19-12-2014, 10:41 PM
У филму ''Србија у Великом рату'', негде од 51. минута, понавља се да Италијани нису хтели да евакуишу српску војску са албанске обале, почетком 1916, већ да су то учинили Французи, под претњом руског цара:
https://www.youtube.com/watch?v=Ft9hkMvEgcY#t=3105
Међутим, према књизи Миле Михајловић ''За српску војску - једна заборављена прича'', евакуацијом су руководили Италијани, самоиницијативно и од приспећа првих српских колона. Највећи број бродова био је италијански, било их је више него француских и енглеских заједно.
Сем тога, Италијани су одмах послали своје санитетске екипе, а довозили су и велике количине хране, још више него раније (раније су тим правцем снабдевали српску и црногорску војску).
Аустроугари су нападали из правца Боко Которске, па су Италијани имали губитке.
Мила пише на основу оригиналних италијанских извештаја из тога доба, а прича је, изгледа, после заборављена због исхода Првог светског рата, па су италијанске лађе постале француске.
Ова Милина књига представљена је и у Београду и у Италији - али је ипак прошла незапажено.
Неколико страница из Милине књиге:
Преображај Бриндизија у луку прворазредног војног значаја, импровизација колико чудновата - толико генијална, као и ни из чега створена војна база у Валони, омогућили су нам да обавимо можда најбриљантнију операцију током ове две године рата, у којој је 300.000 људи - од децембра 1915. па до фебруара 1916. године - безбедно пребачено на другу обалу Јадрана, непријатељу под носом и упркос неповољним условима зимског периода, непрекидних напада из воде и из ваздуха, у уском грлу мора, пловећи по обавезним путањама и дуж дугих обала отворених ка мору, под ударцима свих могућих ветрова и без било каквог лучког прилаза.
Не треба веровати да је помоћ Италијанске морнарице српским војскама започела тек када су, под притиском надмоћне и бројне Макензенове армаде, последње дивизије краља Петра у повлачењу према нашим обалама Албаније пред собом потерале аустријске заробљенике. У то време је Италија већ месецима снабдевала храном и материјалом српске и црногорске снаге, при чему је све било поверено способности, упорности и храбрости наших морнара.
Још од октобра 1915, у Србији и Црној Гори је завладала глад, толика да увелико забрине силе Антанте. Француска, енглеска и наша влада прихватиле су се задатка да Србију и Црну Гору снабдеју храном, а транспорт товара до црногорске и албанске обале поверен је искључиво нашим бродовима.
Италијанска морнарица је испунила тај део свог савезничког задатка широкогрудо, полетно и одлучно, чему, нажалост, нису на исти начин одговорили на Јужном Јадрану, нити понашањем нити добром вољом, они чији је задатак био да правовремено ратницима достављају храну и муницију коју су наши на обали искрцавали. Ако енормна количина хране, транспортована преко Јадрана уз свакојаке проблеме, није стигла до српске и црногорске војске, разлог за то не лежи само у катастрофалним саобраћајним везама у тим земљама и у перфектном систему аустријске шпијунаже у Црној Гори и у Албанији, већ у индолентности и немару локалних цивилних власти и у систематским крадјама и пљачкама каравана са товарима хране и муниције у ове две земље, коју су за рачун непријатеља вршиле банде разбојника. Да ли то, можда, може да умањи значај дуготрајних, задивљујућих напора Италијанске морнарице, на неколико миља од моћног аустријског поморског утврдјења у Котору, у тешком и несигурном добу, у водама које јесен силовито потреса и где је непријатељ увек у заседи, са сваком врстом оружја и на свакој рути?
Само у Медови је, наиме, искрцано 6.900 тона хране и материјала, овде транспортованих маленим бродовима, који су својим бројем даље увећавали тешкоће рада заштитне флоте и ризик од изненадних непријатељских напада из оближњег Котора. Да би се обезбедила сигурност долазака, истовара и повратка теретњака, увек их је пратила јака јединица Ратне морнарице, па и онда када је требало осигурати безбедни пролаз једном једином маленом "Палатину", познатом Римљанима као брода са речног пристаништа на Тибру, али који је сада преносио храну, драгоцену да за још који дан продужи опстанак онима који су се борили против извежбаног непријатеља и против глади.
То непрекидно саобраћање товара хране и муниције за Србе и Црногорце, обављало се, дакле, уз константну заштиту крстарица и торпиљерки, али и уз ангажовање великих ратних бродова онда када би околности или значај транспорта наметали апсолутну безбедност пловидбе. Пошто и бројке поседују документарну важност, само од 1. децембра 1915. па до 19. јануара 1916. године, преко сто хиљада квинтала хране је искрцано у Медови и у Драчу, а за обезбедјење бродова који су пренели овај товар, ангажовано је чак седамдесет бродова наше Ратне морнарице, што крстарица, што великих торпедних разарача. Изгубљено је 3540 квинтала хране, јер је непријатељ успео да потопи мале пироскафе "Бриндизи", "Палатина" и "Галинару", једине жртве овог напорног саобраћања.
Да ли ће ико икада моћи да опише стравични изглед те бескрајне масе која се, као плима, од децембра 1915. до јануара 1916, слила на наше албанске обале, сподобе у људском обличју, млитаве, усмрдјене, блатњаве, отпад из ко зна ког дубоког круга пакла, што га чак ни машта Дантеовог генија није успела да замисли?
Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада војника и избеглица, заробљеника и жена, сви заједно, измешани у невероватном сметлишту подераних крпа из којих су врвели инсекти и извиривали живи људски скелети. Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно уклештени у чељустима глади и жедји, жртве битке, најстрашније, бијене стотину дана и стотину ноћи, стиснутих зуба, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном. Имали су сви исти израз на лицу на ком се читала грозница и глад. Удубљене очи укоченог стакластог погледа биле су последњи зрак живота, а на угловима уста трагови зеленкасте осушене пене од исповраћане траве. Скоро сви, чим би ногом дотакли обалу и угледали море, падали су на песак, непокретни, у скамењеном грчу, као да им је та визија, тај сан током дугог марша ужаса, сада наједном застао, херметички затворен, заробљен испод скореле коже на костима, у последњој преосталој капи крви.
Постоје за нас, људска бића, ране још страшније од оних које митраљез и нож знају да отворе, баш као што нагон за опстанак увелико превазилази смрт делова тела и откуцава њихов ритам живота, данима и данима, након што тих делова више нема. Људи, који су недељама без хране још устрајавали у маршу кроз шикаре и баруштине, верући се уз непроходне планинске венце, пузећи кроз стење отеченим и раскрвављеним стопалима, стигли су до нас као мртваци, али нису били мртви. Надјачала је и наџивела крај њихових тела жеља да стигну до мора, њихова воља за животом.
У транспортном конвоју били су и бродови-болнице за најтеже рањенике и болеснике, трговачки пароброди које је почетком рата наша морнарица реквирирала и брзо преобразила у перфектне бродове-болнице: пет великих бродова, "Краљ Алберт" (немачки прекоокеански брод капацитета хиљаду пет стотина лежаја), "Краљ Италије", "Бразил", "Италија", "Албаро" и два мала брода-амбуланте, "Санта Лучија" и "Марекјаро".
Овај последњи, препун рањеника, налетео је на мину у водама испред Драча, запалио се и потонуо. Страшни догадјај чију је разорну тежину трагедије надјачао хероизам посаде и војног морнаричког лекара, капетана Самуела Њасоа. У броду је, по креветима, било смештено сто двадесет тешко рањених српских војника и они су, сви до једнога, изнети из запаљеног брода и спасени, док су у вртлогу вода, у експлозији која је уследила, нестали командант брода Какаче и највећи део посаде.
Ево шта пише у образложењу сребрног ордена за храброст којим је одликован лекар капетан Њасо:
"И сам рањен, одмах је пожурио да смири стотинак укрцаних рањених војника, које је захватила паника од пожара што је избио на броду; пошто је успео да их смири, укрцао их је на бродић који је притекао у помоћ и тако спасао све болеснике и рањенике; лечио их је током пловидбе и на копну; последњи је потражио помоћ за властите ране."
Оваквог кова били су сви они које је Италија послала на другу страну мора, да у загрљај рашире руке преживелима из окупиране Србије.
Од 12. децембра 1915. па до 22. фебруара 1916, укрцан је и превезен у Бриндизи, на Липаре, у Марсеј и Бизерту, 11.651 болестан и рањен избегли Србин; на Крф је пребачено српских војника пешадинаца 130.841, а у Бизерту још 4.100. За транспорт је употребљено 6 великих италијанских прекоокеанских бродова, 2 помоћне француске крстарице, 6 бродова-болница (5 италијанских, 1 француски), 2 мала италијанска брода-амбуланте, 34 средња и мала пароброда и помоћних пловила (15 италијанских, 15 француских, 4 енглеска): све у свему, 28 италијанских, 17 француских и 5 енглеских бродова. Учињено је укупно 216 пловидби из Светог Јована Медовског, из Драча и са делте реке Војуше у Валону, а неких директно за Крф; 87 пловидби било је обављено из Валоне за Крф, а све остале за Бриндизи, Липаре, Марсеј и Бизерту.
Српска коњица (13.068 коњаника и 10.153 коња) транспортована је из Валоне на Крф марта 1916. у 6 великих пароброда (3 италијанска, 2 енглеска и 1 француски) који су обавили укупно 17 путовања.
Транспорт заробљених аустријских војника (њих 22.928: из Ниша их је на пут кренуло седамдесет хиљада!) из Валоне на Азинару трајао је од 16. децембра 1915. па до 12. фебруара 1916. Обављено је укупно 15 путовања, са 14 пароброда (11 италијанских, 2 француска, 1 енглески). Том приликом, зараза колере је букнула на италијанским паробродима "Краљ Виторио" и "Кордова" и на сваком однела по 500 живота. Медју подеглима био је велики број чланова посаде.
За снабдевање храном и лековима Срба (избеглог народа и војске) улогорованих на албанским обалама у очекивању укрцавања, од 19. децембра 1915. па до фебруара 1916, употребљено је 24 пароброда (17 италијанских, 5 енглеских, 2 француска). Бродови су обавили 73 путовања и у Светом Јовану Медовском, Драчу, Валони и на Крфу истоварили 22.000 тона хране, лекова, сточне хране и разног другог потребног материјала.
https://www.youtube.com/watch?v=Ft9hkMvEgcY#t=3105
Међутим, према књизи Миле Михајловић ''За српску војску - једна заборављена прича'', евакуацијом су руководили Италијани, самоиницијативно и од приспећа првих српских колона. Највећи број бродова био је италијански, било их је више него француских и енглеских заједно.
Сем тога, Италијани су одмах послали своје санитетске екипе, а довозили су и велике количине хране, још више него раније (раније су тим правцем снабдевали српску и црногорску војску).
Аустроугари су нападали из правца Боко Которске, па су Италијани имали губитке.
Мила пише на основу оригиналних италијанских извештаја из тога доба, а прича је, изгледа, после заборављена због исхода Првог светског рата, па су италијанске лађе постале француске.
Ова Милина књига представљена је и у Београду и у Италији - али је ипак прошла незапажено.
Неколико страница из Милине књиге:
Преображај Бриндизија у луку прворазредног војног значаја, импровизација колико чудновата - толико генијална, као и ни из чега створена војна база у Валони, омогућили су нам да обавимо можда најбриљантнију операцију током ове две године рата, у којој је 300.000 људи - од децембра 1915. па до фебруара 1916. године - безбедно пребачено на другу обалу Јадрана, непријатељу под носом и упркос неповољним условима зимског периода, непрекидних напада из воде и из ваздуха, у уском грлу мора, пловећи по обавезним путањама и дуж дугих обала отворених ка мору, под ударцима свих могућих ветрова и без било каквог лучког прилаза.
Не треба веровати да је помоћ Италијанске морнарице српским војскама започела тек када су, под притиском надмоћне и бројне Макензенове армаде, последње дивизије краља Петра у повлачењу према нашим обалама Албаније пред собом потерале аустријске заробљенике. У то време је Италија већ месецима снабдевала храном и материјалом српске и црногорске снаге, при чему је све било поверено способности, упорности и храбрости наших морнара.
Још од октобра 1915, у Србији и Црној Гори је завладала глад, толика да увелико забрине силе Антанте. Француска, енглеска и наша влада прихватиле су се задатка да Србију и Црну Гору снабдеју храном, а транспорт товара до црногорске и албанске обале поверен је искључиво нашим бродовима.
Италијанска морнарица је испунила тај део свог савезничког задатка широкогрудо, полетно и одлучно, чему, нажалост, нису на исти начин одговорили на Јужном Јадрану, нити понашањем нити добром вољом, они чији је задатак био да правовремено ратницима достављају храну и муницију коју су наши на обали искрцавали. Ако енормна количина хране, транспортована преко Јадрана уз свакојаке проблеме, није стигла до српске и црногорске војске, разлог за то не лежи само у катастрофалним саобраћајним везама у тим земљама и у перфектном систему аустријске шпијунаже у Црној Гори и у Албанији, већ у индолентности и немару локалних цивилних власти и у систематским крадјама и пљачкама каравана са товарима хране и муниције у ове две земље, коју су за рачун непријатеља вршиле банде разбојника. Да ли то, можда, може да умањи значај дуготрајних, задивљујућих напора Италијанске морнарице, на неколико миља од моћног аустријског поморског утврдјења у Котору, у тешком и несигурном добу, у водама које јесен силовито потреса и где је непријатељ увек у заседи, са сваком врстом оружја и на свакој рути?
Само у Медови је, наиме, искрцано 6.900 тона хране и материјала, овде транспортованих маленим бродовима, који су својим бројем даље увећавали тешкоће рада заштитне флоте и ризик од изненадних непријатељских напада из оближњег Котора. Да би се обезбедила сигурност долазака, истовара и повратка теретњака, увек их је пратила јака јединица Ратне морнарице, па и онда када је требало осигурати безбедни пролаз једном једином маленом "Палатину", познатом Римљанима као брода са речног пристаништа на Тибру, али који је сада преносио храну, драгоцену да за још који дан продужи опстанак онима који су се борили против извежбаног непријатеља и против глади.
То непрекидно саобраћање товара хране и муниције за Србе и Црногорце, обављало се, дакле, уз константну заштиту крстарица и торпиљерки, али и уз ангажовање великих ратних бродова онда када би околности или значај транспорта наметали апсолутну безбедност пловидбе. Пошто и бројке поседују документарну важност, само од 1. децембра 1915. па до 19. јануара 1916. године, преко сто хиљада квинтала хране је искрцано у Медови и у Драчу, а за обезбедјење бродова који су пренели овај товар, ангажовано је чак седамдесет бродова наше Ратне морнарице, што крстарица, што великих торпедних разарача. Изгубљено је 3540 квинтала хране, јер је непријатељ успео да потопи мале пироскафе "Бриндизи", "Палатина" и "Галинару", једине жртве овог напорног саобраћања.
Да ли ће ико икада моћи да опише стравични изглед те бескрајне масе која се, као плима, од децембра 1915. до јануара 1916, слила на наше албанске обале, сподобе у људском обличју, млитаве, усмрдјене, блатњаве, отпад из ко зна ког дубоког круга пакла, што га чак ни машта Дантеовог генија није успела да замисли?
Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада војника и избеглица, заробљеника и жена, сви заједно, измешани у невероватном сметлишту подераних крпа из којих су врвели инсекти и извиривали живи људски скелети. Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно уклештени у чељустима глади и жедји, жртве битке, најстрашније, бијене стотину дана и стотину ноћи, стиснутих зуба, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном. Имали су сви исти израз на лицу на ком се читала грозница и глад. Удубљене очи укоченог стакластог погледа биле су последњи зрак живота, а на угловима уста трагови зеленкасте осушене пене од исповраћане траве. Скоро сви, чим би ногом дотакли обалу и угледали море, падали су на песак, непокретни, у скамењеном грчу, као да им је та визија, тај сан током дугог марша ужаса, сада наједном застао, херметички затворен, заробљен испод скореле коже на костима, у последњој преосталој капи крви.
Постоје за нас, људска бића, ране још страшније од оних које митраљез и нож знају да отворе, баш као што нагон за опстанак увелико превазилази смрт делова тела и откуцава њихов ритам живота, данима и данима, након што тих делова више нема. Људи, који су недељама без хране још устрајавали у маршу кроз шикаре и баруштине, верући се уз непроходне планинске венце, пузећи кроз стење отеченим и раскрвављеним стопалима, стигли су до нас као мртваци, али нису били мртви. Надјачала је и наџивела крај њихових тела жеља да стигну до мора, њихова воља за животом.
У транспортном конвоју били су и бродови-болнице за најтеже рањенике и болеснике, трговачки пароброди које је почетком рата наша морнарица реквирирала и брзо преобразила у перфектне бродове-болнице: пет великих бродова, "Краљ Алберт" (немачки прекоокеански брод капацитета хиљаду пет стотина лежаја), "Краљ Италије", "Бразил", "Италија", "Албаро" и два мала брода-амбуланте, "Санта Лучија" и "Марекјаро".
Овај последњи, препун рањеника, налетео је на мину у водама испред Драча, запалио се и потонуо. Страшни догадјај чију је разорну тежину трагедије надјачао хероизам посаде и војног морнаричког лекара, капетана Самуела Њасоа. У броду је, по креветима, било смештено сто двадесет тешко рањених српских војника и они су, сви до једнога, изнети из запаљеног брода и спасени, док су у вртлогу вода, у експлозији која је уследила, нестали командант брода Какаче и највећи део посаде.
Ево шта пише у образложењу сребрног ордена за храброст којим је одликован лекар капетан Њасо:
"И сам рањен, одмах је пожурио да смири стотинак укрцаних рањених војника, које је захватила паника од пожара што је избио на броду; пошто је успео да их смири, укрцао их је на бродић који је притекао у помоћ и тако спасао све болеснике и рањенике; лечио их је током пловидбе и на копну; последњи је потражио помоћ за властите ране."
Оваквог кова били су сви они које је Италија послала на другу страну мора, да у загрљај рашире руке преживелима из окупиране Србије.
Од 12. децембра 1915. па до 22. фебруара 1916, укрцан је и превезен у Бриндизи, на Липаре, у Марсеј и Бизерту, 11.651 болестан и рањен избегли Србин; на Крф је пребачено српских војника пешадинаца 130.841, а у Бизерту још 4.100. За транспорт је употребљено 6 великих италијанских прекоокеанских бродова, 2 помоћне француске крстарице, 6 бродова-болница (5 италијанских, 1 француски), 2 мала италијанска брода-амбуланте, 34 средња и мала пароброда и помоћних пловила (15 италијанских, 15 француских, 4 енглеска): све у свему, 28 италијанских, 17 француских и 5 енглеских бродова. Учињено је укупно 216 пловидби из Светог Јована Медовског, из Драча и са делте реке Војуше у Валону, а неких директно за Крф; 87 пловидби било је обављено из Валоне за Крф, а све остале за Бриндизи, Липаре, Марсеј и Бизерту.
Српска коњица (13.068 коњаника и 10.153 коња) транспортована је из Валоне на Крф марта 1916. у 6 великих пароброда (3 италијанска, 2 енглеска и 1 француски) који су обавили укупно 17 путовања.
Транспорт заробљених аустријских војника (њих 22.928: из Ниша их је на пут кренуло седамдесет хиљада!) из Валоне на Азинару трајао је од 16. децембра 1915. па до 12. фебруара 1916. Обављено је укупно 15 путовања, са 14 пароброда (11 италијанских, 2 француска, 1 енглески). Том приликом, зараза колере је букнула на италијанским паробродима "Краљ Виторио" и "Кордова" и на сваком однела по 500 живота. Медју подеглима био је велики број чланова посаде.
За снабдевање храном и лековима Срба (избеглог народа и војске) улогорованих на албанским обалама у очекивању укрцавања, од 19. децембра 1915. па до фебруара 1916, употребљено је 24 пароброда (17 италијанских, 5 енглеских, 2 француска). Бродови су обавили 73 путовања и у Светом Јовану Медовском, Драчу, Валони и на Крфу истоварили 22.000 тона хране, лекова, сточне хране и разног другог потребног материјала.
![[Слика: d0bad180d0bed0b7-d0b0d0bbd0b1d0b0d0bdd0b...=959&h=582]](http://facebookreporter.files.wordpress.com/2014/09/d0bad180d0bed0b7-d0b0d0bbd0b1d0b0d0bdd0b8d198d183.jpg?w=959&h=582)
