30-11-2016, 08:26 PM
Цитат:Неиспричана историја такозване Битке на Неретви
Колико је наша историја чудна, неиспричана глобално и у детаљима, најбоље свједочи примјер историјског догађаја познатог под називом Битка на Неретви, о којeм је својевремено снимљен и партизански филм.
У филму нисмо видјели, рецимо, да се на Неретви десила ситуација гдје су четници масовно одбијали да пуцају на измучене партизане – јер су им на тој страни били рођаци. Нити смо видјели да су партизани ослободили чету заробљених четника, који су кажљени укором, односно тако што их је Пеко Дапчевић само критиковао због избора војске у којој су се обрели.
Све су прилике да политичари и историчари нису жељели да причају о позитивним случајевима током бесмисленог сукоба партизана и четника, јер те истине и ти примјери нису одговарали њиховој визији и потреби за бесконачном конфронтацијом. Нема сумње да се у овом случају ради о озбиљном моралном пропусту, који је имао за циљ да продуби јаз у друштву, и вјештачки га пројектује га у даљу будућност!
Уосталом, ево шта у вези свједочанстава пише у “Зборнику докумената и података у Народнослободилачком рату народа Југославије, које је издао Војноисторијски институт у Београду”. Петар Баћовић 13. марта извештава Михаиловића:„Ситуација на левој обали Неретве је озбиљна. Група капетана Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена. Обје дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су, јер су јавно изјавили да неће да се боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста. При наиласку комуниста исте су поздрављали са песницом са узвиком: “Смрт фашизму”!
Пат дана касније, 18. марта Петар Баћовић извештава Михаиловића: „Овог момента вратило се 10 Црногораца никшићке бригаде који су били заробљени код бољшевика. Они причају: заробљених је 90 у ноћном нападу… Од свих заробљеника пуштено је 10 старих. Остале су задржали. Заробљенике су водили пред Пека Дапчевића који их је корио. Убили нису никога.”
Наравно, ово није једино изненађење тога времена, а оно што ћу даље предочити углавном је из књиге “Битке на Неретви и Сутјесци 1943.г.- контроверзе и отворена питања” коју је написала др. Мирјана Зорић, професорица историје на Војној академији у Београду.
Операција Вајс- уништити партизане и четнике!
Према плану операције „Вајс“, коначно уобличеном 9. јануара 1943. у Загребу, у оквиру прве фазе („Вајс I“, која је отпочела 20. јануара 1943) било је предвиђено уништење партизанских снага на Банији, Кордуну, Лици и Босанској крајини фашистичким силама које су бројиле 85 000 војника и 150 авиона. Друга фаза операције („Вајс II“) имала је за циљ уништење партизанских устаника у Босанској крајини и западној Херцеговини. Према плану „Вајс III“ (трећа фаза) било је предвиђено разоружање четника у Далмацији и Херцеговини, на простору југоисточно од Неретве.
У продужетку те акције, италијанско-њемачке снаге би заробиле и разоружале четнике у Црној Гори који се не буду предали, а, на крају, требало је уништити и мање партизанске и локалне четничке групе између Саве и Драве. Дакле, циљ операције је био потпуно сатирање устаника, независно да ли припадају комунистичкој или монархистичкој идеологији и војном покрету.
Елем, док су се четници борили у овој операцији на страни Италијана, у жељи да ликвидирају комунистички покрет, у то вријеме је Броз остварио контакте са Вермахтом, и у жељи да ликвидира четнички покрет послао у сред Битке на Неретви своју делегацију на преговоре са Њемцима! Ради боље временска оријентације, рецимо, депеше Петра Баћовића које сам предочио на почетку овог текста су послате 13. и 18. марта 1943. Дражи Михаиловићу, а састанак Титове делегације са Њемцима се десио 11. марта у Горњем Вакуфу, продужен 14. марта у Сарајеву, а финиширан крајем марта састанком у главном граду НДХ! Врховни штаб је, преко својих овлашћених представника (партизанске делегације коју су чинили Владимир Велебит, Милован Ђилас и Коча Поповић), њемачкој страни у Горњем Вакуфу (команданту 717. пешадијске дивизије) 11. марта 1943. предложио: „1) У датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе и једне и друге стране. Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правцима економских и других интереса; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора о свим овим тачкама предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“.
Што се тиче друге тачке, о прецизирању предлога о евентуалној зони и правцима економских и других интереса Врховног штаба и нациста, битно је напоменути о њемачкој понуди за Санџак као „будућој партизанској територији“ коју Мишо Лековић, у књизи “Мартовски преговори”, доводи у везу са понудом коју је наводно генерал Хорстенау преко Маријана Стилиновића упутио партизанима још у августу 1942. године. Наиме, њемачки генерал је том приликом понудио партизанима једну територију „да се они као најјача војна снага на Балкану примире, да ће их Њемци толерисати и да ће на тој територији партизани бити суверени“, а заузврат, партизани би дозволили Њемцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх.
Док се Тито на Неретви војнички и пропагандно борио против сарадника окупатора, његови представници Милован Ђилас и Владимир Велебит су се у Загребу срели са тим истим окупаторима и предложили им сарадњу. Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) гдје је Робертс тврдио следеће: “Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против њемачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцнијe искрцају у Југослaвији!”
Обрачун са цивилима и предлог о исељавању Срба из НДХ
Сво вријеме операције Вајс трајао је свирепи обрачун окупатора са цивилним становништвом. Геноцидно понашање према српском становништву, по чему су нарочито остале упамћене хрватска 369. Пјешадијска дивизија (позната као „Вражја“ дивизија или „Црна легија“) и њемачка 7. СС дивизија „Принц Еуген“, ослањало се прије свега на Хитлерово наређење из децембра 1942. године: „Јединице су овлашћене и дужне да у овој борби, без ограничења, такође према женама и дјеци, употребе свако средство само ако оно води успјеху.
Имати обзира, ма које било врсте, представља злочин према њемачком народу и војницима на фронту, који сносе последице бандитских удара и који не могу имати никаквог разумијевања за било какву поштеду банди или њихових помагача. Ниједан њемачки војник који је употребљен у борби против банди, не сме бити узиман на одговорност било дисциплински било војносудски због свог поступка у борби против бандита и њихових помагача!”
Занимљиво је да је Зигфрид Каше, њемачки посланик у Загребу, предлагао да се, по разбијању „партизанске државе“, цијела територија коју је она покривала „испразни“ од Срба и да се они не насељавају више на територији НДХ, јер би „Срби и у новим просторима изазивали немире.“ Сматрао је да српско становништво треба иселити или у Њемачку, или негде негдје на Исток, а на њихова имања населити фолксдојчере и „чисте Хрвате“.
У току ратне операције на Неретви, њемачке снаге су слиједиле изричита Хитлерова наређења: 1) наставити са нападима према подручју боксита док се „не разбију све банде, без обзира да ли су комунисти или четници“ и не изврши спајање са италијанским трупама око Мостара. Њемачке јединице треба да остану у том подручју све „док четници не буду разоружани, а рудници боксита не буду опет радили, пуним капацитетом и неометано“. После тога, треба „напасти и разбити језгро Михаиловићевог покрета и да ову акцију, ако за то не буду стајале на расположењу италијанске трупе, изврше само њемачке јединице, евентуално са бугарским и хрватским појачањима“.
Дража Михаиловић је добијао информације о намјерама Њемаца „да прво ликвидирају партизане, затим и четнике у Црној Гори, а потом и окупирају Далмацију из које би се повукли Италијани, и написао:”Они намерно пуштају да се ми међу собом тучемо и слабимо, да би после можда размахнули и по нама.“ Остојић му је писао већ 8. марта 1943 дa знатне проблеме ствара недефинисан однос са Италијанима који су одбили да снабдијевају четничке јединице потребним ратним материјалом, што је био уступак немачким захтијевима за њиховим комплетним разоружањем.
Енглези и Њемци о “ликвидацији бандита”
Док су четници сарађивали са Италијанима, а Тито преговарао преко изасланика са Њемцима, њемачки план о уништењу четника и партизана је ишао својим током. План је био да се та два покрета максимално уништавају у међусобним борбама, а да силе окупатора само доврше посао. У ратном дневнику Врховне команде Вермахта од 18. фебруара 1943. Пише следеће: “Окончан је први део операције „Вајс“. Наши укупни губици: 13 официра и 322 војника, док се 101 води као нестали. Непријатељски губици: 6521 убијена и 2010 заробљено.”
Уочи операције на Неретви, вођа Рајха Адолф Хитлер је 16. фебруара 1943 послао италијанском Дучеу писмо следеће садржине: „Ма колико изгледало корисно подбадати једну страну против друге, ја сматрам да је то веома опасно докле год су све стране уједињене у осјећању бескрајне мржње према Њемцима и Италијанима. Ја видим нарочиту опасност у правцу у којем се развија Михаиловићев покрет. Велики број вјеродостојних докумената јасно доказује да тај покрет, који је добро организован и са јасним политичким правцем, само чека тренутак да се окрене против нас.
Претварајући се да помаже Ваше трупе, Михаиловић само хоће да се дочепа оружја како би могао остварити своје намјере. У интересу наших заједничких циљева, сматрам да је пожељно да се Ваша 2. армија опходи према Михаиловићу и његовом покрету као према непомирљивим непријатељима осовинских сила и тражим од Вас да издате наређење у том смислу.” О овоме писму је говорио и генерал Лер, 1945. године, током саслушања пред југословенским истражним органима.
О игри Енглеза у тим смутним временима, и њиховој жељи да се униште партизани, најбоље је говорио сам Дража Михаиловић који је у вријеме судског процеса који је против њега организован после рата, 12. јуна 1946. године, изјавио како је британски пуковник Бејли, који је у његов штаб дошао 26. децембра 1942, од четника категорички захтевао уништење партизана. Занимљив је податак који је 1994. године у својој докторској дисертацији изнијела и британска историчарка Хедер Вилијамс. Она наводи да је Бејли очекивао четничку побједу на Неретви, како би се потом кренуло у одлучни обрачун са Осовином. “Да је Михаиловић поразио партизанску армију, његова позиција била би знатно ојачана, јер се у Форин Офису сматрало да је тотално уништење партизана увод у стварање јединственог фронта отпора у Југославији”, тврдила је Хедер Вилијамс .
Злочин према свом народу
Нема сумње, међусобни сукоб партизана и четника у Другом свјетском рату може се оправдано третирати као злочин према сопственом народу. Све пропагандне тираде о потреби борбе против окупатора падају у воду када се погледа њихово понашање у току операције Вајс. Комично је да су се четници са Италијанима борили против партизана, а Броз молио Њемце да склопе примирје да би се он борио само против четника. То се зове борба против окупатора!?
Умјесто да се удруже и крену у борбу против злочиначке НДХ, покушавајући да заједничким силама сатру ту криминалну творевину, они су се борили за власт у временима док су у НДХ радили пуном снагом концентрациони логори. И не само то, док су заробљени партизански и четнички симпатизери као таоци у логору Бањица чекали да буду стријељани, уколико се деси убиство њемачких војника, они су се чак и у тамници пред смрт међусобно свађали и убијали надојени међусобном мржњом.
Пуцати на њемачке војнике и знати да ће то донијети одмазду над цивилима, а уједно преговарати са тим истим Њемцима о сарадњи, прекиду непријатељстава, економским интересима, заједничкој борби против Енглеза, представља врхунац цинизма. А тек Енглези, који траже од Драже Михаловића уништење партизана, затим га одбацују, па на крају сравњују са земљом градове по Црној Гори и Србији да би нанијели економску штету областима које неће бити под њиховом контролом, већ у совјетској зону интереса договорених на Јалти!?
Средином новембра 1942. гидине, пред почетком операције Вајс, немачки опуномоћени генерал у Загребу Глез фон Хорстенау је писао генералу Леру да партизани и четници заједно имају у сјеверној Босни (НДХ ) на располагању између 85 и 105 хиљада војника, и да те силе превазилезе армију НДХ. Умјесто да сатру НДХ, сатирали су се међусобно и са собом у смрт одвели на стотине хиљада несрећних цивила!
Зато у том хаосу и нечасним играма тог времена, ипак дајем предност људском понашању наведеном на самом почетку текста. Не четама и батаљонима, већ бригадама четника који нису хтјели да пуцају на Неретви у своје рођаке који су били у партизанској војсци, као и партизанском команданту који је заробљене четнике укорио и пустио на слободу- која је и за једне и за друге имала у високом степену претпостављени смртоносни исход, на пројектованом крају приче.
https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&...FR521zSnyQ
