[Прст_у_ока_латиници]

СРПСКЕ КЊИГЕ НА СТРАШНОМ СУДУ: Како је у име „Нове Европе“ спаљена историја Срба
14:20 06.04.2017. 0
На здање на Косанчићевом венцу пало је тек неколико запаљивих бомби, али није било никог да их угаси. После је било касно...

Рано изјутра 3. априла 1941. године управници најважнијих државних установа културе позвани су на хитан састанак код министра просвете, Милоша Трифуновића. У његовом кабинету нашли су се управник Државне штампарије Милошевић, управник Државне архиве Арнаутовић, управник Музеја кнеза Павла Кашанин. С њима је био и управник Народне библиотеке Драгослав Илић. Потајно су се надали да министар жели да им саопшти нешто важно о плану измештања садржаја главних установа културе, договорен раније. Уместо тога, дочекао их је хладан туш.



Трифуновић им је кратко саопштио да је донета одлука да се одустаје од измештања драгоцености, све мора да остане где се затекло. Министар војни не може да одвоји ни једна једина кола, ни један једини вагон. Све је неопходно за ратне напоре, које су сви наслућивали. Планирано је да све буде као 1915. године, Србија покорена, а војска изван граница, одакле ће победоносно да се врати у отаџбину. А и како господа управници мисле да селе све те ствари, када ће влада имати на располагању свега два авиона, за сопствени одлазак?

Векови у сандуцима

Нису помагали ни протести, молбе, чак ни претње. Увијене, али претње. Покушали су да објасне министру да се не ради о сеоби ван земље, већ о збрињавању драгоцености, по ранијем плану. А по том документу, највредније ствари Народне библиотеке требало је да се сакрију у Манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури. Илић је покушавао да објасни да је зграда потпуно неусловна, да нема трезор, и поменуо значај старина које чувају а које врло лако могу неповратно да пропадну. Међутим, министар је био упоран:
– Мет’ите у подруме, збрините како знате…
Тако их је и отпустио.

Изашли су згранути. Поготово Драгослав Илић. Библиотека није имала бетонски подрум, притом је постојећи, циглени, веома плитак. Метар до метар и по испод нивоа улице. Готово да му је кроз главу пролетело све што се дешавало последњих неколико дана, почев од 27. марта и пуча. А они из библиотеке још од избијања рата, 1939. Године, на све стране траже план за збрињавање. Прво су захтевали нову зграду, пошто је њихова на Косанчићевом венцу број 12 погодна за све друго, осим да буде национална библиотека.

При Министарству просвете направљен је Мобилизациони одсек. Одлучено је да се купе два камиона која би, у случају потребе, требало да хитно изместе највеће вредности из библиотеке. Илић је тражио и да се послужитељи библиотеке ослободе војне обавезе, како би увек били на располагању. То му никада није одобрено. Пролазиле су недеље, месеци. Како су се неприлике увећавале, Илић је појачавао притисак. Одзива није било. А онда је дошао 25, па 27. март. Приступање Краљевине Југославије Тројном пакту, затим и војни пуч.

Рат је сада био неизбежан, нико није веровао да ће Хитлер тек тако прећи преко шамара који је добио. Иако је пучистичка влада ђенерала Симовића уверавала Немачку да нема намеру да одступи од пакта, то није оставило неки утисак на Немце. Када су схватили како ветар дува, они из библиотеке почели су да пакују ствари. Дању и ноћу горело је светло у згради на Косанчићевом венцу. Ствари су смештене у сандуке. Било је 38 сандука рукописа, сваки тежине преко 80 килограма.

Исте тежине била су и 22 сандука старих књига, писама, ретких часописа. Новине због формата нису могле у сандуке, па су посебно спаковане. Илић је од министра тражио новац макар за потрошни материјал, али је опет остао празних руку. Запослени су сами куповали ексере, катанце. Министарство није имало, државна благајна није давала, зато што је био крај буџетске године. А ускоро ће уследити не крај буџетске године, него крај света.

Братска помоћ

Последњег дана марта стигле су наредбе за измештање и паковање. Предвиђено је да се све заврши до 10. априла. То су пратиле уобичајене бирократске зврчке, сви акти морали су да се попишу, чак и најбезначајнији. И све то у два примерка. Илић је и то завршио. Домаћин зграде мобилисан је 2. априла. Управнику су, за сав посао, остала само још четворица послужитеља. Од њих су тројица били обвезници. Јављено је да ће 3. марта навече или 4. изјутра доћи она два обећана камиона, за Благовештење. Уместо камиона, стигао је позив за већ поменути састанак код министра.

Илић је о наређењу известио Ђорђа Сп. Радојчића, историчара и шефа Одсека старих књига. Овај се досетио да му је брат, потпуковник Живојин Радојчић, на положају шефа Саобраћајног одсека Главног ђенералштаба. Решили су да нешто покушају на своју руку. Радојчић је позвао брата и изложио му ствар. Написао је чак и акт у коме се војска преклиње да помогне у измештању највреднијих примерака које поседује Народна библиотека.

Потпуковник је одмах поступио по молби, и наредио да се библиотеци изда један камион и десет војника. Њихов задатак био је да у недељу, 6. априла, у 10 часова ујутру, сандуке с драгоценостима натоваре на камион и да их у неколико наврата отерају до железничке станице. Тамо ће све укрцати на посебну војну композицију. Предвиђено је да тај воз напусти Београд у понедељак, 7. априла, у 7 сати и 43 минута. Одредишна станица био је Јелен До, код Пожеге. А одатле, нека библиотекари са сандуцима раде шта знају, на њима је да их пребаце до Благовештења. Нека моле сељаке, нека преклињу, нек изнајме превоз, њихова ствар. Остало им је само да сачекају те камионе.

Илић и Радојчић били су у Библиотеци од ране зоре, тог 6. априла. Очекивали су камион и војнике. Уместо њих, стигли су неки други војници, али у авионима.

Налет за налетом

Први налет бомбардера отворио је пакао. Чуло се завијање, експлозије на све стране. Све се тресе, сасвим у складу с називом операције. „Страшни суд” или „Смак света”. Тако је и деловало Београђанима, тог дана. Радојчић је отрчао ка Министарству војске, да нађе брата и добије камион. Илић тврди да се није вратио. У згради је остао управник, четири послужитеља и жена и деца домара. Склонили су се у улазни трем. Када је око 9 сати завршен први налет авиона, Илић је отрчао кући, да види шта му је са породицом. Кад их је збринуо, вратио се на Косанчићев венац.

Послужитељи су одјурили да се јаве својим командама, а управник је покушавао да добије било кога од надређених. Узалуд, никог у Министарству, никог у Мобилизационом одсеку, управника Државне штампарије нема. Нигде никог. Тражио је општину, команду места. Узалуд. Библиотека у првом налету није погођена, осим што су избијени прозори и врата од експлозија у близини, углавном када је гађан Мост краља Александра.

Други налет бомбардера, испоставиће се најжешћи, Илића је затекао код Библиотеке. Тврди да ни тада није била погођена. Убрзо је отишао да тражи склониште, где ће да проведе ноћ. Илић је касније тврдио да је Народна библиотека погођена те ноћи, у следећем таласу. То је изнео у извештају упућеном Комисији за утврђивање узрока пропасти Народне библиотеке, крајем јула 1941. године. Тај и друге извештаје објавио је др Љубомир Дурковић-Јакшић, у свом раду о пропасти Народне библиотеке, из 1984. године. А баш у тим другим има понешто занимљиво, што чак и побија Илића.

Кров у пламену

Инжењер Сава Величковић, који је живео на броју 26 исте улице, наводи да су тог поподнева немачки авиони прелетали и бацали запаљиве бомбе. Чим су се удаљили, изашао је из склоништа, да би испред саме куће затекао три запаљиве бомбе. Мале бомбе, 25 са 5 центиметара, тежине килограм. Кад удари у какав тврд предмет, бомба не експлодира, него се у њеној унутрашњости запали смеса алуминијума и гвожђа. Гори око 50 секунди, а ствара температуру од 2500 степени.

То топи кошуљицу бомбе, направљену од легуре магнезијума. Гори 10 до 15 минута, а пали све запаљиво на даљини до два метра. Парчићи лете и даље. Пробија кров, а лако може да остане незапажена, пошто нема експлозије. Сви су знали да се ове бомбе не гасе водом, пошто их то разгорева, него се затрпају песком.

Тако је поступио и инжењер. Чим је то обавио, узверао се на кров куће, да види да нека није запала горе. Све је било у реду, па и на комшијским кућама. Стара кућа на броју 21 погођена је и гори. У проласку поред Библиотеке приметио је да се на крову мансарде нешто пуши. Дим је био слаб, пламен се није видео. С још једним комшијом покушао је да упозори запослене, али је зграда била замандаљена, нигде никог. Покушали су да нађу неке војнике у близини, али су се они изговарали да нису ватрогасци. Пожарна чета не одговара на позиве, телефони мртви.

Предвече, око 7 сати, кров библиотеке био је у пламену. Све јачи ветар распиривао је ватру, а нигде никог да гаси. Око пола ноћи на Косанчићевом венцу било је светло као у подне. Пожар се наставио и сутрадан, а проширио се и на околне зграде. Свуда је летео гар од хартије, па и нагорели листови. Све се сручило у подрум, и наставило да гори.

Посебно је занимљиво сведочење др Радослава Грујића, тада управника Музеја Српске цркве, смештеног у непосредном комшилуку. Чим је почео јутарњи напад, он је отрчао до свог музеја, да, ако загусти, покуша да извуче драгоцености. И код њих је све било у сандуцима. Током поподневног бомбардовања био је у склоништу. Осетио је јак тресак, зграда изнад њега се заљуљала. Излетео је напоље и испред затекао једну упаљену бомбу. Затрпао ју је неком земљом с травњака и тако угасио.

Наишао је нови талас бомбардера, па се вратио у склониште. Кад је изашао, код ограде баште затекао је велики шаржер за бомбе, изрешетан митраљеским зрнима. У њему и око њега избројао је двадесет бомби, ниједну упаљену. Ускоро ће и сутон, па је Грујић опазио да је небо зажарено од Косанчићевог венца. Ветар је разносио упаљену хартију. Значи, сигурно гори складиште Државне штампарије, у комшилуку. Надао се да није Библиотека.

Ватра под песком

Ујутру, кад је завршен ноћни напад, Грујић је отишао до Косанчићевог венца. Стао је скамењен. Библиотека је горела. До тада је огањ већ уништио цео задњи део зграде, а буктало је и из подрума. Знао је да се највредније књиге налазе у предњем делу, па је готово избезумљен отрчао да нађе помоћ. На Варош капији наишао је на три жандарма. Почео је да их моли и куми:

– Помагајте, браћо, да спасемо велико народно благо!

Сва тројица су се заинтересовала, вероватно на помен блага. Које благо, где? Кад су чули да је реч о књигама, вођа патроле је дрекнуо. Напао је Грујића да је њему до књижурина, а толики народ изгибе. Професор је наставио да моли, да мртвима више нема помоћи, али можда могу нешто да извуку из пламена. Вођа патроле тада је скинуо пушку с рамена, репетирао, уз најгоре псовке.

БЕЗ ОПРОШТАЈА

Неки аутори пак тврде да је командант немачке Четврте ваздухопловне армије и командант Југоистока, генерал авијације Александар Лер, директно од Адолфа Хитлера добио наређење да у Београду прво бомбардује Народну библиотеку, како би на тај начин збрисао српску културу и памћење, следствено и цео народ. За ту тврдњу ослањају се на изјаву коју је Лер незванично дао официрима Југословенске армије после хапшења, а која је објављена седамдсетих година прошлог века.

Међутим, у записницима са суђења Александру Леру, осуђеном на смрт и стељаном 1947. године у Београду, нигде нема оптужнице за паљевину Библиотеке. Тешко је поверовати да би тадашњи Војни суд пропустио прилику да га оптужи и за то недело, поготово ако се има у виду тражење ратне одштете. Већа је вероватноћа да је Библиотека погођена случајно пошто се у њеној близини налазио се велики број стратешких објеката, од моста, пристаништа, до јединица противваздушне одбране на Калемегдану. Ниједан сведок не наводи да је Библиотека директно бомбардована, сви помињу једну до две запаљиве бомбе. То, наравно, Немце не ослобађа одговорности за терористичко бомбардовање града. Напротив.

Двојица колега једва су га зауставила да не направи још већу несрећу. Викали су Грујићу да им бежи с очију. Он их је послушао и одјурио да тражи ватрогасце. Њих нигде. Касније је видео нове и нове пламенове у Библиотеци.

Чак и кад се све обрушило, ватра је данима и недељама тињала. Свако мало пролазници би видели пламичке и дим како се вију из остатака. Крајем лета 1941. године здање Народне библиотеке плански је затрпано шутом висине од два до два и по метра у односу на ниво улице. Рачунало се да ће пожар тако коначно уминути.

* * *

Тридесет и пет година касније стручњаци Завода за заштиту споменика културе града Београда, под руководством Гордане Цветковић Томашевић, приступили су ископавању згаришта. Пронађени су остаци зграде и бројне угљенисане књиге које су се на додир распадале у прах. Понека је и преживела.
Занимљиво је да је екипа из Завода утврдила да су оковани лимени сандуци, они у којима је био највреднији део фонда, однети.

Другим речима, згариште је опљачкано вероватно убрзо након спаљивања. Видљиве су мрље на месту где су стајали сандуци, али уместо угљенисане материје, изнад је био само шут. Дурковић-Јакшић наводи једног од послужитеља Библиотеке као могућег кривца. Стефан ферингер, Фолксдојчер, који је непосредно по окупацији ступио у СС дивизију. Он је знао где се благо налази, и свакако му није било тешко да докаже верност новом поретку тако што ће показати то место. Помињу се још неки људи, али је Ферингер вероватни кривац.

Било како било, претпоставља се да је фонд априла 1941. године обухватао преко 354.000 монографских публикација, 1.365 рукописа, 226 раних штампаних књига, 6.260 бројева часописа и новина, 3.770 писама и 1.447 јединица картографског материјала, графика и фотографија. Довољно да се схвати каква је то била трагедија, а све због једне или две запаљиве бомбе. Није било никог да их угаси, после је било касно.

Извор: politikin-zabavnik.rs
Ознаке: "Нова Европа", историја Срба, књиге, спаљене књиге

[Прст_у_ока_латиници]

by GOSTICA · May 9, 2016

W.I.T. scientists, in conjunction with the Human Genome Project and Bob Jones University, have made what may be the most astounding discovery of this, or any generation. While working to understand and map the function of sequences of DNA in the human genome known as “Junk DNA” (for their lack of known function), scientists at W.I.T. noted that while the DNA sequences they were seeing bore little resemblance to the coding for biological function, they bore a striking similarity to the patterns of human language. Contacting and working closely with linguists and philologists from Bob Jones University, W.I.T. set out to analyze and decode the areas of Transposons and Retrotransposons which seemed indicative of human language.

Linguistic professors at Bob Jones University, long noted for its intellectual rigor, began to attempt to translate the decoded segments that W.I.T. was providing. The structure was notably and demonstrably human in nature. The coding language found, which utilized sequences of twenty-eight independent values, fell easily into the incidence range of known alphabets. Sequences of independent connected values likewise mirrored the structure of word composition in human languages. The Linguistic and Philology team at Bob Jones began an extensive comparison of the quizzical script found in the “Junk DNA” with the catalog of every recorded human language; hoping to find similar lingual threads so that they could begin to formulate translations of the message laying hidden in the DNA. Professors were rocked with sheer awe when they found that one existent language, and one language alone, was a direct translatable match for the sequential DNA strands.

Junk DNA

The Language in the “Junk DNA”, the DNA that scientists had for years discarded as useless, was indistinguishable
from ancient Aramaic. Even more amazingly, as linguists started to translate the code within the human genome, they found that parts of the script it contained were at times remarkably close in composition to verse found in the bible. And at times contained direct biblical quotes.

---

http://raygano.com/ancient-aramaic-langu...-repeated/

[Прст_у_ока_латиници]

НЕПОЗНАТА ИСТОРИЈА: Катастрофа Западних Словена (МАПЕ)
14:30 21.05.2017. 1 коментар
У исто време када је пропало Западно римско царство (476. године) на историјску позорницу ступају германска племена под заједничким називом Франци. Постојбина им је била западно и источно од средњег и доњег тока реке Рајне. Чинила су их многобројна племена од којих су највећа били Силијанци, Рипуаријанци и Хесијанци.

КАТАСТРОФА СЛОВЕНА

У исто време када је пропало Западно римско царство (476. године) на историјску позорницу ступају германска племена под заједничким називом Франци. Постојбина им је била западно и источно од средњег и доњег тока реке Рајне. Чинила су их многобројна племена од којих су највећа били Силијанци, Рипуаријанци и Хесијанци.



Под својим вођом Клодовиком (481 – 511) Франци код Соасона побеђују римску војску. Убрзо он постаје франачки краљ и прима хришћанство и то, за разлику од Гота који су примили хришћанство у форми аријанске јереси, Франци примају званичну верзију хришћанства, што ће да им обезбеди подршку Римске цркве у наредним вековима.

У свом освајачком походу на Галију, Франци протерују Визиготе из јужног дела земље преко Пиринеја у Шпанију. Код Поатјеа 732. године туку арапску војску и заустављају арапску најезду такође јужно од Пиринеја. Франачки краљ Пипин ИИИ Мали (751 – 768) одбранио је Рим од напада Лангобарда и део од њих освојених територија са Римом и Равеном поклонио је папи чиме је створена Папска држава која је постојала све до 1870. године. Од тада папе више нису били само духовни, већ су постали и световни владари, што ће да има велики значај за будућност Римске цркве.

Франачка држава достиже свој врхунац за време владавине Пипиновог сина, Карла Великог (768 – 814). Његово владање огромном територијом са многобројним народима од Барцелоне до Лабе и Панонске низије и од Данске па све до јужно од Рима, као и по њега срећна околност да је у то време Византијом владала жена, тј. царица Ирина (797 – 802), дали су му за право да га 800-те године у Риму папа Лав ИИИ крунише за цара. Том приликом од стране папе изнета је по први пут нова идеја, идеја стварања Светог Римског Царства.

Карло Велики је за време своје вишедеценијске владавине непрестано ратовао. Против Арапа, Баскијаца, Лангобарда, Бавараца, Данаца, Саксонаца и Словена. Због његове блиске повезаности са Римском црквом његови походи нису били само пљачкашки и освајачки, већ их је оправдавао и ширењем хришћанства. Са тим оправдањем нарочито се устремио на паганско германско племе Саксонце. На њих је за 30 година предводио чак 8 похода. Огњем и мачем преводио их је у хришћанство, али чим би са својом војском напустио Саксонију, Саксонци би се враћали својим паганским веровањима. Тек када је саксонско племство придобио на своју страну тиме што им је разделио земљу и пренео власт над слободним Сасима, док је за узврат оно прихватило хришћанство, Карло Велики је успео да потчини Сасе.



Занимљиво је да су у покрштавању Саса значајну улогу имали Саси свештеници из Енглеске. Наиме, још од средине 5. века Саси су заједно са Англима и Јитима започели инвазију на келтску Енглеску коју су 410. године напустили Римљани. У Енглеској Саси примају хришћанство једним делом од Брита, а другим делом од Ираца. После 2-3 века ти енглески саски свештеници заједно са војском Карла Великог на најсуровији начин утерују у памет хришћанство својим саплеменицима који су остали у постојбини. Захваљујући њима долазимо до једне од многобројних поучних историјских законитости, а која гласи да никада не треба веровати онима који су напустили свој народ, а касније се вратили јер у огромном броју такви више не заступају интересе свог народа и његове државе, већ заступају интересе оних од којих су се вратили.

Почетком 21. века и ми Срби у Србији на најсуровији начин смо то искусили јер смо слепо поверовали оним Србима који су се са Запада скоро као поплава вратили у земљу. Најупечатљивији пример је Божидар Ђелић који је чак ликујући потписао у име Србије Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском Унијом и тиме задао смртоносан ударац српској привреди, а нарочито српској пољопривреди и истовремено омогућио баснословну, за српске прилике, корист за Европску Унију.
У својим походима на исток Карло Велики се није зауставио у Саксонији, већ је ишао и даље. На средњој и доњој Лаби наилази на полапска а на приобаљу Балтичког мора на приморска словенска племена. Разједињена и на нижем стуњу друштвеног развитка та племена нису могла да се супротставе војсци огромне и централизоване Франачке државе. Карло им је наметнуо плаћање данка и на граници са њима саградио је низ војних утврђења.

Источно од Лабе налазила су се словенска племена: Бодрићи, Љутићи, Гавољани, Лужићани, Поморани, а јужније од њих Срби чија се територија простирала чак и западно од реке.
Карло Велики поделио је своју земљу на области а у пограничним територијама те области су се звале марке. Добро утврђене служиле су за одбрану а још више, када су Словени били у питању, за даља освајања. Захваљујући тој подели сусрећемо се, ни мање ни више него са Српском марком.
Дакле, германски продор на исток, на словенске земље, започет је још за време владавине Карла Великог крајем 8. и почетком 9. века. Услед вишемиленијумске денационализације и германизације од свих полабских и приморских словенских племена данас је опстало у Немачкој још само око 120.000 Лужичких Срба.



После смрти Карла Великог дезинтеграциони процеси у његовом царству доводе 843. године до Уговора у Вердену којим је земља подељена на Западну Франачку краљевину, будућу Француску, Источну Франачку краљевину, будућу Немачку, и Италију. Та подела није успела да заустави даље слабљење краљевских власти и јачање утицаја крупних феудалаца. У Немачкој војводства постају државе у држави, а међу њима најважнија су била: Франконско, Швапско, Баварско, Лотариншко и Саско.
По распаду Франачке државе словенска племена су повратила своју независност, али су недуго затим морала да воде ратове са Источном Франачком државом, односно са Немачком, чији су краљеви и феудалци „бацили око“ на земље словенских племена.

До поновног јачања централне власти у Немачкој долази 918. године када је за краља изабран саксонски војвода Хенрих И Птичар. И он ратује источно од Лабе, али напада још северније, на Данце и припаја Немачкој област Шлезвинг. Син Хенриха И, Отон И, наслеђује оца на престолу 936. и влада до 973. године. У Риму 962. године крунисан је за цара Светог римског царства. Он припаја Чешку и Моравску свом царству и започиње насељавање са Немцима територија источно од Лабе. У то време полапски и приморски Словени трпе притиске не само од Немаца већ и од Пољака тако да се граница између Немачке и Пољске устаљује источно од Лабе на реци Одри.

Дакле, за мање од два века Немци су померили своју границу источно са Лабе на Одру и освојили територију полабских Словена. Поробљени Словени нису се са тиме лако мирили те за владавине Отона ИИ избија 983. године побуна свих покорених племена из области око Лабе и Одре. Из своје огорчености на хришћанску цркву и наметања црквеног десетка побуњеници су чак ископали из гроба тело по злу чувеног бискупа Додила. Следећа два века немачка власт и хришћанска црква нису успеле да се учврсте у тим областима. Тако је на пример Отон ИИИ безуспешно ратовао против Словена на Лаби.

Оно што нису могли да постигну оружјем немачки цареви свој продор на исток остваривали су помоћу немачких хришћанских мисионара који своју делатност шире на исток. У Пољској и међу литванским паганским Прусима. Пољски краљ Мјешко И (963-992) прихвата хришћанство као државну религију.
Ипак, у то време, немачки цареви обраћали су много већу пажњу Италији него истоку. У борби за њу по смрти Фридриха ИИ из династије Хоенштауфена 1250. године Свето Римско Царство губи суштински значај и опстаје све до 1806. године, али само као мање-више формална организација.

На несрећу Словена немачки продор на исток није се остваривао само преко немачких држава. Распад немачке државне организације није се зауставио на губљењу значаја Царства, већ се продубио урушавањем и саме немачке државе на велики број кнежевина, грофовија, баронија, ритерских добара и независних градова. Највеће кнежевине биле су на истоку земље јер су се оне увећале управо освајањем територија словенских племена у полабљу.

Већ у 12. веку кнез Албрехт Медвед добија од цара поседе на средњој Лаби и на њих досељава немачке колонисте. Његови наследници проширују кнежевину на исток све до Одре па чак и преко ње и тиме настаје Бранденбуршка марка која је постала највећа кнежевина у целој империји. Утврђени град Полапских Словена Бранибор прекрштен је у Бранденбург, а источно од њега на месту другог насеља Полапских Словена настаје Берлин, будући главни град Немачке. Дакле, захваљујући свом продору на исток Немци ће свој главни град временом изместити из Ахена који се налази на самој граници са данашњом Белгијом, у Берлин који се налази куд и камо источније, чак између Лабе и Одре.



Такође у 12. веку, средином века, немачки саксонски херцог Хенрих Лав осваја словенске прибалтичке земље све до Одре и град Либек претвара у велику немачку луку на Балтику. У 14. веку Либек и Хамбург оснивају немачку Ханзу, савез 80 северних немачких градова која под своју контролу ставља трговину од Брижа до Новгорода. После војске и цркве немачком продору на исток придружују се и немачки трговци. Нормално, Ханза није имала само економску моћ, већ и политичку и војну. Тако на пример, када је Данска покушала да укине њено монополско понашање дошло је до рата између ње и Ханзе у којем је Данска била поражена.

Сва напред наведена немачка освајања била су погубна по Словене. Немци насељавају своје становништво, колонисте, на најбољој земљи, а Словенима шта остане. Такође, оснива се безброј немачких манастира те се Словени на силу покрштавају а тиме губе своје обичаје и свој језик, чиме наступа процес њихове германизације.

Поред крупних феудалаца, свештеника и трговаца, немачком продору на исток придружују се и немачки витешки редови.

Још у 10. веку у прибалтику од ушћа Висле па до Финског залива налазио се огроман простор између Пољске и Русије непокривен државном организацијом, идеалан за освајање. Од многобројних племена на тој територији која дакле нису успела да створе своје државе живели су, поред осталих, и данас познати Пруси, Литванци, Летонци и Естонци. Већ 1201. године немачки балтички трговци на ушћу Двине у Балтик оснивају град Ригу. Наредне године, ради освајања осталих територија, а под идеалним изговором ширења хришћанства, Немци оснивају духовничко – ритерски ред Мачоносаца.

Нешто раније, за време Трећег крсташког рата, 1190. године, у Светој земљи, немачки витезови оснивају верско-војни ред под називом Тевтонски витезови. Као један од бисера словенске наивности и глупости, пољски кнезови у својој борби против паганских Пруса позивају их у помоћ, те се они 1226. године стационирају на ушћу Висле у Балтик. Тевтонски витезови освајају земљу Пруских племена и на њој досељавају немачке колонисте и оснивају немачке градове. Пруси, припадници литванске групе народа могли су или да се понемче или да нестану. Тако настаје једна од највећих крађа идентитета у целокупној европској историји. Пруси, стопивши се са немачким колонистима, дају своје име Немцима са своје територије који ће у каснијој немачкој историји постати најистакнутији Немци нарочито када је у питању војна историја.



Немачки витешки редови Мачоносаца и Тевтонаца уједињују се 1237. године и тако оснажени почињу да испољавају претензије и на руске земље. Њима се на Чудском (Пејпуском) језеру супротставља руска војска Новгородског кнеза Александра Невског 1242. године и страховито их поражава. Тиме је даљњи средњевековни немачки продор на исток био заустављен.

И Пољаци су најзад укапирали кога су позвали у своју близину те су, да би се одбранили, створили 1386. године персоналну унију са Литванијом којој је тада припадала и Белорусија и Украјина, па чак и неке чисто руске територије. До одлучујуће битке долази 1410. године код Гринвалда у којој немачки ритери доживљавају тежак пораз. У битки гине и Велики мајстор, старешина реда, а њеним исходом војводство Пруска постаје пољски вазал.

Немачки продор на исток од 9. па до 15. века од Лабе па све до нешто источније од Њемена где ће настати град Мемел, довео је и до масовног насељавања немачког становништва на те просторе као његове трајне последице и утицаће на збивања у Европи чак и у 20. веку.

Док на северу Европе немачки феудалци, попови, трговци и ритери успешно остварују продор на исток од Лабе па све до Финског залива само Свето Римско Царство немачке народности доживљава велику кризу у периоду ид 1254. па до 1273. године. То је период без цара односно период међувлашћа тј. Интерегнума. У самој Немачкој владало је „право песнице“.

Ту ситуацију користи чешки краљ Пшемислав Отакар ИИ (1253 – 1278) те иако је и Чешка припадала Царству а чешки краљ био један од седам изборника (курфирста) који су учествовали у избору Цара, он осваја велико војводство Аустрију као и Штајерску, Корушку и Крањску и припаја их својој држави.

Најзад, 1273. године је за цара Светог Римског Царства изабран Рудолф Хабзбуршки, другоразредни гроф са поседима у Алзасу и Швајцарској. У то време Хабзбурзи су очајнички тежили да негде у царству запоседну већи посед и да се у њему устале. И тада они користе прилику и царску титулу те Рудолф са царском војском 1278. године напада и у битки на Моравском пољу туче чешку војску док у њој гине и сам чешки краљ. Победник, цар Рудолф Хабзбуршки, присваја као наследно добро своје породице Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску, што је, уствари, значило стварање Хабзбуршке монархије. Она ће у наредним вековима пресудно да утиче на судбину западних и јужних Словена. И та нова немачка држава кренуће у немачки продор на исток, а самим тим и на угњетавање, асимилацију и германизацију Словена у њеним границама.

Дакле, Словени Пољаци у својој наивности позивају своју браћу у вери, немачки Тевтонски витешки ред да им помогну у њиховој борби против паганских Пруса и врло брзо ступају с њима у крвави рат који ће се наставити кроз следеће векове, што значи да иста вера не представља никакву препреку за најкрвавије сукобе, док Словени Чеси својом погрешном политиком проузрокују долазак у њихову најближу околину, у Аустрију, Хабзбуршке династије, њиховог највећег непријатеља у следећим вековима.

http://srbin.info/2017/05/21/nepoznata-i...vena-mape/

МА ДАЈ МАПЕ ПРЕ ФРАНКЕ........ДАЈ ДА ВИДИМО КАКО ЈЕ ТА НЕМАЧКА ИЗГЛЕДА......
Зашто у 9-10века били освојачке ратове против Лузичких Срба!
1300 Пре Римљана Тријер (према Границе Луксомбергу) су је владаи Принц Требате

https://www.quora.com/Archaeology-Is-it-...t-ancestry

[Прст_у_ока_латиници]

Научници пронашли два фосила мајмуноликих створења са људским обликом зуба у Бугарској и Грчкој који су стари 7,2 милиона година.

Историја људске еволуције могла би поново да буде написана јер су научници у Европи открили фосиле који указују на то да се човек раздвојио од мајмуна на том континенту, а не у Африци, јављају агенције.

Већина стручњака верује да су се људски преци еволуцијски раздвојили од мајмуна пре седам милиона година у централној Африци, где су хоминиди затим живели наредних пет милиона година пре нове фазе еволуције.

Праисторијко доба© YT/ARCHAEOSOUP PRODUCTIONS
Епохално откриће: Одакле потичу Срби и ко су нам били преци
Научници су, међутим, пронашли два фосила мајмуноликих створења са људским обликом зуба у Бугарској и Грчкој који су стари 7,2 милиона година.

Откриће тог створења, названог Graecopithecus freybergi, доказује да су наши преци почели да еволуирају у Европи 200.000 година пре најранијих афричких хоминида.

Међународна група научника тврди да то откриће потпуно мења људску историју и последњег заједничког рођака шимпанзе и људи, такозвану еволуцијску карику која недостаје, сврстава на подручје Балкана.

Шимпанзе су најближи живи сродници људима јер са њима деле 95 одсто гена. Еволуција последњег заједничког сродника обема врстама централна је и најважнија расправа палеоантропологије, преноси хрватски „Нови лист“.

Зуб пронађен у Грчкој © REUTERS/ UNIVERSITY OF TÜBINGEN
Зуб пронађен у Грчкој
У доба пре више од седам милиона година климатске промене претвориле су источну Европу у отворену савану што је присилило мајмуне да пронађу нове врсте хране и резултирало прелазом на ход на две ноге, пишу научници у часопису „Плус ван“.

„Ова студија мења постојеће идеје повезане са местима на којима је човечанство направило прве кораке“, рекао је професор Николај Спасов са Бугарске академије наука.

Роботи-илустрација
© ФОТО: PIXABAY
Добровољно се претварамо у роботе и робове
„Graecopithecus није мајмун. Он је хоминид и директан је предак човека. Његов прехрана повезана је са релативном сувом и чврстом вегетацијом саване и зато, као и људи, има широке кутњаке и густу глеђ“, каже Спасов.

Научници су анализирали два позната узорка Graecopithecus, доњу вилицу из Грчке и горњи преткутњак из Бугарске.

Користећи се рачунарском томографијом успели су да визуелизују унутрашње структуре фосила и установили да су корени преткутњака били повезани.

„Велики мајмуни типично имају два или три одвојена корена, а корени Graecopithecus делимично су повезани, што је карактеристика модерних људи, раних људи и неких врста праљуди“, рекла је вођа истраживања, професорка Медлин Бохам са Универзитета у Тубингену.

Зуб пронађен у Бугарској
© REUTERS/ UNIVERSITY OF TÜBINGEN
Зуб пронађен у Бугарској
То сугерише да је Graecopithecus био хоминид и да је неколико стотина хиљада година старији од најстаријег афричког хоминида, откривеног у Чаду.

„То нам омогућава да раздвајање људи од мајмуна сместимо у Европу“, рекао је палеоантрополог Давид Бегун са Универзитета у Торонту.

Током тог раздобља Средоземно море знало је потпуно да пресуши, што је мајмунима и раним хоминидима омогућавало да прелазе са континента на континент.

„Буде ли прихваћена, ова теорија ће изменити почетак људске историје“, рекла је професорица Бохам.

Запаљиви лед
CC0 / /
Врући лед - ново кинеско откриће
Наравно, има и скептичних.

„Могуће је да је човечанство изворно настало у Европи, али имамо много чврстих доказа, укључујући неколико лобања и парцијалних костура, који тај догађај смештају у Африку“, каже антрополог Питер Ендрјуз из Природњачког музеја у Лондону.

„Био бих врло опрезан у супротстављању спознаја из изолованих фосила са свим доказима који су прикупљени у Африци“, закључио је Ендрјуз.

https://rs.sputniknews.com/nauka/2017052...-nastanak/

Било бих интерасантно да видимо што Херодотос каже, од ко је тамо живио!

[Прст_у_ока_латиници]

ПРАВА ЗАСТАВА ДУШАНОВОГ ЦАРСТВА: Била је иста као застава Аустрије
14:30 25.05.2017. 0
Углавном се верује да је застава Царевине Србије за време Душана Силног била златна са црвеним двоглавим орлом раширених крила, али би то могла ипак бити само династичка застава. Зашто то кажемо? Зато што је државна застава Царевине Србије, ако је веровати нашем сликару Димитрију Аврамовићу који је средином XИX века боравио у Хиландару, била црвено-бело-црвена водоравна тробојка, иста као данашња аустријска.

На први потврђени запис о српској застави, односно стегу, из времена владавине Светородне лозе Немањић имамо да захвалимо Дубровачкој републици.

Наводни изглед заставе Царевине Србије из периода Душана Силног коју је овај оставио у Хиландару на чување. Цареву главу смо додали ради ефекта. Фото: Wikimedia Commons/ David Descamps
Након што га је почетком 1240-их година властела сменила а устоличила његовог брата Уроша Храпавог, бивши краљ Владислав је у дубровачки трезор оставио на чување пет ковчега са драгоценостима међу којима је била и “црвено-плава ратна застава”. Ово знамо зато што је Владислављев син, жупан Деса, 1281. године послао поклисаре из Котора у Рагузу да би преузео ковчеге, ком приликом је извршен и попис инвентара.

Разлог коришћења ове комбинације боја од стране Владислава није познат, а није познато ни да ли су је, између осталих застава, користили и потоњи Немањићи. Једноставно не знамо. Е сад, да ли смо од Владислављеве црвено-плаве заставе направили слона или је наше данашње коришћење ових боја стварно обнављање неке прекинуте традиције, није на нама да судимо.

Међу бројним заставама током Првог и Другог српског устанка почетком XИX века налазила се и црвено-плава комбинација, али се не може рећи да је имала истакнутије место. Шта више, најистакнутије место је имала црвена застава са великим гробом на коме су била два штита, са једне стране српски крст а са друге вепрова глава прободена стрелом као грб Трибалије. О другој истакнутијој застави Карађорђеве Србије више за који тренутак.

Војводска застава из периода Првог српског устанка. Фото: Wikimedia Commons/Dragana/Драгана Самарџић: Старе заставе у Војном Музеју, Belgrade 1993
Елем, црвена и плава боја на српској застави следећи пут се јављају у Сретењском уставу који је написао књажев секретар Димитрије Давидовић, а који је у Крагујевцу изгласала Велика народна скупштина састављена од око 4.000 посланика. Био је то један од напреднијих устава у Европи свог доба. Тада, када су Срби себи дали за право да сами одлучују о својој судбини, тробојка коју су изабрали била је црвено-бело-плава.

Руси и Аустријанци нису то хтели да дозволе (руски амбасадор је Сретењски устав назвао “француским расадом у турској шуми”; посебно им је сметала застава јер је личила на француску) па су стисли Турке и устав је укинут, а нама је султановим хатишерифом додељена застава о којој се народ ништа није питао: црвено-плаво-бела. То је ова данашња застава. Наравно, може се рећи да су само две боје замениле места, али то је питање естетике колико и питање принципа.

Данас углавном не постоји никакав спор око наше заставе. Ту наметнуту смо прихватили као своју и то је то. Занимљиво је, међутим, што смо изгледа у нашем наславнијем часу у средњем веку већ користили једну тробојку о којој се данас мало зна.

Изгледа да је династичка застава Немањића била златна, понекад бела, са црвеним двоглавим орлом који се на њиховим одеждама у овој или оној боји јавља још од времена кнеза Мирослава од Хума, сина Завидиног и старијег брата великог жупана Стефана Немања.

Лични царски стег Душана Силног, такозвани дивелион. Фото: Wikimedia Commons/Zoupan
За све време власти овог владарског дома коришћене су разне заставе и стегови, и тешко је ту рашчивијати шта је шта. Наравно, и властела је имала своје заставе и стегове, али се властелински грбови по свему судећи почињу развијати тек у XИВ веку.

Треба поред тога и правити разлику између државне и династичке заставе која је могла али није морала да буде идентична, затим владарског стега, коначно заставе овог или оног дела војске. Конкретно је код цара Душана постојала ова разлика па је његов лични царски стег (дивелион) био квадрат пурпурне боје са златним једнакокраким крстом у средини, а застава царске коњице троугласта са црвеним и златним водоравним пољем.

Углавном се верује да је застава Царевине Србије за време Душана Силног била златна са црвеним двоглавим орлом раширених крила, али би то могла ипак бити само династичка застава. Зашто то кажемо? Зато што је државна застава Царевине Србије, ако је веровати нашем сликару Димитрију Аврамовићу који је средином XИX века боравио у Хиландару, била црвено-бело-црвена водоравна тробојка, иста као данашња аустријска.

Лични царски стег Душана Силног, такозвани дивелион. Фото: Wikimedia Commons/Zoupan
Аврамовићу је, наиме, предочено неколико застава од стране братства нашег најславнијег манастира, а за ту тробојку му је посебно објашњено да ју је сам цар Душан оставио на Атосу те да је то била или његова лична или застава царства. О овоме је 1934. године у књизи “Из наше прошлости” а у издању Геце Кона, писао Станоје Станојевић.

У сваком случају, у времену у коме је владар заправо био држава, тешко је рећи где почиње државна застава а где се завршава владарска. Уосталом, и данашње аустријске боје заправо су првобитно биле боје Куће Бабенберг које су постале боје Аустријског војводства; када су Хабзбурзи преузели посед над тим областима, преузели су и боје војводства.

Једна од две истакнутије заставе Карађорђеве Србије из периода Првог устанка. Фото: Wikimedia Commons/Milan Jovanovich/ZooFari
Да се вратимо на Први српски устанак. Интересантно је то што је једна од две истакнутије заставе из тог периода заправо трокрака црвено-бело-црвена тробојка која се данас чува у Војном музеју. Она на свом горњем пољу има пун месец, на доњем полумесец, а у средњем зракасти крст заобљених ивица поред којег је рука са дигнутом сабљом.

Значај ове комбинације боја очит и на застави Другог српског устанка која је по облику била идентична Душановом стегу: бела, са једнакокраким црвеним крстом тачно по средини.

http://srbin.info/2017/05/25/prava-zasta...-austrije/

[Прст_у_ока_латиници]

ДОКУМЕНТИ ИЗ НЕМАЧКИХ АРХИВА ШОКИРАЛИ ХРВАТЕ: Српски кнез основао хрватску државу у 9. веку
26. маја 2017. Хелм Оставите коментар

Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског. Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској.

Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (дуx Гудусцанорум ет Тимоцианорум).

Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “дуx Далматиæ”.

У трећој години устанка (821.) Борна постаје “дуx Далматиæ атqуе Либурниæ”, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.

Недавним одустајањем Немачке од германско-нордијске историјске школе, на основу које се пишу наши уџбеници историје дуже од једног века, отвара се простор разним манипулацијама и прекрајању историје.

Ово деценијама већ раде поједине државе, што може имати далекосежне последице на “балканско буре барута”.

Константин ВИИ Порфирогенит, византијски владар (913-959), чија је владавина са политичког аспекта безначајна, наводно је аутор списа ”О управљању државом” (Де администрандо империо) у којем је описао и многе народе са којима је византијско царство долазило у додир.

Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у ВИИ веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе.

На нашим просторима Порфирогенит је млако оспораван, највише због чињенице да је у X веку описивао догађаје из ВИ и ВИИ века.

Падом западне историјске школе, проучавањем српских историјских књига пре Берлинског конгреса, анализом најновијих научних открића на нашим просторима у подунављу и детаљном обрадом дела античких историчара, српски историчари могу напокон поставити темеље праве српске историје.

Ово је прича о Борни, кнезу тимочко-кучевском који се сматра оснивачем Хрватске државе.

Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору.

Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били “легати Абодриторум ац Борнæ, дуцис Гудусцанорум ет Тимоцианорум, qуи нупер а Булгарорум социетате десциверант ет ад нострос финес се цонтулерант” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).

Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека.

Име су добили по античком граду Гудусцум, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне.

Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.

Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског.

Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (дуx Гудусцанорум ет Тимоцианорум).

Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “дуx Далматиæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “дуx Далматиæ атqуе Либурниæ”, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.

Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Интереа Борна, дуx Далматиæ атqуе Либурниæ, дефунцтус ест, ет петенте популо атqуе императоре цонсентиенте, непос иллиус номине Ладасцлавус суццессор еи цонститутус ест” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).

После слома устанка 822. године, Људевит је напустио свој главни град Сисак и пребегао Србима. Не зна се где је тачно Људевит побегао, али се зна да је 923. године побегао код Борниног ујака Људемисла у Далмацију. Људемисл је и сам имао титулу кнеза. Крајем 923. године Људемисл је погубио Људевита.

Људевит Посавски устанком је покушао да створи заједничку државу Јужних Словена. Таква држава створена је 1100 година касније. У њу је Србија ушла као победник у Великом рату, плаћену огромним жртвама, а изашла са границама из 1912. године.

---

То вероватно немачке архиве......то што су покрали од Срба?

---

https://www.youtube.com/watch?v=8x8OHVQuGQ0
хрвати као увек покрали историја што су Срби окрили......а београд забрањује да изда у јавности!

---

http://www.pravda.rs/2014/09/05/foto-vel...54-godine/

---

Руси обелодањују истину о пореклу Срба путем србског обелиска са уклесаним законима из VIII века пре Христа!
15. јуна 2012. — Небојша
339 13 Оцени Чланак

У сарадњи са нашом великом патриоткињом, Савом Росић, која са руског језика преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења србског народа, објављујем овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова», који упучатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба, у овом случају ради се о VIII веку пре Христа, а о томе говори стари законик уклесан на обелиску из града Сирбина, данашњег Ксантоса, који се налази у малој Азију, у данашњој Турској. Положај данашњег Ксантоса можете погледати на овој мапи».

Е, сад, ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној „историји“, на Балкан у VII веку (626 године) из своје прапостојбине која се налазила иза Карпата. Карпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км. преко Чешке, Совачке, Пољске, Украјине и Румуније. Локацију Карпата на мапи Европе можете погледати овде».

Оно што је најиндикативније за историјско постојања неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени не само на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет Винчанске цивилизације” (од могућих хиперборејских корака до данас)” доказао да су у ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу „велике и масовне сеобе“ народа у VII веку ПОСЛЕ НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве! Тај део можете скинути и прочитати, а можете га прочитати и са овог линка».

Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у VII веку после нове ере, онда су још мање биле изводљиве VIII веку пре нове ере, јер ако користимно само податке званиче „историје“, пре VII века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се „доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Карпата“. Само то, а шта су радили пре тога, од чега су живели, итд… ништа се не зна.

Будући да се по овом уклесанмом закону на обелиску из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у VIII веку пре нове ере, и ако би се само ослоноли и пратили податке званичне „историје“ и овог сазнања о постојању Срба још у VIII веку пре нове ере… испада да су се срби прво са простора мале Азије одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су ето одлучили, да се у VII веку после нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се спусте са простора иза Карпата, на Балкан, кога су заобишли приликом претходне „селидбе“ из мале Азије, и, од тада, они по званичној „историји“ постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере.

Наравно, кад се све ово изанализира, паметнима је лако закључити да званична „историја“ дебело лаже, по њој „цап-царап“… и народ се преселио, масовно, као кад пређеш улицу, јер напросто не објашњава ништа више о томе, како се уопште хранио тај народ приликом те масовне сеобе и како је било могуће уопште теглити толику храну са собом приликом преласка толике километраже, годинама и годинама… да се народ прехрани (жене, деца, старци, војници) будући да тада, у VII веку после нове ере, неке иоле напредне технологије и технике није били ни у мислима, а камоли пракси, да би се теглила толика храна и да би се народ адекватно и брзо селио, хранио, лечио, јер у питању је било хиљаде и хиљаде километара пешачења.

Будући да је законик на обелиску превео наш свештеник Светислав Билбија (рођен 1907, у Босанском Грахову, село Угарци), после овог преведеног текста, додао сам видео прилог где наш историчар и палеолингвиста Радован Дамјановић говори нешто више о њему. Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то, да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па чак и језици народа централне Африке, једино, гле чуда, у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет србски језик, србска ћирилица, или још тачније, србица.

Човек који је дешифровао етрурско писмо био је Светислав Билбија користећи србску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо з десна на лево.

В. А. Чудинов, чији је текст Сава Росић превела, академик је Руске Академије Природних Наука, председник је РАН (Руска Академија Наука) комисије за кулктуру античке и средњовековне Русије, директор је Института за за старословенску и староевроазијску цивилизацију.

Са руског превла Сава Росић
https://dzonson.wordpress.com/2012/06/15...re-hrista/

---

Српско-српски речник: Етрурци, етрурско писмо
https://www.youtube.com/watch?v=r1y67qwJLaM
Радован Дамјановић

[Прст_у_ока_латиници]

http://s530.photobucket.com/user/Mariola...1.jpg.html

[Прст_у_ока_латиници]

Винчанско Писмо
https://www.youtube.com/watch?v=bFAULc7ffdg

[Прст_у_ока_латиници]

Последњи римски цар Константин Драгаш Палеолог, по мајци Србин
28. маја 2017. Србија Оставите коментар

Срби с поносом истичу да је Константин Први родом из Ниша. Међутим, ретко се помиње последњи римски цар Константин Драгаш Палеолог, иако се 2017. навршило 564 година од његове херојске смрти у одбрани Цариграда. Турци, наравно, неоосманистички наглашено славе пад Цариграда као велику победу својих предака чију надмоћ на Балкану у савременим околностима и формама желе да обнове. Европа је заборавила да је Истанбул некада био Константинопољ, а „Бизант“ је постао синоним за левантинско лукавство и неморалну превртљивост, иако је култура Византије својевремено за неколико копаља надмашивала западноевропску.

Индикативно је да и један Семјуел Хантингтон у познатој књизи „Судар цивилизација“, православље, заједно с исламом, смешта у источну хемисферу супротстављену западнохришћанској. Недавно је код нас неко духовито приметио да се граница између Запада и Истока у западњачком виђењу померила с Босфора на Дрину, у чему су добрим делом и корени српских проблема с Европом. Константин, по мајци Србин, био је формално заиста последњи римски владар „наследник Августа и Константина“. Његова титула гласила је цар Ромеја, што је хеленизован назив за Римљане. Он у титуларно владарско име уноси и српско презиме Драгаш – тај чин има политички контекст и наглашава његово српско порекло. Могуће је да је то био далеки одјек Душанове идеје о српско-ромејској држави. Водећи српски историчари сматрају да би Срби морали да се подсете времена пада Цариграда, због политичког контекста догађаја.

Практични значај Цариграда био је огроман јер је контролисао Босфор, спона Европе и Азије. Иако је Константинов град био практично све што је остало од Ромејског царства, његово освајање доносило је освајачу не само велику материјалну корист, већ још већу моралну победу, јер је био симбол империје. Зато је одговор Константина Драгаша на понуду Мехмеда Освајача за предају града гласио:

– Предаја града није нити моје лично право нити право било ког појединца који у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.

Налик спартанском краљу Леониди или српском кнезу Лазару, последњи ромејски цар се свесно жртвовао. Сведочанства преживелих у бици су идентична: Константин Драгаш је 29. маја 1453. на месту где су јаничари провалили капију скинуо пурпурни огртач и остале царске ознаке и са свог белог коња смело издао последњу наредбу за јуриш. Сматра се да је Константин Драгаш погинуо у борбама код Романове капије, као обичан војник. Историчари сматрају да подвиг саможртвовања није случајан већ део кодекса усађеног васпитањем под утицајем снажне личности мајке Јелене Драгаш, која је на „пурпурном двору“ обновила мит о светој жртви.

Скидање владарских обележја унело је велику забуну међу Турке који су узалудно тражили тело последњег римског цара, да би тријумфовали над њим. Тако је створена легенда о „бесмртном цару“ који ће се једног дана вратити кроз Златну капију на цариградским зидинама и повратити славу Константинопоља. Овековечен је његов цитат, тик пре него је задао наредбу која га је одвела у смрт:

„Ниједан цар не треба да надживи своје царство!“

Борис Субашић; Радивој Радић

Историја Срба

[Ултрадесничар]

http://www.crveneberetke.com/gde-je-nest...-istorije/

ЈСО неће да се бави њиховим деловањем у ратовима и после 5. октобра већ "где су нестали сандуци српске историје".

[Прст_у_ока_латиници]

Краљ Артор
у Вести, Србистика 11. августа 2017. 2 Коментара

У историји Велса стоји да је Артор погинуо у боју код Кампуана 537. године, а појављује се у
ирским и велшким сагама из VII века у вези мистерија и чуда. Историјски подаци за „краља Артора“ кажу да је по одласку “Римљана” он био вођа Брита против англо-саксонских освајача (Ненијус, 9 век). До 1600. године писани извори о Артору су махом из Галије, на старофранцуском (галски, енг. galic) или келтском (хетском, гетском, готском) језику. Вероватно најстарији помен Артора је у велшкој народној песми о боју под називом Битка за Лонгборт (The Battle of Llongborth, око 480. године) у којој се успутно помиње краљ Артор, односно Арторови хероји како секу противнике челиком. Осим ове песме, Артор је у велшким народним песмама обилато присутан у периоду и од 7. до 12. века. Да ли историјски подаци сведоче о историјској или митској личности владара са именом Артор?
КАМЕЛОТ, по предањима престоно место краља Артора, у етимолошком семантичком тумачењу базираном на бројчаној матрици србског језика Славише Миљковића (Ниш) показује се као:
Кам ел о т КАМЕН БОГУ ОН ТВРД/ПОТВРДАН,
кам е лот КАМЕН ЈЕСТЕ МИРУЈУЋИ,
ка мел о т ПРАТИЛАЦ СЛАСТИ ОВ ТВРД/ПОТВРДАН,
к ам ел о т ПРАТИЛАЦ СИЛНОГ БОГА ОН ТВРДОГ/ТВРД.
Легенду о краљу Артору чува гластонбершко брдо Тор на југу Енглеске, где је било смештено геомантско келтско (галско, гетско, хетско) светилиште и мегалитска опсерваторија. То је лавиринт, са седам тераса на седам нивоа (хетитски свети број или рај седмог неба у србском предању), где је некада на врху био округли камени храм са 12 стубова за који предање каже да је улаз у Нав (доњи свет) или Авалон (гел. Annwn, Валхала).
Ова концепција градње је идентична Вавилонској кули (Зигурат), гробници Кира II краља Персије и њеној копији Споменику незнаном јунаку на београдској Авали. Митолошки је упоредна дугодневици, за коју А. Бајић наводи једну велшку легенду, у којој краљ Артор лови јелена на летњу дугодневицу (вел. sul gwin, “дан светог (белог) Сунца). Уосталом, сетимо се да и Перунову сунчану кочију вуку јелени, а да јелек (део србске народне девојачке ношње) када се рашије недвосмислено представља слику јеленских рогова.

Извор: СУНЦЕ ЛЕПЕНСКОГ ВИРА – Христивоје Павловић, Александра Бајић

Извор: СУНЦЕ ЛЕПЕНСКОГ ВИРА – Христивоје Павловић, Александра Бајић


Асирска палата у Вавилону

Напоменимо још да се на велшком острво Авалон звало Ynys Afallach, што у буквалном
преводу значи Острво Јабука, а било је окружено мочварним земљиштем и често обавијено
маглом. Данас најстарија племићка кућа из Велса, Спенсер, обитавала је у тим временима баш на том месту. Авала код Београда је геофизичка формација вулканског порекла, на чијем врху је деспот Стефан Лазаревић подигао утврђени град Жрнов (реч која у бројчаној матрици језика означава престо и место на којем се налази, по тумачењу истраживача србског језика Славише Миљковића), са малом капелом у његовом средишту, на месту на којем се сматра да је већ раније постојало древно светилиште. (Извор: Жрнов српски Авалон, проф. истор. Радован Дамјановић).
Занимљиво је да на галском-келтском језику реч асталон значи сто. На србском језику имамо астал која такође означава сто (пре-стол). Ово указује на исти корен језика, како етимолошки тако и семантички.

Лево: маузолеј курош (кир) Дарија, десно: споменик незнаном јунаку на Авали
У Вавилону постоји Иштар-ТОП капија која семантички стоји у вези имена Артур, односно АРТОР са једне глинене посуде из Гластонберија, на протописму Лепенског Вира које се у Британији назива “староенглеске руне”, иако Енглези тада нису постојали ​ на британском острву​ .
Очигледно је “тор” овде израз за капију у асирско-келтском “дур”, тврђава, од ариј. двара, препрека, РВ 1,52 (србски дувар, зид), па је име Артор кованица, винчаског писма и данашње ћирилице и латинице јасно показује повезаност са рунским писмом од ариј. ару, Сунце + двара, препрека, у значењу “сунчана врата”, која су представљала улаз у Зверокруг (Звездокруг) земаљске констелације Кола небеског у астралној архитектури Тора. Опсервација и компаративна метода примењене на палеографске таблице протописма лепенског Вира.

Извор: Пирамиде с пет континената, dr.sci. Семир Османагић (руна WYRD представља Одинову руну, спиралу вечности, судбину, Сварога, вртлог. Његова руна је апсолут и зато је неуписана, попут џокера у картама)

Руна WYRD се појављује у налазима археолога у Данској и Немачкој, датирана на 9. и 10. век
Маџарски туристи у Високом су изјављивали да их ове руне подсећају на “мађарске руне”, али Маџари нису постојали у то време у панонској низији. О “маџарским рунама” се може говорити само у контексту територије на којој су пронађене.
У улаз у тунел Равне, који се у народу зове Капија и који се налази неколико километара изван места Високо, поред пута, на позив археолога С. Османагића екипа Н. Миливојевић, С.
Огњеновић, Ж. Гвојић и В. Аћимовић (†), средином маја 2007. прокопала је тунел у дужини 145-7 метара и открила подземну просторију са три отвора зазидана сувозидом (наслаганим каменом). Сви отвори су по компасу били усмерени ка пирамиди Височици. На супротној страни просторије пронадјен је камен са уписаним рунама, које се могу видети означене на снимку. Касније у току 2007. године на истом локалитету у тунелу у зиду конгломерата пронађен је комад дрвета димензија 35 x 18 x 12 цм коме је процењена старост на 34.000 година (+-1.500). (Вест објављена у августу 2008. на прес-конференцији у Високом.). Ово показује да је тунел затваран изнутра ка споља, односно ка Капији неколико хиљада година пре нове ере.

Иштар-тор, Иштар = звезда даница (Венера), тор = капија, звездана капија
Тор етимолошки стоји у вези аријског тавура, сазвежђе Бик, одакле је лат. Taurus и нордијско Thor, име за Громовника. Почетна астрална архитектура Тора у циклусу године потврђена је открићем Катарине Мелтвуд, која је у области Тора открила 1929. године огромне земљане конфигурације Кола небеског, појединачно представљене астролошким знацима хороскопа у обиму круга од 50 километара (С. Османагић)!

Брдо Тор
За Тор је везана легенда о краљу Артору, где је он по предању имао утврђење, али хришћанство је на Тор доселило Исуса и Св. Патрика, за кога кажу да је овде проводио време у посту и молитви. Црквена прича даље износи, да је Исус као дечак (од 12 година) посетио Гластонбери, са својим ујаком Јосифом од Ариматеје и тамо направио прву хришћанску цркву изнад земље. Након распећа, ујак се вратио са светом посудом, из које је Исус пио на последњој вечери, а у њој донео његову крв са распећа, те закопао на улазу у Нав.
Тако је света посуда Грала која је нестала „због људског греха“, доспела на Тор, а Артор је
„кренуо“ у потрагу за светом посудом, заједно са 12 витезова „округлог стола“ (оличења 12
месеци године) који су се придружили своме краљу. Свето брдо Тор и легенда о краљу Артору очигледно су мистеријски, хиљадама година старији од распећа које символише крст Кола небеског, али се може помоћу символике србског мита, делимично реконструисати христијанизована тројанска прича о Артору, јер, потомци Келта или Гала имају легенду о свом тројанском пореклу.
По античким предањима Тројанци, Спартанци, Тебанци итд., никли су из змајевих зуба, расутих по земљи која се у археологији зове долина плодног полумесеца. Артор Пендрагон, син Утера Пендрагон, је припадник витезова реда змаја. Тај исти змај може се пронаћи на грбовима србских хришћанских витезова реда змаја: деспот (деспосин, са правом ношења пурпурног огртача, јер је био једини од Ристове лозе по мушкој линији) Стефан Лазаревић, Угреновићи, Влад Дракул Цепеш (глава змаја, цапут драконис, кефало), Јанко Сибињанин, Зигмунд Луксембуршки, и бројни други.

Змај (пернати змај, Пендрагон) представљен на капији богиње Иштар (Исхтар-Тор) у Вавилону
Етимологија имена Артор везује се за келтску реч „медвед“, што има директну аналогију са
сазвежђем Медведа, у коме се налази пупак неба, од кога почиње небески рај. На аријском
грахад’āра је пупак неба грáха, хватач, Велика змија (= Змај) + д’āра, ношење, подупирање,
на врху митске планине Алатир, која је по изговору идентична имену Артор. Ова кованица је име за Грал свету посуду, која је уствари поређење за златно васељенско јаје, из кога проистиче животни принцип који је повезан са пупком неба и распећем Исуса, символом за Коло небеско. Велики Медвед је митолошки чувар улаза у рај и стоји у директној вези са новим даном у ротацији земље. То га карактерише као божанство Рата (Арата, Арета), чија је постојбина Рашка (Тракија), а један од његових бројних облика је Ован, енг. Aries.
Он је главно и опште божанство свих античких Срба, а његово обележје је мач, који је приношен у паљеницу. Отуда се чудесни Арторов мач, екскалибур, „вади из камена“, јер, небески свод је у србској митологији од камена, као што је то и престо божији. Духовни мач има две оштрице, које символишу јутарњу и вечерњу светлост, па Артор добија чудесни мач Госпе од Језера, односно богиње Зоре (Венера, јутарња и вечерња звезда, такође богиња Иштар), јер, вода граничи поље сила делећи Јав од Нава. То је исти онај мач који Девана даје Велесу (А. Бајић).
Сада је сасвим јасно пророчанство чаробњака Мерлина, да ће британски престо (Пендрагона) добити онај ко „извади мач из камена“, који је горео као 30 бакљи, што је дванаести део круга или једна ротација сунца. Вађење мача симболизује рађање јутарње светлости у ротацији земље, а митску потврду ове песничке слике даје сам Артор, који враћа свој легендарни мач поново у језеро (вечерња светлост).
Друго Арторово својство је штит са крстом. Света посуда Grail (Sangreal) Арторове митологије (=сумерски грахл, симбол Змаја), описана је у мисирском, феничком и јеврејском предању као суд са водом, украшен црвеним крстом у кругу, па се она пореди са извором Тора који даје црвенкасту боју воде. Како је крст магнетни фокусатор и симбол вечности, он је у микро свету поређење, замена и једнакост за човека, посуду у коју Господ „улива воду живота“. Месец је краљ Медведа, а последње Арторове речи биле су да иде у Авалон, у црном чамцу, како би се излечио од задобијених рана а пратиле су га три даме (виле). Црни чамац очигледно припада Наву, јер се у њему возе ноћно Сунце или мртве душе. Три виле су тројна Зора или богиња Месеца, која је тројака и у изведеним митовима. Артор је сахрањен на острву Авалону ( аријски áвара, богиња Нава), које је „окружено ланцем плавих вода“, што одговара опису рајских степа Сварогових, „на небу плавом“ (Влес књига).
Етимологија имена аријске богиње подупире претпоставку сер Џона Риса у Студијама, који је повезао Авалон са Abalach келтском богињом Нава. Један облик њеног имена носи сестра Арторова, Морган ла Феј или Морана, један од облика имена србске богиње Смрти.
У сумерским таблицама стоје кругови као магијски символи, чија величина одговара значају
појединих богова, у којима је Апсолут (WYRD, Одинова руна) обележен тачком. Пупак неба
наше галаксије је митско оличење тачке небеског пола, у лику „краља Артора“, аналогно
нордијском Тору и громовнику Перуну господару сва три света, који у пупку неба окреће
Сварогов точак или Коло небеско. Отуда, на Арторовом споменику пише: „Овде лежи Артор, краљ који је био, краљ који ће бити“.

Н. Миливојевић
С. Филиповић
Б. Посавец

http://www.vaseljenska.com/srbistika/kralj-artor/

[Прст_у_ока_латиници]

http://www.vaseljenska.com/aktuelno/sipt...bili-srbi/

Лудило!

[Шумадинац]

http://www.vaseljenska.com/aktuelno/sipt...bili-srbi/

Лудило!

"Васељенска ТВ" је највеће могуће смеће од информација и дезинформација у рангу Информера!

[Прст_у_ока_латиници]

Забрањена историја: Руси и Срби су из Сибира — победили смо Александра Македонског © Sputnik/ Максим Блинов
АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА
19:17 13.08.2017(освежено 20:35 13.08.2017) Преузмите краћи линк
Милена Цмиљанић
0 1724413
Алтернативна историја је постала врло популарна са појавом интернета. Може се рећи да је теорија „Срби пре Срба“ данас код нас присутнија од званичне историје. А како је у Русији?
Сибирски историчар Николај Новгoрoдов, дугогодишњи истраживач порекла старих Словена, има необичну теорију. Он сматра да су евроазијски народи населили читаву планету, да су имали заједничку прапостојбину, чију окосницу су чинили Словени.

„Сергеј Лесној у својој књизи ’Историја Руса у неискривљеном облику‘ тврди да се прво помињање Славеноруса у писаном облику односи на 477. годину, када је поред града Салцбурга руски кнез Одоакар, заједно са другим племенима, против воље божје, бацио са бедема Светог Максима са његових 50 другова, а провинцију Нориков опустошио огњем и мачем. Камена плоча са исклесаним натписом о том догађају сачувана је до данас у катакомбама поред Салцбурга. Касније, 583. године, Словени се помињу и за време византијског цара Маврикија, који је заробио тројицу словенских момака. Они су били без оружја, али са гуслама, и били су послати аварском хану са писмом у којем се наводи: ’Не можемо ти послати помоћ за рат са Византијом јер живимо сувише далеко‘“, прича Новгoрoдов.

Николај Новгородов – сибирски историчар из Томска, аутор неколико десетина научно-популарних чланака на тему најстарије историје Сибира и књига „Сибирска прапостојбина. Трагање за Хиперборејом“, „Сибирски поход Александра Македонског“ и многих других.
© ФОТО: ЗВАНИЧНИ САЈТ НИКОЛАЈА НОВГОРОДОВА
Николај Новгородов – сибирски историчар из Томска, аутор неколико десетина научно-популарних чланака на тему најстарије историје Сибира и књига „Сибирска прапостојбина. Трагање за Хиперборејом“, „Сибирски поход Александра Македонског“ и многих других.
Историчар подсећа на два византијска извора — Теофилакта Симокату, који наводи да је пут ове тројице Словена трајао 15 месеци, и Теофана, чији летопис наводи 18 месеци. Ако су изасланици ишли директно, без скретања, узимајући у обзир просек дневног пешачења од 20 километара и одмора по 5 дана у месецу, они нису могли да пређу мање од 7.500 километара.

„Добија се да су они дошли са полуострва Чељускина. По њиховим тврдњама, они су живели на обали океана који су звали Западним. Западни океан је у средњем веку био арапски назив за Карско море“, објашњава историчар.

Словенски просветитељи браћа Ћирило и Методије
© SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ
Ћирило и Методије – почетак велике идеје
И руски лингвиста Владимир Сафронов је у књизи „Индоевропска прапостојбина“ писао да се „сродност савремених и старих индоевропских језика, старих скоро 4.000 година, који су једни од других удаљени више хиљада километара, и историја писмености могу објаснити само тиме да су сви индоевропски језици настали из једног прајезика, из чега произилази да је постојала и јединствена индоевропска прапостојбина, где су живели Индоевропљани још пре њиховог распада“. Лингвисти нису могли да се сложе где се тачно налазила та јединствена прапостојбина, па су ово питање у своје руке узели етнографи.

„Анализирајући древне сумерске митове о Дилмуну, античке митове о Хипербореји, индоаријевске веде, аврестијску географску поему, германске саге о Скандзи, словенске бајке о Крај-земљи, етнографи су дошли до закључка да се прапостојбина налазила у Заполарју. На пример, у грчким митовима и радовима античких историчара и географа тврди се да се Хипербореја налазила на прилично уском појасу земље између Рипејских планина и Скитског океана. Некад су овај део океана називали Коданским заливом. Херард Меркатор у 16. веку Скитски океан назива Карским морем. Он се ослањао на радове Плинија, Помпонија Мелија, Клаудија Птоломеја. Управо одавде су се пресељавали народи“, каже руски истраживач.

Када је дошло до сеобе народа, тешко је рећи. Сеобе су биле сталне, отприлике на сваких 200-300 година кад би се становништво превише увећало.

Уље на платну, Холокауст. слика која се налази у музеју у Вашингтону, САД
© FLICKR/ COUNSELMAN COLLECTION
Затирање Срба је као Холокауст (фото)
„На југу Сибира, народи су се насељавали у шумској зони, јер је одатле почињала степа која је захтевала потпуно другачији начин живота — скитачки. У шумској зони су сви народи, укључујући Словене, имали идеалне услове за живот. Мало јужније је трава горела од сунца. Тамо су крајем маја већ ишли у планине и тражили зелену траву, док су у шумској зони, као на Обу и Томи, косили траву чак и бронзаним косама. Ако се припреми сено за зиму, то је могло да траје читаве године — млеко, путер, павлака, кајмак. За децу је то била најбоља храна, и Рускиње су рађале по осамнаесторо деце“, каже Новгoрoдов.

Због тако великог наталитета биле су честе сеобе народа — на запад су отишли Кимеријци, Скити, Сармати, Хуни, Печенези, Половци итд, док су „у шумској степи остали Словени који оснивају Сибирску Русију или Сибирско Словетсво. Тај период се односи на 8. век пре нове ере, а 400 година касније дошло је до поделе Словена“.

„Срби и Хрвати су имали свој град у Сибиру који се звао Серпонов — српски нови град. Значи, постојао је и стари српски град. Српски нови је на средњовековним картама приказан у јужном делу Западног Сибира“, објашњава историчар.

Што се тиче моћи западносибирске Русије, историчар наводи само једну малу занимљивост.

„Александар Македонски никад није био у Хиндустану, већ овде, што се може и закључити из посматрања учених Грка који су пратили војску Македонског. Они су мерили висину дрвећа, дужину његове сенке у подне, добијали тангенс угла сунца изнад хоризонта (0,353) и по углу сунца (19,5 степени) судили о географској ширини локалитета. Диодор је навео једно такво мерење које је показало да у Индији сунце не може да се спусти на такву висину изнад хоризонта, чак ни на крајњем северу усред зиме. Деветнаест и по степени се може добити само зими на географској ширини 47,5 степени, што је јужна граница Сибира. Друго посматрање наводи Птоломеј. Он указује на то да су се царски олтари, које је Александар Велики поставио у част завршетка Источног похода, налазили на реци Танаис у близини града Тангаиса, у ком је најдужи летњи дан трајао 17 сати и 10 минута, а који се налазио на географској ширини од 57 степени. Наш град Томс се налази на реци Тани, на ширини од 56,6 степени“, додаје он.

Река Лена у Сибиру
© SPUTNIK/ МАРК РЕДИКИН
Река Лена у Сибиру
Оно што је Александар видео у Сибиру веома га је изненадило.

„Он је пред собом видео огроман град — 45 километара квадратних. То није био старогрчки полис од 10.000 људи, већ огромни град окружен каналом. У њему су се налазили огромни величанствени храмови. Непрекидна генеалогија царева броји 153 имена и траје 6.042 године. То није било у Индији. То је било овде, у Сибиру. Била је развијена писменост, са брезовом кором као опште доступним материјалом за писање. Александар Македонски је овде водио четири рата са Словенима и једва су успели да побегну, изгубивши три четвртине војске од 135.000 људи“, уверава Новогoрoдов.

На крају, руски историчар уверава да је историја најфалсификованија наука, а да су историју Русије и Словена највише покушавали да ревидирају. Зашто? Он подсећа на речи Фридриха Енгелса из књиге „Револуција и контрареволуција“ из 1852. године, који је тврдио: „Словенски народи Европе су јадне нације које изумиру и којима је суђено да буду уништене. Тај процес је дубоко прогресиван. Примитивне Словене који ништа нису допринели светској баштини прогутаће напредна цивилизација немачке расе. Сваки покушај препорода словенства који долази из азијске Русије је ненаучан и антиисторијски“.

„Током читавог средњег века то је радио и Ватикан, који све до данас крије у својим тајним архивама огроман број извора и артефаката. Остаје нам да се надамо у познату старозаветну максиму: ’Све тајне једног дана постају јавне‘“, закључује Новгoрoдов.

Па где је гол тај Велики Александар путовао......има гомилу Српски топоними!