[Милослав Самарџић]

Нико.

Али постоје три верзије:

Прва:
https://facebookreporter.org/2017/10/21/...sijakovic/

Друга:
http://www.blic.rs/vesti/srbija/dva-prof...ri/83jjjwl

Трећа је у књизи мајора Драгана Сотировића ''Србија и Равна Гора''. Пише да су Кенига убили четници код села Лесковац, поред пута Крагујевац - Краљево.

Кустос Музеја ''21. октобар'' у Кргаујевцу, Бркић, причао ми је да је Кениг умро у Дрездену 1968, природном смрћу. Није осуђиван.

Данашњи кустоси нису нашли папире које је имао Бркић. Кажу да је у Дрездену после рата било осам Паула Кенига, да је овај један од њих, али детаља нема.

[Перун]

Ви мени једном рекосте да послератна власт никога није осудила за овај злочин. Напишите нешто о томе да и остали буду упућени.

[Милослав Самарџић]

СУђено је команданту Кениговог пука, који је тада био у Краљеву. Суђено му је негде 1947. у Вршцу мислим. Осуђен на смрт и стрељан. Не знам како и колико је ту помињан Крагујевац.
Беме, као командант Србије, изведен је пред суд у Нирнбергу, обесио се пре суђења.
Кенига и Бишофсхаузена, дакле двојицу официра тада главних у Крагујевцу, изгледа да комунисти нису ни тражили, али нисам сигуран. У музеју нису могли да ми кажу ништа о томе.

[Бенито]

То ниси ни требао њих да питаш, него овлашћене историчаре.

[Милослав Самарџић]

Шта кажу они?

[Бенито]

Да нису надлежни.

[Николај]

СУђено је команданту Кениговог пука, који је тада био у Краљеву. Суђено му је негде 1947. у Вршцу мислим. Осуђен на смрт и стрељан. Не знам како и колико је ту помињан Крагујевац.

Генерал Адалберт Лончар.

[Николај]

У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живио тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их.

У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, гдје су Њемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију њемачког официра. Придружио им се једна војник из Врњачке бање, који је добро познавао терен.

ПРВИ ПУТ РУКЕ ЗАДРХТАЛЕ
У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успио:

„Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Узео сам стубе које смо донијели са собом, и поставио их уз зид. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нијесам за овакве задатке!

Успио сам некако да се попнем у уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао.

Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса.

Чича је млатио за медаљу. Гестапо није учествовао у стрељању Крагујевчана, већ искључиво Вермахт, па никакав мајор Гестапоа није могао да има "кључну улогу" у томе. Медаљу после наводног убиства овог официра му је уручио Јездимир Дангић - заробљен још априла 1942. - као "командант Дринског корпуса", који је основан августа 1942. и који није имао више од 3500-4000 бораца.

Да не помињем да је од средине 1943. у Врњачкој Бањи био штаб немачке 2. оклопне армије а ујесен те године у околини је изводио обуку 500. СС падобрански батаљон (онај из десанта на Дрвар). И сад испаде да је у тим околностима неки клинац могао да упадне у хотел и убија немачке официре, уз употребу и ватреног оружја.

А у наставку има још нетачности и нелогичности (Краљев говор није био 10-ог него 12. септембра, итд.)

[Александар Србљанин]

Тај Шијаковић је причао да је у рату 1991. против усташа једног усташу удавио голим рукама.
Човек је вероватно имао бујну машту, што није чудно за људе из Црне Горе. Многи од њих воле да измишљају и врло дрско да лажу.

[Колективни.кривац]

Има једна ствар која ми и даље није јасна у вези ове страшне трагедије. Комунисти кажу, нису они криви, јер се борба морала водити, а они нису криви што је окупатор имао драконске казне за одмазду. Четници кажу, бранили би, али нису се могли фронтално супротставити. Љотићевци кажу да су то тамо били све сами издајници (2.300 издајника). Недићевци би рекли да је помоћу тих 2.300 страдалих избегнута и већа трагедија. Немци - душмани - кажу да ни они нису криви, јер лепо су донели један фин окупаторски закон, кога Срби зликовци неће да слушају.

Па ко је онда, заиста, крив? Има ли ико у земљи Србији - кога сврби савест због побијених Срба?

Ни ми дакле, нисмо криви, јер смо рођени - после свега. А да смо рођени тада, можда би, као што и новине тога дана објавише, у престоници није могло да се нађе довољно карата за премијеру неког холивудског спектакла.

Моје убеђење је да је - крагујевачки октобар - 100 пута према 1 - већа српска срамота од швапске.

Да су се сви срби - ко некад - организовали и запретили швабама. И љотићевци, и недићевци и четници и партизани, не би немци смели никог да стрељају, морали би да питају да ли смеју у шетњу градом, а не нешто друго.

[Mitic]

Цитат:

"9. новембар

Ухапшен и предан Гестапоу, деветог новембра су Равна Гора и Горски штаб са пуковником Михаиловићем изгубили у личности жандармеријског пуковника Јована Тришића, оданог, верног и искреног пријатеља, сарадника и саборца.

Истог овог дана је крвник Крагујевца - мајор Кениг убијен у борбама код села Лебана."

Извор: Драган Сотировић - Бранко Јовановић "Србија и Равна Гора", ИСИ Београд 2004, стр. 207

[Александар Динчић]

Пошто су у Лесковцу стрељали преко 300 људи (највише Рома), има могућности да су светили важног официра.

[Mitic]

Пошто су у Лесковцу стрељали преко 300 људи (највише Рома), има могућности да су светили важног официра.

Супер што си ту. А све се слаже и Немци јесу светили своје. И то тројицу, па су онда стрељали 300 људи, како си навео.

У домену команданта Србије су у извештајном периоду била 3 убијена и 3 рањена припадника Вермахта. Међу палима се налази крајскомандант Лесковца, кога су устаници убили у рејону Лебана заједно са војним жандармом који га је пратио приликом једног извиђања земљишта. (Погледати ZBORNIK DOKUMENATA I PODATAKA О NARODNOSLOBODILAČKOM RATU NARODA JUGOSLAVIJE, TOM XII, KNJIGA 1, стр. 659)

Наравно, у фусноти 5 и 8, наводи се да је тај крајскомандант Лесковца био мајор Ренер који је погинуо заједно са подофициром војне полиције. Али у фусноти се помиње само Јабланички партизански одред.

А у документу се спомињу устаници, а може се протумачити да су то били четници, јер из самог контекста тог документа, види се да су српски састави помоћне полиције водили борбе против комуниста, а немачки батаљони су били ангажовани против устаника. (Исто, стр. 658)

Међутим, из једног рада из времена 70-их, може се видети потврда да су ту били и четници.

Да парафразирам: Јабланички партизански одред крећу на Лебане, а "четници" и недићевци не пружају отпор. Немци покушавају да поврате Лебане, али не успевају. Након тога, формира се команда на челу са војводом Михајло Арсићем, а помиње се и војвода Сава Миловановић и они су ту заједно са партизанима до 17. децембра. (Видети, Иван Глигоријевић Џина, "Партизански одреди јужноморавског краја – база устанка у суседним областима", Токови револуције 1/1978, стр. 294-295)

[Александар Динчић]

У „Жртвама Лагера Ниш“, у биографији Ивана Вујисића, имаш податак да се крио под лажним именом „Јован Марковић“ зато што је убио немачког стражара приликом бекства из нишког логора. Међутим, допунска истраживања базирана на изјави његове друге жене (живео је ванбрачно), казују да је већ у логор доведен као Јован Марковић (тако се звао њен отац) и да је то лажно име узео зато што је убио високог немачког официра код Лесковца и зато што је срушио један мост. Она каже да су Немци знали да је то Иван Вујисић - убили би га одмах. Тако да тај високи официр само може да буде крајскомандант Лесковца. Е сада, да ли је он мајор Ренер Кениг или само мајор Ренер Н – то још увек не може да се одгонетне.

Наравно, у фусноти 5 и 8, наводи се да је тај крајскомандант Лесковца био мајор Ренер који је погинуо заједно са подофициром војне полиције. Али у фусноти се помиње само Јабланички партизански одред.
Јабланички партизански одред крећу на Лебане, а "четници" и недићевци не пружају отпор. Немци покушавају да поврате Лебане, али не успевају. Након тога, формира се команда на челу са војводом Михајло Арсићем, а помиње се и војвода Сава Миловановић и они су ту заједно са партизанима до 17. децембра. (Видети, [font=Merriweather, sans-serif]Иван Глигоријевић Џина, "[/font][font=Merriweather, sans-serif]Партизански одреди јужноморавског краја – база устанка у суседним областима", Токови револуције 1/1978, с[/font]тр. 294-295)

Ни Џина, нити редакција не знају када су Лебане и Медвеђа ослобођени, док се локални писци и хроничари лесковачког краја цифрају из књиге у књигу. Једино је тачно да је Михајло Арсић постављен за команданта Лебана и Јабланичког среза. Час су Лебане ослободили у част Великог октобра (Миливоје Перовић, Јужна Србија, стр. 121-123), час дан-два касније; никако да погоде датум...Борци нападају немачку колону дан након ослобођења, два-три дана касније итд. Медвеђу бране Немци, па је ипак не бране, већ само рудник (Леце)...Ако ослобађаш неко место ваљда знаш против кога се бориш. Такође, не могу да се сагласе која јединица напада. Јабланички  или Кукавички одред. Врањанци, који изјављују у „Политици“ како су напали ту немачку колону из Лесковца и у вестерновском стилу убили мајора су из Лесковачког (Кукавичког) одреда (Врањска чета Лесковачког одреда, јер Врањски одред не постоји). С друге стране,  редакција тврди да су немачког мајора убили борци Јабланичког одреда, који су ослободили Лебане и Медвеђу. Одред од 150 људи (уз то су му неке чете тада у Топлици, тако да је и мање у Јабланици). Па ако је и 50 бораца у Топлици – мало је веровати да 100 преосталих бораца ослободи две варошице у једном дану, организује одбрану истих места и разбије немачку колону.  Уз то немачка документа казују како 2000 устаника обитава око Лебана. Додуше, то је само простор Јабланичког среза, а у ширем реону подаци казују 4-5000 устаника.

Узевши све у обзир, још једна у низу лоших интервенција приређивача Зборника докумената.