица наше армије. Та јединица, састављена од професионалних војника и официра, упућена је на положај према македонској граници још пре него што је почео рат. Кад се заратило, једна мајорица из комшилука причала ми је како су се они доле поигравали са НАТО авијацијом. На неко брдо би поставили лажне мете, а онда би, са безбедне даљине, посматрали како авиони улудо троше бомбе и ракете. И тако сваког дана.

Када је о пешадији реч, најбољом крагујевачком јединицом сматрана је управо ова, 80. бригада. Она је најпре требало да буде упућена у ватру, као што је, пре седам-осам година, ратовала против Хрвата.

Али, овај рат је био нешто сасвим друго. То се најпре уочавало по размештају војске: на једном месту нису спавале ни тако мале јединице попут водова. Јер, непријатељски авиони су стално шпартали нашим небом, па је уситњавање јединица било неопходна мера предострожности.

Командни вод, као што му и име каже, обезбеђује команду батаљона. Обично има између 30 и 50 војника са елитним “весом“ (ВЕС – војно евидентирана способност). То су гардисти, командоси, падобранци, извиђачи, и сл. Мој “вес“ је 11102 – извиђач. Рекао бих да је то најтежа дужност коју војник може имати у рату. Извиђачко одељење Командног вода, по формацији, наступа испред батаљона, а може добити и специјалне задатке, попут извиђања иза линије фронта, хватања “живих језика“, извођења диверзија и сл. Док сам био у војсци, спремали су нас на најгоре, како веома тешком обуком, тако и психолошки. Добро се сећам израза “жртвени јарац“ којим су извиђачи називани. Јер, из непријатељске позадине извиђачи шаљу извештај радио станицом, чији сигнал непријатељ готово моментално открива и својим најближим јединицама опкољава место одашиљања. Извиђачима остаје да се пробијају како знају и умеју. Сећам се податка да управо извиђачи имају највеће губитке. Можда су нас само плашили, а можде и не, тек, више пута су нам рекли да постоји и варијанта са цијанкалијумом: када иду на нарочито опасне задатке, извиђачи добију овај отров, који треба да попију како не би непријатељу пали живи у руке.

Све ово ми се сада мотало по глави, уз какву-такву утеху да сам, макар и пре 16 година, прошао изванредну обуку. А такву обуку су свакако прошли и други извиђачи. Ту је и такозвана резервна варијанта, коју сам чуо од једног водника, последњег командира мог вода за време одслужења војног рока у Ваљеву. Групи старих војника, извиђача, на једној вежби, он је рекао отприлике ово: нама капетан може наредити да последњег непријатељског војника ухватимо живог, ради испитивања; међутим, тај војник може имати отровну муницију, која убија и када само огребе, може имати пун ранац бомби и ко зна шта још; зато ћемо ми, из свега што имамо, пуцати у шумарак у коме се он крије, све док се ма шта тамо миче; а ако капетану треба жив непријатељски војник – нека га сам хвата.

Специјално, извиђачи Командног вода 1. батаљона имали су још једну утеху, а наиме, у саставу 80. пешадијске бригаде налазила се и Извиђачка чета. Касније сам сретао извиђаче из ове, веће формације. Као што сам и очекивао, код њих је било најтврђе.

Моје Извиђачко одељење налазило се на другом месту, па сам те прве ноћи морао да преспавам са највећом групом вода, у непосредној близини Команде. То ми се ни најмање није свидело, пошто се Команда већ неко време налазила на истом месту, и то у наочитој згради сеоске школе. Помислих, шпијуни су имали довољно времена да непријатељу јаве положај наше Команде… А школска зграда, ем бела и велика, ем оивичена високим боровима – мета као на полигону. Кроз главу су ми пролазиле и вести са државне телевизије: непријатељ је на Косову већ уништио неколико стотина школа. Хтедох некоме да кажем: зар није боље да у оближњој шуми разапнемо шатор? Али, некако сам веровао да од те примедбе не би било вајде, па оћутах.

Сместио сам се на лежај једног војника на одсуству, поред прозора у учионици, али нисам могао да спавам. Заправо, нико није ни легао у прописано време. Са неког транзистора је трештала музика, док су војници безбрижно причали и шалили се, као да је рат негде другде. Неко време сам лежао и посматрао насмејана лица, а онда сам изашао и разговарао са стражарима и командиром вода, капетаном Савом Јевтићем, који такође није имао сна. Вратио сам се тек око поноћи, прозебао али не и поспан. Лежај се састојао од четири-пет ћебади, савијених напола и простртих по поду, док је улогу јастука играла ветровка. Са хрпе ћебади узех два да се покријем, али брзо схватих да ми је онда лежај превише тврд. Зато сам једно ћебе вратио испод, тим пре јер ми није ни било хладно, пошто сам, као и сви, спавао обучен. Сан ипак није долазио: дежурни је будио стражаре, неко је хркао, неко се окретао… Знао сам да ћу и ја за неколико дана бити безбрижан попут других, па сам, с том мишљу, лагано тонуо у сан.

Био сам у најслађем сну када је, у пола два, стражар грубо утрчао и викнуо: “Узбуна, авиони! У ровове!“ Наста комешање. Сви су, у мраку, на брзину навлачили чизме – сви осим капетана Саве Јевтића. Он се само протезао, чекајући да се смири бат корака, па да се окрене на другу страну. Тада сам узео за озбиљно оно што ми је причао малочас, док смо седели поред стражара.

Као и сви официри осим команданта батаљона и његовог заменика, и Сава је резервни старешина. Иначе је службеник “21. октобра“, једног од предузећа које припада “Застави“. Ово му је већ трећи рат. У Хрватску је ишао по војном позиву, а у Босну, потом, као добровољац. Био је на најтежим задацима, у првим редовима, када су пешадијске јединице освајале кућу по кућу. Куршуми и гранате стално су му пиштали око главе, пало је доста наших, а још више њихових. “Све је то ратна срећа“, рекао ми је. “Не зна се да ли ће граната да падне овде или онде, у ров или поред рова. Ако та велика авионска бомба падне на ону ледину, 10-15 метара од нас, нама овде ништа неће бити. Све се распрши увис“.

Тада сам Сави испричао пример који ово потврђује. После другог бомбардовања “Заставе“, негде крајем априла, ишао сам да видим како то изгледа. Једна ракета огромне разорне моћи пала је на свега десетак метара од портирнице. Направила је кратер дубок око десет и широк око двадесет метара. Попуцала су стакла на свим околним кућама и зградама, а земља је прекрила читав круг. Портир Микица Марковић, рођени брат Весне Марковић, службенице “Погледа“, био је баш на том месту, испред портирнице. Заглунула га је страховита експлозија, ваздух га је бацио на асфалт а блато прекрило. Али, ништа му није било, иако ни шлем није имао.

Кад отрчасмо узбрдо, у ноћну свежину, нисам приметио да је ико ушао у ров. Разуме се, ја свој ров још нисам стигао да ископам. Потпуно расањен, са групом војника стајао сам и буљио у небо. Авионе нисмо видели, али се јека њихових мотора бучно разлегала удолинама, доста бучније него у граду. Неки војници зевају, неки пуше, неки псују. Онда се, један по један, враћају на спавање, иако се авиони још чују. Ја сам остао са оном последњом групом, када авиона више није било. У соби се већ чуло хркање. Легао сам напет и нисам успео да заспим; знак за буђење, у пола шест, дочекао сам отворених очију. И мада ми то беше друга бесана ноћ – јер, као што нисам спавао прве ноћи у војсци, тако нисам спавао ни последње ноћи у цивилству – приликом доручка и јутарње смотре био сам толико свеж, да сам се сам себи чудио. Ипак, умор је брзо учинио своје. Имао сам среће да су извиђачи добили лак задатак – чишћење оружја. У колони по један, кроз шуму, отишли смо до извиђачког логора. Била је то једна помоћна сеоска кућица, мислим да се зове бачија, са свих страна наткриљена крошњама густог дрвећа. Пошто је испражњена, бетонски под је покривен даскама, а преко њих је поређана ћебад. Ја се одмах дохватих те ћебади, а да се нисам честито ни упознао са ратним друговима. Спавао сам скоро до ручка.

 

У ИЗВИЂАЧКОМ ОДЕЉЕЊУ

 

Судећи према саставу Извиђачког одељења, у овај рат није ишла само сиротиња. Тако је било због рекордног одзива на мобилизацију. У неколико крагујевачких месних заједница, у којима познајем чиновнике, касније сам сазнао да је одзив на мобилизацију стопостотан. Имао сам прилике да разговарам и са једним чланом Војног суда крагујевачке војне области. У Крагујевцу и околини одзив на мобилизацију био је више од 99 посто.

Командир Извиђачког одељења био је десетар Иван, власник добростојеће приватне фирме. Иван је, послом, често путовао у Италију; увече би нам причао догодовштине са тих путешествија. На одсуства је одлазио са Драганом и Јовом. Тада би њих тројица постали “инвентар“ престижног кафића “Ла синема“ у центру града, као што су то били и пре рата. Драган, кога су сви звали “Звечка“, је фудбалер “Шумадије“. Његови саиграчи, сада такође војници, које сам срео, рекли су ми да је “Звечка“ најбољи “слободњак“ Српске лиге. “Шумадија“ је била убедљиво прва на табели и требало је да уђе у Другу савезну лигу. (После рата, то се остварило.) На свој опреми коју је дужио – од ремника на пушци па надаље – “Звечка“ је исписао паролу: “Nato fuck off“. Касније сам ту поруку видео и на стражарском месту. Тешко је поднео вест са Косова, о погибији голмана “Шумадије“, свог доброг друга.

Трећи из овог друштва, Јова, на одслужењу војног рока је био падобранац у елитној 62. бригади. Забављао нас је причањем својих догодовштина са Малте, где је одлазио ради забаве и добре зараде. Тако сам сазнао да и на овом острву има доста Срба, који су, према Јовиним речима, код локалног женског становништва на прилично високој цени.

Дража је власник Трговинског предузећа “Мироко“, једног од највећих у Крагујевцу. Пошто је његова фирма од значаја за снабдевање града, могао је да се ослободи војске, али је то право оставио млађем брату, у случају да и он буде мобилисан. Бојан је власник књижаре у Карађорђевој улици, непосредно испод редакције “Погледа“. И он је често путовао у Италију и причао је о тамошњим догодовштинама. Првих дана ја сам се највише дружио са Дејаном, такође падобранцом из 62. бригаде, чији је стриц власник приватне клинике “Свети Јован“, највеће у Крагујевцу. Крајем прошле године Дејан је добио изванредно плаћен посао у Херцег-Новом, нешто у вези одржавања глисера. Тамо се оженио, променио је и боравиште, али није ускладио папире у војним одсецима. Тако је најдуже од свих нас путовао до мобилизацијског места. Касније, на стражи, ближе сам се упознао са Драганом Драгићем, који је једини из Извиђачког одељења био на ратишту у Вуковару. Пре неколико година Драгић се из осиротелог Крагујевца преселио у Свилајнац, где се запослио у некој грађевинској фирми. Он је, од свих нас, вероватно био најбољи војник, али је понекад ипак претеривао у поштовању правила службе. Тако, није хтео да кроз рампу пропусти моју жену, када ми је, аутом, дошла у посету.

– Кроз рампу могу само аутомобили мештана, – рекао ми је – такав је пропис.

Убеђивање није помогло.

Брзо сам сазнао зашто је мобилисана оволика пешадија – само око нас налазило се на хиљаде војника. Први циљ био је обука, тј. обнављање обуке, да би се спремније дочекао могући копнени рат. Друго, пешадија је равномерно распоређена по читавој земљи зато што НАТО пакт има јаке десантне јединице. У кратком року, они могу спустити неколико дивизија на ма које место. Зато ми морамо бити на свим добрим природним положајима, да би им у првој, за њих најосетљивијој фази, док се спуштају на земљу, нанели велике губитке. Треће, пошто се налазимо у средини земље, ми смо стратешка резерва за најугроженији правац копненог напада. Требало је да будемо упућени тамо где непријатељ најжешће напада, а очекивао се напад са све четири стране одједном. Највише смо се прибојавали одласка, не на Косово, већ у војвођанску равницу, јер би тамо агресорска надмоћ у техници дошла до пуног изражаја. Мало нас је тешило сазнање да наш део фронта у Војводини не би био баш у равници, већ на обронцима Фрушке Горе. Иначе, једном сам био на војној вежби у Срему: четири војника су однета у болницу, пошто су се онесвестили од јаког сунца, у непрегледној равници у којој није било ама баш никаквог заклона.

Сазнао сам и да наша пешадијска бригада није оно што је некада била пешадија. Бригада је доста ојачана јединицама као што су противавионске, противоклопне и инжињеријске, затим чете ручних бацача, јединице везе, санитета, итд.

Тог дана, док сам се распитивао о свим овим детаљима, имао сам један од ретких озбиљних разговора о рату; иначе смо најчешће причали о нечем другом. Наиме, Извиђачко одељење је дужило једну снајперску пушку, а није било снајперисте. Управо то је био мој други “вес“. Као најбољи стрелац у јединици, као млади војник био сам послат на курс за снајперисту у Петровац на Млави, новембра 1982. године. После двонедељне обуке, положио сам као четврти у класи. Добио сам потврду, али она, из неких административних разлога, никада није преписана у моју војну књижицу. Када сам полазио кући, речено ми је да ту потврду предам у војни одсек. Тако сам и учинио, али, на моје запрепашћење, чиновник на шалтеру ми је рекао:

– Боље ти је да бациш тај папир, иначе ће стално да те зову на војну вежбу.

Збуњен неочекиваном примедбом, узео сам потврду коју ми је пружио и отишао. Тако у мојој књижици никада није уписан “вес“ снајпериста. Сада ми није било ни на крај памети да то искористим: једноставно сам свима испричао ову причу. Мој проблем је био што сам, у међувремену, почео да носим наочаре, а око снајперисте мора, приликом гађања, бити приљубљено уз гуму снајперског нишана. Иван није био задовољан са једним младим резервистом који је добио снајпер, јер му је на гађању “дрхтала рука“. Снајпер је потом добио други младић, кога смо звали Кицко. На крају смо се договорили: ако, када се запуца, и Кицку буде задрхтала рука, снајпер ћу узети ја, па шта ми да Бог. Та могућност је била мало вероватна, јер се Кицко у првом сусрету са снајпером изванредно показао: на 100 метара је имао четири погодка од пет метака. Од нас 25 са курса из новембра 1982. нико није постигао такав резултат. То је оно прво гађање, када се поставе велике мете на малој даљини, па пошто се сви испромашују официр-снајпериста каже: “Е, сада почињемо од почетка“. Наиме, сви приступају снајперу као нечем једноставном, а заправо, необучен војник ће боље погодити из пушке без снајперског нишана. Да би погађао прецизно, снајпериста мора да зна низ детаља, и наравно мора бити добро увежбан. Тако сам ја у почетку промашио мету на сто метара, а на крају курса са пет метака имао сам четири поготка на 800 метара.

Такође, договорили смо се и да уз снајперисту обавезно буде војник са двогледом, како би се надоместио хендикеп оптичког нишан. Јер, још док сам ја то учио на курсу, НАТО је имао снајпере који увеличавају 16 пута, док овај наш стари снајпер увеличава само четири пута. Први задатак снајперисте је да уочи мету, а прва мета је непријатељски снајпериста. Сад, ако смо далеко 800 метара, он нас види као на 50 метара, а ми њега као на 200 метара, то јест, он је у четворострукој предности.

Моји другови се разочараше кад им ово рекох и попреко погледаше, иначе, по калибру, моћну снајперску пушку. Мало их утеших примедбом да слабији снајперски нишан ипак има једну предност над јачим, јер због мањег повећања мете даје мање одступање приликом гађања. Тако, резултат може бити добар ако се непријатељски снајпериста на време уочи, а ту ће нам помоћи двоглед, који увеличава осам пута.

Иначе, наша војска има нове, велике снајпере, али ми их нисмо видели. Има и снајпере који се могу поставити на обичене аутоматске пушке. То би било, рекох, идеално решење, да сваки наш војник буде снајпериста, чиме би се увелико надоместила бројчана надмоћност непријатеља.

– Ех, – уздахну неко, док други завртеше главама.

Тада нисмо знали да заправо НАТО војници у великом броју носе аутоматске снајперске пушке. То се видело на телевизији, када су, после потписивања примирја, ушли на Косово.

На крају, окупљеним војницима испричах неколико детаља о снајперу. Прича је неко време држала пажњу, што због тога што снајпер изазива посебно интересовање, што због тога што сам био нов.

 

БАБА СИБА

 

У извиђачкој колибици је било претесно, па смо се Дејан и ја договорили да одемо до оближњих кућа и потражимо бољи смештај. То баш и није било дозвољено, али, тешили смо се, није било ни забрањено. Уосталом, Иван може послати некога по нас и за десет минута бићемо ту.

Од старих четника, из Другог светског рата, чуо сам рецепт за овакве прилике. Требало је избегавати дворишта из којих кучићи промукло лају и куће из чијих оџака не иде чист дим. Прво, јер ако нема за своје кучиће, тај газда неће имати хлеба ни за војску. Друго, ако се из оџака вије “прљав“ дим, значи да домаћин нема добра дрва за огрев, већ по шуми скупља окрајке. Али, овај рецепт нисмо могли да применимо: било је мртво доба дана, у коме спавају и кучићи и људи, а у мају сељаци ложе ватру само ујутру.

Најпре смо загледали велике и лепе куће. Уђосмо у пространо травнато двориште једне од њих. Старија жена нас љубазно прими, али чим сазнаде разлог наше посете поче са изговорима. Као, радо би нас примили – у међувремену, појавише се и други укућани – али управо им из Крагујевца полази бројна фамилија, да се склони од бомбардовања. Наредног дана, ови људи ми рекоше да њихова родбина јуче није могла да дође, јер их је због ваздушне опасности полиција вратила на излазу из града. После неколико дана, рекоше још нешто, али се тог изговора више не сећам. Углавном, родбина из Крагујевца им никада није дошла.

Тако, пођосмо низ земљани сеоски пут у потрази за другом кућом. После мање од 500 метара спазисмо једну заиста лепу. Али, ту смо били још горе среће. На нашу упорну звоњаву нико није отварао врата, мада се, по обући, видело да су укућани ту. Разочарани, кренусмо узбрдо. У хладу велике врзине, застасмо поред две старице. Оне су ту седеле и малочас, али смо им ми само назвали Бога и продужили даље. Сада смо их питали: да ли би негде у близини могла да се сместе два војника. Старице се погледаше и једна рече, снебивајући се:

– Па ето, у мојој кући није Бог зна како, али погледајте, па ако вам се свиђа…

Ту кућу дотада нисмо ни видели, мада се налазила свега десетак корака иза врзине. Био је то кућерак, можда старији и од баба Сибе – тако се звала – сав обрастао густим растињем и прекривен гранама једног великог ораха и једне велике липе. Уђосмо у мало травнато двориште из ког се није видело небо и које се чинило као оаза у овом густишу, а потом, уз један камени степеник, у стешњену собицу. Из ове собице улазило се право у другу – треће није било – а приликом проласка кроз та друга врата морао сам да се сагнем још више него на улазу. Баба Сиба је спавала у првој просторији, а нама је нудила  ову другу. У својој кућици сиротица нема ни струје, ни воде, ни телефона. Последњи комад намештаја купила је можда пре тридесетак година. Она свакога дана уредно све помете и пребрише, али давно је издала снага, посебно вид, да би то изгледало како ваља. Уочљив је и недостатак мушке руке. Прозори су се искривили, а на једном је и стакло разбијено, па су се против промаје борили, пуцкајући и шушкајући, снопови трске наређани одастраг.

У свакој просторији била су по два велика старинска кревета, која су заузимала највећи део простора. У нама понуђеној собици некако су још стали и шифоњер, креденац и сточић, тако да је било претесно. Док неприметно одмерих ближи кревет, дође ми зла мисао: “Ко ли је све овде умро?“ Одговор потражих у пожутелим сликама, начичканим на зиду. Гледали су ме један старији човек бледог лица и болесних очију, а оштро уфитиљених бркова, и два младића очито средњошколског узраста, насмејана долазећем животу.

Био би грех одбити старичину понуду.

Чим смо се вратили са стварима, најпре нам је испричала како је због нас прекорила своју једину другарицу, која живи преко пута, у још мањој кућици. Наиме, она друга баба јој је рекла:

– Црна Сибо, што прими војску. Гађаће њих, па ће и нас да побију.

Уследио је одговор:

– Срам те било, ако изгину ова деца, зар је за нас гре`ота!

Уз кафу, за дрвеним сточићем под орахом, баба Сиба нам је испричала своју животну причу. Има три ћерке, све су се удале негде далеко, једна у иностранство. Унуци су долазили док су били мали, али сада већ и они имају своју децу. Муж јој је умро давно, био је опанчар још пре Другог светског рата. Током тог рата поправљао је цокуле четницима. Овде, у ову кућицу, тим поводом долазио је и мајор Александар Милошевић, командант Другог шумадијског корпуса, чија је ово територија била. Кажем баба Сиби да је мајор Милошевић жив и да се налази у Канади.

– Их, Бог га поживео – каже она – видиш да има правде.

Као што мајора Милошевића хвали, тако, па и још више, куди комунисте. Изненадило ме је како се старица не боји да тако говори о тим “ђаволима“, па још пред незнанцима у униформама (она, наравно, није знала у ком листу радим, а по свој прилици новине никада није ни читала). Међутим, комунисти су јој убили два брата, једног рођеног и једног од стрица (то су они дечаци са фотографија). Одвели су их крајем 1944. године, када су имали по 18-19 година. Као насилно мобилисани партизан, један је погинуо у близини, у селу Кутлово, а други на Сремском фронту. Кажем баба Сиби, да бих је искушао, како су једног њеног брата, на Сремском фронту, заправо убили Немци, а другог, у Кутлову, вероватно четници. Али, баба се не да – она тачно зна ко јој је браћу одвео у смрт.

Иначе, и баба Сиба је била жртва комунистичке репресије, коју описује најцрњим речима и клетвама. Док је мајор Милошевић чувао народ од страдања, тако да је у овом, као и у суседним селима, до 1944. године било мало жртава, комунисти су одмах једне стрељали, друге одвели на робију, а треће на неки од непотребних фронтова, са ког обично није било повратка. Њу су одвели на добровољни – а уистину прислилни – рад у Рачу крагујевачку. Један сељак је пријавио да је рекла нешто против нове власти и по кратком поступку је упућена на сурову вишемесечну робију.

Неколико дана после овог разговора, у баба Сибино двориште дође један онижи сељак змијског погледа. Старица га је дочекала с ногу, ничим га није понудила. Размишљајући о ко зна чему, на то не обратих пажњу, али ми она, чим незвани гост замиче иза врзине, рече:

– Јеси видео како сам га гледала?

Притом је покушавала да понови малопређашњи поглед.

– То је тај – настави она убацујући клетву за клетвом – због њега сам робијала, он ме пријавио оним ђаволима.

Једне вечери видех баба Сибу како неке истрошене батерије од волт и по котрља по врелој рингли “смедеревца“. Објасни ми како се батерије тако “освеже“, па онда накратко може да слуша транзистор. То јој је била можда једина разонода, док је, уз веома слабу светлост петролејке, коју би појачавала само када наиђемо Дејан и ја, чекала да је савлада сан.

У борбеном ранцу сам држао неколико пари резервних батерија, за транзистор и батеријску лампу, али се не усудих да их понудим баба Сиби. Јер, колико сутра могли смо отићи тамо где се ништа не може купити. Следећег дана, у сеоској продавници, купио сам две батерије и понудио их старици. Али она се, чим виде шта јој пружам, трже и поскочи са дрвене столичице, на којој је седела испред врзине, као и оног првог дана.

– А, не, не, то је скупо, – рече.

Бацих јој батерије на крило и одступих два корака, а она их узе на длан, као жеравицу, и пружи у мом правцу, изговарајући бујицу речи. После неког времена, та бујица спласну пред мојом упорношћу, док поглед све више поче да се задржава на шареним “тошиба“ батеријама.

– Ал` требају три, – рече најзад старица скрушено, али тако природно, да ми читав овај призор ни најмање није личио на глуму. Када сам јој донео и трећу батерију, и даље је гунђала о скупоћи, немаштини и мом малом детету за које треба да чувам паре.

Слична сцена поновила се и касније, на растанку. Баба Сиба је седела на столици испред врзине, када сам дошао да се поздравимо. Док је причала о најлепшим жељама, за мене, моју породицу, сву ову “децу“, како је звала војнике, и све Србе, наслутих да јој је жао што опет остаје сама. Пружих јој новчаницу од сто динара, говорећи о трошковима које је, ипак, имала док су јој два војника била у кући. Она одмахну тако енергично да сам одмах закључио како овога пута нема погађања. Јер, једно је материјални поклон, а друго новац, па још у тој, за њу огромној количини. За 100 динара могло се купити свега пет кутија скупих страних цигарета, које сам тада још увек пушио, али она толико новца можда није видела ни за целу годину.

Очекујући њену енергичну реакцију, намерно сам из куће изашао без ствари. У повратку по војничку спрему, оставих стодинарку на сто у њеној собици, још једном јој пожелех добро здравље и кренух низ земљани пут, осећајући, на потиљку, њен тужан, увели поглед.

Док сам се, размишљајући о сеоској идили, спремао да се друге ноћи најзад наспавам, изненадни плотуни вратише ме у сурову стварност. Дејство противавионске одбране дотада сам гледао само у граду. Ово је нешто сасвим друго: батерије топова и тешких митраљеза налазиле су се у непосредној близини, не само на брдима, већ и у потоцима. Ове друге квариле су нам ужитак у посматрању величанственог ватромета, који су правили светлећи меци. Били смо изнад њих, а стално су кружили, пратећи мету. Само смо чекали да нишанџија секунд дуже задржи прст на орозу, па да један рафал и нас дохвати. Понекад би меци звиждали дословце изнад грана ораха.

Баба Сиба је понајмање бринула о овоме.

– Их, Бог ве поживео, терајте душмане, – говорила је усхићено, извирујући да што боље види ватромет.

Утом би, задихана и исколачених очију, дотрчала њена другарица.

– Куку, црна, побиће нас, – понављала је.

Баба Сиба је час прекоревала због страха, час зато што јој је ометала доживљај.

– Види тамо, види тамо, – показивала би у правцу откуда су ватрене змије највише летеле према небу.

Противавионска одбрана наше јединице није имала далекометне ракетне системе. Ти системи, организовани у посебне ПВО дивизионе, независно су кружили територијом државе. Противавионску одбрану пешадије чинили су пре свега двоцевни и троцевни топови, тзв. “праге“ и “троцевци“, као и једноцевни “бофорси“, најмоћнији од свих. “Бофорс“, барем колико је мени познато, може да добаци до шест километара у вис. То је довољно да се спречи дејство непријатељске авијације по тзв. тачкастим циљевима, то јест по нама. Зато је НАТО авијација гађала фабрике, мостове и друге крупне а статичне мете, које се без проблема могу погодити са велике висине. Нас, срећом, нису гађали, а ни наша ПВО није гађала њих, него извиђачке беспилотне летилице и крстареће ракете типа “томахавк“. Изненадио сам се видевши како ове ракете лете ниско и споро. Имао сам утисак да се могу погодити и најобичнијом аутоматском пушком. Али, требало их је погодити у осетљиво место. Дешавало се да се метак одбије од ракете – тада би се видела варница а ракета би наставила да лети.

 

РОВ ЗА СТОЈЕЋИ СТАВ

 

За време мог боравка у јединици, наша ПВО је оборила два “томахавка“. Ни ти “томахавци“ нису били нама намењени. Једноставно, јединице су имале обавезу да гађају све што им је у домету. Зато верујем да је тачно званично саопштење, да је током рата укупно оборено негде око 230 ових ракета. Јер, сваки “томахавк“ је, до свог одредишта, имао да издржи исвише много плотуна.

Резултати ПВО били би још и бољи, да су могли да се користе радари и други технички системи за откривање и нишањење. Један резервиста-радариста рекао ми је да је само једном укључио радар, на три секунде. Екран је био препун тачкица. Ако би радар, или нишан са инфрацрвеним зрацима, били укључени колико треба, аутоматски би привукли непријатељске ракете…

Наш алтернативни систем осматрања и навођења можда није био толико ефикасан, али је сигурно био безбедан и од сателита и од “авакса“. Наиме, на сваком доминирајућем вису разапели смо шатор, маскиран испод дрвета или на други начин, у коме би се досађивала по два војника. Једног поподнева, да бих убио време, отишао сам до најближе такве осматрачнице. Цела Шумадија видела се као на длану, и без двогледа.

Ове старе, добре осматрачнице пратио је и одговарајући систем везе. Није било говора о томе да се укључи неки модеран радио уређај – ако не би “добио“ ракету, он би свакако био “прочитан“ од стране супериорније непријатељеве технике. Зато је читава земља била ишпартана кабловима за старе пољске телефоне, који су можда, својевремено, послужили и војводи Мишићу. Преко пољских телефона могло се причати до миле воље, и без шифара.

Ова корисна сазнања морао сам да платим једним месним нареском из своје резерве. Она два војника се толико раскукаше због глади, да сам морао да сиђем и донесем им нарезак. Њихове другове је мрзело да се пентрају горе и доносе им ручак. А ако би они сишли до кухиње, уз порцију би им следовало и неколико дана затвора, због напуштања положаја. Ако би се на своје другове пожалили телефоном, ови би запали у невољу, али би њих двојица постали цинкароши. Тако, остало им је да трпе гладни и чекају жртву. Обећали су да ће ми вратити конзерву, али од тога, наравно, није било ништа.

Већ трећег дана имао сам утисак као да сам одувек овде. Сетио сам се размишљања Вука Исаковича: када пређеш из једног места у друго, чини ти се као да у оном претходном никада ниси ни био. И заиста, нова свакодневица испуни време, мисли се заокупе потпуно другим људима и догађајима.

У зору тог трећег дана орно сам кренуо на испуњење првог важног задатка – копања рова за стојећи став. Водник ме је одвео до једне косе, на којој су већ сви извиђачи имали своје ровове, сажаљиво одмеравајући мојих скоро два метра висине. Показао ми је књигу са шемом рова, која ми је давно нестала из сећања. На дну рова оставе се два степеника: на једном војник стоји приликом ватреног дејства, а на другом седи, у заклону, било од кише, било од гелера. Изнад тог другог степеника, у врху рова, наређају се дрвене облице, које се потом прекрију земљом, тако да је овај ров у неку руку и земуница.

За копање сам одабрао ивицу шуме, тачно испод најдуже гране великог храста. Најпре сам мислио само на добру страну овог одабира, коју је пружала дебела хладовина, али сам се брзо подсетио да је управо испод дрвећа земља најтврђа, пошто најмање кисне. Затим сам се сетио и дебелог корења, које једва покидах, а у трећем реду наиђох и на камење. Како сам спорије одмицао, тако су ми дланови више бридели а леђа јаче “севала“. Најзад, реших да искористим погодности свог тренутног положаја. Био сам, наиме, сасвим сам и на склонитом месту, далеко од очију официра. Прострх кошуљу, коју сам одмах скинуо због врућине, и опружих се у хладовини. Срећом, сеоска продавница била је успут док сам долазио овамо. Напунио сам дубоке војничке џепове слатикишима и соком, и сада сам то полако густирао. Онда ми се приспава. (Устајање у пола шест учинило је своје: ко рано рани, дању му се спава.) Али, земљана постеља отврдну, а около су ројили којекакви инсекти. Зато осмотрих околину и кроз шуму кренух право ка баба Сибиној кућици. Био сам у најслађем сну, кад кроз врата собице промоли главу лично водник.

– У, бре, ал` си навалио, – рекох му трљајући очи.

– Па ниси ископао ров, – узврати он.

– Како нисам? – правим се луд.

– Немој да се зезаш, оно ти није ни до појаса. За сат времена потпуковник креће у обилазак ровова, па ако ти да остав, ископаћеш и тај и још један, за казну.

И тако, опет се дохватих алата и наставих да копам. Сада је већ боље ишло, што због одмора, што због водниковог упозорења. На крају сам наломио гомилу грања и њиме прекрио грудобран, тако да је ров био добро замаскиран – личио је на жбун. Међутим, већ истог поподнева козе и овце су обрстеле то грање, па се сутрадан издалека видела свеже ископана земља. Издалека – али не и из авиона, “авакса“, сателита и осталих чуда технике, уз помоћ којих нас је непријатељ вребао са небеса. Од свега тога мој ров је скривало оно храстово дрво. Али, ровови поред мог свакако су се могли видети – јер и њих су демаскирале козе и овце – што ми се ни најмање није свидело.

 

ЗАМКА ЗА ПАДОБРАНЦА

Ипак, и мој ров је имао једну ману: као што мене нису видели “авакси“, тако ни ја не бих могао да видим њихове падобранце, изузев оних који би летели према потоку и околној низини, над којом је ова коса доминирала. Али, за утеху, оног који би се накачио на храст изнад мене, не би спасао никакав панцир.

Потпуковник Плавшић, командант батаљона, заиста је после сат-два дошао да обилази ровове. У тој удолини ископано је много ровова, а лично његов, командни, беше најдубљи и простран као соба, а изванредно замаскиран и потпуно покривен. “Богу хвала што и овде нисам мајсторисао“, помислих док сам једном приликом, радознало, силазио низ укопане степенице.

Седео сам на ивици свог рова, чекајући да потпуковник дође. Али, он ме није видео од оног грања, а ја, наравно, нисам желео да се јављам, јер ми водник није ни рекао да зовем потпуковника да погледа баш мој ров. Сем тога, био сам убеђен да би, у том случају, копање још потрајало: официр мора нешто да замери војнику. Уосталом, водник ми је касније, у пролазу, добацио:

– Могао си још мало да продубиш, – али то своје запажање ипак није даље пренео.

Тако сам ја мудро седео и чекао. Потпуковник је осмотрио десетак ровова најближих путу, а онда се вратио натраг.

У међувремену, “убијао“ сам време рачунајући колико овај ров заиста може да ме спасе. Узео сам у обзир опцију са касетним бомбама, верујући да чак ни луди Американци не би гађали пешадију оним великим ракетама, са 500-1.000 килограма експлозива. Уосталом, ту нема шта ни да се рачуна – тамо где падне та ракета, не помаже никакав ров. Али, тим ракетама није могуће гађати пешадијске ровове, просто због тога што их је само на том релативно малом простору било више хиљада. А једна ракета може да уништи само један ров, у најсрећнијем, тј, најнесрећнијем случају – два.

Напосле, и војна доктрина казује да се пешадија не гађа тим ракетама, већ касетним бомбама. Рачуница коју сам направио чекајући потпуковника, изгледа отприлике овако. Највећа касетна бомба садржи 400 мањих бомби, које падну на терен површине приближно 1.000х400 метара. То је 400.000 квадрата, што значи да једна бомба, у просеку, падне на 1.000 квадратних метара, тј. на десет ари. Отвор рова заузима пола квадрата, тако да је вероватноћа да бомба упадне унутра 1:2.000. Вероватноћа да војник страда је још мања, пошто известан број бомби има механизам за одложено активирање. Другим речима, таква бомба се једноставно избаци из рова.

После сам о овој комбинаторици причао са друговима. Упамтио сам примедбу Драгана Драгића:

– Ма какве ракете и касетне бомбе, није то ништа. Они могу да нас поубијају само аеросолним бомбама.

И заиста, тих бомби смо се највише плашили. Тамо где падну, оне исисају сав кисеоник на 20 минута, што нико не може да преживи. Спас од овог чуда је једноставан: војсци треба поделити бочице са кисеоником, које би, уместо филтера, могле да се прикаче на заштитне маске. Али, нисмо приметили да неко од официра размишља на ову тему.

Иначе, нова заштитна маска, коју сам сада први пут видео, неупоредиво је боља од оне коју сам дужио током одслужења војног рока. Лепо належе на лице и под њом се нормално дише. У оно доба, марш под заштитним маскама спадао је у ред највећих мучења за војску. Нагарављени, јер су филтери испуштали угљеник, стално смо их подизали да ухватимо дах, кријући се, притом, од ревносних десетара, који ниси навлачили маске, наводно да би могли боље да командују.

 

ПОТПУКОВНИК ПЛАВШИЋ

Потпуковник Плавшић је црномањаст човек средњих година. Кораци, и уопште покрети, су му спори, али то је она спорост као када се тигар прикрада плену. Овај утисак појачава његово чврсто и одлучно лице. Испрва, он није био командант 1. батаљона, већ један активни мајор, избеглица из Крајине, коме је већ свега било преко главе. Војска је обожавала овог мајора, јер је био “меке“ руке. Онда је Команда бригаде закључила да се са тако распојасаним резервистима тешко може добити нека битка, па је потпуковник Плавшић послат да заведе ред. Он је одмах поставио рампе и контролне пунктове на сваком кораку, а број стражарских места је вишеструко повећао. Само у непосредној близини Команде батаљона шетала су се четири стражара. Бележен је сваки пролазак возила, било цивилних било војних, и то и на улазу и на излазу из зоне одговорности батаљона.

Проблем алкохола, један од највећих у нашој војсци, потпуковник Плавшић решио је тако што је сеоским продавницама забранио да продају алкохолна пића. Онда су војници стали куповати вино и ракију од сељака, али тај извор је брзо пресушио. Упорнији су се и даље довијали за по неку флашу пића, али то више није било то. Притом, свако од њих је ризиковао да аутоматски буде упућен у затвор. У апсану се, по кратком поступку, ишло и за низ других преступа: одбијање наређења, псовање официра, самовољно напуштање јединице, и сл. Један војник је одробијао неколико дана само зато што је, уместо чизама, обуо патике.

Тако је крагујевачки градски затвор, смештен у приградском насељу Петровац, брзо попунио своје капацитете. Решење је нађено у привременом претварању зграде једне сеоске задруге у апсану за војску.

Од извиђача нико није робијао. Из Командног вода, на дводневни апс упућен је новинар Дејан. У списку за стражу вођен је као “Новинар1“, јер је дошао пре мене; ја сам ту био уписан као “Новинар2“. Он се, неопрезно, целог дана хвалио да увече иде кући. Тако су сви помислили да иде са дозволом. На несрећу, негде иза поноћи, потпуковник Плавшић је неким послом затражио баш њега. На то је курир једноставно рекао:

– Па он је отишао кући.

Ујутру, на смотри, Дејан је стајао поред нас. Ишао је само да се окупа, јер овде није било купања (потоци тада још беху хладни). После смотре марица га је одвезла у Петровац. Два дана касније, причао је како тамо војна полиција туче војску. (И једни и други били су резервисти.) Ово је изазвало грубу реакцију присутних. У бесу, један војник, кога смо по родном селу звали Комарићанац, се чак обрати мени, тражећи да о томе пишем, не бих ли заштитио војску.

– Какво писање – рекох му – боље немој да идеш тамо.

Овај догађај је на све оставио мучан утисак.

Када сам стражарио, на последњој рампи до Команде, пропустио сам марицу у којој је војна полиција једну групу војника враћала из притвора, а другу, пола сата касније, водила у притвор. Потпуковник Плавшић је држао говор само повратницима. Говорио би им, колико се сећам, овако:

– Ви сте најгори војници, зато сте и отишли у затвор. Сада треба да будете најбољи, јер само награда потире казну.

Седећи на тераси, причао им је, смирено и одмерено, још пуно тога. Избледели и необријани, војници су ћутке гледали у земљу. Псовали би тек са безбедне даљине.

Првих дана, и ја сам помишљао да неке вечери скокнем до куће. За бекство сам тада имао можда понајбоље услове. По савету комшије, мајстора Раце, који је родом из суседног села, ауто којим сам дошао нисам вратио кући, већ сам га оставио у дворишту једног сељака, мало даље од Команде. А у гепеку се налазила цивилка.

– Ко ће да врати ауто? – питао ме капетан Рашић, видевши да сам дошао сам.

– Ауто ћу да оставим код оних сељака тамо – показах неодређено – а сутра ће доћи мој комшија, њихов рођак, да га одвезе, – слагах не трепнувши.

– Јел` ти отишо ауто? – питао ми сутрадан увече капетан Јевтић.

– Ваљда јесте, немам појма, – рекох.

– Ааа… – одмери ме он.

Нисам разумео да ли верује или не верује. Углавном, више ме није питао.

При овој операцији, могао сам да останем без аута, али то и не би била нека штета. Била је то стара “застава 101“ од фирме, толико разлокана, да се једва кретала. После, када сам је одвезао до мајстора, записао сам чак 30 ставки за поправку. Док није дошао потпуковник Плавшић, многи из Извиђачког одељења су у близини држали своја кола. После се све променило. Мој ауто је остао у селу, али на бекство нисам ни помишљао.

Имао сам прилике да се сретнем са војницима из многих јединица. Раштркани по сеоским атарима, неки, изузев на стражи, уопште нису облачили униформе; други су устајали у пола осам, трећи би васцелог дана играли фудбал, четврти нон-стоп ишли кући… Познајем једног,

зову га “Дел Бој“, који за три месеца нити једне ноћи није преспавао у јединици: поподне или увече би одлазио кући, а ујутру је долазио на смотру. И као што смо ми чули за све те примере, тако је друга војска сазнала за наш случај.

– А где си ти? – питао би ме неки резервиста.

– Код Плавшића, – кажем.

– Ууу… – уследио би одговор, праћен пригодном гримасом.

Месецима после рата, кад би ме због нечег мрзело да се мрднем из фотеље, жена би ми понављала:

– Такве као што си ти треба код Плавшића!

Једном је нашу јединицу обишла инспекција, са неким генералом на челу. Генерал се није могао начудити: рекао је да је овде дисциплина већа него у редовној војсци.

Па ипак, никако не бих рекао да је војска мрзела потпуковника Плавшића. Тако сам најпре помислио, чувши како га псују, жалећи за старим временима, под оним мајором, али онда сам запазио да га сви одреда зову “Плавке“. То је онај српски обичај са псовањем уз тепање, посве другачијим од оног начина псовања који, примерице, баба Сиба практикује према комунистима.

Ако бих могао да бирам, ја бих се у ратном стању увек пре определио за оваквог официра. Само, то никоме нисам рекао, јер би, зацело, уследили најцрњи коментари. Овакво моје уверење учврстило се касније, у разговору са  комшијом Милетом, активним водником. Рекао ми је да је управо Плавшић био најбољи питомац у класи, због чега је награђен пиштољем.

 

ЗМИЈЕ И КРПЕЉИ

 

Са потпуковником Плавшићем срео сам се неколико пута. Прва два сусрета била су без речи, у сеоској продавници и у пољском ве-цеу. Трећи пут, обрати ми се док сам седео у хладовини, поред рампе, чекајући војног лекара који је сваког јутра санитетом обилазио јединице.

Разлог мог пријављивања на лекарски био је ујед крпеља. У Шумарицама, сваке године ме уједе барем по један крпељ, али због тога никада нисам ишао код лекара. Не бих ни сада, да баш тог јутра, на смотри, капетан Јевтић није прочитао Плавшићеву наредбу о заштити војске од уједа змија и инсеката. Од гамади су поименице поменути само крпељи, уз напомену да се војник кога уједу обавезно мора јавити лекару.

Са крпељом на рамену ја сам се већ био изборио. Видевши како безуспешно покушавам да изгребем парче које је остало, притекао ми је у помоћ заставник, командир кувара. Својим великим ноктом, однесе и парче коже и остатке крпеља.

– Ја их тако таманим, – рече, показујући неодређено по свом телу.

Како је испод заставникових ноктију било доста блата, затражих мало ракије да исперем раницу. Кувари су се најпре правили луди, а онда ипак изнесоше допола испијену флашу јаке шљивовице.

Сматрао сам да је овим тај случај решен, али, кад чух дневну заповест, схватих да је боље да седим у хладовини и чекам лекара, него да се некуда пентрам са Извиђачким одељењем. Тим пре, што бих после лекарског лако ухватио неку “кривину“.

И тако, док сам се излежавао испод храста, на стотинак метара од команде, наиђе потпуковник Плавшић.

– Зашто сте скинули опасач и опртаче? – рече ми. Са свим војницима је био на “ви“.

– Господине потпуковниче, ујео ме крпељ, – одговорих, стајући, за сваки случај, у став мирно, јер сам од првог дана знао да се, од свих официра, само са њим мора опходити строго по правилима службе.

– Какве то везе има? – настави он.

– Ујео ме овде, – одговорих показујући место на рамену где пролази опртач, мада ујед баш и није био ту.

– Аха… Јел` опасно?

– Не знам, још није дошао лекар.

– Добро, добро, – рече он већ у одласку.

Наредба о заштити од змија и исеката, изгледала је, отприлике, овако:

– Војници ни у слободно време не смеју да се крећу без одеће и обуће. Ако до змијског уједа ипак дође, расећи уједено место унакрст, исисати отров и војника што хитније транспортовати у Клиничко болнички центар у Крагујевцу.

Војска је, постројена у два реда, у ставу “на месту вољно“, под неким густим дрвећем, чекала да капетан Јевтић обави то што се мора, па да онда подели уобичајено дневно следовање цигарета (по 10 комада нишке “екстра дрине“). Уосталом, ни младој војсци читање дневне заповести баш не држи пажњу. Тако, неко је неког задиркивао, неко је пожуривао капетана, а неки су, иако у строју, већ припалили, кријући цигарету у шаци и извирујући да однекуда не бане потпуковник Плавшић.

Онда, капетан подиже главу са табака хартије и на трен ућута. Очекивали смо да ће опет неког прекорити. Али, он рече:

– Иначе, серума против змијског отрова нема ни у Крагујевцу, ни у Београду, нити било где у земљи. Зато – пазите се.

Наста мук, иза кога малопређашњи пригушени, весели жамор, би замењен гласним, тешким псовкама. Ово је већ било нешто сасвим озбиљно. Схватисмо да се овде лако може изгубити глава, ни из чега. Јер, змија је било свугде около. Свакога дана би неко видео, не само безопасног смука, већ и отровнице, шарку и поскока. Причало се чак да неки војник из пешадијских чета по васцели дан лови змије. Када их ухвати, најпре њима плаши другове, а онда за све изведе бесплатну представу: змијску главу стави у уста, одгризе је и испљуне.

Мере опреза није било лако спровести. Обука и мере заштите од непријатељске авијације захтевали су да највише времена проводимо по шумским густишима и јаругама, а сада сазнајемо да и отуда вреба смртни непријатељ. Змије свакако не могу да угризу кроз чизме и војничке чакшире, али, кад упече звезда, провести цели дан у зимским панталонама, и то је тешко изводљиво. Многима је чоја одрала кожу на бутинама, стварајући црвене печате и бубуљице. Зато смо, у свакој прилици, облачили тренерке и шортсеве, упркос запрећеној казни затвором због скидања униформе. Често смо постављали питање поделе маскирних униформи, или, макар, летњих панталона, какве смо носили у војсци. Рекли су нам да маскирних униформи има довољно, али да се добијају само уочи поласка на Косово.

Ипак, на телевизији се видело да и на Косову има војске у старим сиво маслинастим униформама. А касније сам чуо да је неколико магацина нових, маскирних униформи, уништила непријатељска авијација. У ствари, ми смо се злопатили у зимским униформама, по летњем времену, само због нечије глупости.

Војска ко војска, после дан-два заборави и на ову невољу и настави по старом.

 

БРИГАДНИ ВОЈНИ ЛЕКАР

Бригадни војни лекар био је један научни сарадник Института за биологију, или неке сличне установе, не сећам се тачно. Као стажиста-медицинар за време одслужења војног рока, сада је унапређен у чин резервног санитетског потпоручника. Бледог лица, онизак и слабашне грађе, али праћен неколицином болничара џиновског раста, сваког јутра је обилазио раштркане јединице. Путовали су великим војничким санитетом сиво маслинасте боје, ишараним, са свих страна, црвеним крстовима. Ово беше једино војно возило које се слободно кретало по терену. Рачунало се да непријатељ неће гађати санитет, јер је то супротно међународним ратним законима.

Али, један пријатељ из Крушевца, војни лекар у тамошњој бригади која је била на Косову, причао ми је да због овог веровања у непријатељево витештво умало није изгубио главу. На кућу у којој се сместила првих дана рата, војна болница крушевачке бригаде истакла је огромне заставе црвеног крста. Без тих застава, непријатељски пилоти вероватно не би ни уочили војну болницу. Овако, они су по заставама закључили да се ту налази војска, па су осули паљбу. Да зло буде веће, ни наше противавионске одбране није било у близини, из истог разлога. Само је Господ помогао: пилоту је задрхтала рука, па губици нису били колики су могли бити.

– Како је то могуће? – питао сам овог пријатеља, који је  тада још увек био у шоку.

– Они сматрају да Срби злоупотребљавају црвени крст, тј. да под фирмом болница кријемо команде и тешко наоружање, – рекао је.

Објашњење ми је звучало логично. Неко ко је навикнут на кршење правних и људских норми, по природи ствари очекује да се и други понашају као он.

И зато, бојао сам се да се наш санитет једног јутра неће појавити иза кривине. Санитетску посаду бих посматрао са мање сажаљења, да се неко сетио да префарба огромне црвене крстове, или макар онај на крову. Тако би возило било мање уочљиво.

Кад би ишао до Команде, ради подношења извештаја потпуковнику Плавшићу, санитетски потпоручник би на рамену обавезно носио своју аутоматску пушку. Док су други носили пушке лежерно, као што ловци носе двоцевке, њему се аутомат спуштао низ леђа тачно по   пропису. Видело се да му је то неко тек недавно показао.

– Јел` би умео да пукнеш из тога? – задиркивао сам га једног јутра, док је пролазио кроз рампу.

– Ваљда бих умео, – рече.

– Нисам мислио у вис, – наставих ја, јер сам се досађивао на стражарском месту.

Он се само насмеја.

– Хоћеш један метак, – додадох.

Тада су само стражари имали пуне пушке.

– За кога? – рече он значајно, на такав начин да је било јасно шта је хтео да каже.

– А, значи тако! Јел` ти не знаш да у рату нема опозиције? – одједном се ја намрштих и уозбиљих, па му се и унесох у лице.

Он прогута кнедлу и још више пребледе. Зацело је очекивао да га приведем под неком тешком оптужбом.

– Ма, шалим се, – рекох му, с лицем развученим у осмех, задовољан што ми је шала успела.

– Хајде, па овде сви мрзе црвендаће, – морао сам да поновим.

– Јесте, али има разних будала, – проговори он најзад.

Другом приликом, посматрао је како бацам бајонет у неко оборено стабло, поред рампе.

– И сваки пут пободеш, – чудио се.

– Није ствар само у побадању – рекох му – иди погледај мету.

Он зину од чуда, кад се примаче стаблу и виде пробушени новчић од једног динара. Био је из потпуно “другог филма“ – гледао ме је као што деца, на вашарима, гледају гутаче ватре. Додуше, није знао да ми је много требало да погодим динар, пошто сам то последњи пут радио пре 16 година, на извиђачкој обуци.

Санитетом су одвожени они који су баш били болесни, толико да су једва стајали на ногама. Знајући за строге критеријуме војних лекара, ретко ко се и пријављивао на преглед. Јер, војни лекари, насупрот приватних, који знају да виде болест и где је нема, да би поправили зараду, настоје да што више људи оставе у јединици. Тешко сам могао да замислим овог бледоликог потпоручника како иде около и говори: “Није ти ништа, није ти ништа…“ Али, нема сумње, он је то радио.

– Твоја дужност је суровија од моје – кажем му – лакше је бити извиђач него војни лекар.

– Нека, хвала, – одговори.

После рата, случајно га сретох у граду. У наручју је носио бебу, док сам ја држао за руку трогодишњег сина. Обрадовани, лепо се испричасмо, али видело се да један другоме изгледамо чудно.

Претпостављам да је најозбиљнији случај са којим се овај санитетски потпоручник срео био један наркоман, коме не бих да споменем име. Тај је, по војном позиву, нормално дошао у јединицу, и све је било у реду док га нису звали да задужи оружје.

– Мене то не занима. Занимају ме само дрога и музика,  – рекао је он мирно.

Био је ситан и бледуњав, баш као и санитетски потпоручник, а чини ми се да су и личили један на другог, као браћа. Носио је тамне наочаре и готово увек би држао руке у џеповима.

Када је изјавио то што је изјавио, официри су поступили строго по пропису. Прво га је прегледао бригадни лекар (а то тада није био овај потпоручник), онда војни лекар у Крагујевцу, па војни лекар у Београду. Наравно, увек је ишао са пратњом. У Београду су му узели крв и тако утврдили да је заиста наркоман. Онда је налаз послат лекарској комисији, а он је враћен у јединицу да чека решење. Није добио оружје и није имао никакво задужење – досађивао би се по васцели дан. Рекао бих да га нико није гледао испод ока, ваљда зато што никоме није сметао. Стално би понављао: “Мир, брате, мир“.

– Кажи то Клинтону и оним његовим манијацима, – одговорих му једном, а он само слегну раменима.

Тада сам га једини пут погледао попреко. Не, наравно, због њега, већ због асоцијације. Јер, када су били у његовим годинама, готово сви који су нас сада нападали, од америчког председника Била Клинтона до немачког министра Јошке Фишера, тако су дували неку дрогу и безазлено извикивали ову паролу хипи покрета. Зато помислих: можда ће и овај једног дана бити неки Клинтон?

После два месеца, стигло је решење лекарске комисије: због наркоманије, ослобађа се од војске, али само привремено, на три месеца. За месец дана поново је могао добити војни позив, али то се није десило, јер рат није трајао три месеца.

 

ПТИЧАРИ И ЛИСИЦЕ

 

Време је војнику највећи непријатељ. На одслужењу војног рока, свако зна колико му је још дана остало до “скидања“. Салдо се добро памти или брижљиво бележи на опасачима, ремницима, касетама, или где већ.

У рату, међутим, нико не зна када ће доћи тај дан. Очекивао сам да ће се, зато, о њему још више говорити – и погрешио сам. Војници су, разуме се, једва чекали да се врате кућама, али се о “скидању“ ипак није говорило као на одслужењу војног рока.

Време смо убијали на разне начине. Један војник је понео штап за пецање, док смо ми остали више волели роштиљ. Роштиљ је радио сваког дана, наравно у слободно време, дубоко у шуми. Јеловник баш и не беше разноврстан, јер је у сеоској продавници једино кобасица имало колико треба. Једном смо стигли да испечемо и прасе на ражњу. Радили бисмо то и чешће, али је војска  још првих недеља појела сву прасад у селу. Сада се већ пратио узраст новоокоћених прасића. За цену нисмо питали. Пара је још било довољно, а месо је у Србији ваљда најјефтиније на свету, нарочито када се зађе по селима.

За читање ми је више недостајало воље, но времана. Симболично, понео сам и најдебљу и најтању књигу која ми се нашла при руци – “Сеобе“ и “Марфијеве законе“ – али нисам их ни отворио. Читао сам само новине, па и то слабо. У залихи часописа у јединици доминирала је еротска литература. НИН који сам ја понео није издржао конкуренцију “Пан еротике“, које беше у изобиљу.

– Шта има за читање? – питао би неко по повратку са страже.

– Само НИН, – обично је гласио одговор, пошто су сви примерци “Пан еротике“ били заузети.

У извиђачкој колиби имали смо портабл телевизор, али је мало шта хватао, нарочито како је рат одмицао. НАТО је рушио репетитор по репетитор, а онда се окомио и на струју. Тако испаде да је транзистор најпоузданија занимација. Домаће радио станице најпре су се добро чуле, али све више је узимала маха “Слободна Европа“. Биле су то емисије непријатељске пропаганде на српском језику, често са необичним акцентима. Сви смо их слушали, али нико им није веровао. Нисмо, додуше, веровали ни домаћим радио станицама. Псовке би пратиле спикере и једних и других, али и ту сам уочио ону нијансу: другачије се псују туђи, а другачије наши.

Професионално, занимало ме је како ће се понети домаћи новинари и медији са платних спискова земаља агресора.  У принципу, добро су се показали, чак су се једном и побунили против оних што их хлебом хране. Не знам да ли нису смели или нису хтели да прате линију којом су ишли док нису пале прве бомбе? Мислим да ипак није само страх у питању: бомба пред кућом у трену појасни многе ствари.

Највећу радост међу војницима изазивали су рафали и плотуни противваздушне одбране. Звучали су лепше од ма које мелодије, да не помињем празник за очи. Највише их беше пред спавање, као да су поручени за успаванку.

Сваки војник је знао да им наша противваздушна одбрана мање-више не може ништа. Али то није мењало ствар. Ову нашу српску филозофију једном је, сред рафала, објаснио Звечка:

– Видиш шта ти је Србин! Знам да не могу да те дохватим, ал` ћу да те гађам “прагом“, из ината!

Као и свима, и војницима време најпре прође у разговору. О овоме што нас је снашло нисмо много причали. Једноставно, причао је ко је имао занимљиву тему. А подразумевало се да морамо бити ту. Због нас, никако због оних на власти. Ово друго и практично беше неизводљиво, јер власт нико од нас није волео. Или је неко можда волео, али то није смео да каже пред огромном већином. Чак су и међу официрима преовладавали припадници опозиционих партија. Већ сам поменуо капетана Рашића, који је испред СПО-а био председник општине Рача. Поручник Драгутин Радосављевић Гута, официр за безбедност, један је од руководилаца Демократске странке у Крагујевцу. За потпуковника Плавшића није се могло погодити да ли нагиње некој странци, био је исувише професионалан. Наравно, ни Рашићу и Радосављевићу није се дала приметити политичка обојеност, за њих се знало од пре рата. Као и код њих двојице, тако и код нас обичних војника, нека виша сила је раздвојила рат и политику.

Непријатељ је свакако рачунао да ће се десити супротно. Вероватно је размишљао на следећи начин:

Огромна већина младих људи у Србији учествовала је на демонстрацијама, понекад крвавим, и митинзима против власти. Зато, када власт позове на мобилизацију, она ће заправо позвати те демонстранте, своје најжешће политичке противнике. Како су они у поприличном броју избегли рат против омражене Хрватске, то ће позив на рат против западних држава, које међу младим Србима уживају висок рејтинг, довести до расула војске. А то све ће се десити утолико пре, јер постоји стравична разлика у односу снага: 19 најразвијенијих земаља против једне, мале и исцрпљене.

До оваквог закључка није дошао један човек. Код њих то раде тимови стручњака разних профила, потпомогнути роботима, сателитима и компјутерима. Па ипак, они нису могли замислити слику из извиђачке колибице: војници, сви на броју, причају вицеве, излежавају се, прелиставају “Пан еротику“ – и чекају.

Чекају своју судбину, као и њихови стари, вековима уназад.

Један војник рече да смо ми Срби као птичари. Јер птичар, чим одвргне, јури фазане и јаребице, и не треба му нека посебна дресура. Тако је нама у крви да узмемо пушку и бранимо земљу. Снага непријатеља не мења ствар. Слабији нас никада и нису нападали. Само најјачи.   Па ипак смо побеђивали – после четири године, или после 500 година. Зато су војници и сада веровали да бисмо победили.

И ја сам веровао у победу. Само, веровао сам и да би победа била скупо плаћена – као и увек до сада. Зато бих више волео да ми Срби, уместо као птичари, будемо као лисице. Обреновићима је то полазило за руком. Дај Боже да земља Србија опет роди такве.

 

 

(АВГУСТ 1999 – ФЕБРУАР 2000)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *