[Шумадинац]

ПИСМО АНТИВАКСЕРУ



Поздрав, роде! Знам да се чудиш оваквом поздраву и питаш се какав смо ми то род. Некада се народ овога простора поздрављао са Слава роду, и тако исказивао своју блискост са саговорником. Да смо род истога дрвета. И јесмо. Мада данас тако различити. Супростављени. Тврди у ставовима, тако лако превалимо ружну реч преко језика или тастатуре. Увредимо. Повредимо. Дубоко пободени у својим шанчевима. Убеђени у исправност својих ставова.

Када се нађем у таквој ситуацији одмах се питам коме то одговара. И некако увек дођем до истог мајстора луткарског позоришта. Њега. Сакривеног у мраку. Злурадо насмејаног. Лиже нам крв са рана међусобно нанетих. Гура у амбис. А зар није увек баш то радио? Зато роде, да седнемо и поразговарамо као браћа.

Роде, тај вирус постоји. Пре више од годину дана Кинези су његове гене очитали. Тако је и могла да крене трка са прављењем вакцине. Роде, није то само мало јачи грип. Имао сам грип толико пута. Толико пута високу температуру. Замисли да уз малу температуру ти неко стави кесу на главу и чврсто ти је стегне око врата. Такав је осећај, роде. Борба за ваздух какву ниси у животу осетио. Подмукла је то болештина. Може благо да те помази, а може и плућа из груди да ти ишчупа. Да ти стави на груди претешку каменчину. Да ти узлупа срце као да си њега, коме име не спомињемо, видео. Да те пусти на миру или убије.

Не знаш ти, роде, шта чучи у сваком човеку. Која га сила гура. Сви другачије што ти кажу, знај – лажу. Зашто то раде, не питај ме. Не могу свакога ђавола да видим у човеку. Био сам са обе стране. И лечио сам и био лечен. Мислио сам да то није ништа, док сам пиџаму носио. Сметали су ми ноћу туђи јауци и запомагање мајци из мрака суседних соба. Кесе на тераси са туђим стварима. По које власници никада неће доћи. Умире се, роде. Падамо као снопље. Не веруј чудацима са екрана, али не веруј ни власти. Умире се много више. Једнога дана, када се ослободимо овог мрака бахатости, незнања и покварености – сазнаћемо. Треба се тада погледати у очи. Бити човек и када је најтврђе.

Схвати, роде. Нема лека. Проћи ће године док га не смисле. Зато и морамо да се чувамо. Маске да стављамо и не дишемо једни у друге. Да се вакцинишемо. Тешке форме да спречимо. Да заштитимо не само твоје родитеље већ и тебе. Јер и млађи и јачи од тебе умиру. Јако ружно. Без икакве лепоте. Роде, не причам о нуклеарној физици. О њој не знам ништа. Знам како се лекови праве, како се испитују и знам да читам резултате тих испитивања. Ако ми верујеш. Не лажем те. Ако ти кажем да су безбедне, онда имам доказе за то. Резултате истраживања на десетинама хиљада људи. Волимо да се поредимо са Јеврејима. Па хајде да их пратимо и у једној оваквој ствари. Да се сачувамо као и они. Да сачувамо сваки живот, није то калем који ћеш догодине поново да накалемиш. Мора де се чува.

Не можеш без кафића, роде? Без тржног центра? Па како су наши очеви живели без тих срања? У шта си се претворио, робе? Прошетај Кошутњаком, ливадом најближе планине. Узми жену за руку, баци то светлеће говно у које буљиш док са породицом седиш за столом. Причај. Питај и буди питан. Научи поново шта те је чинило човеком. Роде мој.

Два пута лежах у болници. Никада роде, нисам питао шта ми дају. Веровао сам својим колегама. Никада нисам преиспитивао њихове закључке. То што раде, раде боље од мене. И веровах им. Данас сам много боље, хвала што питаш, роде. Хвала и мојим лекарима и њиховим учитељима. Ти људи су живот посветили знању и науци. Нисам ишао на Yоu Тubе. Нисам претраживао Fаcебоок. Читао сам отпусну листу и радио све према њој. Моји исцељитељи се сада задовољно смешкају када ме виде. Жив сам. Здравији сам. Волим да живим, роде. Да не трошим ово што ми је у шакама остало, а неумитно кроз прсте цури, на оваква писма више – послушај ме. Због себе, због твоје деце и породице. Због осмеха који сви заслужујемо. Роде мој.


Др. Дејан Жујовић