[Шумадинац]

„НИСАМ ЈОШ“: О ПОЛУВАКЦИНАШИМА И ВАКСЕРОСКЕПТИЦИМА



Док се јавност и друштвене мреже већ више од годину дана исцрпљују бескрајним споровима између заговорника и противника вакцинације, трећа група коју чине тзв. полуваксери и скептици који се још увек нису вакцинисали остаје готово незапажена. Овај текст посвећен је управо њима, тој тихој већини у чијим рукама – тачније раменима и заврнутим рукавима – лежи и наша судбина и од којих по свему судећи зависи и датум када ће пандемији у Србији доћи крај.


ОБЕЋАНА ЗЕМЉА ИЗРАИЉСКА

Да не буде забуне, антиваксери јесу препрека, али кад се срачунамо испада да их је просто премало да би били кључ проблема, и да решење суштински не зависи од њих. Ево и зашто: док се током 2020. године лицитирало да ће бити потребно имунизовати 70, 80 па и више процената свих грађана како бисмо достигли имунитет крда, израелски случај дао је другачије резултате. Очи света с правом су ових месеци биле упрте у Израелце, који су, као глобални заморчићи или високо привилегована нација, од Фајзера добили милионе драгоцених вакцина у замену за детаљне податке о ефектима вакцине на општу популацију. Већ средином марта, након кампање масовне вакцинације која је трајала нешто мање од три месеца, Израел је постао прва земља на свету у којој је потпуно вакцинисано више од половине становника. У овом тренутку, Израел је и даље светски лидер у погледу вакцинације, са преко 60% потпуно вакцинисаних грађана. Резултати су драматични – док је средином јануара бележио дневно и преко 10.000 новозаражених, до краја фебруара тај број је пао испод 5.000, до краја марта испод 500, а крајем априла чак и на испод 100 случајева на дан. Истовремено, број активних случајева опао је са готово 85.000 почетком фебруара на свега 1.493 крајем априла. Број умрлих такође је спао са 101 дневно 20. јануара, на једноцифрен број умрлих у другој половини априла – 20. априла први пут после много месеци протекао је дан без иједног умрлог, а крајем априла корона је узроковала по један смртни случај дневно. Другим речима, за свега два месеца, број заражених, оболелих и умрлих смањен је на стоти део! У међувремену су почели да пристижу и први резултати истраживања, показујући да је код вакцинисаних 96 пута смањен ризик од заразе короном, а шансе да се код вакцинисаних јави озбиљна клиничка слика или смрт су на нивоу статистичке грешке. Ејал Лешем, директор водеће израелске болнице, тако је већ средином априла могао да изјави да је Израел практично достигао колективни имунитет, те да је имунитет крда једино објашњење за овај драматичан пад броја заражених и умрлих. Све ово је, подсетимо, постигнуто без вакцинације трудница, деце и ортодоксних Јевреја који се противе вакцинацији, значи „само“ са пуном вакцинацијом половине становништва.

За нас је једнако важан, ако не и важнији, случај Уједињених Арапских Емирата (УАЕ), будући да је код њих, као и код нас, већина становништва вакцинисана кинеском Синофармовом вакцином. До краја априла потпуно је вакцинисано око 40% становништва ове десетомилионске земље. Док је број умрлих средином фебруара дневно достизао и 20 случајева, већ у априлу је опао испод 10, а у последњој недељи се креће на просечном нивоу од 2 до 3 случаја дневно. Истовремено, број позитивних случајева преполовљен је са скоро 4.000 дневно крајем јануара, на испод 2.000 крајем априла. При том, треба узети у обзир да УАЕ обављају преко 100 хиљада тестова дневно, те да је у овом периоду драматично опао број позитивних на тесту и општа смртност (средином марта смртност је била 1,43% потврђених случајева, а крајем априла 0,32% – значи, тек сваки 300. позитиван на корону). Исти је случај и код осталих земаља које релативно успешно спроводе масовну вакцинацију; у САД, која је до сада потпуно вакцинисала 30% становништва, број нових случајева опао је са преко 300.000 дневно почетком јануара на испод 50.000 крајем априла, а број умрлих у истом периоду пао је са готово 4.500 на мање од 1.000 дневно. Велика Британија је у исто време потпуно вакцинисала нешто више од 20% становништва, а број новозаражених опао је са 68.000 почетком јануара на испод 2.500 дневно крајем априла. Истовремено, број умрлих смањио се са преко 1.800 на свега двадесетак дневно. Такође, док је крајем јануара било преко 2.000.000 инфицираних у Британији, до краја априла тај број је опао на испод 75.000. Узмимо, најзад, нама вероватно најближи пример суседне Мађарске, чији су грађани нешто касније од нас почели масовну имунизацију и до сада једном дозом вакцинисали 40%, а са обе дозе 20% становништва. Још крајем марта Мађарска је имала преко 11.000 нових случајева короне дневно, да би крајем априла оборила тај број на испод 2.500 на дан, а број умрлих у протеклих месец дана пао је са преко 300 на испод 200 на дан.


БИТКА ЗА СКЕПТИКЕ

Паметноме доста – где год да се окренемо, како расте број вакцинисаних, број новозаражених и умрлих на дневном нивоу значајно опада, а позитивни ефекти вакцинације се драстично повећавају када је њоме обухваћено негде око 40-50% популације. Другим речима, за колективни имунитет није неопходан консензус, довољно је да се вакцинише проста већина.

Да видимо, онда, којем табору припадају грађани Србије. Пријава за вакцинацију за нешто мање од 7 милиона грађана у Србији је почела 11. јануара. Тек 20. фебруара број пријављених премашио је милион грађана. Поређења ради, својеврстан је куриозитет да је било потребно преко 35 дана да се за вакцинацију пријави 15% српских грађана, а за само 35 сати за најновију новчану помоћ пријавило их се преко 2 милиона, односно 30%. Другим речима, суочени са дилемом паре или живот, грађани Србије пре бирају – паре. Тих првих милион пријављених за вакцинацију (15% становништва) можемо сматрати проваксерима илити заговорницима вакцинације.

Насупрот њима стоје противници вакцинације, и то како они тихи, који то држе за себе, тако и они бучни, који се гласно противе вакцинацији и нагоне друге да ни случајно не прихватају пелцовање, чиповање, харповање као последњи чин опште контроле над грађанима и њихово коначно поробљавање од стране глобалних моћника окупљених у белосветску заверу. Њихов број у Србији није лако утврдити. Ако узмемо САД као пример, процењује се да тамо десетак посто становника спада у антиваксере, а процентуално нешто мање, око 5.000.000 их има у Великој Британији. Што се тиче Србије, Петар Кочовић недавно је проценио да се вакцинацији оштро противи око 90.000 или 1,32%, а да у ефикасност вакцине сумња нешто мање од 10% становника Србије. Не знам како је дошао до тих података, али то су једини које имам. Дакле, ако узмемо да је ситуација код нас упоредива са оном у САД и Британији, отприлике сваки десети или двадесети становник Србије је антиваксер. Ту помоћи нема – милиони Американаца чврсто верују да је Земља равна и да је слетање на Месец било лажирано у Холивуду. Другим речима, неки људи верују у све и свашта и њих никаквим разумом и аргументима не вреди убеђивати да приме вакцину.

Али остали, који и даље чине тиху, невакцинисану већину популације, нису априори против вакцине, већ само оклевају, вагају, чекају. Највећи међу њима, неодлучнима, доскоро је био сам председник Вучић који је, према пажљивој рачуници Истиномера, више од 10 пута најавио да ће се вакцинисати пре него што је то најзад и урадио 6. априла у Рудној Глави и 27. априла у Пуковцу. По оној изреци да је политика плес по јајима, он је тако месецима успевао да плеше између провакцинаша (десетак пута обећавши „вакцинисаћу се“), антиваксера (види, ни ОН се није вакцинисао), и скептика (нисам још, па само што нисам, е сад баш нећу…), тако им имплицитно свима дајући за право. Након његове вакцинације, број вакцинисаних у Србији на дневном нивоу одмах се попео на преко 50.000 дневно, чиме је напокон дат важан подстицај вакциноскептицима да се, ипак, вакцинишу.


ДА СВЕДЕМО РАЧУНЕ.....

Малолетници, труднице и алергични – који не потпадају под вакцинацију, чине отприлике неких 20% становништва. До краја априла у Србији је дато преко 3.500.000 доза вакцине; преко 30% грађана примило је прву дозу, а преко 20% нас је потпуно вакцинисано. Дакле, они који не потпадају под вакцинацију, и они који ће ускоро бити потпуно вакцинисати, укупно чине само половину популације. Ако је реално претпоставити да у овој другој половини преосталих има максимално 10% антиваксера, испада да најмање 40% становника Србије спада у скептике који се још увек нису вакцинисали, превасходно јер мисле да је паметније сачекати још неко време, да вакцине нису довољно безбедне, који прво желе да виде шта ће се даље дешавати пре него што одлуче, итд. С њима, држим, још увек вреди расправљати, убеђивати их, износити им аргументе у прилог вакцинацији. А ево и неких од тих аргумената:

Свака вакцина у Србији штити од ковида – истраживање владиног тима показало је да број оболелих опада у градовима са већим процентом вакцинисаног становништва.

Вакцинисани против ковида у Србији не завршавају у болници ни у мртвачком ковчегу – прелиминарни резултати обимног истраживања које је спровео ИНЕП на узорку од 10.000 грађана, недвосмислено показују да свака вакцина у Србији штити 90 или више одсто од заразе ковидом, а да чак и они малобројни међу вакцинисанима који се ипак заразе пролазе „са доста блажим симптомима и без смртних исхода“.

Само они који се нису вакцинисали завршавају у болници и умиру – „Више од 99 одсто људи који се налазе на болничком лечењу у Србији чине невакцинисани“, саопштила је последњег дана априла вирусолошкиња Тања Јовановић, професорка Медицинског факултета у Београду и чланица кризног штаба. Другим речима, међу хиљадама заражених који се налазе на болничком лечењу свега је пар десетина оних који су се вакцинисали, било једном или са обе дозе.

Ако чекате и оклевате, пре или касније ћете се заразити – и прорежимски и антирежимски гласови стручњака, и чланови штаба и критичари чланова штаба, и Кон и Шеклер, слажу се у једном – чекањем и оклевањем ништа не добијате; избор је једноставан – или вакцина или корона, трећег нема. Нови сојеви се незаустављиво шире; британски сој већ месецима је доминантан у Србији и нема сумње да ће ускоро нови индијски сој узети маха.

Нико у Србији није умро од вакцине, док су од ковида умрле хиљаде и хиљаде људи – српска Агенција за лекове педантно бележи све нежељене реакције на вакцину. Како је саопштио Павле Зелић, нежељене реакције на вакцину у Србији су јако ретке – на преко три милиона доза било је мање од 800 реакција као што су „оток, црвенило, бол, висока температура, бол у мишићима“. Све реакције су благе и није забележен ниједан смртни случај.


ЦАРСТВО НЕБЕСКО И ЦАРСТВО ВАКЦИНСКО

У земљи Србији, дакле, и даље је више оних који сумњају у вакцину или чекају да се вакцинишу, него оних који су до сада „потурили раме“. Њихово чекање и оклевање кошта на стотине људских живота страдалих од цовида-19 и ко зна још колико оних који умиру због готово паралисаног здравственог система. То кошта и иначе исцрпљен здравствени систем и његове преуморне раднике, па и ову државу која је, таква каква је, ипак и њима обезбедила вакцине. Ако изузмемо антиваксере, већина њих би се још увек могла приволети царству вакцинском. С њима вреди и даље причати, расправљати, сугерисати им, убеђивати их, кумити, молити… Вакцинација против ковида није просто индивидуална ствар – онај ко се не вакцинише не угрожава само себе, већ пре свега своје најближе, породицу, родбину, пријатеље, а посредно и све остале. И то не само од ковида, него им потенцијално онемогућава многе друге здравствене услуге које је данас у Србији тешко или немогуће добити због пребукираног система. Што пре достигнемо завидан ниво имунитета, ослободићемо болничке кревете и лекаре за операције, хируршке захвате, рехабилитације, лечења, зрачења, третмане итд. који се већ више од годину дана одлажу због недостатка ресурса и особља. Израелци већ недељама полако скидају маске, уживају на плажама и враћају се нормалном животу. Све то можемо имати и ми, и то ускоро, ако и само ако већина нас одлучи да се вакцинише. А вакцине, о којима многи у свету могу само да сањају, код нас су такорећи на сваком ћошку. Поента овог текста, зато, могла би се сажети у ону језуитску поруку – ако преобратим једнога, већ сам учинио много. Још ако би свако од нас подстакао само по једну особу која се до сада није вакцинисала да прими вакцину, умирање од короне у Србији убрзо би постала ретка и инцидентна појава, а затим и ружна успомена.




Др. Александар Павловић, научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.