.
СВЕ ПАРТИЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ - ИЗ КОМУНИСТИЧКОГ ШИЊЕЛА!
У Црној Гори готово да нема партије која не вуче поријекло од Савеза комуниста. ДПС је настала трансформацијом СК ЦГ, а онда се из ДПС издвојила СНП у којој су временом стваране фракције од којих су настајале нове партије – Народна социјалистичка странка (НСС), Демократска народна партија (ДНП) и Демократе Црне Горе (ДЦГ). И Социјал-демократску партију (СДП) и Уједињену реформску ацију (УРА) формирали су par exelance комунистички кадрови…
Пише: Донко Ракочевић
Комунизам је, од својих присталица, проглашен врхунцем научног приступа огранизовању друштва. С друге стране, за многе његове противнике, у које спада и аутор овог текста, то је највеће друштвено зло од постанка свијета. Др Р.Ј. Рамел, професор политичких наука, у својој књизи „Братоубице“ тврди да су комунисти извршили демоцид (његов израз који значи: убиство народа од стране сопствене владе). Између 1900. и 1978. године, комунистички режими, квази-владе, гериле и друге комунистичке групације, убиле су, по његовом истраживању, око 110 милиона људи широм свијета (ова цифра не урачунава убијање непријатељских војника).
И у Црној Гори комунизам је оставио катастрофалне последице – од више хиљада убијених невиних људи на Пасјем гробљу и другим стратиштима, до убијање вјере у Бога, што је имало за последицу урушавање система вриједности, морала, традиције, културе и свега другог што разликује човјека од животиње. Јер, култура без религиозности је празна ријеч, збир спољашњих конвенција које немају никакве везе са унутрашњом структуром личности. Оданост партији и Титу (звало се то друштвено-политичка подобност) била је највећа вриједност и најважнија препорука за напредовање. Да не говорим о поразним последицама стварања црногорске нације, зачете на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену новембра 1928. године, а промовисане Ђиласовим текстом у „Борби“ 1. маја 1945. године.
Послератне четири и по деценије протекле су у Југославији у економском напредовању (од бесповратних америчких и њемачких кредита), али и у даљем партијском дисциплиновању и ресетовању свијести људи на „почетне вриједности“, на материјалистичку „етику“ која се најбоље илуструје одговором једног урођеника на питање: Да ли зна разлику између добра и зла? „Добро је кад ми опљачкамо сусједно село, зло је када они опљачкају нас.“ Умјесто вјере у Бога, страх се људима увукао у кости, комунистички функционери постали су једини богови.
А онда је дошла тзв. антибирократска револуција крајем 1988. и почетком 1989. године, власти су се докопали млади комунисти, такозвани „џемпераши“, који ће касније постати мафијаши, што ће мој колега Момир Чабаркапа повезати у сјајан назив своје књиге: „Комунисти, џемпераши, мафијаши“. Нису се они тек тако хтјели одрећи комунизма. Те 1989. године, Милица Пејановић је изабрана за предсједника Извршног комитета ЦК СК Црне Горе, а убрзо је замијенио Момир Булатовић и у тој фотељи остао наредне двије године. Увођењу вишепартизма највише се опирао Мило Ђукановић који је говорио да је за плурализам мишљења довољан оквир ССРН (Социјалистички савез радног народа).
Но, под утицајем дешавања у региону и у читавој источној Европи, 1990. године долази до формирања првих партија, најприје је то била Демократска странка коју је основала група универзитетских професора, потом и Народна странка коју је створила српска национална елита у Црној Гори. То су биле прве и уједно једине странке које нијесу биле комунистичке провинијенције, али нажалост данас их нема на политичкој сцени.
Тек јула 1991. године, Савез комуниста се трансформисао у Демократску партију социјалиста (ДПС), али сем имена и економских реформи које су довеле до пропасти црногорске индустрије, није се промијенило ништа; однос према култури, историји, традицији, религији – остао је исти, чисто комунистички! Само је Тита, замијенио други земаљски бог – Мило Ђукановић, који се до тада калио у Централном комитету СКЈ!
Од огранка ДПС-а, 1998. године, настаје Социјалистичка народна партија на челу са Момиром Булатовићем који је такође уживао у култу своје личности, комунистичким тековинама и безбожништву. Он је био на челу прокомунистичког СНП-а до почетка 2001. године када примат у тој партији преузима Предраг Булатовић, такође дојучерашњи комуниста.
Момир формира Народну социјалистичку странку која није имала већих успјеха, а јануара 2009. године постаје један од оснивача Нове српске демократије. Но, од фракција СНП-а касније настају и друге партије – Демократска народна партија (Милана Кнежевића и Предрага Булатовића) која ће се придружити Демократском фронту, и Демократе Црне Горе на челу са Алексим Бечићем који је одлучио да формира партију после сукоба са Срђаном Милићем.
Дакле, практично све партије, не рачунајући оне мањинских народа, настале су, директно или индиректно, из Савеза комуниста – ДПС, СНП, ДНП, ДЦГ и ДФ, као и Социјалдемократска партија Црне Горе (СДП) која је настала 1993. године уједињењем двије мање опозиционе комунистичко-реформистичке политичке странке: Социјалистичке партије Црне Горе и Социјалдемократске партије реформиста.
За Демократски фронт се, истина, ова констатација може изрећи само дјелимично, јер је најјачи његов конституент била Српска листа, односно Нова српска демократија; али, свакако „инфициран“ комунизмом преко Момира Булатовића, Предрага Булатовића, Емила Лабудовића и других кадрова НСС, ДНП и Југословенске комунистичке партије Црне Горе, који су пристигли у ДФ.
Од партија које данас имају какаву такву снагу на црногорској политичкој сцени, коријен из Савеза комуниста, односно ДПС-а или СНП-а, формално не вуку УРА И ДЕМОС, мада су њихови оснивачи бивши комунисти, попут Жарка Ракчевића, Рада Бојовића и Шерба Растодера (УРА), те Миодрага Лекића и Горана Даниловића (ДЕМОС). Уосталом, УРА за симбол има петокраку, а „предсједник“ ДЕМОС-а Горан Даниловић бранио је тековине комунизма на конгресу СК Црне Горе у Колашину 1990. године када су сви већ видјели да је дошао крај комунистичке ере.
„Нема напретка у Црној Гори док се политиком бави комунистички рафинат“, рече мој Фејсбук пријатељ Душко Конте Ивановић, и то је жива истина. Није политички плурализам остао унутар ССРН-а како је предлагао Мило Ђукановић, али свијест наших политичара није одмакла далеко од свијести оног горе поменутог урођеника: „Добро је кад ми опљачкамо сусједно село, зло је када они опљачкају нас.“ Од оних којима Бог није на првом мјесту, него партија, шта друго очекивати? Једина разлика у односу на комунистичко доба је што су онда сви имали једног бога – Тита, а данас свака партија има свог.