05-02-2016, 01:35 PM
Мало је познато да у Србији има нешто мање од две стотине мастера, магистара и доктора историјских наука. Готово половина од тога је запослено у четири института у Београду (Балканолошки институт, Историјски институт, Институт за савремену историју и Институт за новију историју Србије), остали историчари су на факултетима у Новом Саду, Београду, Нишу, Косовској Митровици, Бањалуци и на Палама, а само неколицина је запослена у архивима и музејима у Новом Саду и Београду.
Према старости, историчари се могу сврстати у две групе: они који су још у радном односу и они у пензији. Наравно, има и она посебна група незапослених али важних историчара попут Вељка Ђурића (специјалисти за новију историју Српске православне цркве).
Посебна група историчара су они који примају плате на једном месту а имају још по неку „тезгу“ одакле добијају добре новчане износе. Тако, поред новца из института где им је главно запослење, радећи на факултетима у Бањалуци и Палама добијају још по „неку цркавицу“.
Од пензионера још објављују Драгољуб Живојиновић, Милорад Екмечић, Ђорђе Микић (Бањалука), Василије Крестић… Годинама ништа вредније нису објавили Јованка Калић, Михаило Војводић, византолог Љубомир Максимовић…
Тешко је утврдити који је историчар најплоднији и који ће оставити дубоког трага у историографији. Сигурно је да њих треба тражити међу професорима на факултетима. Љубодраг Димић је најплоднији у сваком погледу а његова вредност награђена је избором за дописног члана Српске академије наука и уметности.
А оних са титулама који немају никакво значајније дело нити ће иза себе оставити трага има на претек! Међу њима посебно имају места Дубравка Стојановић и Никола Самарџић, познатији као припадници такозване „друге Србије“. Стојановићева је звезда интернет блога Пешчаник а Самарџић звезда позната по свом либерализму у промени политичких позиција. Наиме, он је заједно са Биљаном Србљановић почео политичку каријеру у првој постави крагујевачких „Погледа“, а ових дана хвали Александра Вучића.
Подела историчара уочљива је и по местима службе. Тако, на пример, нема радова „београдских“ историчара у часопису у Новом Саду, новосадских у Београду.
Већина историчара у Нишу су испод научног нивоа ових из Београда. Тако, на пример, Зоран Ђорђевић, у звању редовног професора, нема ни једну објављену књигу.
Погледајмо неколике чињенице о директорима института.
Душан Батаковић, Балканолошки институт: бивши амбасадор у неколико земаља, више од деценије изван било каквог научно-истраживачког рада. Библиографија радова: три наслова о истој теми – Дечанско питање! Крајем прошле године кандидован је за члана Српске академије наука и уметности али је неславно пропао!
Срђан Рудић, Историјски институт: готово непознато име у историографији.
Момчило Павловић, Институт за савремену историју: према подацима сазваничног сајта Института, не може се подичити библиографијом радова јер има само један вредан наслов – докторат. Остало је или коауторство или мали прилог. Своју фрустрацију покушава да надокнади присуством у разноразним телевизијским ток-шоу емисијама и интервјуима у новинама. Павловић је миљеник Наташе Кандић и Демократске странке. Њихова „љубав“ почива на парама: он то воли а њој треба неко име или институција за саиздавача књига које као да наручује Хаг! Институт који он води већ други мандат успоставио је односе са колегама из Загреба, посебно са Хрватским институтом за повијест, па су на пројектима које финансира Министарство науке Србије и неки Хрвати. Аферим!
Момчило Митровић, Институт за новију историју Србије: његов скори одлазак у мировину „однеће“ и све што је написао јер је безвредно. Уосталом, има ли каквог вреднијег рада! Иза њега ће, међутим, остати разни репови. На пример, манипулација материјалима Комесаријата за избеглице организованог 1991. године, то јест почетком ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини. Узгред, иза њега „стоји и бди“ Латинка Перовић па је тај институт мало легло новог поимања „најновије“ историје на чијим пројектима учествују и неки повјесничари из Хрватске. То је и разумљиво јер су та два института, Павловићев и Митровићев, на истој адреси и истом спрату!
За разлику од Митровића, који се политички није ангажовао, Павловић је своју наклоност Демократској странци дебело наплатио на разне начине. Тај институт је објавио књиге о историји Демократске странке и некакву биографију Зорана Ђинђића. Не би се требало изненадити ако други део тог „научно-истраживачког пројекта“ буде биографија Бориса Тадића, можда коауторско дело Момчила Павловића, Бојана Димитријевића (некадашњег саветника у Министарству војске) и Косте Николића. Елем, Николић је у време студија био запажен као екстремни комуниста, докторирао на тему о Југословенској војсци у отаџбини, са Бојаном Димитријевићем објавио биографију генерала Драгољуба Драже Михаиловића, данас је миљеник Наташе Кандић и њеног Рекома.
Посебна сорта јесу такозвани естрадни историчари. Најпознатији је Чедомир Антић, из Балканолошког института, јер готово да нема медија у коме није присутан нити има теме о којој он нема своје „стручно“ мишљење.
Антић је покушао да се пробије у политици, најпре у студентском покрету 1996. године, када је био „запажен“ од америчких обавештајаца и дискретно упућен ка шифрованој странци Г17+. Мангупи против којих се побунио, у првом реду Млађан Динкић, одували су Антића из политике. Жељан јавности, појављује се у разговорима и „прича“ као да је једини који нешто зна о задатој теми – а прича „од Ноја до Авноја“, а то што зна, то је посебна прича! Уосталом, погледајте му библиографију научних радова па се уверите у ту „величину“: два солидна рада.
Њему је сличан Предраг Ј. Марковић, из Института за савремену историју. Марковић се није опробао у политици. Бљеснуо је пре 25 година у квизовима на телевизијама показујући запажено знање српске историје. Тада је осим славе стекао и много ондашњих динара па се лако „покварио“. Данас добро зарађује продајом својих кратких текстова београдским дневницима Новости и Политика. Анализом већине тих текстова види се да су пуни свакојаких тврдњи и нетачности, једностраности па чак и тенденциозности, а све то готово да и нема везе са науком. Има гласина да је његово српство замрло у току истраживања у Берлину које су покривале разноразне „филантропске“ фондације.
У време владавине „жутих“ био је близак врху странке и то добро наплатио чланством у неколико управних одбора. Занимљиво је да се није експонирао са такозваним невладиним организацијама, мада је кроз шифроване реченице у колумнама знао да провуче удворичке реченице, на пример о Сребреници или о укаљаним капама српских ратника.
Ко да више
Посебна групица историчара састављена је од љубитеља пара и функција. Међу њима истакнуто место има Слободан Марковић, професор на Факултету политичких наука а до недавно главни и одговорни уредник Завода за уџбенике. Он ће остати забележен у историји бесчашћа јер је учествовао у писању Декларације о Сребреници и текста извињења Јавног сервиса Србије (некадашње Радио телевизије Србије) због уређивачке политике у протеклих две деценије… Није на одмет подсетити и да је седео у неколико управних одбора па и у поменутом Јавном сервису Србије.
Прегледом интернет презентација института могу се видети подаци ко је и шта објавио. Уверићете се да има на десетине који нису објавили ни свој докторат а нема теме из историје о којој нису у стању да деле лекције другима! Да ствар буде још гора, заузимали су или заузимају високе позиције у институцијама културе и науке.
Такви су, на пример, Бранка Прпа – некадашњи директор Историјског архива Београда, пре и сада у Институту за новију историју Србије. Мада се у јавности спомиње најчешће као пријатељица покојног новинара Славка Ћурувије, о њеном лику и делу тек ће да се прича. Као директорка архива, остаће запамћена по изложби на којој је Савезна Републике Југославија приказана као страна која је 1999. године напала НАТО, по „причи“ о логору на Старом сајмишту у којој је оптужен генерал Милан Недић за иницијатора страдања! (Узгред, на том фону је и најновији филм Горана Паскаљевића.) Незванично, представник је једне америчке компаније у Србији која се бави припремом грађе за архивирање.
Квазиисторичари
Има још неколико личности које се у јавности представљају титулама историчара, професора и доктора историјских наука. Један од таквих је и Јован И. Деретић, родоначелник такозване нове српске историографије односно „покрета аутохтониста“, који је однедавно своје титуле проширио и са речју „академик“! Оно што се за њега поуздано зна, јесте то да је завршио Вишу машинску школу у Београду и да објављује разноразне текстове који немају баш много везе са историографијом. О Деретићевим „радовима“ (и његовим следбеницима) писао је византолог Радивој Радић у књизи „Срби пре Адама и после њега“! (Узгред, Радић је у малој групи историчара који држи наставу на три-четири факултета.)
У штампи се често појављује и Миодраг Јанковић, кога новинари (углавном „Преса“) представљају као историчара мада се зна да је завршио Филолошки факултет…
http://www.vaseljenska.com/misljenja/ist...storicari/
Према старости, историчари се могу сврстати у две групе: они који су још у радном односу и они у пензији. Наравно, има и она посебна група незапослених али важних историчара попут Вељка Ђурића (специјалисти за новију историју Српске православне цркве).
Посебна група историчара су они који примају плате на једном месту а имају још по неку „тезгу“ одакле добијају добре новчане износе. Тако, поред новца из института где им је главно запослење, радећи на факултетима у Бањалуци и Палама добијају још по „неку цркавицу“.
Од пензионера још објављују Драгољуб Живојиновић, Милорад Екмечић, Ђорђе Микић (Бањалука), Василије Крестић… Годинама ништа вредније нису објавили Јованка Калић, Михаило Војводић, византолог Љубомир Максимовић…
Тешко је утврдити који је историчар најплоднији и који ће оставити дубоког трага у историографији. Сигурно је да њих треба тражити међу професорима на факултетима. Љубодраг Димић је најплоднији у сваком погледу а његова вредност награђена је избором за дописног члана Српске академије наука и уметности.
А оних са титулама који немају никакво значајније дело нити ће иза себе оставити трага има на претек! Међу њима посебно имају места Дубравка Стојановић и Никола Самарџић, познатији као припадници такозване „друге Србије“. Стојановићева је звезда интернет блога Пешчаник а Самарџић звезда позната по свом либерализму у промени политичких позиција. Наиме, он је заједно са Биљаном Србљановић почео политичку каријеру у првој постави крагујевачких „Погледа“, а ових дана хвали Александра Вучића.
Подела историчара уочљива је и по местима службе. Тако, на пример, нема радова „београдских“ историчара у часопису у Новом Саду, новосадских у Београду.
Већина историчара у Нишу су испод научног нивоа ових из Београда. Тако, на пример, Зоран Ђорђевић, у звању редовног професора, нема ни једну објављену књигу.
Погледајмо неколике чињенице о директорима института.
Душан Батаковић, Балканолошки институт: бивши амбасадор у неколико земаља, више од деценије изван било каквог научно-истраживачког рада. Библиографија радова: три наслова о истој теми – Дечанско питање! Крајем прошле године кандидован је за члана Српске академије наука и уметности али је неславно пропао!
Срђан Рудић, Историјски институт: готово непознато име у историографији.
Момчило Павловић, Институт за савремену историју: према подацима сазваничног сајта Института, не може се подичити библиографијом радова јер има само један вредан наслов – докторат. Остало је или коауторство или мали прилог. Своју фрустрацију покушава да надокнади присуством у разноразним телевизијским ток-шоу емисијама и интервјуима у новинама. Павловић је миљеник Наташе Кандић и Демократске странке. Њихова „љубав“ почива на парама: он то воли а њој треба неко име или институција за саиздавача књига које као да наручује Хаг! Институт који он води већ други мандат успоставио је односе са колегама из Загреба, посебно са Хрватским институтом за повијест, па су на пројектима које финансира Министарство науке Србије и неки Хрвати. Аферим!
Момчило Митровић, Институт за новију историју Србије: његов скори одлазак у мировину „однеће“ и све што је написао јер је безвредно. Уосталом, има ли каквог вреднијег рада! Иза њега ће, међутим, остати разни репови. На пример, манипулација материјалима Комесаријата за избеглице организованог 1991. године, то јест почетком ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини. Узгред, иза њега „стоји и бди“ Латинка Перовић па је тај институт мало легло новог поимања „најновије“ историје на чијим пројектима учествују и неки повјесничари из Хрватске. То је и разумљиво јер су та два института, Павловићев и Митровићев, на истој адреси и истом спрату!
За разлику од Митровића, који се политички није ангажовао, Павловић је своју наклоност Демократској странци дебело наплатио на разне начине. Тај институт је објавио књиге о историји Демократске странке и некакву биографију Зорана Ђинђића. Не би се требало изненадити ако други део тог „научно-истраживачког пројекта“ буде биографија Бориса Тадића, можда коауторско дело Момчила Павловића, Бојана Димитријевића (некадашњег саветника у Министарству војске) и Косте Николића. Елем, Николић је у време студија био запажен као екстремни комуниста, докторирао на тему о Југословенској војсци у отаџбини, са Бојаном Димитријевићем објавио биографију генерала Драгољуба Драже Михаиловића, данас је миљеник Наташе Кандић и њеног Рекома.
Посебна сорта јесу такозвани естрадни историчари. Најпознатији је Чедомир Антић, из Балканолошког института, јер готово да нема медија у коме није присутан нити има теме о којој он нема своје „стручно“ мишљење.
Антић је покушао да се пробије у политици, најпре у студентском покрету 1996. године, када је био „запажен“ од америчких обавештајаца и дискретно упућен ка шифрованој странци Г17+. Мангупи против којих се побунио, у првом реду Млађан Динкић, одували су Антића из политике. Жељан јавности, појављује се у разговорима и „прича“ као да је једини који нешто зна о задатој теми – а прича „од Ноја до Авноја“, а то што зна, то је посебна прича! Уосталом, погледајте му библиографију научних радова па се уверите у ту „величину“: два солидна рада.
Њему је сличан Предраг Ј. Марковић, из Института за савремену историју. Марковић се није опробао у политици. Бљеснуо је пре 25 година у квизовима на телевизијама показујући запажено знање српске историје. Тада је осим славе стекао и много ондашњих динара па се лако „покварио“. Данас добро зарађује продајом својих кратких текстова београдским дневницима Новости и Политика. Анализом већине тих текстова види се да су пуни свакојаких тврдњи и нетачности, једностраности па чак и тенденциозности, а све то готово да и нема везе са науком. Има гласина да је његово српство замрло у току истраживања у Берлину које су покривале разноразне „филантропске“ фондације.
У време владавине „жутих“ био је близак врху странке и то добро наплатио чланством у неколико управних одбора. Занимљиво је да се није експонирао са такозваним невладиним организацијама, мада је кроз шифроване реченице у колумнама знао да провуче удворичке реченице, на пример о Сребреници или о укаљаним капама српских ратника.
Ко да више
Посебна групица историчара састављена је од љубитеља пара и функција. Међу њима истакнуто место има Слободан Марковић, професор на Факултету политичких наука а до недавно главни и одговорни уредник Завода за уџбенике. Он ће остати забележен у историји бесчашћа јер је учествовао у писању Декларације о Сребреници и текста извињења Јавног сервиса Србије (некадашње Радио телевизије Србије) због уређивачке политике у протеклих две деценије… Није на одмет подсетити и да је седео у неколико управних одбора па и у поменутом Јавном сервису Србије.
Прегледом интернет презентација института могу се видети подаци ко је и шта објавио. Уверићете се да има на десетине који нису објавили ни свој докторат а нема теме из историје о којој нису у стању да деле лекције другима! Да ствар буде још гора, заузимали су или заузимају високе позиције у институцијама културе и науке.
Такви су, на пример, Бранка Прпа – некадашњи директор Историјског архива Београда, пре и сада у Институту за новију историју Србије. Мада се у јавности спомиње најчешће као пријатељица покојног новинара Славка Ћурувије, о њеном лику и делу тек ће да се прича. Као директорка архива, остаће запамћена по изложби на којој је Савезна Републике Југославија приказана као страна која је 1999. године напала НАТО, по „причи“ о логору на Старом сајмишту у којој је оптужен генерал Милан Недић за иницијатора страдања! (Узгред, на том фону је и најновији филм Горана Паскаљевића.) Незванично, представник је једне америчке компаније у Србији која се бави припремом грађе за архивирање.
Квазиисторичари
Има још неколико личности које се у јавности представљају титулама историчара, професора и доктора историјских наука. Један од таквих је и Јован И. Деретић, родоначелник такозване нове српске историографије односно „покрета аутохтониста“, који је однедавно своје титуле проширио и са речју „академик“! Оно што се за њега поуздано зна, јесте то да је завршио Вишу машинску школу у Београду и да објављује разноразне текстове који немају баш много везе са историографијом. О Деретићевим „радовима“ (и његовим следбеницима) писао је византолог Радивој Радић у књизи „Срби пре Адама и после њега“! (Узгред, Радић је у малој групи историчара који држи наставу на три-четири факултета.)
У штампи се често појављује и Миодраг Јанковић, кога новинари (углавном „Преса“) представљају као историчара мада се зна да је завршио Филолошки факултет…
http://www.vaseljenska.com/misljenja/ist...storicari/
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Вероватно из најбоље патриотске намере. 