https://www.youtube.com/watch?v=KPkKY4en_vQ
Умирући председник Србије и његове паклене намере: Вучићева освета Србији
22. марта 2018. Србија Коментара
Све праве љубави су тужне, таква је и Вучићева према Србији. Александар Вучић је у политику унео младалачке идеале о родољубљу, отаџбини чије границе су исцртане гробовима, борби за слободу, правду и истину. Две деценије се удварао Србији, закићен паролама које моћно звуче заклињао се у верност, обећавао је куле и градове, од Карлобага до Вировитице, храбро ју је бранио гурајући друге да гину и убијају у њено име, плакао је над њеним мукама…Узалуд, Србија га није хтела. Избори су пролазили једни за другима, а он никако да освоји власт. Наталажено огорчење, подјарено карактерним недостацима, изазвало је менталне поремећаје који су љубав претворили у мржњу. Чим је добио прилику, Вучић се Србији осветио силовањем, закључује уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ
Кад погледа иза себе, своје претходнике на месту владара, Вучић може само да, с тугом у срцу, препозна разлику. Краља Петра Срби су звали Ослободилац, краља Александра Ујединитељ, Јосипу Брозу су тепали „друг Тито“, Слободан Милошевић је био Вожд, Зоран Ђинђић реформатор и визионар, чак и Борис Тадић није етикетиран грубље од пежоративног надимка Манекен. Само Вучић није поштеђен беса и злочестог цинизма народа који га је обележио називима Педер, Жвало, Пицоусти, Психо, Фирер, Диктатор…Бол, изазвану тим ругањем, Вучић је одлучио да подели са Србима, зато их пљачка, понижава, вређа и уништава.
Колико год био острашћен, Вучић није имао способности и снаге да сам створи прилику за освету. Његов таленат за сплеткарење био је довољан тек за изазивање свађа у страначком и личном окружењу. Умео је да завади Војислава Шешеља и Томислава Николића, али не и да направи стратегију која би му омогућила да освоји власт у странци и држави. То су му организовали други, моћнији и паметнији мешетари.
Постоје многи трагови, сведоци и писани докази процеса Вучићеве трансформације из великосрпског националисте у евроатлантског фанатика. Најважније сведочанство оставио је Вилијем Монтгомери у мемоарима „Кад овације утихну“.
Бивши амерички амбасадор у Београду открио је детаље плана за преуређење политичке сцене у „посткосовској“ Србији. Мајстори из Ленглија као основни задатак одредили су разбијање тзв. патриотских странака и пацификацију њихових остатака. Председници СПС-а и СРС-а су транспортовани у Хаг, па је остало само да се обраде њихови наследници.
У лето 2003, неколико месеци после убиства Зорана Ђинђића, Монтгомери је успоставио комуникацију са Ивицом Дачићем. После неколико разговора, закључио је да не вреди да се ради са СПС-ом. Дачић је показао спремност за сарадњу, али тада још није имао контролу над партијом, пошто је већина функционера, чланова и гласача и даље као неприкосновеног вођу доживљавала Милошевића. Монтгомери се мануо ћоравог посла, оставио је Дачића у резерви и посветио се обрађивању Николића. Ни ту није имао много успеха. Неверни Тома није имао моралних дилема око тога да ли да, за пристојан хонорар, изда кума Шешеља и радикалску идеологију, али његов паланачки дух задовољио се становима у Београду, вилом у Бајчетини, лимузинама и пуним сефовима.
Стране и домаће службе одавно су располагале информацијама о Вучићевим издајничким склоностима. Знало се да је два пута покушао да побегне из Српске радикалне странке. Први пут средином 1995, кад се уплашио да ће бити ухапшен под оптужбом да позива на насилну промену уставног поретка. Док су Шешељ и Николић робијали у гњиланском затвору, Вучић је водио свакодневне протесте. После једне трибине у Париској улици, отишао је у посластичарницу „Кармен“, на састанак са Слободаном Јовићем, одбеглим радикалом, који је у савезном парламенту отцепио посланичку групу.
– Имам пуну торбу доказа који ће те отерати у затвор. А, шта ће тамо да те снађе, то не можеш ни да замислиш – рекао му је Јовић.
Следећа три дана Вучић је замишљао шта би могло да му се деси. Скривен у изнајмљеној гарсоњери у Француској улици, недалеко седишта СРС-а, није се појављавао на страначким скуповима, нити се јављао на телефон. Смирио се тек кад га је нашао тата Анђелко, који му је пренео Шешељева уверавања да не брине, да га нико неће дирати, сукоб са Милошевићем је фингиран…
Други пут је Вучић дигао сидро у лето 1999, кад се посвађао са несташним радикалкама, које су га оговарале у странци. Склонио се у манастир Ковиљ, код рођака Порфирија. Десет дана је постио и молио се за опрост нагомиланих грехова. Уместо бога, јавио му се Шешељ и ускоро је све било као некад.
У архиви ДБ-а остали су подаци о Вучићевом бекству у Црну Гору после убиства Ђинђића. Зна се ко га је и где скривао, а од Будве до Шавника још се препричавају анегдоте о његовом кукавичлуку. Једна од тих легенди описује како је Вучић преноћио у Жупи Никшићкој, код извесеног Васиљевића. Рано ујутру, домаћин му је покуцао на врата собе.
– Ко је? – питао је Вучић.
– Отац Васа.
– Уђи, оче, слава ти и милост…
– Е, јадо мој, нијесам ја Свети Василије, но ме он послао да ти чувам страх – насмејао се стари Црногорац, који се и данас хвали како се Вучић крстио пред њим.
Касније, Вучић је нашао много моћније и солвентније ликове пред којима се крстио. Докази су откривени у белешкама америчких амбасадора Мајкла Полта и Камерона Мантера, које је објавио Викиликс. Из њихових депеша види се како се млади генерални секретар препоручивао за сарадњу. Где год би срео неког страног дипломату, па макар он био из УНХЦР-а, Вучић је оговарао Шешеља, сваљујући на њега одговорност за сав негативан имиџ СРС-а. Амбасадор Полт је забележио како је Вучић тврдио да је већина радикала свесна да је Шешељ „терет који свима смета“. Тобож у шали, Вучић је тврдио да завиди Дачићу, чији шеф је умро у Хагу, што је помогло СПС-у да се модернизује и постане прихватљив за сарадњу. Упоредо с трачевима о Војиславу и Јадранки Шешељ, Вучић је слао и значајније поруке о спремности да се одрекне радикалске идеологије.
Иако је Монтгомерија раније називао „кепецом од 132 цантиметра, који мисли да је владар Србије“, Вучић је урадио све што је могао не би ли стекао његово поверење. Контакт је успоставио преко Орхана Драгаша, на чијој Академији за дипломатију и безбедност је Лин Монтгомери 2006. постављена на место декана. Препарирање Вучића довршили су Зоран Кораћ, службеник америчке амбасаде, и Миодраг Мики Ракић, шеф кабинета Бориса Тадића, који је руководио Саветом за националну безбедност.
– Вучић је већ 2004. ступио у контакт с Мортоном Абрамовићем, у међународним размерама познатим америчким дипломатом, човеком који је веома близак ЦИА. О тим сусретима је јавно говорио Џејмс Лајон, који је посредовао у њиховим контактима – говорио је Војислав Шешељ.
Председник СРС-а је објашњавао и улогу Арно Денжана, француског обавештајца, који је преко Станка Суботића утицао на Вучића. У том послу истакли су се Карла дел Понте и Дејвид Толберт из Тужилаштва Хашког трибунала, с којима су Вучић и Николић сарађивали од краја 2006. Кад се томе додају чињенице о Вучићевим односима са Чарлсом Остином и Џорџом Базбијем из британске службе МИ6 и Рудолфом Хофштетером из немачког БНД-а, комплетира се шпијунска мрежа у коју се кукавац уплео.
Страни обавештајци ревносно су извршавали задатке свог државног руководства, решеног да српску политичку сцену редефинишу разбијањем патриотског блока. Ипак, није им било лако. Без обзира на новац којим су засипани и подршку за долазак на власт, Николић и Вучић су дуго одолевали. На крају, на странпутицу их нису одвукли страни агенти, него их је гурнуо Војислав Шешељ.
– Шешељ ме издао, осветићу му се, уништићу га – претио је Вучић у лето 2007, кад му је утамничени вођа наредио да радикали гласају за измену закона о локалним изборима.
Укидањем непосредних избора, Вучић је био принуђен да се одрекне сна да постане градоначелник Београда. У бесу, тврдио је да се Шешељ продао Тадићу за пет милиона евра. Ипак, после мајских избора 2008. успео је да формира коалицију са СПС-ом, ДСС-ом и ПУПС-ом, у свечаној атмосфери, у култном београдском ресторану „Калемегданска тераса“ потписан је споразум који му је гарантовао место градоначелника. Два месеца касније, сви су га издали.
Дачићу је отворено претио осветом, заклињући се да га ни бог никад неће натерати да се рукује с њим, а камоли да сарађују. Александру Никитовићу, консиљереу Војислава Коштунице, упућивао је жељу да прође као Драган Јочић, који је после саобраћајног удеса остао парализован.
Притиснут серијом издаја, Вучић је пао у крајњу депресију. Свима који су хтели да га слушају, кукао је над својом судбином. Он, који је сто пута пре тога изневерио предизборна обећања и одрицао се прокламованих ставова, није могао да поднесе да њега неко превари. Огорчен, заклео се да ће се осветити.
– О Тијанићу мислим све најгоре, али никад нећу заборавити како је објаснио свој разлаз са Ђинђићем. Кад је најурен с места директора ТВ Политика, Тијанић је затражио помоћ свог пријатеља Ђинђића. Наравно, Ђинђић га је оставио на цедилу. „Тада сам схватио да сам у кануу једноклеку и да морам да се бринем само за себе и своју породицу, сам против свих“, написао је Тијанић. Е, тако ћу и ја. Више ме не занима нико други, гледаћу само лични интерес – причао је депресивни Вучић.
Зачудо, није лагао.
Уз помоћ Тадића, Ђиласа и Ракића разбио је Српску радикалну и направио Српску напредну странку. Преузео је политику Демократске странке, освојио поверење странаца и посветио се уништењу Србије.
Српска историја памти бруталне окупаторе, али никад нико није овако детаљно и страсно рушио темеље државе и нације. Вучић је подјармио све институције, полицију и правосуђе злоупотребљава у личном и интересу водећих људи напредњачке касте. Опљачкао је пензионере, раднике свео у статус робова, младе и образоване најурио у иностранство, угушио медије и завео диктатуру.
Заслепљен мржњом, Вучић користи сваку прилику да понижава своје жртве. Нема ни дана радног стажа, а објашњава како су Срби лењи лезилебовићи, неће да раде, само кукају и траже милостињу. Његов син, престолонаследник Данило, не жели ни да се школује, ни да ради, само се проводи по београдским сплавовима, а Вучић тражи да српска деца почну да раде са 13-14 година. Стране бизнисмене, као макро, јавно позива да дођу у Србију на провод, да се сами увере како су овде девојке лепе и згодне. Ужива у похвалама православних владика, али одриче се Николаја Велимировића и тражи да се Срби окрену Лутеровом протестантизму.
На рачуне у швајцарским, хонкошким и лондонским банкама пребацио је милијарду отетих евра, а у изборним кампањама гласове купује с пакетима од литар уља, кило брашна и две паштете на које лепи своје слике. Сиротињу подмићује, запосленима у јавним предузећима, као и у приватним зависним фирмама, прети отказом ако не гласају за његов картел. Као да су Срби лудаци, продаје им карте за метро који не постоји и отвара хотел у коме гостује једино његова дијагноза. И, све то уз подршку америчких и европских дипломата.
Вучић је уверен да ће та идила трајати док год је потребан за обављање најважнијег посла – утврђивање потпуне и трајне независности албанске државе на територији Косова и Метохије. С радошћу прима све похвале емисара Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Кад га, непосредно пред изборе, у Берлину прими Ангела Меркел и заспе тирадама о томе како је „импресионирана начином на који се Србија креће путем реформи“, Вучић сија од среће. Исту екстазу доживи кад га похвали амерички амбасадор Кајл Скот.
То и не чуди, пошто је већ много пута, на најсрамнији начин, доказао да не схвата геостратешке процесе у свету. Обрукао је и себе и Србију ангажовањем Тонија Блера за саветника у влади на чијем челу је тада био. Непосредно пред победу Доналда Трампа на америчким председничким изборима подржао је његовог противкандидата Хилари Клинтон, којој је донирао два милиона ко зна чијих долара. Пословно се везао за тзв. арапске инвеститоре, који су пали на удар америчких служби за борбу против међународног криминала. Због тога, као и због спорне трговине оружјем, Србија је стављена на листу држава осумњичених за прање пара и подршку тероризму. Подједнако глупо и упорно наслања се на Меркелову, која не може да заустави властито потонуће у мрачну прошлост.
Неспособан да разуме промене у односима међу светским силама, Вучић се држи договора који је постигао с оперативцима из времена Барака Обаме. Они су још присутни, што се не може рећи за њихов утицај и значај. Док они врте мантру о неопходној независности Косова, Трампова администрација решава неупоредиво важније унутрашње и спољне проблеме. У сарадњи с Русијом, Америка је успела да отвори простор за преговоре са Северном Корејом. Ако се заврши одређеним мировним споразумом, биће то велика Тампова победа. И Путинова, наравно. На том примеру председници водећих светских сила већ су доказали спремност да сарађују у заједничком интересу. Могли су да обуздају Ким Џон Уна, ваљда ће и Вучића.
Заокрет у америчкој политици према Косову види се и по инсистирању на почетку рада специјалног суда за ратне злочине припадника тзв. Ослободилачке војске Косова. Америка не одустаје од подршке преговорима Приштине и Београда, али намерава да политичку сцену очисти од злочинаца и криминалаца. То зна и Вучићев политички партнер Хашим Тачи. Косовски председник је још пре три године ангажовао британског адвоката Џефрија Најса, бившег тужиоца Хашког трибунала, да припреми материјал за одбрану од оптужби за ратне злочине, посебно за оне које се односе на трговину органима убијених Срба. Најс је обавио свој посао, али није добио договорени хонорар од пола милиона евра, односно 327.446 евра за њега и 162.975 евра за његову сарадницу Невенку Тромп.
Најс ће, можда, више среће имати ако га ангажује Вучић, коме ће такође бити потребан добар адвокат.
Вучићу је тренутно потребан и неко нормалан, ко би могао да му објасни какве последице је изазвао излазак Велике Британије из Европске уније. Не само што је то изазвало потресе који већ дрмају Француску, Италију и још неке чланице ЕУ, него је вратило и вечни ривалитет Енглеза и Немаца. Несумњиво, Немачка је задржала примат у ЕУ, али добила је озбиљног конкурента, који ће покушати да поврати стари утицај на Балкану.
И овом приликом Вучић је изабрао погрешну, губитничку страну. Ангела Меркел, која је годинама креирала европску политику према балканским државама, не може више ни да обезбеди себи власт у Немачкој, а камоли да задржи утицај на међународној сцени. Кратковид, Вучић је своју и судбину Србије везао за то сидро, које ће потонути заједно с евроунијатском лађом. Та одлука му је врло храбра и рискантна, нарочито ако има истине у ономе што је Томислав Николић говорио о Вучићевим везама са британском обавештајном службом МИ6.
О тој сарадњи причали су многи, али нико тако колоритно као Николић. Прошле године, кад га је Вучић спречио да се по други пут кандидује за председника Србије, Николић је нестао из јавности, али није престао да се дури. Људима из свог окружења, у поверењу је признао да га није изненадила Вучићева издаја, јер је сведок свих његових претходних трансформација. Прву промену Вучић је, према Николићевим тврдњама, доживео у Енглеској, где је отишао на усавршавање енглеског језика као стипендиста Фонда за развој научног подмлатка Југославије.
Сам Вучић је о тој животној епизоди изнео неколико контрадикторних верзија. Према једној, боравио је 1988. у Лондону, где је радио у гвожђари „Јацкс Хардwаре Хомеwаре“, која је основана тек 1989. године. У другој причи, на школовање је отишао 1990. и то у Брајтон. Независно од тих, Томислав Николић има своју верзију. Од српских емиграната сазнао је да Вучић није био у Брајтону, до кога се возом путује два сата. У Енглеску га је послала српска Државна безбедност, на теренску обуку, да научи основе шпијунских активности и да се убаци међу „непријатељску емиграцију“. Међутим, Вучићу је било пријатније у геј-баровима у Сохоу. Неопрезан, брзо је компромитован и обрађен од агената МИ5, који су га потом уступили МИ6. Кад је почео рат у Босни, Вучић је, нико не зна како и преко кога, освануо на Палама, да би, тобож као новинар, био уз људе из врха Републике Српске. По повратку у Београд, обрео се у Српској радикалној странци. И док је био министар информисања у ратној Милошевићевој влади, Вучића је на вези држао Џорж Базби, оперативац МИ6. За Базбија се тврди да је креирао петооктобарски пуч, али и да је касније вршио притисак на Ђинђића.
Да у тим спекулацијама има истине потврђује и недавни сусрет Вучића с Алексом Јангером, директором МИ6. Иако би било логично да се Јангер срео са Братиславом Гашићем, колегом из БИА, Британац је инсистирао на разговору с председником државе и то насамо. Не зна се да ли је Јангер морао да вади пожутеле фотографије Вучићевих несташлука из Сохоа или је било довољно да га подсети на обавезу да покорно сарађује. Сигурно је само да није подржао његов поданички однос према Немачкој.
Без стратегије и плана, Александар Вучић је пристао и да сарађује са руским обавештајним службама. Неколико дана после састанка са Јангером, у скупштинску процедуру пустио је предлог Закона о потврђивању споразума између МУП-а Републике Србије и Федералне службе безбедности Руске Федерације о сарадњи и заједничком деловању. Сарадња, договорена 2016, приликом посете Николаја Патрушева, шефа руског Савета безбедности, добила је законску форму. Поред нонсенса, да Скупштина Србије потврди „међународни уговор“, који је потписала страна обавештајна служба, још је значајније што се Русима дозвољава увид у архиву БИА и других српских безбедносних служби, податке о грађанима и предузећима, државним органима, оперативним акцијама и идентитету свих сарадника. Све то потврђује уверење да је Вучић добро схватио упозорење Сергеја Лаврова, приликом последње посете, да пристане на безусловну сарадњу уколико не жели да дође до „украјинизације“ Србије.
Да уђе у коло, баба дала грош, сад би дала два да изађе, али не може, не сме. Вучић се уплео у игру коју не разуме, која је много озбиљнија него све у којима је до сада наступао. У самоодбрани, покушава да се снађе сплеткама какве је примењивао међу радикалима и напредњацима. На његову жалост, намерио се на много јаче играче него што су Вјерица Радета или Никола Селаковић. Коначан резултат биће катастрофалан и за њега и за Србију.
Суочен с поразом своје диктаторске авантуре, Вучић примењује девизу Луја XВ „после мене потоп“. Љут на Србију, која га никад није прихватила, боравак на власти, колико год да потраје, искористиће да нанесе што већу штету. Зато је свим силама упро како би завршио посао око признања независности албанског Косова. Да се то реализује Вучићу је стало више него Тачију и Харадинају. Они стрепе од суђења за ратне злочине, баш их брига да ли ће Косово ове или неке будуће године добити столицу у Уједињеним нацијама. Америка је ратовала за Косово, али данас води битке против Европске уније, којој је разрезала додатни порез на увоз челика и алуминијума. Трампу је много битније да заштити економију САД, него да се рве с балканским криминогеним тзв. државницима. Немачка је креирала погубну политику на Западном Балкану, али сад има пречих мука на свим нивоима. Русија је и раније водила просрпску политику, срчаније него све српске власти уназад 18 година.
Само Вучићу је стало да од Србије што пре званично отцепи јужну покрајину. А, ни за то нема довољно снаге и вештине. Без обзира на очајно стање у које се утопила опозиција, диктатор није сигуран у успех референдума на коме ће покушати да из Устава избаци Преамбулу која дефинише Косово и Метохију као саставни део територије Републике Србије. Ни сви политички и медијски трикови, претње и уцене, неће му помоћи да лако и брзо обави тај прљави посао. Ипак, то не значи да неће покушати.
Четврт века Вучић лаже, вара и неуспешно заводи Србију. Данас има апсолутну власт, до које је дошао с 22 одсто гласова, међу којима је бар пола украдено или купљено. Огромна већина грађана га мрзи или га се плаши. Вучић то зна, зато им се свети на најбруталније начине. То ће радити до последњег трена на власти. Тај трен не треба одлагати. Као и свака жртва, Србија има право да се брани и да силеџију смести на оптуженичку клупу, одакле ће бити прослеђен у одређену болницу и казнено-поправну установу. Вучић у затвору, боље него Србија у Вучићевом затвору.
Предраг Поповић, Таблоид
O tankoj liniji između moćnog predatora i plačljive kukavice
23. Mart 2018.0214
Foto: nspm
Realno gledano, pobeda SNS na gradskim izborima nije (pre)veliko iznenađenje – mada jeste izvesno iznenađenje njena preterana i, iskreno govoreći, sumnjiva ubedljivost, s jedne, kao i totalni debakl većine „tradicionalnih“ opozicionih i parlamentarnih stranaka, s druge strane.
U suštini, već u trenutku kada se videlo da opozicija na izbore izlazi u 5-6 kolona (plus 17-18 manje više fantomskih lista, koje su tu bile samo da malo prave gužvu na listiću i da u predizbornom blokovima prekriju ono malo prave opozicije) bilo je jasno da će SNS imati većinu za formiranje vlasti – samo nije bilo jasno da li će je imati samostalno, ili će mu možda ipak trebati pomoć socijalista. I slično kao i nakon prošlogodišnjih predsedničkih izbora, možemo reći da bi ta pobeda, makar i sa kojim procentom manje, bila mnogo sjajnija i časnija da je postignuta u iole ravnopravnijim medijskim i političkim uslovima.
Jer ma koliko procenat od (prebrojanih) 45 odsto glasova bio impresivan, njegov realan domet treba sagledavati i iz ugla činjenice da je na Vučića i SNS otišlo preko 60 odsto ukupno utrošenih sredstava za marketing u kampanji za ove izbore, kao i gotovo 80 odsto vremena na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. A o količini negativne kampanje i tabloidnog blata izlivenog na glavne opozicione takmace (Đilasa, Jeremića i Jankovića), kao i o „fantomskim beograđanima“ koji su 4. marta, po obavljenoj „građanskoj dužnosti“, pomalo zbunjeno lunjali ulicama prestonice, da i ne govorimo.
Bilo kako bilo, još jednom se pokazalo da opozicija jedino udruženo može da napravi iole ozbiljniji rezultat, a da onda kada izlaze pojedinačno predstavljaju samo glinene golubove i lak plen za naprednjačke lovce.
Bilo kako bilo, još jednom se pokazalo da opozicija jedino udruženo može da napravi iole ozbiljniji rezultat, a da onda kada izlaze pojedinačno predstavljaju samo glinene golubove i lak plen za naprednjačke lovce. To se, doduše, znalo i ranije – i upravo na ovim stranicama o tome je dosta pisano – ali su neki (DS, DJB, Dveri, SRS, DSS, NDBD…) izabrali da se u to uvere tek nakon izbornog brodoloma, od kojeg se, uzgred rečeno, mnogi više nikada neće oporaviti. I to je, naravno, apsolutno pravedno. Tim pre što, pošteno govoreći, makar za neke od ovih „palih“ (i propalih) opozicionih anđela već duže vreme gotovo da nema nikakve dileme da nisu nikakva opozicija (a ni anđeli, razume se), već, zapravo, Vučićevi rezervni igrači, koje on u medijima i skupštini koristi radi privida „demokratskog pluralizma“, da se, tobože, malo međusobno prepucavaju, a zajednički napadaju onu pravu, antivučićevsku opoziciju.
Ne mislim, naravno, da su svi sa ovog spiska takvi. Ali su, u svakom slučaju, svojom nepromišljenom i nepametnom odlukom da idu odvojeno na beogradske izbore, uprkos upozorenjima da im je cenzus neizvestan ili malo verovatan, realno Vučiću dosta pomogli i poslužili kao „korisni idioti“.
U trenutku dok se ovaj tekst završava, u Briselu bi upravo trebalo da počne nova runda pregovora između „Beograda“ i „Prištine“. (A kada ga budete čitali, ona će već biti završena.) I to više ne bi trebalo da bude vest – skoro kao ni to da bi u petak, u okviru istog dijaloga, trebalo da se sastanu i „predsednici“ Aleksandar Vučić i Hašim Tači (koji su se, prema nezvaničnim, ili barem u ovom trenutku još zvanično nepotvrđenim izvorima, već sastali prošle nedelje u Parizu, a možda i u Njujorku). Ali sve to vest – i to loša i otužna vest – postaje s obzirom na činjenicu da je glavni srpski pregovarač Marko Đurić pre dva meseca rekao da se pregovori prekidaju i da se neće nastaviti sve dok ne budu otkrivene ubice Olivera Ivanovića. A te ubice, bar koliko je meni i javnosti poznato, do danas nisu otkrivene – iako se briselski pregovori nastavljaju. Toliko o kredibilnosti i doslednosti.
Nije strašno što Aleksandar Vučić po ko zna koji put dezavuiše i ponižava svoje saradnike. Oni na to pristaju i u tome verovatno ne vide nikakav problem. (A većina njih, u najvećoj meri, to i zaslužuje.) Problem je, međutim, što se na taj način dezavuiše i faktički ponižava i država Srbija. Setimo se samo farse sa slanjem i povlačenjem Đurićevog „okićenog voza“ za Kosovsku Mitrovicu, ili, pak, onih „diplomatskih sankcija“ koje smo početkom prošle godine uvodili Francuskoj zbog toga što je francuski sud, posle višemesečnog zadržavanja, pustio na slobodu Ramuša Haradinaja (sa kojim su nekoliko meseci kasnije Beograd i „srpska lista“ napravili koaliciju i formirali zajednički vlast u Prištini).
Sve mi se nekako čini (a živi bili pa videli), da će nam taj provizorijum od ZSO na kraju još biti predstavljen kao neki „veliki uspeh“ i (buduća?!) nagrada za potpisivanje onog „pravnoobavezujućeg sporazuma“ sa Prištinom koji nas očekuje u narednim mesecima
I, povrh svega, prve tačke tog ovonedeljnog „dijaloga“ izgleda da će opet biti neke još ne sasvim ispunjene srpske obaveze iz energetskog dela tzv. „Briselskog sporazuma“, a ne ona famozna „zajednica srpskih opština“ kojom nam naša vlast već pola decenije zamazuje oči i pravda svoju briselsku veleizdaju i kapitulaciju. I sve mi se nekako čini (a živi bili pa videli), da će nam taj provizorijum od ZSO na kraju još biti predstavljen kao neki „veliki uspeh“ i (buduća?!) nagrada za potpisivanje onog „pravnoobavezujućeg sporazuma“ sa Prištinom koji nas očekuje u narednim mesecima. Drugim rečima, sns-sps-ovska vlast je, najpre, olako potpisala sramni Briselski sporazum i primenila sve njegove katastrofalne odredbe (od ukidanja srpskih institucija i isterivanja Srba sa severa KiM na kosovske izbore, do dodele „Kosovu“ međunarodnog telefonskog broja). A zauzvrat nije dobila ništa, sem obećanja da će, bez preciznog roka i sadržaja – a u skladu sa kosovskim ustavom i zakonima – biti formirana neka labava „asocijacija srpskih opština“. Od koje već šest godina nema ništa. I onda će nam, slutim, sada taj nesrećni ZSO ponovo vaskrsnuti i biti objavljen kao veliki „uspeh“ koji su naši hrabri pregovarači na čelu sa Vučićem i Đurićem, uspeli u poslednji čas da izbore i izmole od tvrdih i nepopustljivih stranaca i Albanaca – u zamenu za, na primer, „pravno-obavezujući“ sporazum i stolicu za Kosovo u UN?!
Bez obzira da li ste vlast, opozicija, ili „nezainteresovani posmatrač“, mučno je i neprijatno gledati kako se tvoja vlada i tvoja država blamira i ponižava na međunarodnom planu. Bez obzira što zaista ima izvesne „kosmičke“ pravde u tome što se surovi i samouvereni unutrašnjepolitički predator i moćnik preko noći pretvara u „Kalimera“, slabića i, takoreći, plačljivu žrtvu (spoljno)političkog mobinga. A najveći je blam kada se taj objektivni politički mobing, kapitulacija, izdaja i samoponiženje, uz pomoć nekritičkih i udvoričkih medija, pokušava predstaviti kao bog zna kakav spoljnopolitički uspeh i postignuće. A rekao bih da je upravo to ono što nam predstoji i što nas sa Aleksandrom Vučićem i ovom „naprednom“ vlašću čeka u narednom periodu.
Đorđe Vukadinović, urednik NSPM i narodni poslanik
![[Слика: 28056314_1689107161145683_9096089158953349601_n.jpg]](https://s17.postimg.org/8eqdplgyn/28056314_1689107161145683_9096089158953349601_n.jpg)
![[Слика: 2us8oht.jpg]](http://i68.tinypic.com/2us8oht.jpg)
