[смедерево]

Реч је о најстаријој записаној српској народној песми. Записао ју је Рођери де Пачијенцау градићу Ђоја дел Коле, који се налази између Барија и Таранта, 1. јуна 1492. године, и она гласи овако:

Орао се вијаше над градом Смедеревом

„Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиди мало ниже
(Сиди мало ниже) да с тобоме проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти
(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из тамнице смедеревске,
Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,
Белога тела витешкога.“

Сматра се да је „Јанко војвода“ који се помиње у песми заправо Јанош Хуњади, чувени мађарски војсковођа.

[Николај]

Srbi i Rusi pamte bratstvo po oružju



BRATSTVO po oružju, rođeno u Prvom svetskom ratu, dovešće sledeće nedelje u Srbiju potomke ruskih ratnika iz Noginskog regiona u Moslovskoj oblasti. Na Dan pobede oni će se pokloniti senima 3.000 svojih predaka koji su kao oficiri i vojnici 209. Bogorodskog puka poginuli braneći Srbiju 1914. i 1915. godine.

Unuci i praunuci heroja Velikog rata uveličaće centralnu proslavu Dana pobede i Dana Vojske, koja će ove godine biti održana u Zrenjaninu. To će biti i prilika da se osveži sećanje na zajedničko ratovanje i žrtve koje su na oltar slobode prineli srpski i ruski vojnici. U čast herojima sa reke Kljazme, na defileu zrenjaninskim ulicama, među srpskim pukovskim zastavama, biće pronet i ratni steg izbrisanog Bogorodskog puka.

- Kada je Austrougarska 1914. godine napala Kraljevinu Srbiju u Bogorodsku, gradu koji je kasnije dobio ime Noginsk, mobilisano je 3.000 vojnika i oficira - priča načelnik Srednjobanatskog okruga Dušan Šijan, kome pripada zasluga za obnovu starih srpsko-ruskih veza. - Oni su formirali 209. bogorodski puk i krenuli da pomognu srpskoj vojsci.

Rusi su se borili kao lavovi, ni za pedalj nisu zaostajali za srpskim vojnicima. Deleći sve muke i ratna iskušenja prošli su sve ratne pobede 1914 i 1915. godine. Hrabri vojnici odbili su povlačenje ka Crnoj Gori i Albaniji. Retki preživeli Rusi zbili su svoje redove, sačekali neprijatelja i svi odreda - poginuli. Svoja ratna znamenja i sopstvene kosti 209. puk ugradio je u slobodu Srbije.

ŠETNjA U ČAST BESMRTNOG PUKA 9. MAJA

Ambasada Rusije pozvala je građane da 9. maja na Dan pobede nad fašizmom u okviru manifestacije "Besmrtni puk" prošetaju beogradskim ulicama sa fotografijama preživelih rođaka koji su učestvovali u odbrani zemlje u oba svetska rata. - Besmrtni puk će biti još jedna prekretnica u zajedničkoj istoriji Srbije i Rusije... Ako Srbi izađu sa portretima svojih heroja, svet će ponovo videti da ostajemo zajedno - navedeno je u saopštenju.
Iako je od Velikog rata prošao ceo vek ratna družba srpske i ruske vojske nije zaboravljena. Pokidane veze su ponovo spojene. Potomci srpskih i ruskih ratnika posle dugo godina razmenili su uspomene na stradale pretke. Oružjem ispisano prijateljstvo u ratu, vek kasnije, nastavljeno je u miru.

- Bogorodski puk zadužio je Srbiju. Simbolično ćemo se odužiti isticanjem zastave ove jedinice na Dan pobede. Repliku originalne zastave 2014. potomci ratnika poklonili su našem Muzeju. Uz zvuke "Marša na Drinu" biće proneta zajedno sa srpskim pukovskim zastavama - naglašava Šijan.

Među Rusima koji će na Dan pobede iz Podmoskovlja doputovati u Zrenjanin, između ostalih, biće i penzionisani pukovnik Vladimir Petrovič Žigač. Danas uspešan privrednik i vlasnik kompanije "Jamakino" za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije bio je u aktivnoj službi. Ovaj pukovnik jedan je od komandanata čuvene ruske operacije zauzimanja aerodroma u Prištini 1999. godine. U grupi potomaka biće Sergej Sergejevič Marin, nekadašnji komandant Baltičke flote Ruske armije.

Dolazak potomaka heroja iz Bogorodska, po svemu sudeći naći će se i u dokumentarnom filmu "Rame uz rame", koji priprema istoričar filma Božidar Zečević.

- Povod za film jeste vek od dve izuzetno značajne bitke koju su vodile srpska i ruska vojska - kaže Zečević. - Polovinom septembra biće tačno 100 godina od osvajanja Kajmakčalana, u kom su učestvovali i ruski vojnici. Istog dana na Dobrudži se zajedno sa Rusima borila Srpska dobrovoljačka divizija.

Zečević podseća da je u ove dve borbe život izgubilo oko 12.000 srpskih i ruskih vojnika. Njegovo ostvarenje producira "Zastava film" u saradnji sa ruskim TV kanalom Zvezda.



ZASTAVA

Zastava 209. puka, posle sloma 1915. godine netragom je nestala i dugo se smatralo da je zauvek izgubljena. Potomci ratnika iz Podmoskovlja, međutim, nisu se predavali i posle duge potrage 1998. godine pronašli je - u Srbiji. Preživela je zahvaljujući hrabrosti pukovskog sveštenika koji je pred odsudnu bitku skinuo sa koplja i obmotao je oko svojih grudi. Uprkos smrtnim povredama ratni steg je uspeo da iznese i preda ga retkim preživelim srpskim vojnicima. Ovaj barjak, simbol bratstva dvaju naroda, vraćen je u Rusiju i danas se čuva u Sankt Peterburgu.

Vecernje Novosti

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/rep...-po-oruzju

[смедерево]

" Нека се дакле јебу као што су почели. Ми да се у јебачину не мешамо нити на пут стајемо већ да се само радујемо што су они, који су нас хтели поправити, тада од нас гори постали."

[Бранке]

[Павле]

Витез Карађорђеве Звезде и Легије Части.

[Брада]

Текст из књиге „Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији“ Адама Прибићевића. Дио о неким историјским помињањима Срба граничара на подручју Лике, Г.Котара и Кордуна:

1493. године спомињу се у Модруши, код Огулина, лајтнант Србин Вукивој Косановић и војводе Кузман Марковић и Томо Погрмиловић. Затим долазе српска насеља између 1493 – 1500. г. у Витуњу, па мало иза тога у Отоку испред Огулина и Хрељину иза Огулина.

1536. године насељени су први Срби око Гомирја и Јасенка и дигли 1557. године мали манастир.

1596 – 1600. г. насељавају Србе на пуста имања грофова Зирњских, и кнезова Франкопана генерал Ленковић, председник Ратног већа Виндишгрец, сењски капетан Рабата, хрватски бан Драшковић. Смештени су у Гомирју, Врбовском и Моравици.

1602. године дигли су ови Срби манастир Гомирје (нема забуне, малопре је речено „мали манастир“ – нап. И. Б.).

1605. и 1607. доводи нове Србе генерал Кизл, велики пријатељ и бранитељ Срба.

Ове Србе хтео је закметити гроф Ђуро Зрињски. Они се одупру и он их почне прогонити. Кад је дао убити тројицу, Срби плану и крваво се освете.

Генерал Кизл се силно заузео за Србе, па и сам ерцерцог у Градцу. Да имају једаред мира, Срби се 1657. године откупе, плативши 15.000 форината, иако им је пуста земља обећана бесплатно. Срби нису веровали уговору, док га није цар потписао 8. марта 1639. године.

1605. г. насељава Србе у Лич и Крмпоте сењски капетан Франкол, свега 700 душа. Како су их грофови Зрињски прогонили, један део одселио се у Лику, кад је ослобођена. Они што су остали, закмећени су и поримокатоличени. Но, славили су славу, нпр. Радошевићи, још у почетку овог века, а Хрвати у околици звали су их још увек Власима. Кад су се доселили, дотерали су силну стоку: 20.000 грла говеда, оваца, коња, коза и раширили се до границе Фужина.

1609. године насељавају се Срби око Бриња и Брлога.

1611. године долазе у овај крај нови српски ројеви.

1609. године доводе Србе у Плашки кнезови Радоје Љубишић, Паун Лалић и Петар Талешковић.

1610, 1611, 1612, 1639, 1642. и 1655 – 66. нови ројеви долазе у Плашки, Муњаву, Јасеницу, Оток, Дубраву, Поникве.

1632. године долазе Срби у крај од Огулина до Гомирја, из краја цазинског.

1637. године насељава Србе сењски капетан Херберштајн, око Водотеча, Лучана и Прокика.

1639. године упада огулински велики капетан Гаспар Франкопан у Петрово Поље у Турској и силом пресељава Србе у Плашки, Витуњ и Оток. Оне који су се одупрли, дао је посећи или у робље узети.

Срби око Плашког, Слуња и Огулина борили су се тако храбро против Турске, те се у народној песми пева:

Попјевало Туре уз тамбуре:

Да ми није Слуња и Тоуња,

Огулина града бијелога,

Што их бране љути граничари,

Све би моје до Љубљане било.



1658. населили су се Срби од Усоре у Босни око Дубраве и Поникава. Ђуро и Фрањо Франкопан успеју да их закмете. Али, кад гроф Петар Зрињски и Крсто Франкопан 1671. уђу у заверу против цара, ови Срби пристану уз цара и пређу генералу Херберштајну. За награду, буду ослобођени кметовања бану Николи Ердедију, који је добио ова имања Зрињских и Франкопана. Њихов војвода Вук Мандић добије од цара двор Гомиљак, село Подребарје и виноград Тиховље.

1658. г. насељени су Срби у Требињи и околини, код Карловца.

1658. г. насељени су Срби и у комадићу Лике, који је припадао Аустрији: око Оточца, по Гацком Пољу и Залужници, Шкарама, Дољанима, Швици, Оточцу. Дошли су од Усоре у Босни. Преселио их је сењски капетан Херберштајн, а сместио његов наследник гроф Петар Зрињски.

Ово су били врло храбри људи и добро зачепили рупу кроз коју су муслимани продирали, ради пљачке, у Хрватско Приморје. Зато их нападне 16. септембра 1663, док се нису још право ни згрејали на новом огњишту. Али-паша Ченгијћ, са 8000 момака, да их одатле протера. Али га ови Срби страшно разбију, те је пало 2000 муслимана, а 256 било заробљено.

1672. године населио је генерал Херберштајн 90 кућа Срба у Дабру.

1679. године довео је војвода Драгић Србе који су размештени по Водотечу и Прокикама.

Тако су Срби населили Карловачки Ђенералат од Карловца до близу Сења. Ту је било мало Хрвата само око Огулина, Бриња, Модруше и Оточца. После, кад се граница обезбедила, долазили су Хрвати и Крањци, који би се брзо похрватили. Крањаца је било толико, те Срби у Лици и на Кордуну Хрвате и данас зову Крањцима.

Што се тиче Баније, Аустрија је држала само делић између Сиска, Петриње и Костајнице. Остала је Банија била под Турцима. У њој се десило што и у Лици. Турци су хрватско становништво побили, одвели у ропство или растерали, а на његово место населили су се Срби.

Исто се догодило и у Северној Далмацији, где су Млечићи на свој део насељавали Србе, да бране границу, а на турском делу Срби заузели простор на ком су Турци уништили Хрвате, или су они сами побегли.

Прве Србе населио је још Стефан Душан, кад је помогао зету Младену Шубићу против Мађара. На крају Четрнаестог века населило се Срба из Босне, за владе бошњачке у Далмацији. И почетком Петнаестог века досељавали су се Срби из Босне. Но, ови Срби из Босне или су били римокатолици или богумили, који су се поримокатоличили и претопили се у Хрвате. Тако су, ваљда, морали поримикатоличити и они Срби, досељени за цара Душана. Православни Срби стали су надирати за Турака, као и у Западну Хрватску.

Разуме се, ово нису све сеобе, већ само оне за које су пронађени извори. Свакако, сви извори нису објављени, а многи су се погубили. Мања досељења нису ни бележена.

веза:
"Све би моје до Љубљане било . . .!"

[смедерево]

Репрезентација хрватске у Француској 2016.
Даријо Срна: СРНЕ воде порекло од српског племићког рода МАЛИШЕВЦИ (МАЛЕШЕВЦИ) – старо племићко братство, становало у селу Малина, на путу Требиње-Билеће, а касније су се проширили и на друга села. Родоначелник овог великог братства је био Малеш војвода, који је дошао са породицом после „косовске разуре“ па су се разишли бојећи се турске освете, јер су били убили злогласнога пашу.

Лука Модрић: МОДРИЋИ (Подгорје, Сењ, Оточац, гаршички, чазмански, бјеловарски, винковачки, жупањски, ђаковачки, нашички, пожешки и валповачки котар) живе у Корлату и Затону Обровачком, добили презиме по Модрином Селу одакле су некада дошли 1689. године из средње Далмације (из Буковице) када су насељене српске породице.

Иван Перишић: ПЕРИШИЋИ – доселили су из Драчева, пореклом су из Риђана никшићких, раније су се звали братство МИХОЈЕВИЋИ, а још старије братство РАДИШИЋИ. Пореклом су из Риђана никшићких, одакле су дошла три или четири брата. Од те браће Лука је остао у Мркоњићима и од њега су братство ЛУЧИЋИ, Радуле се населио у Туљима и од њега су братство РАДУЛОВИЋИ, а трећи је Михаило од кога су братство МИХОЈЕВИЋИ. Остала братства су огранци Михојевића.

Марио Манџукић: МАНЏУКИЋИ - дошли почетком 19 века из Херцеговине. Најстарије порекло им је из српског племена Пипера у Црној Гори. Имају рођаке у околини Бијелог Поља, братство МАНЏУКЕ.

Ведран Ћорлука: Ћорлуке - православни и католици, доселили су из Попова- Срби, а има их по разним селима Херцеговине, славе Св. Јована. Породично предање каже да су братство Ћорлуке од братства МАСЛЕША, а родоначелник им је био предак ћорави Лука, који је имао три сина, један је остао у Попову, а двојица су отишла у западну Херцеговину, одакле су се селили даље. Братсво Маслеше живе у Туљу (Попово), старином су од српског братства НИКОЛИЋИ из Озринића, краја у Катунској Нахији. Некада Маслеше зову и братство ШКАЉИЋИ, раније су славили Св. Јеремију, а касније су узели Св. Јована, као и већина породица у селу, наравно из економских разлога.

Шиме Врсајко: ВРСАЈКО (ВРЗАЈКО) славе Св. Јована и Св. Јована, породица српског рода. МИЛИЦА ГРКОВИЋ у Дечанској хрисовуљи набраја: „Међу именима становника Дечанског властелинства била су популарна старобалканска имена: Барбат, Букур, Бун, Врсајко, Врсал, Дронун, Мазоје, Пелегри, Шарбаи итд.“

Матео Ковачић: КОВАЧИЋИ муслимани, живе у Стоцу, доселили су од Требиња, има их у селу Турчиновићима у Широком Бријегу, тамо су католици, а тамо су доселили од Билеће, славе Св. Јована. Има их у све три вјере. Они у Турчиновићима кажу да су из Далмације, по једнима су од српског братства ИВИЋА и славили су Св. Илију, а по другима од српског братства КОВАЧЕВИЋА из Грахова, па су скратили презиме.
Иван Ракитић: РАКИТИЋИ (РАКЕТИЋ) живе у Задру и залеђу, славе Св. Арханђела Михајла, појављују се као просвјетна породица крајем 19 вијека, има их и у Кањанима, Миочићу, а најбројнији су у Мокром Пољу. Кажу да су се доселили из Босне 1692. године, славе Св. Николу. У ствари они су огранак српског братства ВЛАДОЈЕВИЋА из Херцеговине, православни род, некада живјели у Мириловићима. У Дробњаку постоји братство Ракетића који су од ове фамилије, живе у Добрим Селима, доселили су из Бањана старином, одселили преко Пиве. Старо презиме им је братство Владојевићи.
Милан Митровић

[смедерево]

Слика "Издаја Србије" која је сликана 1920.године,на основу њеног оригинала из времена Првог светског рата,са неизоставним детаљем кога нема на другим сликама које приказују издају Србије.

Слика симболизује агресију Централних сила на Србију 1914–1915, на њој се симболично види фронтални напад Аустрије и Немачке, док рањеној Србији нож у леђа забада Бугарска.Неизоставни детаљ је Грчка која гази споразум који је потписала са Србијом о узајамном помагању у случају да избије рат и која мирно посматра ситуацију.

Слика се налази у Српском дому у Јужном Сент Полу,предграђе Менеаполиса,Минесота,САД.

[ЛукаЛоко]

Репрезентација хрватске у Француској 2016.
Даријо Срна: СРНЕ воде порекло...

У олимпијским играма у Рију такмичи једна хрватска пливачица по имену Матеа Самарџић...

[Милослав Самарџић]

Репрезентација хрватске у Француској 2016.
Даријо Срна: СРНЕ воде порекло...

У олимпијским играма у Рију такмичи једна хрватска пливачица по имену Матеа Самарџић...

Наш родослов има и у књигама. Презиме је настало у Боки Которској у 16. веку. Део оних који су се одселили у Босну, нарочито у област Биахаћа, постали су муслимани. На територију Хрватске - Хрвати. На територију данашње Македоније - Македонци (презивају се Самарџиски). Неки на територији ЦГ данас су Црногорци, неки Срби. Највише их се одселило у Србију. У БГ има преко 1.000 фамилија Самарџић.
Без обзира где се ко одселио, сви смо од истог претка, Николе, који је био Србин.

[Бенито]

Наопако ако сте сви ко Никола ( Самарџић).

[Милослав Самарџић]

Наопако ако сте сви ко Никола ( Самарџић).

Не дирај ми рођу.

[смедерево]

http://ziginfo.rs/sacuvajmo-istoriju-kas...restoviku/

[Брада]

Галипољски Срби: Преживели Османлије, нестали у Југославији

Стравична судбина „сремских прогнаника“ говори о страдању дугом пет векова, али и опомиње. Временом асимиловани, матица их заборавила. У Македонији тренутно живи само 12 Срба Галипољаца

Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаджбину.

Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века стварања вештачких нација у СФРЈ по рецепту Коминтерне, Галипољски Срби су нестали.

– После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње БЈР Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“. После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.

– Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима – сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.

Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.

– То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања и стварање вештачких нација у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима – констатује Челиковић.

Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.

– Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао је турски хроничар Бостан.

Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.

– Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена – каже Челиковић.

Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаджбине.

– Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом – наводи Челиковић.

Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.

– Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине – открила је др Радмила Тричковић.

Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.

– Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.

У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.

– По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести – навео је Филиповић.

Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.

– Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке – пише Филиповић.

Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.

– Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона – забележио је Филиповић.

Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.

– И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака – сматра Бранисав Челиковић.

Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.

– Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази – закључује Челиковић.

НЕСТАЛИ ЗБОГ НЕБРИГЕ

Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини. Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани.

Веза: http://www.carsa.rs/galipoljski-srbi-pre...goslaviji/