[Романија]

Др. Живко Топаловић и Димитрије Туцовић.
"Др Топаловић, ратни друг и следбеник Туцовића (лично га је сахранио на месту погибије новембра 1914. године), вођа социјалиста у Краљевини Југославији, члан ЦНК Краљевине Југославије и сарадник ђенерала Драже Михаиловића у Другом светском рату."

Извор: фб. стр. Српска историја.

[Павле]

BOŽIĆ DOBRIVOJE (1885-1967)

(Raška, 23.12.1885. - Beograd, 13.10.1967.)

Inženjer mašinstva, pronalazač i konstruktor prve savremene kočnice za kočenje železničkih vozila.

Studirao u Nemačkoj na Visokoj tehničkoj školi u Karlsrueu i Drezdenu. U Karlsrueu mu je predavao i Rudolf Dizel, čuveni konsruktor dizel motora.

Po završetku studija 1911.godine, Dobrivoje Božić se vraća u Srbiju.

Inženjerski rad započinje odmah po povratku u železničkoj radionici Niš, gde istovremeno počinje i njegov istraživački rad u oblasti kočenja železničkih vozila. Božić je znao da je kočnica, kao uređaj železničkog vozila, od samog početka, 1770.god. (pokretanje vozila na paru, francuz Nicolas Joseph Cugnot) i pojave prve lokomotive 1813.god. (George Stivenson) komplikovan problem za razvoj šinskih vozila po osnovu povećanja brzine kretanja i nosivosti. Pre njega je samo George Westinghouse 1869.god. konstruisao kočnicu na zbijeni vazduh, sa direktnim dejstvom i unapredio je 1872.god. kao jednokomornu, automatsku kočnicu sa indirektnim dejstvom.

Božić je istraživanja prekinuo za vreme prvog svetskog rata i nastavio posle okončanja rata radeći u Kraljevu, Beogradu i Zagrebu.

Međunarodnoj uniji železnica, svoje rešenje kočnice železničkih vozila, prijavio je preko železnice Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca 1925.godine. Posle niza testiranja, na pruzi Zagreb-Rijeka, i otpora njegovom rešenju od strane Nemaca i Francuza 1928.god. priznat je njegov patent sistema kočenja, kao čuvena kočnica «Božić».

Božić je svojim izumom razrešio do tada nerešive probleme kočenja vozova poput: rešenja rasporednika (glavni uređaj kočnice) sa tri radna pritiska, povećanje probojne brzine vazduha u glavnom vazdušnom vodu (duž voza) sa 80 na 150 m/sek, rešenje problema postepenog otkočivanja voza, rešenje neiscrpnosti kočnice voza tokom kočenja, rešenje prepunjenja radne komore, rešenje problema automatske promene sile kočenja u zavisnosti od opterećenja železničkog vozila.

Prvi je predložio kočenje putničkih vozova u funkciji brzine (kočnice sa dva radna pritiska).

Konstruisao najefikasniji kočnik (vodeći uređaj kočnice) kojim se sa lokomotive upravlja kočnicom voza. Božićeva rešenja kočnice železničkih vozila su ostala kao osnova za sve tipove do danas primenjenih vazdušnih kočnica u železničkom saobraćaju.

Kočnice, danas velikih proizvođača, su upravo usavršene kopije kočnice «Božić».

Posle drugog svetskog rata živeo je i radio u Americi, odakle se konačno vratio u Beograd 1964.godine, gde je preminuo 1967. godine.

Не знам колико је вас знало овај податак али ја нисам имао појма.

[Романија]

Пријатељство пуковника Драгољуба Драже Михаиловића и мајора Александра Аце Мишића потиче још из периода Великог рата.
Јула 1915. године, Аца Мишић шаље Дражи једну дописницу у којој се интересује зашто Дража није унапређен у чин поручника:

"Драги Дражо.
Данас сам тек приметио да ниси произведен за поручника, то ме јако изненадило, знам да си у рату био и храбар и ревностан, није ваљда нека мирнодобска грешка сметала производству.
Јави ми узрок јако ме интересује.
Поздравља те друг.
Ал. Мишић"

Извор: фб стр. Српска историја

[Павле]

Јел ово стварно Александар? Личи.

[Вукашин Петковић]

Јесте Александар.

[мунгос]

Млада ђевојка Пере Живковића.

[Вукашин Петковић]

Пера Живковић је био "фурунџија" тако да је он био нечија ђевојка.

[Павле]

Јел то значи да су и Александар и (старији брат му) Ђорђе били педери?

Одвојено, сваки за себе наравно...

[мунгос]

Не знам за Ђорђа, то је највјероватније подметачина (ко и друге ствари што су му подметане). Једна њихова свађа се дотакла тога, кад му је Ђорђе рекао да се ријеши Пере Живковића, са ријечима - "Шта војска прича и шта народ прича. Срамота!".

Али Сандра и Пера Живковић били су љубавници.

[Павле]

Не знам за Ђорђа, то је највјероватније подметачина (ко и друге ствари што су му подметане). Једна њихова свађа се дотакла тога, кад му је Ђорђе рекао да се ријеши Пере Живковића, са ријечима - "Шта војска прича и шта народ прича. Срамота!".

Али Сандра и Пера Живковић били су љубавници.

Чак је и сам Ђорђе причао да је био јако близак са неким у официрској школи, дал у Русији, слагаћу, нешто ми кроз главу пролази.
Па Мика Алас.
Има ту свашта.... ко зна, чудаци су били.

[Жика]

Бугари су владали Србијом 150 година и у то време се први пут помиње име Београд... говори се у емисији на РТС.у, "Београд крог векове"???

[Vlad Alekš]

Не знам за Ђорђа, то је највјероватније подметачина (ко и друге ствари што су му подметане). Једна њихова свађа се дотакла тога, кад му је Ђорђе рекао да се ријеши Пере Живковића, са ријечима - "Шта војска прича и шта народ прича. Срамота!".

Али Сандра и Пера Живковић били су љубавници.

Чак је и сам Ђорђе причао да је био јако близак са неким у официрској школи, дал у Русији, слагаћу, нешто ми кроз главу пролази.
Па Мика Алас.
Има ту свашта.... ко зна, чудаци су били.

Đorđe i Mika Alas jesu bili drugari, ali Mika nije bio derpe. On verovatno nikada nije bio sa ženom, ali to ništa ne znači. Postoje ljudi koji su genijalni, poput Mike i Tesle, koji žive u nekim svojim svetovima.
Đorđe jeste bio peder. Video sam fotografiju na kojoj su zajedno Tito i Đorđe. A poznato je da je Tito bio najveći peder naših naroda i narodnosti.

[Ђорђе Ивковић]

Ђорђе је педер свакако био. Јер, то је и карактерна особина.
Но, у сваком житу кукоља.

[Николај]

Podvig Georgija i njegovih 300 junaka

Ceo odred Srba, oktobra 1788. godine, izginuo braneći most od turske vojske



DVA i po veka od formiranja Vojne granice u Banatu, Društvo za očuvanje tradicije banatskih militara iz Tomaševca, sela nadomak Zrenjanina i od 2011. prestonice banatskih militara, obeležilo je osveštenjem obnovljenog spomenika Georgiju Radivojeviću, carsko-kraljevskom kapetanu Banatske regimente. Veličanstvenom srpskom junaku koji se 1788. u bici kod Tomaševca suprostavio desetostruko brojnijem neprijatelju i hrabro poginuo sa svih svojih 300 graničara!

Za obnovu obeležja kapetanu Radivojeviću, koji pripada kategoriji spomenika iz oslobodilačkih ratova Srbije i znak je sećanja na jedan značajan istorijski događaj vezan za prošlost Banata, zaslužni su stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Zrenjanina. Konzervatorsko-restauratorski projekat sanacije i restauracije sproveden je u okviru programa zaštite nepokretnih kulturnih dobara Ministarstva rada i socijalne politike.

Posao je bio zahtevan, jer se spomenik koji je podignut 1823. na uzvišenju desne obale Tamiša nalazio u izuzetno lošem stanju, sa brojnim mehaničkim oštećenjima i zamalo da trajno bude izgubljen. Spasao ga je od zaborava, na ponos srpskom narodu i banatskim militarima, tim stručnjaka zrenjaninskog Zavoda, a odgovorni projektant je arhitekta Dragana Šijak. Original je, zapravo, prenet u muzejsku ustanovu gde će se organizovati primerena prezentacija, a urađena je replika.

- Radovi su trajali skoro dve godine. Postavljena replika urađena je od granita u svemu prema postojećem izgledu. Zavetni natpis, koji je identičan originalnom, isklesan je ručno, a novi spomenik montiran je na novoprojektovano postolje na istom mestu - kazuju eksperti za zaštitu spomenika kulture iz zrenjaninskog Zavoda.

Kapetan Georgije Radivojević rođen je 1739. u uglednoj porodici Radivojević u Sent Andreji i tamo se spominje kao „Tomaševački junak“. Služio je u graničarskoj regimenti kao kapetan, stručnjak za postavljanje pontonskih mostova. Braneći most kod Tomaševca, hrabro je poginuo sa celokupnom svojom posadom od 300 graničara, u noći između 17-18. oktobra 1788.

O samom događaju bitke kod Tomaševca pisano je na više mesta, zbog strateškog značaja mosta na Tamišu i njegove odbrane, u sklopu austrijskih ratnih operacija. Bitka kod Tomaševca dogodila se u vreme poslednjeg austro-turskog rata (1787-1790), kada je Austrija mobilisala dotad gotovo neviđenu vojsku od 240.000 vojnika i rasporedila ih u vidu kordona duž cele granice prema Turskoj, skoro oko 200 milja. Kopanje tolikih kanala bilo je kobno po Banat. Ostaci rovova i tranšeja reljefno postoje i danas uz Tamiš, ali su zapušteni i obrasli niskim rastinjem.

Čuveni tomaševački drveni most, kojeg je hrabro odbranio kapetan Radivojević sa svojim graničarima, odolevao je zubu vremena i bio u funkciji sve do 50-ih godina prošlog veka. Ostaci su i sada vidljivi na desnoj obali Tamiša. Na njegovu ulogu u stvaranju istorije današnje Vojvodine i Srbije, MZ Tomaševac podsetila je 2011. kada je selo proglašeno prestonicom militara. Tada je pokrenuta i inicijativa da se obnovi zapušteni spomenik kapetanu Radivojeviću, koji danas ponosno blista uz Tamiš i svedoči o junaštavu srpskih ratnika.

- Militari su stanovnici naselja koja su bila deo Vojne granice u tadašnjoj Austrougarskoj carevini. Tomaševac je to od 1773. do 1872, dakle skoro punih sto godina! Za službu čuvara graničnih predela Tomaševčani su imali beneficije - zemlju, bili slobodni i slobodno ispovedali svoju veru u tadašnjoj carevini, i živeli specifičnim načinom života - iznosi Dragan Stankov, predsednik Društva za očuvanje tradicije banatskih militara.



SVETA USPOMENA

SPOMENIK su 1823. podigla braća herojski poginulog kapetana - Vasilije i Aleksandar Radivojević. Na njemu je uklesan tekst na crkvenoslovenskom jeziku sa severne i na latinskom sa južne strane.

„Plemenitom Georgiju koji se sukobio sa desetostrukim brojem neprijatelja i poginuo od turskog mača. Neka bude sveta uspomena na četu Banatske regimente, koja je pratila svog vođu i bila uništena“ - stoji, između ostalog, na spomeniku.

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.ht...300-junaka