[Шумадинац]

О ДЕМОКРАТИЈИ

Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечијих друштава.

Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.

Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјави воље народи води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе.

Демократија има секуларни карактер и она је супротна сваком сакралном друштву, јер је формална, без садржине и скептична. Истина је сакрална и друштво утемељено на истини не може бити искључиво секуларно друштво. Секуларна демократија значи отпад од онтолошких основа друштва, отпад друштва човечјега од Истине. Она хоће политички уредити човечије друштво тако као да истине не би ни било; то је темељна претпоставка чисте демократије. И у том је корен идејне лажи демократије. У основи демократске идеје лежи хуманистичко потврђивањс човеково, а то ће рећи, да човечја воља мора управљати човечја друштва, и да треба одстранити све што смета изјављењу те човечије воље и коначном њеном господству. Тиме се поричу духовни темељи људског друштва који леже дубље од формалне изјаве човечје воље те се строваљују сав хијерархиски поредак људског друштва. Демократија је психологизам, супротан сваком онтологизму.

Демократија не зна истине и због тог она препушта већини гласова да реши шта је истина. Признање власти множине, метанисање свеопштем праву гласа, могуће је тек при неверовању у истину и незнању истине. Онај који верује у истину и који зна истину не предаје је на растрзавање квантитативној већини.

Као претпоставка демократије указује се крајњи оптимизам. Скептицизам демократског друштва је оптимистички а не песимистички скептицизам. Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјава воље народа води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе. Духовни отац демократијс био је Жан Жак Русо, а његове оптимистичке претставе о човечјој природи прешле су на демократске идеологије. Демократија неће да зна за радикално зло човечје природе. Она као да не предвиђа да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, док истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка. Револуционарна демократија у Француској револуцији, која је 1789. године почела са проглашењем права и слободе човека, у 1783. години није оставила никаквих слобода, истребила је слободу без остатка. Воља човечја, воља народна лежи у злу и, када та воља, потврђујући себе саму, није ничему вишем подложна и није просветљена, захтева да самовласно одређује судбине човечјега друштва, она лако заблуди на пут прогона истине, одрицања сваке правде и гашења сваке слободе духа. Демократије су никле из патоса слободе, из признања неодузимљивих права сваког човека, а као истина демократије рекло би се да се казује потврда слободе савести, слобода избора. Заштитници демократије указују на то да се демократија родила духовно у проглашењу слободе савести по религиозним друштвима епохе реформације у Енглеској. Но формално бесадржајно и негативно поимање слободе скривало је у себи отров, који је разједао историјске демократије и приправљао у њима пропаст слободе духа. Русо је порицао слободу савести у принципу. Робеспјер ју је истребио на делу. Аутократски народ може силовати савести људи, може лишавати по вољи сваке слободе. Токвил и Мил, за које се не да рећи да су непријатељи демократије, говоре с великим немиром о опасностима које демократија собом носи, о опасностима за слободу човска, за индивидуалност човека. Демократија је индивидуалност човека. Демократија је индивидуалистичка по својој основи, но она води по кобној својој дијалектици до антииндивидуализма, до нивелирања човечјих индивидуалности. Демократија је слободољубива, но то слободољубље не ниче из уважења човечјег духа и човечје индивидуалности, то је - слободољубље равнодушних према истини. Фанатична бива демократија тек у стихији револуције. У својем мирном нормалном битисању, туђ је њој сваки фанатизам и она налази хиљаду мирних и неприметних начина да нивелира човечје индивидуалности, и да угаси слободу духа. Истините слободе духа било је можда више у то доба кад су пламтеле ломаче инквизиције него у савременим буржујским демократским републикама које поричу дух и религиозну савест. Формално, скептично слободољубље много је допринело уништењу оригиналности човечје индивидуалности. Демократије не значе безусловно слободу духа, слободу избора, те слободе може бнти више у нсдемократским друштвима.

Демократија се сувише задржава на формилно бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот демократских друштава и траже, да се избор коначно збуде, да се садржај пронађе. Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа.

Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања, која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечјих друштава. А циљ демократије и јесте да сабере народну вољу, која се распала. Но човечја је личност за њу апстрактни атом, раван сваком другом, а задатак поновнога сједињења људи механички је задатак. Демократија је кадра само механички сумирати вољу свих, но тим се не постиже општа воља, органска воља народа. Органска воља народа не може бити аритметички изражена, она није проказљива никаквим бројем гласова. Та се воља испољује у свем историјском животу народа, у свем складу његове културе, и пре свега и више свега налази она свој израз у религиозном животу народа. Осим на органском религиозном тлу, осим у јединству религиозних веровања - не постоји једна, општа воља народа. Кад пада народна воља, распада се народ на атоме. И не да се из атома наново саздати никакво јединство, никаква заједница. Остаје једино механичка сума воља већине и мањине. Развија се борба партија, борба социјалних класа и група и ствара резултанта у тој борби. Демократија и јест арена борби, сукоб интереса и праваца. У њој је све трошно, нестално, нема јединства и сталности. То је вечно прелазно стање. Демократија саздаје парламент, најнеорганскију творевину, орган диктатуре политичких партија. Све је кратковрмено у демократском друштву, све је устремљено к нечему што излази за границе саме демократије. Истински се онтолошки живот налази на границама демократије. Демократија се сувише задржава на формално бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот и траже да се избор коначно збуде, да с садржај пронађе.

Демокритија као да не предвиђа, да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, а истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција, да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка.

Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа. То откинуто човечје покољење времена, искључиво савремено поколење, и чак не сво оно, већ неки његов део, који уображава да је извршитељ историјских судбина, не може бити названо народом. Народ је велика историјска целина, у њу улазе сва историјска поколења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњга народа, који је преко Св. Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим Кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења које се откинуло од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање сама себе савременога покољења, узвисивање његово над умрле оце и јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањањс истребљујућем току времена.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ

[смедерево]

И овде си дошао да шириш јерес!

[Добровољац]

Берђајев ти јеретик, а Аца Краљ... у ком ти универзуму живиш?

[Шумадинац]

Берђајев ти јеретик, а Аца Краљ... у ком ти универзуму живиш?

Читај шта пише, а то ко је јеретик препусти Богу или се информиши
код неког ко се у те ствари разуме!

[Ројалист]

http://www.royalfamily.org/john-stuart-m.../?lang=cir

[херцеговац]

Берђајев ти јеретик, а Аца Краљ... у ком ти универзуму живиш?

Немој Србине и ти као С-ума-динац!

Берђајев нема везе са Православљем.

[Шумадинац]

Берђајев ти јеретик, а Аца Краљ... у ком ти универзуму живиш?

Немој Србине и ти као С-ума-динац!

Берђајев нема везе са Православљем.

Ниси ни прочитао а већ судиш!

[херцеговац]

Да се чита?

Пуна ми библиотека Берђајева док сам био будала и док ме људи нису упутили да читам свете оце!

Сва је истина у њима, а не у тртљању Берђајева, Фјодорова и остале банде!

[Шумадинац]

Прочитај па донеси закључак!

[Шумадинац]

[Ултрадесничар]

Добро ако демократија не ваља шта је алтернатива ?
Апсолутна власт монарха ? Теократија ? Олигархија ?

[Шумадинац]

.
МОМИР НИКОЛИЋ И КРИТИКА ДЕМОКРАТИЈЕ



Демократија није остварила ни слободу ни једнакост ни братство. Није дала народу ништа од онога што му је обећала. Али му је дала обману да је суверен и да преко представника које бира влада сам собом. Народу се најтеже одричу сличних обмана које ласкају њиховој сујети.


Демократија посматра и уређује човека као таква, човека за себе, одвојена од свих природних веза његових, од свих односа који га у стварности окружују, одређују, ограничавају. То је њено ослобођење појединца. Демократија је неповерљива према свима подзаједницама у којима се човек јавља у друштву, јер сматра да су оне толико стега које спутавају пуно остварење његове личности. Природна појава за њу није човек члан породице, човек члан општине, човек члан позива и тако даље, него усамљен појединац у средини исто тако усамљених појединаца, у којој усамљености она види јемство њихове слободе.


Ако демократија шта не признаје, то је да може бити другога мерила вредности сем броја. Сви бирачи, без обзира на дубоке разлике у природној и социјалној вредности њиховој, јер су једнаки претставници народне суверености. Свакако да је ова највећи апсурд демократије. Али је то и најбитнија догма њена. Ако ту начнете демократију, онда се после цео поредак њен сам по себи руши.


Није слобода у томе да народ, под утицајем изборне борбе и свега онога што она неминовно доноси собом, у једном дану одлучује за више година унапред о високој државној политици за коју у огрмној већини није спреман и која га уосталом не занима. Слобода је у томе да се са породице, општина, среза, покрајине, позива, просвете, цркве скине хаотични, али толико тежи притисак државе који грађане вређа у њихову достојанству, омета у њихову раду, кочи у њихову развитку. Народу би се узела из руку звечка суверенитета, али би у накнаду грађани добили низ стварних власти, права, слобода.


Безазлено је и опасно када се јемство за слободе грађана тражи у демократским расположењима владе. Свака власт је склона да гази слободе. Демократска власт је неминовно осуђена на то, пошто се одржава изборним успехом, тако да је за њу гажење слобода питање опстанка. Само власт независна од слобода грађана може да их поштује, јер никада није у положају да бира између њих и свога опстанка. Али су и тада потребна јемства, према власти организоване одбране слобода, а не бесплатна вера у њену слободоумност.


Зато што се слобода не разуме, види онде где је не може бити а не тражи онде где јој је место, сваки напад на демократију схвата се као напад на слободу. Међутим, борба противу демократије, то је онде где она постоји једино могућна борба за слободу.


Када демократија узвикује да је она претставник тежњи малога човека, и да бити противу ње значи бити противу широких слојева, онда је велико питање да ли демократија и задовољава тежње на које се позива. Али независно од тога питања, а оно је, признаће се, битно, има нешто што је овде још пресудније, а то је да волети људе није исто што и поштовати њихове заблуде. Diligendi homines. али interficiendi errores, како саветује Свети Августин.



Одстуство јаких личности, државника, то је природна слабост демократија. Демократија се заснива на начелу једнакости. Једнакост се међутим увек остварује одозго на ниже, то је природни правац њена кретања, зато што је лакше спустити се него дићи се. Демократија се заснива на начелу већине. Способни су међутим увек у мањини. У демократији се долази на чело државне задобијањем бирача. Способности којима се задобијају бирачи имају само далеке везе са способностима којима се управља државом. Поставља се најзад и питање, да ли и оним способностима које су, насупрот одабирању на ниже, успеле да се прокријумчаре у први ред, демократске установе допуштају да даду пуну меру.


Пре свега, појам народа се невероватно сужава. У монархији, народ је једна историјска јединка, у начелу вечита. Народ су наши преци, ми и наши потомци, народје ланац нараштаја у њиховом ходу кроз историју чврсто повезаних остварењем једног истог дела, народ је историја народна. У демократији народ је збир правних гласача. То су само савременици, и чак кад је право гласа најопштије само један део савременика. Прва последица. Једна бескрајна мањина управља једном бескрајном већином. Народна историја бачена је везаних руку на милост и немилост хаосу потреба и жеља савременика. Већина о којој демократија толико говори, то је гомила појединаца, у којој сваки тражи своју срећу и опредељује се према себи. Јер појединац, догод је у гомили себи равних, опредељује се само према себи, то је највише докле он може да се успне. Нема никога који се опредељује према историји. Сви су једнаки, све је повучено у исту раван, нема никога који је горе. Али зато нема ни историје. Јер нема никога који одржава њен континуитет.


У монархији, влада и управља, води народ владалац. Шта је владалац? То је једна породица, прва у народу, којој је поверено, наследно и једном за свагда, да одржава континуитет историје. Зашто та једна породица,само она једина, може да одржава континуитет историје, а све друге, ма колико иначе добронамерне и заслужне биле, остају увек под ударом хаоса тренутних потреба и жеља? Зато што је она, монархијским принципом, уздигнута изнад целога народа, независна од свију и обезбеђена од свих промена и тиме изједначена са самом државом. Држава са својом историјом, са делом које има да оствари, постаје њена својина, она је наслеђује с оца на сина, као што се у другим породицама наслеђује имање, тако да је њен интерес увек истоветан са интересом државе, и да она кад ради за себе, хтела не хтела, неминовно ради и за државу. Нагон својине и породични нагон, наслеђем нераздвојан од првог, то су два најјача нагона људска на којима се заснива свака заједница људи, и који су спровели целу историју. Монархија је владалачким домом та два нагона увукла у срце државе и на њима засновала ову, и тако, прво, омогућила стварање државе, а затим, учинила од државе најјачу установу људску.

[Ултрадесничар]

Поред Небојше М. Крстића, Момир Николић је свакако најбољи критичар демократије у нас. Међутим њихова алтернатива демократији је апсолутна монархија.

[Шумадинац]

.
ТАБУ ТЕМА: ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ ЈЕ ОЧИГЛЕДНО ЗАПАО У ЋОРСОКАК!




Ми тврдимо да је парламентарна демократија неправедна, да води ка бирократизацији и стагнацији друштва, да подрива слободу, самосталност и предузимљивост људи и да неизбежно доводи до сукоба, до мешања у туђе послове, економског мртвила и превелике потрошње. И то не зато што неки политичари лоше раде свој посао или зато што је погрешна партија на власти, него зато што систем парламентарне демократије тако ради

Пишу: Карел Бекман, Френк Карстен





[/code]

Мало људи би се успротивило тврђењу да је систем парламентарне демократије у кризи. Људи се слажу да има проблема у демократији – неки чак мисле да су многе западне парламентарне демократије, укључујући и САД, на ивици распада. Грађани су незадовољни и дубоко подељени у свим демократским земљама. Политичари се жале да се бирачи понашају као размажена деца, грађани се жале да су политичари глуви за њихове жеље. Бирачи су постали изузетно ћудљиви. Политичка сцена се свугде уситњава, што чини превазилажење разлика и формирање влада све тежим и тежим.

Постојеће политичке партије немају одговор на ове изазове. Нису у стању да развију праву алтернативу. Ухваћене су у замку круте партијске организације, главну реч имају интересне групе и лобисти, док идеали губе значај. Готово ниједна демократска влада није у стању да заузда државну потрошњу. Многе демократске земље до те мере позајмљују и троше да су на ивици бакротства.

Упркос огромној потрошњи, незапосленост је стално висока у скоро свим демократским земљама. Велике групе људи су на друштвеној маргини. Готово ниједна демократска земља нема одговарајуће решење за становништво које је све старије.

Практично сва демократска друштва пате од вишка бирократије и маније регулације. Пипци Државе увлаче се у свачији живот. Све је под милим Богом регулисано правилима. И сваки проблем доводи до још више наметнутих правила и додатне регулације, умјесто до стварног решења.

Притом демократске власти траљаво раде оно што многи сматрају њиховим најважнијим задатком – одржавање закона и реда. Проблем криминала и вандализма никада није био већи него данас. Запослени у полицији и правосуђу су непоуздани, неспособни и често корумпирани.

Према више студија, грађани никад нису мање веровали демократски изабраним политичарима него данас. Дубоко је укорењено неповерење према власти, политичарима, елитама и међународним организацијама, које изгледа сматрају да су изнад закона. Многи гледају у будућност са песимизмом. Боје се да ће њиховој деци бити лошије него што је њима било. Страхују од најезде досељеника, страхују да је њихова култура угрожена и са носталгијом се сећају бољих времена.

Демократска религија

Иако ће многи људи потврдити да постоји криза демократије, критике самог демократског система једноставно нема. Готово нико у самој демократији не види извор проблема са којима се суочавамо. Политичке вође – левичари, десничари и центристи – сви редом обећавају да ће проблеме решити са више демократије, никада мање. Обећавају да ће слушати грађане и да ће јавне интересе ставити изнад приватних. Обећавају да ће смањити бирократију, да ће је учинити транспарентнијом, да ће јавни сервиси бити бољи – укратко, да ће систем поново функционисати.

Али нико никада не доводи у питање пожељност демократског система. Много чешће се тврди да до проблема доводи превише слободе. Једина разлика између прогресивних и конзервативних политичара је што прогресивни извор проблема виде у вишку економске слободе, а конзервативни проблем виде у вишку друштвене слободе. А закона никада није било више него данас и порези су данас већи него икад.

Чињеница је да је критика идеје демократије табу тема у друштвима на западу. Можете да критикујете начин на који се демократија у пракси спроводи или да оцрните актуелне политичке вође и партије, али критика демократског идеала као таквог не долази у обзир.

Није претерано рећи да је демократија постала својеврсна религија – савремена, световна религија. Можемо је назвати највећом вером света. Све државе, изузев њих једанаест – Мијанмар, Свазиленд, Ватикан и неке арапске земље – тврде за себе да су демократије, макар само по имену. Бога и цркву заменила је држава, као Света мајка друштва.

Очигледно, само зли умови – терористи, фундаменталисти, фашисти – могу да се усуде да кажу нешто против демократије, да хуле на светињу.

Демократија = колективизам

Па ипак, то је управо оно што ћемо урадити уз помоћ ове књиге: говорићемо против божанске демократије, прецизније речено против парламентарне демократије. Демократски начин доношења одлука је користан у неким ситуацијама – у малим заједницама или у добровољним удружењима – а национална парламентарна демократија, какву имају готово све западне земље, има далеко више мана него предности.

Ми тврдимо да је парламентарна демократија неправедна, да води ка бирократизацији и стагнацији друштва, да подрива слободу, самосталност и предузимљивост људи и да неизбежно доводи до сукоба, до мешања у туђе послове, економског мртвила и превелике потрошње. И то не зато што неки политичари лоше раде свој посао или зато што је погрешна партија на власти, него зато што систем парламентарне демократије тако ради.

Суштина демократије је да „народ” одлучује како друштво треба да буде организовано. Другим речима, сви ми „заједно” одлучујемо о свему. Зато је демократија по дефиницији колективистички систем.

Зато је очигледно нетачно тврђење да је демократија неизбежни врхунац политичке еволуције човечанства. То тврђење је обична пропаганда, чији је циљ да сакрије чињеницу да демократија има сасвим одређено политичко усмерење (колективизам), за које постоје бројне разумне алтернативе.

Једна од могућности назива се – слобода. Или – либерализам у класичном смислу речи (што је потпуно другачије значење од онога за шта се реч либерализам данас користи у Америци). Није тешко увидети да слобода уопште није исто што и демократија. Размислите о овоме: да ли демократски одлучујемо о томе колико ће свако од нас да потроши на одећу, или у коју ће самоуслугу ићи? Очигледно не. Свако одлучује за себе. И ова слобода избора је сасвим у реду. Па зашто би онда било боље да о свим другим стварима – од радног места, заштите здравља и пензија, до наших кафана и кафића – одлучујемо демократски?

Да ли је у ствари управо та чињеница – да о свему одлучујемо демократски, да о свим привредним и друштвеним питањима одлучује држава – прави разлог што је толико тога лоше у нашем друштву; да бирократија, мешање државе у све, паразитизам, криминал, корупција, незапосленост, инфлација, лоше образовање и тако даље, нису последице мањка демократије, већ су заправо резултат вишка демократије; а ти проблеми иду уз парламентарну демократију као што су празне продавнице и трабанти ишли уз комунизам?

То је оно што желимо да покажемо у овој књизи.

Упркос критици савременог национално-демократског система, с оптимизмом гледамо у будућност. Један од разлога за огроман број песимиста јесте што људи осећају да је садашњи систем у ћорсокаку, али не успевају да пронађу излаз. Људи схватају да готово све аспекте њихових живота контролише држава, али да они њу не могу ни на који начин. Једине могућности које могу да замисле су различити облици диктатуре, као што је „кинески модел” или неки облик национализма или фундаментализма.

Међутим, у томе греше. Демократија није исто што и слобода. Национална парламентарна демократија је један облик диктатуре – диктатура већине и државе. Демократија не значи ни правда, ни једнакост, ни солидарност, ни мир.

Парламентарна демократија је систем уведен пре око 150 година у већину западних земаља. Један од разлога за то била је и жеља да се у либералним друштвима спроведу у дело социјалистичке идеје. Шта год били мотиви у то време, век и по касније разлога за националну парламентарну демократију нема. Таква демократија више не функционише. Време је за нови политички идеал, у коме се продуктивност и солидарност неће наметати демократском диктатуром, већ ће бити резултат добровољних односа између људи. Желимо да уверимо читаоце да је могућност за достизање овог идеала већа него што многи могу и да замисле – и да вреди улагати напоре за његово остварење.



Карел Бекман је писац, новинар и главни уредник онлајн часописа European Energy Review. Френк Карстен је оснивач данске либертаријанске организације Stichting Meer. Текст који је пред вама представља уводни део књиге Beyond Democracy.

---

.
ТАБУ ТЕМА: ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ ЈЕ ОЧИГЛЕДНО ЗАПАО У ЋОРСОКАК!




Ми тврдимо да је парламентарна демократија неправедна, да води ка бирократизацији и стагнацији друштва, да подрива слободу, самосталност и предузимљивост људи и да неизбежно доводи до сукоба, до мешања у туђе послове, економског мртвила и превелике потрошње. И то не зато што неки политичари лоше раде свој посао или зато што је погрешна партија на власти, него зато што систем парламентарне демократије тако ради

Пишу: Карел Бекман, Френк Карстен





[/code]
У
Мало људи би се успротивило тврђењу да је систем парламентарне демократије у кризи. Људи се слажу да има проблема у демократији – неки чак мисле да су многе западне парламентарне демократије, укључујући и САД, на ивици распада. Грађани су незадовољни и дубоко подељени у свим демократским земљама. Политичари се жале да се бирачи понашају као размажена деца, грађани се жале да су политичари глуви за њихове жеље. Бирачи су постали изузетно ћудљиви. Политичка сцена се свугде уситњава, што чини превазилажење разлика и формирање влада све тежим и тежим.

Постојеће политичке партије немају одговор на ове изазове. Нису у стању да развију праву алтернативу. Ухваћене су у замку круте партијске организације, главну реч имају интересне групе и лобисти, док идеали губе значај. Готово ниједна демократска влада није у стању да заузда државну потрошњу. Многе демократске земље до те мере позајмљују и троше да су на ивици бакротства.

Упркос огромној потрошњи, незапосленост је стално висока у скоро свим демократским земљама. Велике групе људи су на друштвеној маргини. Готово ниједна демократска земља нема одговарајуће решење за становништво које је све старије.

Практично сва демократска друштва пате од вишка бирократије и маније регулације. Пипци Државе увлаче се у свачији живот. Све је под милим Богом регулисано правилима. И сваки проблем доводи до још више наметнутих правила и додатне регулације, умјесто до стварног решења.

Притом демократске власти траљаво раде оно што многи сматрају њиховим најважнијим задатком – одржавање закона и реда. Проблем криминала и вандализма никада није био већи него данас. Запослени у полицији и правосуђу су непоуздани, неспособни и често корумпирани.

Према више студија, грађани никад нису мање веровали демократски изабраним политичарима него данас. Дубоко је укорењено неповерење према власти, политичарима, елитама и међународним организацијама, које изгледа сматрају да су изнад закона. Многи гледају у будућност са песимизмом. Боје се да ће њиховој деци бити лошије него што је њима било. Страхују од најезде досељеника, страхују да је њихова култура угрожена и са носталгијом се сећају бољих времена.

Демократска религија

Иако ће многи људи потврдити да постоји криза демократије, критике самог демократског система једноставно нема. Готово нико у самој демократији не види извор проблема са којима се суочавамо. Политичке вође – левичари, десничари и центристи – сви редом обећавају да ће проблеме решити са више демократије, никада мање. Обећавају да ће слушати грађане и да ће јавне интересе ставити изнад приватних. Обећавају да ће смањити бирократију, да ће је учинити транспарентнијом, да ће јавни сервиси бити бољи – укратко, да ће систем поново функционисати.

Али нико никада не доводи у питање пожељност демократског система. Много чешће се тврди да до проблема доводи превише слободе. Једина разлика између прогресивних и конзервативних политичара је што прогресивни извор проблема виде у вишку економске слободе, а конзервативни проблем виде у вишку друштвене слободе. А закона никада није било више него данас и порези су данас већи него икад.

Чињеница је да је критика идеје демократије табу тема у друштвима на западу. Можете да критикујете начин на који се демократија у пракси спроводи или да оцрните актуелне политичке вође и партије, али критика демократског идеала као таквог не долази у обзир.

Није претерано рећи да је демократија постала својеврсна религија – савремена, световна религија. Можемо је назвати највећом вером света. Све државе, изузев њих једанаест – Мијанмар, Свазиленд, Ватикан и неке арапске земље – тврде за себе да су демократије, макар само по имену. Бога и цркву заменила је држава, као Света мајка друштва.

Очигледно, само зли умови – терористи, фундаменталисти, фашисти – могу да се усуде да кажу нешто против демократије, да хуле на светињу.

Демократија = колективизам

Па ипак, то је управо оно што ћемо урадити уз помоћ ове књиге: говорићемо против божанске демократије, прецизније речено против парламентарне демократије. Демократски начин доношења одлука је користан у неким ситуацијама – у малим заједницама или у добровољним удружењима – а национална парламентарна демократија, какву имају готово све западне земље, има далеко више мана него предности.

Ми тврдимо да је парламентарна демократија неправедна, да води ка бирократизацији и стагнацији друштва, да подрива слободу, самосталност и предузимљивост људи и да неизбежно доводи до сукоба, до мешања у туђе послове, економског мртвила и превелике потрошње. И то не зато што неки политичари лоше раде свој посао или зато што је погрешна партија на власти, него зато што систем парламентарне демократије тако ради.

Суштина демократије је да „народ” одлучује како друштво треба да буде организовано. Другим речима, сви ми „заједно” одлучујемо о свему. Зато је демократија по дефиницији колективистички систем.

Зато је очигледно нетачно тврђење да је демократија неизбежни врхунац политичке еволуције човечанства. То тврђење је обична пропаганда, чији је циљ да сакрије чињеницу да демократија има сасвим одређено политичко усмерење (колективизам), за које постоје бројне разумне алтернативе.

Једна од могућности назива се – слобода. Или – либерализам у класичном смислу речи (што је потпуно другачије значење од онога за шта се реч либерализам данас користи у Америци). Није тешко увидети да слобода уопште није исто што и демократија. Размислите о овоме: да ли демократски одлучујемо о томе колико ће свако од нас да потроши на одећу, или у коју ће самоуслугу ићи? Очигледно не. Свако одлучује за себе. И ова слобода избора је сасвим у реду. Па зашто би онда било боље да о свим другим стварима – од радног места, заштите здравља и пензија, до наших кафана и кафића – одлучујемо демократски?

Да ли је у ствари управо та чињеница – да о свему одлучујемо демократски, да о свим привредним и друштвеним питањима одлучује држава – прави разлог што је толико тога лоше у нашем друштву; да бирократија, мешање државе у све, паразитизам, криминал, корупција, незапосленост, инфлација, лоше образовање и тако даље, нису последице мањка демократије, већ су заправо резултат вишка демократије; а ти проблеми иду уз парламентарну демократију као што су празне продавнице и трабанти ишли уз комунизам?

То је оно што желимо да покажемо у овој књизи.

Упркос критици савременог национално-демократског система, с оптимизмом гледамо у будућност. Један од разлога за огроман број песимиста јесте што људи осећају да је садашњи систем у ћорсокаку, али не успевају да пронађу излаз. Људи схватају да готово све аспекте њихових живота контролише држава, али да они њу не могу ни на који начин. Једине могућности које могу да замисле су различити облици диктатуре, као што је „кинески модел” или неки облик национализма или фундаментализма.

Међутим, у томе греше. Демократија није исто што и слобода. Национална парламентарна демократија је један облик диктатуре – диктатура већине и државе. Демократија не значи ни правда, ни једнакост, ни солидарност, ни мир.

Парламентарна демократија је систем уведен пре око 150 година у већину западних земаља. Један од разлога за то била је и жеља да се у либералним друштвима спроведу у дело социјалистичке идеје. Шта год били мотиви у то време, век и по касније разлога за националну парламентарну демократију нема. Таква демократија више не функционише. Време је за нови политички идеал, у коме се продуктивност и солидарност неће наметати демократском диктатуром, већ ће бити резултат добровољних односа између људи. Желимо да уверимо читаоце да је могућност за достизање овог идеала већа него што многи могу и да замисле – и да вреди улагати напоре за његово остварење.



Карел Бекман је писац, новинар и главни уредник онлајн часописа European Energy Review. Френк Карстен је оснивач данске либертаријанске организације Stichting Meer. Текст који је пред вама представља уводни део књиге Beyond Democracy.