Шака живота - Јелица Грегановић
21.10.2020
Доле у селу, у Бадњевцу, с друге стране Лепенице, моји брат и снајка имају продавницу. У њој има свега, од ексера преко кухињских потрепштина, алата, баштенских канти и семена, бурића и мени непознатих предмета, до арматура за бетон. Ту, на уласку у магацин, стоји и мушемом покривен сто, три столице, и резервна међу гајбама и кутијама, за рођаке, пријатеље и комшије, који имају времена за кафу, жути сок, хладовину и разговор. Баш одатле ми је недавно упућен телефонски позив. Снајка Милица се прво распитала за моје здравље, а онда уз силно извињавање ми саопштила да њена пријатељица јако жели да ме упозна, да не би да се намеће, да ето ако бих ја хтела, она је исто пореклом из Бадњевца, баш би волела... Наравно да сам рекла да наравно, за сваки случај само упитавши како се она зове, јер у селу се никад не зна, може да се деси и да ми је род особа која за мене пита. Одговор је гласио:
- Рада, Благојева ћерка, од Божића, Радмила, унука попа Андре Божића.
Божићи су иначе бројна и цењена сеоска породица, али крај објашњења ме је натерао да одмах одем у поменуту продавницу, седнем за мушемски сто, добијем кафу и упознам унуку чувеног протојереја Андреје Божића, кога је цео Бадњевац једноставно звао „поп Андра“ и кога је људско зло, у облику љотићевца Марисава Петровића, уписало у историју црног октобарског дана 1941. године.
Поп Андра Божић је, у родном Бадњевцу, у ком је и службовао, запамћен по добром. Помогао је подизање сеоског Дома, обнављање Задруге која је била сточарска, кречарска, потрошачка, кредитна и житарска, био је члан одбора Савеза српских земљорадничких задруга. Заједно са братом, Каменком Божићем, крагујевачким сенатором, подигао је спомен-чесму Бадњевчанима погинулим у Првом светском рату. Цењени и вредни поп је имао четворо деце, Радована, Благоја, Радмилу и Десанку, и имање ниже цркве, иза бадњевачке железничке станице.
За разлику од њега, Марисав Петровић, из суседног села Граца, остао је и међу најрођенијима запамћен по злу. Сеоски ђилкош и згубидан, беспослен и лењ, увек у потрази за кафанама, лаким хлебом, туђим женама и тучама, Марисав је пре рата основао прву комунистичку ћелију у селу. Када је почео рат, Марисав је дигао руке од комунизма, јер од њега никаквог хаска није имао, уписавши се у Љотићевце. Колико одмах је постао командант другог пука Петог српског добровољачког корпуса, формираног по налогу Димитрија Љотића, који је народ једноставно звао – љотићевци. Тако је Марисав коначно могао да узима шта му је на памет пало, да дели кредите градачке Задруге коме је он хтео, да бије, прети и убија, да се свети свима који су га некад макар и ружно погледали, да утерује страх крагујевачком срезу, не поштедевши ни рођено село, ни рођаке.
Једни кажу да се то десило зато што је поп Андра био један од оснивача шумадијског Равногорског покрета, док други тврде да то није имало везе са политиком, јер Марисава политика није занимала, него ћар и освета за све презриве и осуђујуће речи које су до њега од попа стизале, за осуду што се продао Немцима, што је ленчуга која добре домаћине и поштене људе тера да, од његових најављених ноћних батина и клања, беже у шуме, сакривају децу и жене, да за собом оставља крваве трагове кукавице и бедника. Како год тек, на личну наредбу Марисава Петровића, у Бадњевац су стигли Љотићеви добровољци, ухватили попа Андру и блиндираним возом, који је тада сваког дана возио од Лапова до Крагујевца, одвели га на ноге Марисаву, затворивши га у крагујевачкој школи „Краљ Петар“. Било је то 19. октобра 1941. године. У Крагујевцу се спремало стрељање.
Кажу да је овакав био последњи разговор попа Андре и Марисава Петровића:
- Видиш бре, попе Андро, да ти од мене живот зависи, ако ме је воља бићеш стрељан, а ако је мени воља, бићеш пуштен.
- Вала, Марисаве, кад мој живот зависи од тебе и не треба ми. Више волим да будем стрељан него да живим под твојом милошћу.
Протојереј Андреја Божић стрељан је у првој групи жртава. За њим је остала последња порука, написана породици, која се чува у крагујевачком музеју: „Збогом, драги моји. Невино страда, ваш заувек Андра“.
Још хиљаде стрељаних је на души понео градачки лезилебовић и злотвор, љотићевац Марисав Петровић.
То предвече сам упознала унуку попа Андре Божића, седела и причала са њом све до густог, сеоског мрака. Много мање мрачног од оног који је завио у црно крагујевачки срез 21. октобра 1941. године, оног у коме се зло боље видело, али и они који нису хтели да продају душу за шаку живота.
![[Слика: 023-Taoci-ispred-Hotela-Zelengora-da-idu...ca-NET.jpg]](https://i.postimg.cc/5NgFXsn2/023-Taoci-ispred-Hotela-Zelengora-da-idu-ispred-Nemaca-NET.jpg)
![[Слика: 023-iato-mesto-danas-Hotel-Zelengora-NET.jpg]](https://i.postimg.cc/zvj3Rfwc/023-iato-mesto-danas-Hotel-Zelengora-NET.jpg)
![[Слика: 016-Jovan-Gusic-NET.jpg]](https://i.postimg.cc/jS92fmNt/016-Jovan-Gusic-NET.jpg)
