Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 2 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ГЕОРГИЈЕ БОЈИЋ –ЏИЏА, ЖИВОТОПИС
27-08-2013, 02:14 PM
Порука: #1
ГЕОРГИЈЕ БОЈИЋ –ЏИЏА, ЖИВОТОПИС
Из књиге Лазара Живановића: „Троношког Георгија убива црвена аждаја“

За његову породицу он је био значајна личност. Дуго година под велом неке тајне. У кући се избегавало да се о њему говори, па и у селу се о њему није говорило јавно.
Њега је Титова власт прогласила државним непријатељем. Дуго година је било опасно и непожељно га спомињати, дуго година се крила права истина о њему, као великом борцу и патриоти. Мој стриц Филип (Георгије монашко) био је јеромонах и старешина манастира у Троноша код Лознице. Кад је почео други светски рат прикључио се четничким јединицама Драже Михаиловића. Кад се рат завршио, једно време се крио у близини манастира Троноша. Био је ухваћен,затворен у Шапцу и стрељан 8.априла 1946. Закопан је у раку на шабачком гробљу. Мој деда Димитрије (Мита) је тражио од ондашњих власти да тело убијеног сина пренесе у Јазак. Купио је сандук и ново одело, ископао Филипа из раке,извадио му земљу из уста, умио, пресвукао и положио у сандук.
Власт му није дозволила да пренесе покојника зато што је стрељан као државни непријатељ. Сандук са његовим упокојеним телом поново је спуштен у исту раку и покривен земљом.Првих дана након стрељања мало ко би се усудио да посети његов гроб. Ондашња Удба чувала је и таква места... Било је очевидаца да је он премештен на другу локацију, али су се плашили да отрију где је то место. Место где је укопан ни данас се не зна...
(Милоје Бојић Џиџа, Георгијев братанац)

Георгије (Филип) Бојић Џиџа рођен је у селу Јазак, у иришком срезу у Срему шестог јуна 1908. Имао је 2 брата, старијег Илију и млађег Душана (Дулца), убијеног од партизана крајем рата, и 2 сестре, Аницу и Јелу. Интересантан је податак да је Георгијев отац Димитрије осуђен на 20 година затвора у сремско-митровачкој казнионици где је упознао политичког затвореника Мошу Пијаде. На казну затвора је осуђен због убиства домаћег Немца након трпљења вишегодишње неправде и отимања дела имања. Одлежао је 11 година.
Филип није желео да обавља паорске послове па након навршене основне школе бежи од куће и изучава обућарски занат у Руми. Код једног мајстора обућара нашао је ухлебљење, изучио занат и учио школу. Међутим, желео је да постане свештено лице.
На његово животно опредељење пресудни утицај је имала његова мајка Милева Радојчић. Из њене породице многи чланови су се определили да служе Богу и Православној цркви. Повремено би одлазио у манастир Јазак. Ту се родила велика љубав према духовничком позиву. Певао је у црквеном хору, читао апостол на Крстовдан. Завршио је монашку школу у Раковици. Био је искушеник у манастиру св. Димитрија у Велесу, Прохору Пчињском и Јоакиму Остроговском где је 1934. Рукоположен у чин јерођакона. Потом је прешао у манастир Чокешину и 1935. Рукоположен у чин јеромонаха. 1936 постаје старешина у манастиру Троноша. Манастирска чесма, саграђена у част косовским јунацима, браћи Југовић и Југ Богдану рушена је у више наврата. Георгије Бојић ју је обновио и изнад ње подигао малу капелу Светог мученика Пантејлемона. Ова чесма са капелом је украс околине манастира и у данашње време...
Иницијатор је подизања манастира Светог преображења на Иверку. Манастир су одмах после рата порушиле комунистичке власти и од тог материјала подигле школу и омладински дом.

Веома важно сведочанство оставио је Георгијев близак пријатељ и саборац, Миливој Лазић, манастирски шумар. Њега, као устаника и Џиџиног најближег сарадника хапси Гестапо септембра 1942 и одводи у логор у Грчку, одакле се враћа маја 1944. Он је крио Џиџу од партизанских потера на свом имању после рата и са њим заједно ухапшен. Провео је последње Џиџине дане са њим у Шабачкој тамници. С обзиром да књига није историографског типа, у наставку следи краћи приказ његовог сведочења у комбинацији са документима које је аутор интерпретирао (документа су из Шабачког архива, на крају књиге су факсимили записника са ислеђења, пресуда, молба о помиловању, одлука президијума ФНРЈ о одбацивању молбе, записник о извршеном срељању...):
Пред сам рат у Троношу је дошао свештеник Влада Зечевић којег је владика шабачко-ваљевски упутио по казни у манастир. Он се брзо спријатељио са Георгијем, постали су велики пријатељи. Њих двојица се,као ни народ тог краја, нису мирила са окупацијом. Почетком августа у манастир Троношу дошао је и Веселин Мисита са циљем да у том крају организује четничке одреде. Он је пре рата у том крају био на командно-штабној вежби. Џиџа и Шумар су га обавестили да су у манастир склонили противоклопни топ, 2 пушкомитраљеза, тридесет пушака са одговарајућом муницијом. Припремили су око 150 људи способних за борбу. Под Миситином командом пред сам устанак организована су 3 одреда: на челу са капетаном Драгославом Рачићем, Рађевски са командантима Мартиновићем и Зечевићем и Жижачки, под Џиџином командом. Према постигнутом договору, Рачић је требало да ослободи Мачву, Мартиновић и Зечевић Столице и Крупањ а Џиџа, под командом Мисите, Лозницу, Зајачу и Ковиљачу. Након што је упутио ултиматум немачкој посади, Мисита је извршио распоред напада у 3 групе: на Вуков Дом напад је водио Мика Комарчевић, на Гимназију – Џиџа, а на кафану Лазе Трифковића Мисита лично. Џицин одред је пришао гимназији речицом Штиром. Џиџа је у гимназију убацио 2-3 бомбе и Немци су се мало потом предали, као и они код Вуковог Дома. Иако је у нападу на кафану Лазе Трифковића, покошен митраљезом пао Мисита, устаници су успели да сломе отпор Немаца. Заробили су 93 војника, док су четници имали 8 погинулих и 4 рањених. Власник кафане Лаза Трифковић је преким судом осуђен на смрт. Погубљење је извршено клањем. Након тога четници заузимају Бању Ковиљачу, а после напада на Богатић, Зајачу, село Завлаку и Крупањ, Немци су натерани на повлачење. Ослобођено је цело Средње Подриње.
Тада је формиран Јадарски четнички одред, јачине 400 бораца, са Георгијем Бојићем као командантом.
Партизани почетком октобра заробљавају више четничких команди а 14 октобра и команду Лознице (команданта п.пуковника Јована Марјановића и судију окружног суда Михајла Маринковића). Њихово ослобађање је издејствовао Џиџа који је са 32 своја саборца бомбаша упао у комунистичку команду у Крупњу и ослободио своје саборце. Ускоро почиње крвави грађански рат.
Када су крајем рата партизанске јединице преплавиле Србију, четници су на челу са Дражом прешле у Источну Босну. Међу њима се налазио и Георгије Бојић. Касније су се те формације распале под сталним ударима партизанских и усташких јединица. Многи су дезертирали, мање групе су се вратиле у Србију организовано очекујући знак од руководства за поновни устанак, кад се за то створе услови. Дуго су се скривали код својих јатака, плашећи се одмазде партизана. Нова власт је формирала злогласну ОЗНУ која је људе прогонила, хапсила, затварала, многе стрељала.
Једне ноћи крајем јула 1945 у шумареву кућу долази Џиџа, са пратиоцем Ацом Илићем. 26 јула су прешли у Србију код Лознице. Пошто су одлучили да им је најсигурније да остану да се крију код њега одлучили су да саграде земуницу. У међувремену, док земуница не буде изграђена користили би вајат који је служио за привремени смештај предрадника који су привремено радили у шуми. Вајат није имао прозора и био је скромно опремљен. Земуницу су изградили шуми,у забрану Жарковац. Након 2 месеца, пошто је земуница била завршена, Аца Илић одлази у село Јаребице у земуницу, код домаћина Николе Чубуровића. Шумар је током тих пет месеци водио честе и дуге разговоре са Џиџом. С обзиром да му је указао пуно поверење скривајући се код њега, међу њима није било тајни. Георгије је објашњавао Шумару због чега се определио да учествује у рату,и зашто је стао на страну четника. Говорио је: „Наш манастир је кроз своју историју постојања имао неколико врсних старешина који су, заједно са народом овог краја, учествовали у борбама за слободу и бољи живот и дали и своје животе. На самом почетку рата и од мене је тражено да напустим четнички покрет и придружим се партизанима. Моја савест ми то није дозвољавала. Партизани су вршили диверзије на немачка упоришта, немци су вршили одмазде. Народ се склањао у шуму. Тако се омасовљавао њихов покрет. Нисам могао ни остати по страни и не учествовати у рату. Немци су, а и партизани, прогањали православно свештенство и одвајали га од народа. Комунистички покрет је био атеистички“. За неуспехе у рату је критиковао и појединце у четничком покрету. „Многи су током рата чинили исто што и партизани. Њима ни једна жртва у рату није била превелика.Против таквих појединаца био је и Дража. Ја сам његову политику подржавао током рата. Пред сам крај рата све је измакло контроли. Често у покрету нисам наилазио на разумевање за своје поступке према партизанима у којима су била наша браћа. Избегавао сам, кад год је то било могуће, да се борим са својим сународницима који су из мени неприхватљивих разлога подељени и доведени до братоубилачког рата. Када су други судили на смрт ја сам ослобађао. Држао сам опела за своје борце али и за партизане. Није ми савест дозвољавала да не помогнем и партизанима да улудо не страдају...Био сам уверен да многи на командним местима нису дорасли својим знањем умешношћу и моралним квалитетима да командују људима, да их воде у борбе, да побеђују. Често сам критиковао њихове поступке. Велике грешке су чинили они који су по положају и чиновима били изнад мене, али и они мени потчињени. Био сам свестан да ће њихове грешке једног дана и мени стављати на душу. Нисам могао да опростим Рачићу што је организовао суђење и погубљење игумана Серафима, који ме је заменио у манастиру Троноши, након мог напуштања манастира. Повод за погубљење је био безначајан. Једног јутра Криста Мајсторовић, жена четника мајсторовића се пожалила Рачићу кад је овај са штабом био у Троноши, да јој је игуман за опело свекрве наплатио хиљаду динара. Серафим се на суду бранио да је толико тражио јер је толико износила сума за опело изван манастира и да је манастир опљачкан и да нема од чега да живи. Стрељали су га ради примера другим свештеницима.“

Хапшење, ислеђење и пресуда

Уочи Никољдана, Георгијеве крсне славе, код Шумара је дошао Аца Илић са око тридесетак удбаша и милиционера. Он им је рекао да се Џиџа ту крије, али је заборавио тачно место где се налази земуница. Присилили су Шумара да пође са њима до земунице и да их одведе до Џиџе. Он се без отпора предао. Знао је да се то једног дана морало десити и да није вечно могао остати у земуници. У Јаребицама, када је милиција случајно пролазила поред неких слама,где је била Ацина земуница,чувши их да гласно говоре помислио је да су га нашли и да је опкољен. Изашао је из земунице и сам се предао говорећи да ће их одвести до Џиџе ако му поштеде живот. Сву тројицу су пребацили у подрум ОЗН-е. Пре саслушања, Шумару су претили, подносили му на потпис унапред спремљену изјаву у којој је требало да терети Џиџу.Обећавали су му да ће, уколико потпише бити пуштен на слободу без икакве осуде. У сред децембра терали су га у гаћама и кошуљи да копа себи гробницу, везивали му руке жицом да не би побегао. Пошто није попустио, пребацили су га у затвор у Шабац заједно са осталом двојицом. Након ислеђења, сместили су их у исту ћелију, заједно са капетаном Обрадовићем, који је, као и Илић, такође пристао да лажно терети Џиџу. Сместили су их заједно у нади да се међусобним оптужбама још више одвоје и сломе Џиџин отпор. Током Георгијевог ислеђења, које је уследило после Илићевог и Обрадовићевог, постављана су му многа питања о убиствима која су њих двојица извршавали и признали, али тако да су чинили по Џиџиним наређењима. Џиџу је највише теретио Аца Илић, који је једно време био у штабу његове бригаде. У почетку рата прво је пришао партизанима, па Недићевим четницима а тек 1943 Дражиним четницима. Био је „превртљив, осветољубив и зао човек“. На саслушањима је сам признавао батинања и убиства. Поред тога што је то чинио по својој вољи, тврдио је да је то чинио по Џиџином наређењу.
Само ислеђење је кратко трајало, од 19. Децембра 45. до 8. Јануара 46. Сачињена су два записника која је Георгије наводно потписао и потврдио да је све оно што је на саслушањима изјавио било тачно убележено. „Из изјава које је давао било му је јасно да „победници пишу историју“ “. Знао је да његове саборце хапсе, испитују, прете им, затварају. И у њиховом покрету било је незадовољних, осветољубивих слабића који ће под притиском и уценама оптужити и своје, износити и неистине. Признавао је само оно што су и иследници знали. Требало им је само признање. Саветовано му је да уколико призна кривицу и да је он одговоран за злочине које су појединци чинили да му се то признање код пресуде може узети као олакшавајућа околност. Прихватио је одговорност по командној линији, негирао је личну умешаност у било каквом убиству или злочину. Дуго времена је сарађивао са партизанским јединицама на терену, чинио им је разне уступке у Западној Србији и Босни. Ослобађао их је када су заробљавани од Недићеваца. Издавао им је четничке пропуснице када су прелазили преко њихове територије. Спречавао је њихова погубљења. Био је уверен да не заслужује да буде стрељан. Био је свестан да у Јадру и Азбуковици има велики број присталица,и да је четнички покрет ту пустио дубоке корене. Народ је од самог почетка рата био опредељен за Краља, за Српску православну цркву, а он је био јеромонах у њиховом манастиру Троноша. Њихов духовни отац у кога су имали велико поверење. Комунистички покрет никада није могао у већем броју придобити народ за своје идеје. Новоформирана власт је то знала и уклањала је своје противнике без милости.Пред сам крај рата партизани нису ни саслушавали ни судили, једноставно су по кратком поступку ликвидирали (потенцијалне) непријатеље. Након рата, под притиском светске јавности, водили су истражне поступке у војним судовима. Ти поступци су, наводно јавни, махом били монтирани.
Џиџа ништа друго није могао очекивати до смртне пресуде.
Џиџино ислеђење је водио Слободан Борисављевић, обавештајни официр, опуномоћеник ОЗН-е за подрињски округ. Био је студент права. Побегао је од хапшења из Београда у Лозницу код родитеља. Касније се укључио у НОП као активиста на подручју Јадра. Добро је знао активности Георгија Бојића.
Пресудом војног суда у Шапцу, од 11. Јануара 1946, Џиџа је осуђен на смрт стрељањем. На пресуду је поднео жалбу 14. Јануара да му се преиначи изречена смртна казна наводећи:
„Сва дела учињена од стране четника на терену среза Јадарског оптужницом су ми стављена на терет након чега је и уследила тако строга казна. Према истражном материјалу у мојој кривици, исказу сведока и сл, види се да за све то време нисам имао ни једно дело убиства, нити изричито наређење убиства...“.
Жалба је прослеђена президијуму народне скупштине ФНРЈ, чији је орган 28. Марта донео одлуку да се жалба не уважи. Президијумом је председавао Иван Рибар. Пошто је био обједињен судски поступак за сву тројицу осуђених (Џиџу, Илића и капетана Обрадовића), а свима жалбе одбијене (сва тројица су осуђена на смрт стрељањем), што им је саопштено 7. Априла, казна стрељањем је извршена 8. Априла, о чему је састављен и записник на лицу места на гробљу „Доњешорско гробље у Шапцу“. Судије које су му судиле, унапред су знале да мора бити осуђен на смртну казну.
Они који су присуствовали стрељању потајно су касније говорили да је Џиџа, пред стрељачким стројем, кад су га питали која му је последња жеља узвикнуо:
„Немојте кварити ово српско лице. Пуцајте у груди!“
**********
Када су Џиџу, Ацу и Обрадовића стрељали, Шумара су осудили на двадесет година робије. Након што му је председник већа војног суда Ћулафић прочитао пресуду, питао је Шумара да ли се каје што је скривао Џиџу. Одговорио је да се не каје.
„Када сам из Лозничког затвора спроведен у шабачки затвор, срео сам неког Ђурашевића, који ме је познао јер сам га почетком 42 срео у Лозници. Био је симпатизер партизана, а ја сам му том приликом показао неке илегалне новине у којима је писало да су Руси код Стаљинграда потукли Немце. Он је то запамтио и рекао судији Ћулафићу да ја волим Русе. Судија је од тада био далеко бољи према мени него раније. Ђурашевић је у суду био неки службеник и када ме је следећи пут срео саопштио ми је да нећу бити стрељан. Бићу осуђен на временску казну затвора. Издржавао сам казну затвора у шабачком затвору када је донета разолуција Информбироа. Била је велика потреба за слободним местима у затворима. Након три године робијања, власти су ме ослободиле даљег издржавања казне. После изласка из затвора нису ми дозвољавали да се запослим нигде у државној служби. Почео сам да се бавим зидањем кућа у Лешници и Новом Селу. Тај занат сам од раније добро познавао. Једном приликом је на градилиште дошао Влада Зечевић. Пришао ми је, поздравили смо се. Касније се издвојио из групе и насамо смо поразфоварали. Тад ми је рекао да је Џиџа био добар човек и патриота, да му је више пута помогао. Кад је Влада прешао на страну партизана, спасао их је једном приликом кад су прелазили Босну. „Сад можемо само жалити, да су четници победили у рату ни ја не бих боље прошао. То је било велико лудило“, рекао ми је тада.“
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-08-2013, 02:01 AM (Последња измена: 28-08-2013 02:08 AM од Chicot.)
Порука: #2
RE: ГЕОРГИЈЕ БОЈИЋ –ЏИЏА, ЖИВОТОПИС
Први записник о саслушању, 31,12. 1945, првих 5 страна

[Слика: IMG_9251.jpg]
imagur

[Слика: IMG_9252.jpg]
screen shot on windows

[Слика: IMG_9253.jpg]
screen cap

Последња страна првог записника о саслушању и други записник од 8.1.1946
[Слика: IMG_9258.jpg]
tool to take screen snapshot

Напомена: десни клик на слику и на опцију view image - слика се увећа довољно да слова буду читљива

Пресуда и жалба:
[Слика: IMG_9259.jpg]
screenshot software

[Слика: IMG_9260.jpg]
click image upload

Одлука президијума о одбацивању молбе за помиловање и записник:
[Слика: IMG_9261.jpg]
upload image online free

Записник о извршеној смртној пресуди:
[Слика: IMG_9262.jpg]
how to use print screen
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)