[Зоран Недељковић]

На овом форуму, под једном другом темом помињу се Драгутин Ранковић и Демократска странка. Да не бих улазио у комуникацију са форумашом, следеће постављам овде.
ДРАГУТИН Ј. РАНКОВИЋ
Рођен је 28.фебр.{13.марта}1882.год. у Београду, од оца Јевте, опанчара из подавалског села Бели Поток, који се често селио по Србији у потрази за бољим послом.
Драгутин се, 1903.год. запослио у Лозници, као чиновник Министарства финансија. Убрзо прелази у Београд, где завршава Правни факултет и ради у истом министарству. Учесник Ослободилачких ратова 1912-1918. Од 1920.год. до фебр. 1927.год. радио је у Окружној самоуправи врањској. Члан је Демократске странке, вероватно од њеног оснивања, а сигурно од 1922.год, када је са још двојицом демократ. посланика из окол. Врања одлази у Немачку, као члан делегације за преузимање имовине добијене по основу ратне репарације.
Објављивао је чланке у доста новина и часописа, између осталих у -Политици-, -Демократији-, -Правди-...Током боравка у Врању био је уредник -Врањског гласника-, а извесно време и колумниста у -Занатлији-.
Адвокат и члан најв. органа Демократске странке. Априлски рат 1941.год. дочекао као пензионер.
Од ИО своје странке делегиран у разна полит. тела Равногорског покрета. Није излазио на терен, али је редовно достављао материјал за ЦНК и ВК, преко политичких курира.
Драгутин Ранковић умро је 4.јуна 1956.год.
Био је ожењен Даром, са којом је имао кћер Зору, удату за Рудолфа Бајера, Немца родом из Рајхенберга у Судетској области у Чехословачкој, који је имеђу два рата дошао у Београд, где је радио као инжењер.
Драгутин је водио белешке, писане у облику дневника, од 5.септ.1941. до 31.авг.1944.год. и њих је оставио Народној библиотеци Србије у Берограду{под сигнатуром Р 1115}, са жељом да се не користе нити публикују до 1960.год.
Неке цртице из Драгутинових забелешки :
- велики противник генер. Милана Недића и његове владе, коју назива квинслишком.
-доследан борац за демократију, одан Љуб. Давидовићу и Демократској странци, а залажући се за уставну и парламентарну монархију.
-заговорник, данас би се рекло, велике Србије, па тек ако није могуће, Југославије са редефинисаним унутрашњим и спољним границама, због злодела Хрвата, Бугара,..
-антикомуниста, са екстремно негативним ставом о партизанима.
-покрет Драже Михаиловића представљао је једини легитимни и легални носиоц покрета отпора.
-стратегија и циљеви ЈВуО потпуно сагласни са ситуацијом у земљи и у Европи.
-Јосипа Броза помиње први пут тек у окт.1943.год. и од тада је он предмет Ранковићеве непрестане опсервације.
-1944.год. следи осуда владе у Лондону, због промене политике, као и краља Петра, због његовог позива о стављању четн. јединица под команду НОП-а.

[Зоран Недељковић]

На овом форуму, под једном другом темом помињу се Драгутин Ранковић и Демократска странка. Да не бих улазио у комуникацију са форумашом, следеће постављам овде.
ДРАГУТИН Ј. РАНКОВИЋ
Рођен је 28.фебр.{13.марта}1882.год. у Београду, од оца Јевте, опанчара из подавалског села Бели Поток, који се често селио по Србији у потрази за бољим послом.
Драгутин се, 1903.год. запослио у Лозници, као чиновник Министарства финансија. Убрзо прелази у Београд, где завршава Правни факултет и ради у истом министарству. Учесник Ослободилачких ратова 1912-1918. Од 1920.год. до фебр. 1927.год. радио је у Окружној самоуправи врањској. Члан је Демократске странке, вероватно од њеног оснивања, а сигурно од 1922.год, када је са још двојицом демократ. посланика из окол. Врања одлази у Немачку, као члан делегације за преузимање имовине добијене по основу ратне репарације.
Објављивао је чланке у доста новина и часописа, између осталих у -Политици-, -Демократији-, -Правди-...Током боравка у Врању био је уредник -Врањског гласника-, а извесно време и колумниста у -Занатлији-.
Адвокат и члан најв. органа Демократске странке. Априлски рат 1941.год. дочекао као пензионер.
Од ИО своје странке делегиран у разна полит. тела Равногорског покрета. Није излазио на терен, али је редовно достављао материјал за ЦНК и ВК, преко политичких курира.
Драгутин Ранковић умро је 4.јуна 1956.год.
Био је ожењен Даром, са којом је имао кћер Зору, удату за Рудолфа Бајера, Немца родом из Рајхенберга у Судетској области у Чехословачкој, који је имеђу два рата дошао у Београд, где је радио као инжењер.
Драгутин је водио белешке, писане у облику дневника, од 5.септ.1941. до 31.авг.1944.год. и њих је оставио Народној библиотеци Србије у Берограду{под сигнатуром Р 1115}, са жељом да се не користе нити публикују до 1960.год.
Неке цртице из Драгутинових забелешки :
- велики противник генер. Милана Недића и његове владе, коју назива квинслишком.
-доследан борац за демократију, одан Љуб. Давидовићу и Демократској странци, а залажући се за уставну и парламентарну монархију.
-заговорник, данас би се рекло, велике Србије, па тек ако није могуће, Југославије са редефинисаним унутрашњим и спољним границама, због злодела Хрвата, Бугара,..
-антикомуниста, са екстремно негативним ставом о партизанима.
-покрет Драже Михаиловића представљао је једини легитимни и легални носиоц покрета отпора.
-стратегија и циљеви ЈВуО потпуно сагласни са ситуацијом у земљи и у Европи.
-Јосипа Броза помиње први пут тек у окт.1943.год. и од тада је он предмет Ранковићеве непрестане опсервације.
-1944.год. следи осуда владе у Лондону, због промене политике, као и краља Петра, због његовог позива о стављању четн. јединица под команду НОП-а.

Допуна за Драгутина Ранковића-
Адвокатуром се бавио у Пожаревцу.
Народни посланик 1925-1927.
На изборима 1938.год. у срезу Пожаревачком, на листи др. Малчека имао је 1 192 гласова, скоро 8 пута мање од кандидата са листе др. Стојадиновића.
Изабран за касационог судију 1938.год.

[Vlad Alekš]

Захваљујем на тексту.

[Vlad Alekš]

Ja sam pre par godina na međumreži pronašao sledeći tekst:

PORTRETI ZAVICAJNIH PISACA

DRAGUTIN RANKOVIC

Dragutin Draga Rankovic (Rakinac/Simicevo, 7. novembar 1879 - Požarevac, 22. mart 1960) osnovnu školu završio je u Rakincu, a gimnaziju u Požarevcu. Prve pesme, ispevane pod vidnim uticajem poetike romantizma, citao je na sastancima dacke družine "Razvitak". Kao gimnazijalac napisao je spev “Kap u bezdan”, koji je štampan u štampariji Petra Jockovica i druga (1896).

Zbog ucešca u studentskim demonstracijama "protiv senata" (1902), kao voda demonstranata i glavni govornik, iskljucen je s beogradskog univerziteta. O ovim dogadajima pisao je u memoarskom spisu “U spomen na pok. Ješu Simica”. Studije prava nastavio je u Ženevi. Diplomirao je (doktorirao) kao jedan od najboljih studenata na ženevskom univerzitetu. U Švajcarskoj je, prema secanjima advokata Nikole Jovanovica, stekao dobro poznavanje gradanskog i trgovackog prava.Srpski intelektualci i studenti izabrali su ga da zajedno s pesnikom Jovanom Ducicem pozdravi prestolonaslednika Petra Mrkonjica Karadordevica, koji je živeo u izbeglištvu u Ženevi. Kako je Ducic odbio da se obrati prestolonasledniku, pozdravni govor buducem srpskom kralju održao je Rankovic.

Posle pada dinastije Obrenovic (1903) Dragutin Rankovic vraca se u Požarevac i pristupa Samostalnoj radikalnoj stranci. Radio je u Okružnom sudu i u Okružnom odboru u Požarevcu. Od 1907. godine saradivao je u casopisu "Arhiv za pravne i društvene nauke". Uredivao je u Požarevcu listove "Mali odjek" (1908) i "Okružne novine" (1911). Objavljivao je clanke i u "Gradaninu". U ratovima od 1912. do 1918. godine ucestvovao je kao oficir, ranjen je u Kumanovskoj bici. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju. Borio se i puškom i perom. U Solunu je 1917. i 1918. godine napisao više clanaka koji su objavljeni na francuskom jeziku u pariskim i solunskim listovima. Proboj Solunskog fronta završio je u cinu potpukovnika. NJegov ratni dnevnik, koji je pisao na Krfu i u Solunu od 1916. do 1918. godine, ostao je u rukopisnoj zaostavštini.

Po završetku Prvog svetskog rata bio je nacelnik Ministarstva pravde u Beogradu. Od 1921. godine ponovo živi u Požarevcu, gde otvara advokatsku kancelariju, pokrece list "Demokrata" i postaje "nezvanicni šef" Demokratske stranke. Saradivao je u listovima "Pravda", "Dnevni list", "Narod", "Politika"... List "Demokrata", ciji je Rankovic bio vlasnik, izlazio je u Požarevcu od 1920. do 1923. godine. Uvodnike i komentare pisao je Rankovic, koji je imao odlucujucu rec i u uredivanju lista. Pod utiskom stradanja u minulim ratovima, u jedom od uvodnika, negodovao je protiv novih podela i raslojavanja: "Dosta je bilo raznih i svakojakih borbi, i dosta teških i opasnih trzavica. Vreme je, krajnje vreme, da se ovaj narod preda u miru svojim poslovima." Pored stranackih priloga, izveštaja i vesti, u listu su objavljivani i clanci iz kulture i prosvete.

Zbog Rankovicevog clanka “Za i protiv coveka” zabranjen je 1940. godine list "Napred". Napisao je i clanak “Požarevac - veliko selo”, koji je objavljen tek 1960. godine u casopisu "Branicevo", i u kome se raspravlja o ulozi "Miloševe prestonice" u prošlosti i o potrebi da se Požarevac savremeno urbanizuje i razvije kao moderni grad. Dragutin Rankovic nije napisao zapažena pesnicka dela, ali je kao urednik listova i kao autor dokumentarne proze, cija ce se prava vrednost tek kriticki sagledati, dao znacajan doprinos kulturi požarevackog kraja.

Veliša Joksimovic

http://recnaroda.co.rs/arhiva/arc/maj07/8/1.htm

Ne poklapaju se datumi i mesta kako rođenja, tako i smrti. Meni je razumnije da je pokojni Dragutin preminuo 1960. Naime, logično je da njegova želja u vezi sa objavljivanjem i korišćenjem njegovih spisa nije bila fiksirana za 1960. godinu, već za godinu u kojoj je preminuo. A što se tiče mesta rođenja, selo Simićevo (nekada Rakinac) blizu je Požarevca, pa je verovatnije da je tu rođen nego u Beogradu.
Pobednici pišu, ali i brišu istoriju.

---

Ili ovo:

Аница се удала за Драгутина Ранковића, доктора правних и економских наука, познатог пожаревачког адвоката, о којем је Народна библиотека у Пожаревцу недавно објавила књигу. Његов син Миша Ранковић основаће чувени завод Торлак у Београду.

http://svetinjebraniceva.rs/index.php?op...&Itemid=59

Ovo se takođe ne slaže, a polazim od pretpostavke da jeste u pitanju isti čovek. Verovatno su se komunci baš potrudili da zamaskiraju biografiju jednog pripadnika DM organizacije.

---

Evo kako hrvati komentarišu Rankovićevu knjigu:

Свакодневни живот под окупацијом 1941-1944.: искуство једног
Београђанина, прир. Наташа Милићевић, Душан Никодијевић,
Институт за новију историју Србије, Београд, 2011., 894 str.

Knjiga je dnevnik Dragutina J. Rankovića u kojem je svakodnevno bilježio život u Beogradu
tijekom Drugoga svjetskog rata. Za tisak je priređena u originalu, bez značajnijih
intervencija izdavača. Priređivači su knjizi dodali “Predgovor” (str. 7. – 14.) te značajan
prilog “Svakodnevni život u okupiranom gradu 1941.-1944.” (str. 15. – 64.). Historiografi ja
je tijekom komunizma svjesno mitologizirala ratne uloge, pa su u toj podjeli mirni, pasivni
građani koji su rat proveli “kod kuće” postali kukavice i negativci. Za njih nije bilo mjesta u
povijesnom pamćenju, oni nisu bili predmet značajnijih istraživanja i analiza. Na srpskom
primjeru to je značilo izuzeti većinu stanovništva, jer se većina aktivno nije opredjeljivala ni
za jednu stranu. Građani su nekad bili ravnodušni, nekad skloni suradnji, no većina je cijelo
vrijeme gledala kako preživjeti. Malotko je bio spreman boriti se, izgubiti život; ljudi su tiho
psovali, ali njemačka se vlast nije dovodila u pitanje. Bilo je situacija, zbog nedostatka drva,
kad pekari po dva tjedna nisu pekli kruh. Posljedično, glavni su problemi Beograda bili što
jesti i kako se ugrijati. Krajem 1943. umirovljeni je činovnik trebao dati 26 mirovina za –
jedan novi kaput. Bilo je teško pušačima, još teže ženama. Koliko je mogao, grad je nastavio
živjeti normalno, tako da je nekog intelektualnog i duhovnog života ipak bilo.
Dnevnik pod naslovom “Iskustvo jednog Beograđanina. Beleške Dragutina J. Rankovića”
(str. 65. – 876.) zauzima gotovo cijelu knjigu. Ranković je bio tipičan predstavnik Srbije,
beogradske čaršije, o kojoj se u našoj historiografi ji ponajmanje zna, građanski intelektualac,
s pozicije onih što su čekali Kralja, podržavali Jugoslovensku vojsku u otadžbini i do
posljednjega se dana grozili i Tita, partizana i komunizma. Stari je pisar, zna kako pisati jezgrovito,
stilski lijepo, zanimljivo, da prenese običan život i zabilježi ono što novine ne smiju
ili ne žele. Bio je blizak prijatelj i suradnik Ljube Davidovića, dugogodišnjega predsjednika
Demokratske stranke. Dnevnik je vodio nepune tri godine, od rujna 1941. do kolovoza
1944. godine. Veoma je pedantan, ne propušta spomenuti kakvo je vrijeme, čega ima na
tržnicama, kako se narod snalazi i navikava. Nedostaje masti, brašna, ulja, šećera se dobije
veoma malo, a cigareta slabo ili nikako, poput lijeka, jedna na dva sata, meso iznimno rijetko.
Grah i krumpir drugi su red potreba. Direkcija za snabdevanje stanovništva grada Beograda,
tzv. DIRIS, osnovana u kolovozu 1941., trebala je građanima osigurati osnovno, no
to je išlo teško i jedva. Prehrana grada je slaba, a DIRIS-ova službeno određena maksimalna
cijena, kako svjedoče brojni izneseni primjeri, i do deset puta manja od stvarne. Ne osuđuje
sitni šverc i crnu burzu – bez njih bi Beograd još više gladovao. Najteže je s ogrjevom,
narod se muči, grije kuhinju, i to slabo i samo par sati dnevno. Seljaci ne očekuju novac,
kojemu vrijednost svakodnevno pada, nego odjeću, stare bluze i nove šešire, pokoju posudu ili svijeće, ali u prvom redu ulje i obuću. Razvija se prvobitna razmjena kao najsigurnija
investicija u vrijeme rata. Do ljeta 1944., dokad je vodio Dnevnik, svoju je privatnu imovinu
u najvećoj mjeri dao za hranu. Vrijednost su i dalje zadržavali stari zlatnici i srebrni novčići,
ali od njih se nitko nije odvajao bez prijeke potrebe. U gradu je kronično nedostajalo lima,
stakla, čavala, lijekova, kvasca, čarapa, konca. Nije jednom zakukao da Nijemci dobiju veće
količine, fi nije brašno, dvostruka sljedovanja. U ratu dobro prolaze i majstori i fi zički radnici,
koji odjednom žive osjetno bolje od njega, starog umirovljenog činovnika. Smeće se
odvozi veoma rijetko, grad smrdi, prljav je, svatko drži bar pokoju kokoš jer je jaje luksuz.
Zimi je blato, posvuda voda, snijeg nitko ne posipa pepelom, a ljeti se guše u prašini, uz
milijarde muha. Preživljavanje je smisao svega. Cipele su luksuz, zbog njih se zimi rijetko
izlazi jer moraju potrajati. Mnogi su ljeti bosi, osobito žene. Malo tko ima dvoje. Krade se
nešto više nego inače, a i zalazi u crkve. Bilježi razna praznovjerja, spominje proročanstva,
vidovnjake. Štedi struju, pazi na svijeću, sve mu mora trajati duže i troši osjetno manje
količine nego prije rata. Konstatira da se do siječnja 1942. Beograd uvelike obnovio. Pije se
ječmena kava, sapun je loš, pun pijeska, seljaci su švercali koliko se moglo, spominje više
domišljatih primjera kako, jer se u provinciju zarana nije smjelo bez objave i propusnice.
Žene su uskoro i duhan podizale nakon muškaraca, pa im je jedva koji put dostajalo, češće
su i u redovima zbog bojazni od odvođenja muškaraca na rad, obavljaju tad, ne baš tipične,
ženske poslove po gradu. U ožujku 1942. za svoju mirovinu, osim najma stana, mogao je
kupiti 4,5 kilograma masti ili 25 kilograma brašna. U lipnju 1943. od cijele mirovine mogao
je kupiti samo 1,5 kilogram masti. Mnogošto zamjera svojim sugrađanima: posjećivanje
kina, kazališta, šminkanje, trošenje u besparici, pohađanje konjičkih i nogometnih događaja,
kavana gdje se pjeva, pleše, svira. I djeci zamjera što im je već nakon pete godine glavna
stvar na svijetu – nogomet. Mladež ne vrijedi ništa u 90% slučajeva, nema srpskoga duha,
nema patriotizma, lakoumna je i sve joj je svejedno. Zgrožen je i velikim brojem građana
koji špijuniraju i sami se od sebe nude za službu Nijemcima. U Poljskoj, prenosi, nitko nije
htio služiti okupatoru, a Beograđani se nude u stotinama.
Neobičan je njegov način rješavanja unutarjugoslavenskih razmirica. Srbima daje moralno,
posve neupitno pravo da uzmu Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Dalmaciju do Šibenika,
njima svakako pripada Južna Srbija (Makedonija) i Crna Gora. Iznio je taj stav na
desetinama stranica i mnogo puta. Takvo je razmišljanje čudno jer autor samog sebe drži
demokratom, zaziva slobodne izbore, slobodu tiska i okupljanja, zgrožen je propitkivanjem
arijevskoga podrijetla svoje kćeri, a sam planira protjerati sve manjine, da se “isčisti sve
što nije Srbin” (str. 429.). Planira granicu sa Slovenijom tako što zamišlja koridor preko
Hrvatske i Mađarske koji bi vezao Veliku Srbiju i Sloveniju, ako Hrvati ne budu htjeli ostati.
Zastrašujuća slika u kojoj brojni leševi plutaju beogradskim rijekama bila je svakodnevica
ljeta 1942. godine. Vlasti su brzo odredile da čamci plove i skupljaju tijela. Ljudi
su masovno dolazili na obalu gledati, kleli, užasavali se. Bilježi mržnju i želju za osvetom,
Hrvatima i Mađarima. Nema ni pomisli da bi netko mogao biti srpska žrtva. Već u siječnju
1943. prvi Nijemci odlaze za Njemačku, uglavnom noću, oklijevaju, ne ide im se, ali on već
likuje. Nije baš da je do kraja nesklon talijanskim vojnicima. Raduje se kapitulaciji Italije i
pozdravlja povratak Istre – Sloveniji! Posebno je teška zima 1943./1944., toliko da su vlasti
ozbiljno razmišljale o sječi gradskih parkova i njegovanih perivoja. Procjenjuje da ima dana
kad je po 4000 ljudi stajalo u redu za – krumpir. Kako vrijeme odmiče, Nijemci sve učestalije
odvode muškarce, poslije i žene, na rad u Njemačku. Liječenje je preskupo, ljekarne su
praktički prazne i sa sasvim običnim medikamentima. Zube peru sodom bikarbonom. Nijemci
osiguravaju grad koliko mogu, boje zgrade, uklanjaju svoje zastave, spuštaju umjetnu maglu nad Dunav, obvezuju ljude na pripravnost s vodom na tavanima. Saveznička bombardiranja
Beograda i drugih gradova 1944. veoma su se nemilo dojmila autora. Građani
su u strahu, dane provode izvan grada, svi se sklanjaju kud znaju i mogu. Tijekom 1943. i
1944. Beograd je pun njemačkih ranjenika, a broj vojnika osjetno se smanjuje. Neukusno
likuje nad bombardiranjem Sofi je, boji se samo da ne poštede Mađarsku! Zbog nedostatka
ugljena svuda su redukcije struje, a teško je osigurati i tramvajski promet. Ljeti 1944. opskrba
pitkom vodom postaje gorući problem.
Posljednji mjeseci Dnevnika ispunjeni su stalnim zahtjevima za uspostavu velike i čiste
Srbije i bojaznima od izbijanja građanskoga rata. Svu krivnju svaljuje na Ruse, bez Rusa ne
bi bilo tog “bandita” Tita. Mrzi i partizane i ljotićevce, ali partizani su ipak gori, oni – po
njemu – uopće nemaju nacionalnoga, srpskoga duha. Nekih autorovih stavova ne bi se postidjeli
ni njemački okupatori, posebno su grube riječi o Hrvatima. On sam kaže da je otisak
sredine u kojoj živi i da mnogi razmišljaju poput njega. Ranković je bez sumnje dobar poznavalac
staroga Beograda, iznio je niz veoma korisnih opservacija o izgradnji ulica, regulaciji
grada, bivšim vlasnicima, prošlosti i povijesti nekih četvrti: Dorćol, Palilula, Savamala
i dr. Zna za odvođenje beogradskih Židova na Sajmište, ali veoma malo piše o tome. Ne zna
ništa o stradanjima. Priređivači su knjizi dodali popis “Izvora i literature” (str. 877. – 884.),
kratke “Izvode iz recenzija” (str. 885. – 886.) te “Kazalo imena” (str. 887. – 893.).

MARGARETA MATIJEVIĆ