![[Слика: kraljica-marija.jpg]](http://kraljevinasrbija.com/wp-content/uploads/2014/12/kraljica-marija.jpg)
Витешки Краљ Мученик
Пише: Матија Бећковић
О стогодишњици Првог светског рата ових дана је у Београду откривен споменик руском Цару Николају. Ми се надамо да ће наспрам њега између дворова бити постављен и онај из Париза краљу Петру и краљу Александру. Краљ Александар I Карађорђевић, син краља а унук кнеза, праунук Вожда Карађорђа, најзначајнији српски владар у XX веку.
Рођен у Цетињу, остао без мајке с непуне две године, школовао се код руског цара у пажевском корпусу у Петрограду, водио три рата, прегазио Албанију, створио Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца и за свога живота једва да је некад скинуо униформу.
Постао је врховни командант српске војске тек што је прошао двадесету годину и извојевао њене најславније победе:на Куманову, на Брегалници, На Церу, на Колубари, на Кајмакчалану, на Солунском фронту. Историју је доживљавао као поезију и као што је написала Ребека Вест ‘’имао поетску идеју коју су имали само највећи људи у историји’’.
И сам је писао и преводио песме, волео музику, разумео се у сликарство. Био неодступни верник, несебични добротвор, неуморни задужбинар који је обновио готово све наше установе културе. Као Карађорђев праунук довршио је маузолеј на Опленцу, као Његошев потомак обновио капелу на Ловћену, као витез подигао споменик Незнаном јунаку на Авали, као ратник Победнику на Калимегдану, као верник озидао многе храмове, као ратни друг поставио споменике и уредио војничка гробља и костурнице широм света и своје земље. Као владар откупио рукопис ‘’Горског вијенца’’ посвећен праху оца Србије, а пронађен у дворској библиотеци у Бечу, а све то о трошку своје цивилне листе.
Када је приликом посете једном манастиру упитао братију шта би могао да учини за манастир или им испуни какву жељу, игуман му је одговорио: ‘’Величанство, Ви сте све наше жеље испунили на Куманову!’’
Његов отац, краљ Петар I Ослободилац у изгнанству је превео расправу Џона Стјуарта Мила ‘’О слободи’’. Будући краљ Александар је као кадет превео ‘’Песму о соколу’’ Максима Горког. Обојица су тако најављивали слободу своме народу. У младости је писао родољубиве песме у маниру Милана Ракића. Остало је забележено да му је предлагано да уђе у Српску краљевску академију. На ту понуду је одговорио: ‘’Веома лоше бих мислио о тој Академији која би мене у своје чланство примила као песника’’. Оном аустроугарском воднику кога је крваве главе отерао са Цера и Сувобора, није пало на памет да то одбије кад су га после неколико деценија као вођу и учитеља акламацијом прогласили за академика свих наших академија.
Оне године када је створена Југославија избила је Октобарска револуција. Смакнут је руски цар у кога су полагане све наде да ће бити ослонац и заштитник државе јужних Словена. Место Русије је нестала, а настао Совјетски савез, држава коју је признао читав свет, али краљ Александар није. У крви и понижењу, настао је Совјетски Савез. Краљевски амбасадор Мирослав Спалајковић на првом пријему који је организовала млада совјетска република за стране дипломате, казао је Лењину: ‘’Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја Вам пљујем у лице!’’ Читав свет је признао Совјетски Савез али Краљ Александар није. У Београду је задржао царскога амбасадора и примио хиљаде изгнаника из Русије. Међу њима су били и неки највећи православни духовници и интелектуалци. Широм земље оснивани су козачки пукови у вери да ће ускоро походити Русију. Уточиште које је дао руским избеглицама и отпор деспотији био је разлог да су га лако уочили и брзо нанишанили и Лењин и Стаљин и Хитлер и Мусолини, и лако сложили нишане на његовим прсима.
Последња звона која је чуо била су звона манастира Савине у коме је преноћио последњу ноћ у отаџбини. Сачекали су га у Марсеју и убили заједно са француским министром спољних послова Лујом Бартуом, пред очима милион Француза који су изашли да виде великог краља, славног војсковођу и ратног савезника. Витешки краљ Александар је пао на путу мира као прва жртва фашизма.
Рука која га је убила ускоро је почела без списка да баца у јаме и коље његов народ, да пали гасне коморе Аушвица и Јасеновца, да завија у црно читав свет.
У часу кад је влада његовог сина Краља Петра II прва у Европи пљунула у лице Хитлеру, Французи су, како је запамћено, са цвећем и свећама кренули ка месту на коме је убијен.
Сахрањен је на Опленцу, не уз Карађорђа и Краља Петра чије снове је остварио, него у крипти поред своје мајке које се највише ужелео.
О стогодишњици Првог светског рата двеста десетој годишњици Првог српског устанка под Вождом Карађорђем, надамо се да ће Српска православна црква прогласити Краља Александра светитељем-мучеником, као што је то учинила Руска црква са својим царем и царском породицом. И то из истих разлога из којих су то учинили Руси. Због тврде вере и хришћанског држања пред смрћу којој је ишао у сусрет отворених очију.
Царски Руси после смакнућа своје царске породице Краља Александра Карађорђевића сматрали наследником и њиховог престола.
Ако је ишта могао помислити у смртноме трену, било је да Срби никад неће заборавити како је завршио свој живот, зашто је, где је и од кога је убијен. И да нема те пошасти од које га неће одбранити онај народ који је оплакујући га у те коротне дане скидао и звона са колевки и чактаре са овнова.
На нашу срамоту он још увек није дочекао своју правду. Памти се да је распустио Парламент и забранио политичке странке, а то му никада нису могли опростити баш они који су проповедали диктатуру пролетаријата и увели једнопартијски систем.
http://sloboda.snd-us.com/index.php?opti...Itemid=123![[Слика: Aleksandar-I-rodjendan-1024x611.jpg]](http://kraljevinasrbija.com/wp-content/uploads/2014/12/Aleksandar-I-rodjendan-1024x611.jpg)
