Погледи форум

Хајдук Вељкова


Kо бејаше јунак поједини
Славу Марка умал'не засени
Би смрачио да поживе дуже
Оно беше Вељко Петровићу
Славни сине од крајине влашке
Подно славног из песме Мироча
И у њега сабље са очима
И у њега коња крилатога
Он је Кушљу Марко Шарца јах'о
Да бијаше уз њега гуслара
Док је битке био и водио
Многима би славу замрачио
И Марку и Бановић Страхињи
Јер кад Вељко међу турке крене
Махне сабљом и десницом руком
По тридесет он одсече глава
Са лаганих тридесет делија
Кад он уђе у турске ордије
Којим нема ни краја ни броја
Разгоњаше турке у буљуке
Боље него Бошко Југовићу
Са крсташом својијем барјаком
Боље него Срђа Злопоглеђа
Четвор турке копљем пробадаше
Па бацаше у хладно Дунаво
Као Срђа у воду Ситницу
Стасита му жена Чучук-Стана
Ћерка славног Станоја Главаша
Жена јунак бојовџија прави
Жена споља ал' срце јуначко
Сабљу паше сама коња јаше
У јек битке с обе руке напред
У свакој је по сечиво једно
На нишану спретнијега нема
Пушком гађа у срце погађа
Многе битке са Вељком прошла је
Какве многи Србин прошо није
Многе ране зато задобила
Али ногом није устукнула
Главашевих образ сачувала
Вељком она беше завољена
Као Марком Маркова Јелена
И Хомере старина песниче
Да он виде таквога јунака
Ил' би Ахил место уступио
Ил' би Ахил брата задобио
А и слава Краљевића Марка
Би на коцки због таква јунака
Оно што му неваљало било
Што се кратко јунак јуначио
Оно једно што му не ваљаше
што ко жижак кратко потрајаше
Једно јутро кад зора заруди
Да надгледа шанац он пожури
Пуче кумбор суну крвца на уст'
Погоди га тане посред груди
Паде хајдук поче без њег битка
Остадоше Срби без јунака
Од колена Краљевића Марка
У њег'не би виле посестриме
Њега виле лечит' не могаше
Па он паде лицем према Небу
Лако паде с душом се растаде
Оста «Држ!» реч да се загонета
Имал'у њој каквог аманета

Владислав Петковић Дис – НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
Ко једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

`Ајд мало национални хаику.
     
Над шљивицима
док деца беру звезде
гаврани круже
…
Војници ледни
у оклопу небеском
мајчицу снију
…
Јаук са мача
дажд небески умири;
божур расцветан
...
Из старе куће
пепељаст дим спушта се
где беху деца.

Ево једне руске, борбене песме која везује и нас и Русе:

П р о щ а н и е  с л а в я н к и 

(Славјанка Марш - руска белогардејска химна, белогардејци су у руском грађанском рату
били што су били четници у нашем)

Встань за Веру, Русская Земля!

Много песен мы в сердце сложили,
Воспевая родные края
Беззаветно тебя мы любили,
Святорусская наша земля.
Высоко ты голову поднимала -
Словно солнце твой лик воссиял.
Но ты жертвою подлости стала -
Тех, кто предал тебя и продал!

ПРИПЕВ:
И снова в поход труба нас зовёт.
Мы все встанем в строй
И все пойдем в священный бой.

Встань за Веру, Русская земля!

Ждут победы России святые.
Отзовись, православная рать!
Где Илья твой и где твой Добрыня?
Сыновей кличет Родина-мать.

Под хоругви мы встанем все смело
Крестным ходом с молитвой пойдём,
За Российское правое дело
Кровь мы русскую честно прольём.

ПРИПЕВ:
И снова в поход труба нас зовёт.
Мы все встанем в строй
И все пойдем в священный бой.

Встань за Веру, Русская земля!

Все мы - дети великой Державы,
Все мы помним заветы отцов
Ради Родины, Чести и Славы
Не жалей ни себя, ни врагов.

Встань, Россия, из рабского плена,
Дух победы зовет: в бой, пора!
Подними боевые знамена
Ради Веры, Любви и Добра!

ПРИПЕВ:
И снова в поход труба нас зовёт.
Мы все встанем в строй
И все пойдем в священный бой.

Овако иде оригинал па
https://www.youtube.com/watch?v=G136GODWKhc

А ево и пар речи о овој песми, која везује нас и русе, по много пута. данас они који заиста немају појма овој теми (српско-руски односи) и заиста немају шта да кажу, иду улицама и урлају, бламирају тако и себе и власт, а и нас што седимо крај ПиСи рачунара и џвањкамо и кукамо:
https://arhiva.vesti-online.com/Riznica/...asjin-mars


Ајде и да преведем, коме треба превод:


Опроштај словенки (мисли се на српкиње, опроштај српкиња)


У бој за веру руска нам земљо!

Многе песме у срцу носисмо
Опевајућ' родни нам крај
Безусловно љубисмо тебе
Светоруски наш завичај

Ти подиже високо главу
Ко Сунце нам засја твој лик
Жртвом подлаца постала ти си
Што продао те је издајник!

ПРИПЕВ (рефрен је одомаћена латинска реч, па ово не бих преводио):
И опет у бој ти почуј те трубе пој
Ми сви стасмо у строј
Спремни за свети бој.

У бој за веру руска нам земљо!

Хоће победу сви руски свеци, (двосмислено, може и "Чекају победу Русије свете")
Одзови с' православна војско!
Где су ти Иља твој и Добриња? (историјска места и моменти)
Синове зове отаџбина.

Под заставом станимо смело
Крсним ходом с молитвом 'крет,
За руску и праведну ствар
Часну крв руску пролиће свет


ПРИПЕВ:
И опет у бој ти почуј те трубе пој
Ми сви стасмо у строј
Спремни за свети бој.

У бој за веру руска нам земљо!

Сви смо деца велике Државе
Завет отаца памтимо сви
Рад' Отаџбине, Части и Славе
Не штедећ' душмана а ни себе.

Востан' Русијо из ропскога јарма,
Дух победе зове: 'ај' у бој сад!
Подигни јуначко знамења
Ради Вери, Љуб'ви и Добра!


ПРИПЕВ:
И опет у бој ти почуј те трубе пој
Ми сви стасмо у строј
Спремни за свети бој.

Т в р ђ а в а




Свети Сава Србе утврдио
Дебелим их зидом опасао
Покровом их Божјим заштитио
Као мајка дете у колевци

Сваком Закон у руке метнуо
Сваком јасно и сваком једнако
Да свак знаде и да се управља

Првацима Крст руци предао
Са народом Крсту да приносе
Нараштају новом да преносе
Веру часну златно Православље

То прваци почеше слушати

Сва се земља плодом исплодила
Обилaто дошло и претекло
Котарице, кола и амбари
Све се тресе крцка да распукне
Све је 'редно, здраво и насито
То им било срцу задовољно
Мила мера милом одмилила
Поста благо земско већма мило
Но крстови, вера и науке

Отежале ноге у недељу
Па никако да погоде врата
Ближа бива њива од кољива
Ближа туђа него своја њива

Калуђери вина наточише
Вицеви се низ двери просуше

Српско стадо пошло мекетати
Сташе пасти почеше брстити
Слушали су до стотину лета
Сто и прво пођоше у страну

Тад дођоше зли жиди рагузни
Отворше им дебеле зидине
Стража српска сита и напита
Пропустише, брке омастише

Кренуше се зли жиди рагузни
Кренуше се по земљи Србији
Нудити им шта им је фалило
Брзу робу, одмор и промену
Пуно вина, сукна којечега
Разног новца, и сваке забаве

Своје везе и своја познанства
Сваког знају, сваком хвалу дају
Од хвале се многи надимају
Понајвише прваци народни
Од хвале се направ'ше мудрима
Мудријима од свих што су били

Сваком веле рођен си за цара
Овај слуша смешка му се душа
Па их јоште тапше по рамену
И позива да му чешће дођу

Не часише но се населише
Око српске круне понајчешће
Кују злато, сребро и прстење
И куну се у своје поштење

Жупана су краљем прозивали
Царем краља, Цара.. не смем казат'

Кад су свијех срца задобили
Своје конце свуда протурили

Почеше се Србљи свађавати
Око њиве, жене, баште, куће
Ником право шта му у тањиру
Брзо хоће оно што се хоће
Црни Скадар главом подупиру

Великаши један другог држе
Не под руку него на нишану
Не здраве се сем са својом шкрињом
У којој су благо уметнули

Почеше се син са оцем свадит'
Руку и мач на другог потезат'
Око посла и око имања

Душану су рагузи принели
Царску круну да би је носио
Исту круну себи наденули

А Душан се хоће похвалити
Нови градац тако саградити
Да захвали новој му властели
Скадар бели тако да се зове

Па им даде крупну бурунтију
Власт и новце да стану зидати
Рагузима што му помогоше
Да он брзо царској круни дође

Рагузи су вера одвраћена
Црно срце памет сувраћена
Навукли су црнога камења
Тим камењем хоће назидати
Своју 'тврду сред Савског покрова

Ал' им Свети Сава не даваше
Што саграде од руку и зноја
Од задана и од јарка Сунца
Та зидина јутро не дочека
Црн' се облак ноћу граду спусти
Олуј једе - поједе камење

Већали су злице рагужани
Па су ово понајзад свијећали
Ова земља за нас је баксузна
У њој нам се ни камен не прима
Кроз њу ми тек можемо ходати
Ал'на њој се не мремо држати
Е да би се на њој задржали
Ми нам браћо морамо ухватит'
Брата нашег хришћанског Србина
Као Јаков Исава за пету.

А њима је пета Ахилова
Што су тако добри домаћини
Сваком госту хоће угодити
Да се овај куће и не сећа
Њину кућу он да својом зове
Тражићемо шта дали не бисмо
Па кад то ми од њих добијемо
Лако ће нам бити за зидање

Ту кренуше злице рагужани
Разне жртве зидинам' носити
Али им се жртва не прихвата
Шта закољу којегод живинче
Оно неће меру померити
Ни камена вишак оставити

Молише се својем одвраћеном
Одвраћена вера покварена
Вера мртва за човека смрдна
Нити хаје нити на њих лаје
Када нису помогле артије
Дохватише књиге мађијашке
Листе црне, злобне и пагубне
Где да нађу ону понајтежу
Да им кључе од тврђаве дари?

Пронађоше такву полистину
Листа каже ваља вам заклати
Или српче које је одојче
Или трудну мајку са дететом
Тако они план су направили
Траже децу не говоре за шта
Мисле људи хоће усвојити
Они хоће у град сазидати
Да са тамом венчају Србију


Ал'не могу наћи у србаља
Ниједнога да им за то ваља
Ил' је старо ил' је мала хасна
Многодетне српске породице
Неће Србин дати свог српчета
Док у њему има човечнога

Не прима се жидовска настамба
Дан направе обноћ се поруши
Нико неће жидовима радит'
Па узеше Неимара Рада
Богумила, јерес аријанску
Да им ђецу живу узиђава
А из Босне, земље некрштене
Па се жале ком су круну дали
Он да нађе, снађе и помогне
Он упита, ал'народ не хтеде

Ухватише србе рагужане
Што са њима истом ушеташе
И добро се животом снађоше
Великаше што их задужише
Најдужнији Мрњавчевићи
Силних дуга а мало талира
Уз то још су са њима рођаци

Даље нећу о овом причати
Зидање је Скадра испевано

Кад успеше Скадар саградити
Црни Градац сред беле Србије
Српско царство крете пропадати

Црни Скадар гута српску децу
Сабља турска учини остало
Кад дођоше турци незнабошци
То су жиди једва дочекали
Жедна крви српске и дечије
Цар Душана српског бојовника
А витеза многијех ордена
Рагужани лако заменили
Ћор-Султаном на меку душеку
Место сабље чибук опасао
Из харема свога не излази
Па таквога лако натерали
Да све чини што је њима драго

Где им Душан не хте преписати
Од све вере и свога образа
Ту се Султан златом лакомио
Па је сваком свашта потписиво

Похиташе разне крџалије
Сву Србију харом да похаре
Своју плату црну да зараде
Да прикупе црначку порезу
„Данком крвним“ што га људи зову

Не бил' жеђа у њим' пресушила
Пресушила мир им подарила

Крв је људска такво чудно пиће
Једном ко је кусом окусио
У вампира он се претворио
Па је крвљу жедан и болестан

Без да нађе лека и покоја
У њему се бездан одпирује
Из ког јаук живи извирује

Док не сретне себи жеднијега
Те да овај крв му сву попије
Да му јаде силне прекраћује


+++

Дигоше се смрдљиви ветрови
Те почеше к тврђави дувати
Тврдој кули тврдих Немањића
Сва властела кућом преселише
Еспап, робље књиге староставне
Злато, свилу и ситно бисерје
Слуге, коње, стоку на бродовље
Кроз Дунаво у царство Маџарско
Ту се они лако уставише
Одморише коње и бродовље
Прође земан прођоше векови
Потомци су претке испустили

Кад нам царство кренуло тонути
Један Кнеже рода властелнога
Из Грбаља краја питомога
Зажги свећу собом запали је
Да нам роду буде одступница
Одступница зори заступница

Племенита Кнегиња Милица
Виде турске силне безбожнике
Хоће рушит куле Немањића
Куле рушит разносити благо
Она приђе стени Крушевачкој
Стени приђе анђео поможе
У стену је благо сачувала
Древно благо светих Немањића
За далека и чудна времена
Кад ће проћи време предпошљедње
Вратити се лоза Немањића
Роду српском обнову да гради

+++


Племе српско утону у санак
Спавало је некол'ко векова
Кад га косну Светитељ Ђорђије
Косну Срба у ребро Адамско
Хајмо браћо земљу порађати!
Бели Ђорђе за турке је црни
Бели Ђорђе турку омркнуо
Јер му сужња тамнице избави

Коџа Милош и Капетан Коча
Свак помало слободи принесе
Неко мало неко мало више
Оба срба ропства избавише
Помогоше Анђели и Свеци
И хришћански цареви на земљи

Не зна шта ће српство разбуђено
Оће лево или оће десно
Где ће куд ће на коју ће страну
Свак крмељив за кормило хвата
Тако они растргаше врата
Па у земљу улазе туђини
Па се они почеше питати
И прваке народне хвалити

Кренуше се посвуда туђини
Кренуше се по земљи Србији
Нудити им шта им је фалило
Брзу робу, одмор и промену
Пуно вина, сукна којечега
Разног новца, и сваке забаве

Своје везе и своја познанства
Сваког знају, сваком хвалу дају
Од хвале се многи надимају
А највише прваци народни
Од хвале се направ'ше мудрима
Мудријима од свих што су били

Сваком веле рођен си за цара
Овај слуша смешка му се душа
Па их јоште тапше по рамену
И позива да му чешће дођу

Не часише но се населише
Око српске круне понајчешће
Кују злато, сребро и прстење
И куну се у своје поштење

Жупана су краљем прозивали
Царем краља, Цара.. не смем казат'

Кад су свијех срца задобили
Своје конце свуда протурили

Почеше се Србљи свађавати
Око њиве, жене, баште, куће
Ником право шта му у тањиру
Брзо хоће оно што се хоће
Црни Скадар главом подупиру

Великаши један другог држе
Не под руку него на нишану
Не здраве се сем са својом шкрињом
У којој су благо уметнули

Почеше се син са оцем свадит'
Руку мача другом потезати
Око посла и око имања

Петру Краљу туђини принели
Краљев жезал да би га носио
Исти жезал себи наденули
Сина су му за себе везали
Да га штују, да га саветују


Син му лако савет прихваташе
Саветнике своје послушаше
Саветници свак исти ко Јуда
Саветује да се чини труда
Да се руши кула Немањића
Да се слави нека друга слава
Да се слави од пара фонтана
А не добри Свети Отац Сава


Стари градац Жрнов староставни
Стару кулу Светих Немањића
Динамитом у небо бацише
Место њега подлост преисподњу
Црно ругло – таму помрачену
Црно теле – тамног зигурата
Саградише до престоног града
За захвалу својим саветником


Подиже се Црна земља на њи'
Црна земља сред Марсеља града
На Тројицу беше напа'нула
Сву тројицу метком погодила
Те двојицу смрћу је убила
Само Ђорђа не уби Фрушкога
Распучи се мечје о одличје
Посред груди дар Светога Саве
Кад он Фрушки Српског Свеца воли
Избављење Светац му поклони
Да се знаде да се приповеда
Како ли се поштује светиња

+++

Оста српско стадо 'безглављено
Свет се руши – тешко свакој души

Смедерево Краља намештало
Првог Краља српског помазаног
Помазаног Краља у слободи
И срамота и Богу грехота

Када Срби неће свога Краља
Тад добише туђег слугерана
Србија нам би окупирана
'купирана од швапских фашиста
дављена од луди' комуниста
Смедерево Тврђава је стара
Сведок Жића Светих Немањића
Краљу Петру постаде магаза
И приручна љута барутана
Ни фашисти то изменили нису
А барутом јачим пунили су

Једном у по једног белог дана
Кресну искра настаде галама
Дим се виже врло на високо
Громље кричи, помрчина шкиљи
Ветар буче, завија и цичи
Тврђава што одбијала ј' турка
Замрачи се – појави с' печурка

Смедерево у том часу збриса

Неста људи кућа и камења
Већ празнина која се не мења
Четри бомбе ко да су атомске
У једноме часу распукнуте
Шкработину коју дете пише
Учитељ кад гумицом обрише
Тако бомба Смедерево збриса

Нигде људи нигде ни човека
Неста кућа неста намештаја

Тврђава је само одолела
Од силнога дима поцрнела
Са њом бела црква Смедеревска
Од пепела силно побелела
Светом борцу Ђорђу посвећена

Још на зиду година се памти
Запис на њој није подерати
Христу Богу слуга благоверни
Деспот Ђурађ Господар Србаља
те Поморја Зетског а по вољи
Његовој сагради овај град у
Лето шест'иљ'дев'сто'триј'ст'и'осмо

Да се знаде чији смо и ко смо

Сва наука бомбе такве нема
Ни сви светски цари ни судије
Којом могу срушити тврђаву
На Реч Божју што је саграђена
Трудом Светог Саве озидана
И на доброј вери стемељена

Ни потомци деца без памети
Лудилом је нису разрушила
И сад стоји муком приповеда
Ко смо с ким смо чији одакле смо

Да Бог чува разроко потомство
Уску памет широке стомаке
Бриге тешке а забаве лаке
Да не буја разврат и лакомство

Свако Закон у руке да меће
Сваком право и сваком слободно
Да свак знаде и да се управља

Првацима Крст руци да носе
Са народом Крсту да приносе
Нараштају новом да преносе
Веру часну златно Православље

Нек Крмчија постане Судија

Да се крену људи међу људе
Па нас Срба опет овде биће
Из Тврђаве изнићи ће цвеће
Да закити куће и пролеће

Српски запис из Ракинца

Преци села дивни ови
Камење су своје дали
Смедереву деспот Ђурђу
Тврђавом да нас прослави
Сваки отац градио је
Знојне муке знао своје
Да Тврђава данас стоји
Да се дичи Србин ко је
Ал'дођоше чудни дани
Турска власт нам закон била
У турака све је лажно
Лажна су времена била
Дође време у истини
Да се стоји да се збори
Скупио се народ цели
Државу да нам обнови
Први дани у слободи
Много ли се тога жели
Дође и кнез један српски
У Ракинац по потреби
Лепе су вам овде куће
А добар је видик амо
Хајте зато мила браћо
Куће да вам премештамо
Шта ће куд ће ракинчани
Узеше се припремати
И колевке и иконе
И огњиште премештати
Ал'их гледа силан кнеже
Још им нешто зборит хтеде
Да имању своме приђе
Присмета му див-дрвеће
Па он рече да се секу
Стари храсти ракинчански
Ракиначни нек их секу
Силан кнеже да не казни
Моле кнеза у сузама
Добри људи ракинчани
Немој кнеже, не ваља се
Немој запис уништати
Запис нас је од турака
Годинама сачувао
Ко ли ће нас у слободи
Којечега  сачувати
Маните ме празноверци
Од дрвећа да се чувам
Кнеже српски сада ја сам
Могу и вас да одувам
Припази се добри кнеже
Какве ветре ти призиваш
Дрва српског ти си грана
Зашто дрво српско дрмаш
Немој кнеже не ваља се
Упорни су ракинчани
За куће ти не кукасмо
Ал' дрвеће ово мани
То дрвеће старије је
И од нас а и од тебе
У њему је корен овај
Да нам корен не истребе
Ако ли се кнеже решиш
Сећи ову српску грану
Можеш себе да исечеш
Да потомци твоји стану
Нећете ме одвојити
Од намере моје ине
Ја сам реко да се сече
Почињите дакле с тиме
Не можемо закукаше
Добри људи ракинчани
Секире нам дрво неће
Засећи но загребати
Кад је тако рече кнеже
Ево вама и алата
Донех вам га из Европе
Да се њиме послужите
У Европи тако кују
Ковачи су њини вешти
За дукате купује се
У прекоме граду Пешти
Тад кренуше са сузама
Ракинчани храсте сећи
Европска та секира их
Брзо храста српског реши
Кад је пало и последње
Дрво што је било запис
Удар грома зачује се
Па и кнеже ту трже се
Ладна вода са њега се
Нека чудна поче сливат
Црној земљи својој паде
И записа свог дозиват
Окупљени од свог страха
Прилазише своме кнезу
Да би чули шта то збори
Запис, запис ! – усне тресу
+ + +
Оде кнеже престави се
Потомци му ' власти били
Где храстови некад беху
Стрељану су направили
Ту се Апис обучаво
Како боље да запуца
На својега записаног
Краља ослободиоца
Краљ нам добри с Хиландара
Доне стару Хрисовуљу
Мирослава Јеванђеље
Да записи не иструну
А Аписа сјетоваше
Отаџбину круна чува
Немој! Немој! Не ваља се
Да нас ветар не одува
Нећете ме одвратити
Од намере моје ине
Европски је пиштољ добар
Да завршим брзо с њиме
Пуче пиштољ изненада
Трећег дана о Тројици
Деветсто и трећег лета
Официрског јуде хици
У том чину нечасноме
Нема славе нема части
Заверу су учинили
Силни људи жељни власти
Власт је таква да се чини
Да ни кнеже смртан није
Да се своје смрти сети
Не би несто из Србије
Па и храсте староставне
Не би секо но би чуво
Потомке му с позорнице
Власти ветар не би сдуво
У Ракинцу ливада се
Место храста пољем њише
А сећање династијско
Нема где да се запише
+ + +
Гледо Апис отаџбину
Како се у гробље слега
За све лоше што се збило
Окривише људи њега
Па су га и осудили
Краљ и народ жељни правде
Краљ којег на престо дове
Изрекну му смртне казне
Где Аписа погубише
Кедри красе погреб царски
А кедрови браћо мила
Храстови су Хиландарски
Без записа сада лежи
Међ' записаним борцима
Само цифра једна стоји
Опомена потомцима
Пет иљада двадес'седам
Стоји где би запис био
Питао се после народ
Је ли тол'ко заслужио?
Хоће ли икада моћи
Ова прича да се сврши
На свакоме од нас стоји
Дужност своју да изврши
Краљ се круне не нагледа
У Марсељу згуби главу
Комунисти убише га
Народ с којим дели правду
Немој! Немој! Не ваља се
Не слуша то нико сада
Неум! Неум! Зацари се
А неснага – кладе ваља
У народу сад је шанса
Да се конац види овом
Хоћемо ли почињати
Започнимо свак са собом
Мужеви што своју децу
Не науче ић'у цркву
Засекли су српски запис
И рађају децу мртву
Таква деца јадна биће
Паук који крви сише
Коме ли сте рађали их?
Коме да се то припише?
Жена која родит' неће
У утроби запис дави
Кад зачује песму ову
Нек се јадом својим бави
И Милоша и Лазара
У утроби погубише
Свет не памти ни турака
Да нас тако уништише
Зашто сте се мила браћо
Ви на запис намерили
Немој! Немој! Не ваља се
Поруку сте разумели
Запис није просто дрво
Покајничке сузе иште
На њему је запис Христов
Који сваку рану биште
Онај који свима суди
Запису је своме дорек
Свог записа који сече
Без записа биће довек
На крају ће и сам себе
Као запис запилати
Рђалом пилом Европском
Коју треба одбацати
Српско што је све је лепо
Све је редно, берићетно
Нека запис наш порасте
Нек се њиме краси лето


(опевано по историјским догађајима у селу Ракинцу, крај Смедеревске Паланке, његовој тужној судбини расељења и само име симболише Ракинац - мала рака. Мала рака, али као што је капљица воде у почетку мала, може изазвати и лавину, кад дође до подножја планине, тако и у ову малу раку, на крају приче, ето, може да стане - сва Србија, ако се људи не дозову памети, и не престану упорно да чине оно што сви знају да се "не ваља")

П О Д Ц Е Р О М

Свако дрво човеку помоћ је
Кад је гладан да га засићује
Кад је киша да га заштићује
Стоји тако и дане проводи
У ћутању својему целебном

Нит'се гласа када га чупају
Нит'се буни када га цепају
Нит'се гложи када ватру ложи
Без дрвета човеку се не да
Да и један часак проборави
Без да дрво у њему борави

Ил на њему седи ил се грије
Ил са њега једе па се смије
Деци игре старијима хлада
На дрвени кревет леже млада
У истоме рађају се деца
Дрвена је икона од Свеца

Дрвена је колевка за бебу
Дрвен је и сандук на погребу
Плуг и рало мотика и виле
Четка метла сикира и ражањ
На папиру потпис пуноважан
Кући греда с комшијом ограда

Гусле, тамбур, звечка и преслица
Оклагија, преса воденица
Врата, прозор, клупа и капија
Буре, наћве, шкриња, оранија
Све чиме се живот одржава
Дрвено је - с'дрва узело се

Човек Небо не мож' сагледати
А да поглед крошњу не захвати

Кад је дрво вишље од човека
Што је вишље – то Богу милије
И плодове које дрво има
Оно даје човек се сагиње
Тако Господ утврди прилике
И најгори човек међ' људима
И он - такав - мора се сагнути
И пред њиме такав поклонити
Ако хоће плода од дрвета

Храст је дрво српско племенито
Србин дрво од памтивек' штује
Јер и дрво Бог је узвисио
Над човеком – да га подсјетује
Колико је од Неба далеко
Ни на Земљи да највећи није
Већ је таман-такав колики је
Свако дрво од њега је веће
Међу дрв'ма понајвећи Храст
А међ' Храстове највећи је Цер

Када Срби посташе Хришћани
Са њима се и дрво крстило
Своју Славу када прослављају
Пред дрвеном иконом певају
Христ је собом дрво узвисио
Распећа је порекло дрвено
Посечено у Крст уграђено
Кад га својом крвљу причестио
Са њим се у жртви сјединио
За дрветом Срби Христу крећу

Кад се Христос у свету родио
Бадњак носе у кућу уносе
Дрво Крсно Србу родило се
Кад је Васкрс к'дрвету хитају
Крштеноме кога запис зову
Па су ближи и Крсту Часноме
Да и њега игром обрадују
Око њега коло заиграју

Коло реч је српска од старине
Којом стари Срби дрво звали
Зато кажу мање дрво - колац
Укруг кад сви дрво обрглише
И за руке беле прихватише
Тако наста игра српска - дрво

И реч Црква потиче од Храста
Не тек којег него понајвишег
Где се некад Богу предстојало
Од чијих су дасака Брвнаре
Зато скова се и реч Цер-кова
Што би рекли: од Цера сковано
А данас би просто – Црква – рекли

И Српски је народ једно дрво
Један Храстић по имену Растко
У њега је запис уписао
И у велик Храст је израстао
Те он крошњом многе осенио
И од дажда тешког заклонио
А на крају ко што с дрвом бива
У огањ се претвори буктиња
Свакој лиски са дрва српскога
Он ка Христу осветљава пута

Није једно дрво без птичица
Свака птица семе је понела
Не би ли га у гнездо донела
Ал' је нека с кљуна упустила
Старо семе нову башту нашло
Па су баште дрвљем процветале
Домаћине своје веселиле

Па ћу браћо данас поменути
Тугом ваша срца разгалити
Да поменем старе нам јунаке
Оне које Цер су одбранили
Оне што су живот положили
У корење српскога Цер-Храста
Па је оно данас тако бујно
Једно јесу два брата Недића
Што их судба у вечност позваних
Затече на Боју Чокешинском
С Леонидом бејаху спартанци
С Недићима славни србијанци
Он је један а њих су двојица
Са обома - тристоти јунаци
Чокешину као Термопилу
Бранили су до последњег зуба

Када турци одсвуд навалише
Беше много свађе и нареда
Међу многим усталим Србима
Сваки вуче он на своју страну
Те Ћурчија отиде на лево
Стари Јаков отиде на десно
Поведоше и своје јунаке
На средини као на цедилу
Остадоше два брата Недића
Испод Цера – да бране светињу
Гледа сваки брат Недић пода се
Куда црна земља подвија се
Те беседи а гледа у страну
Иди брате и ти – сачувај се!

Али братић неће ни да чује
Зар да бежи док брат му ратује?
Какав брат би ја свом брату био
Кад бих њега турком препустио?
Зар да брате сам славу заслужиш
Без да са мном госте не саслужиш?
Многе славе вином служили смо
Ову ћемо крвљу послужити
То рекоше бусију узеше
Тако они турке дочекаше
У теснацу сред Церове шуме

Силна војска турска одабрана
Домаћински беше дочекана
Коме куршум коме бојно копље
Коме сабља славом овенчана
Ал је турска војска поголема
Наваљују часка не пуштају
Али гину ко гладни вукови
Што на коље падну преварени
Турски буљук шарају куршуми
Ал се Турци нису уставили
Нас је пуно њих је само триста
Ето нама славе поголеме
Мисле Турци у боју тешкоме
Кад их Турци листом савладаше
Своју онда војску пребројаше
Који живи у шуми осташе
Што бејаше напало Србију
И са њима славну Чокешину
Не би сада узело авлију
То видеше па и пребледеше
Те се кући својој повратише

За одмазду они исекоше
Чокешинске мртве устанике
Запалише цркву Чокешинску
Јер мишљаше то ће им помоћи
И јунаштва њиног сведок бити

На мегдану оном Чокешинском
Ка у кланцу старом Термопилском
Остадоше што закон бранише
Закон, кућу, поштење и правду
Од зулума турског и персијског
Чокешину као Термопилу
Уписаше у славно сећање
Где мањина добро одабраних
Уставила силу неваљалих
Када прођеш поред тих јунака
Мимо поља славне Чокешине
Доле капу подај пошту брату
Што погибе у светоме рату
И за твоју срећу и слободу
За слободу нашему народу

Друго јесте Живојин Мишићу
На њег исто ударила сила
Силна сила јача царевина
Баш на Церу међ Недића триста
Он одбрани Срба од нехриста
Нехристом је своје дивизије
Звала војска Швапске царевине
Ал их удри Живојин Војвода
Да им кратке исеко рогове
Њему даше војску под команду
Којој није ни било војника
Сви војници беху разбежани
И са бојног поља протерани
Узе Мишић баченог барјака
Те повика с високог пропланка
Приђи брале ево Шваба бежи!
Кад то чуше Срби разбежани
Одједном се јунаштва сетили
Е сад ћемо Шбави повратити
Милог драгог рату и камату
Па се они под барјак скупили
И на јуриш Шбаву појурили
Ударали барјак не пуштали
Тако Швабу преко претерали
Сачува их Живојин Мишићу
А са њима и земљу Србију
Са Србијом и њене Церове
Што не воле душманске керове

А треће си ти роде писмени
Који ово читаш и уважаш
Tвоја дела силна и јуначка
Јоште нису тобом написана
Зато буди ка Сунцу управан
Своје гране шири на све стране
Да би оне примиле птичице
Које славе свеце и јунаке
Не бил која срцу ти прирасла
Па ће семе ухватит грумена
И у башти твојој процветати
И у ново дрво олистати
Па ће и теб'Срби окружити
Ко Церове своје од старине

Весело ти коло заиграти
Песме Богу за тебе певати

Седам рана за седам јунака



Друговало до седам другова
Који' беше први од седмеро
Узун-Мирко Апостоловићу
Силан јунак и народни првак
Бојовџија кићеног Рудника
Друго јесте Остоја Кондићу
У њега су очи соколове
Виде турска вера је невера
Узе веру одбаци неверу
Са њим исто јарани његови
Први је Никола Стамболија
А други Стојко Каровалија
Са њим'иду два тића-братића
Оба брата од Стевановића
Једно јесте окретни Младене
Друго јесте полетни Драгићу
За њим' хита човек из народа
Петар Сремац деда Стеве Сремца
Он уз сабљу носи и сикиру

Ови друзи нису друговали
Ни у јелу пићу рахатлуку
Ни зулуму кавзи бахатлуку
Вој водили и песму певали
Па са песмом крвцу прољевали
Тим другарство своје печатили

Кад' Ђорђије Београд напао
Турци добро бедем утврдили
Ни за педаљ не може се прићи
А тврђаву не могу обићи

Касно вече о Светом Андреји
Докле турци бајрам прослављаху
Јавише се као добровољци
Карађорђу српском војсковођи
Да ударе на Сава капију

Ударише на Сава-капију
Ударише они изненада
Свеколиких седмеро јунака
Свети Сава отвори им врата
Петра Сремца сикир' их развали
Да Милоју пролазе отвори
Устаници да би утрчали

Устанике  многи не сачека
Пао је Никола Стамболија
Погибе Стојко Каровалија
Као и Стевановић Драгићу
И брат Младен услед многих рана
Петар Сремац деда Стеве Сремца

Преостали беху са ранама
Узун-Мирко Апостоловићу
Две је ране у боју добио
Ону мању не вреди помињат'
А другу је руци задобио
Кад је сабљу голом прихватио
Са пет рана у Кондић Остоје
То је седам бојевитих рана
Седам рана за живе јунаке
Многе ране за оне бесмртне
Што јуначком смрћу погинуше
Роду своме образ осветлаше
Силној мајци која их родила
Добром оцу кој'их васпитао
Отаџбини што их одгајила
На пут славни у небо извела

Иљад'осамсто и седмог лета
Карађорђе освоји Београд
Што ће бити српска престоница

Три су свеца помогла Србину
Да Београд српских руку дође
Напали га на Светог Андреју
Свети Сава отвори капију
Освојише на Светог Стевана
Који беше слава Немањића

Карађорђе кад славу бирао
Који му је светац помогао
Не изабра Светога Стевана
Што му беше од круне најава
Не изабра ни Светога Саву
Што му врата отваро душманска
Већ изабра Светога Андреју
Јер он беше краље првозвани
Првозвани по ропству турскоме
А за њиме и други доћи ће
Што ће друге свеце прослављати
Па ће они мало краљевати

Слику чини сликар Јовановић
Брзу слику за брза времена
Па он вели славном Узун-Мирку
Па он вели часноме старини
Мој Војводо Мирко Апостоле
Што си мрке обесио брке
Ова слика јесте за векове
Гледаће је будућности деца
Немој с тугом гледат у будуће

Е мој синко мили Анастасе
Да је теби што ми очи виде
Ти би плако - не би тужан био
Но би рид'о кук'о из свег гласа
Кад би с куће глед'о у будуће

Јера тамо Србије нам нема
Вожда нема Краља нам убише
Цркве школе куће по'аране
Мир тихују браћа ујармљена
Са душманом у миру се живи

Џаба ми смо правили Совјета
Јер се Совјет тол'ко проширио
Да је сваког Срба прогутао

Виш' Србије из будућих дана
Дај' Совјета – више но дућана
Па кметови не могу да дају
Кол'ко траже Совјет-изјелице
У нашему времену не беше
Ни турака изјелица таквих

Тај нам совјет капу прекројио
У доброг се друга прерушио
Па од Срба – турка направио

И ја овде мука сам имао
Са Совјетом први што бејаше

Совјетници мене су питали
Кад им тражих Србије пемзију
Где су мене моја документа
Ја сам њима овако рекао
Браћо моја виђена Србијо
У мене су разна документа
Али боља не бих пронашао
Да бих њима пемзију стекао
Него мојих седам љутих рана

Какве ране ти си кажеш им'о?
Питали ме разни совјетници
А ја руке и ногаве ''врто
Па им ране своје показив'о
Карановац - танетом у главу
Смедерево - раме ми замрви
Београд - ми ножем руку секну
Ужице - ме погоди у кука
Малајница - кубуром у прса
Дрина - сабљом бутину ми сецну
Параћин - ми левог листа проби

Чудили се разни совјетници
Већали су па су и свијећали
Те ми они пемзију писали

То сам јунак једино скривио
Што сам рате силне преживио
Ни у једном нисам погинуо
Ко што су ми гинули другови
Који бољи од мене бејаху
Погинуше – ништа не тражише

Од нас браће са Сава-капије
Остаде ми сам' Конда Бимбаша
Ал' ми и он брзо погинуо
Код Лознице у првом устанку
Тако да сам самац остануо
Баш да немам друга ни једнога

Војник бејах од оба устанка
Љубав ту сам јунак наследио
Од свог деда Петра и прадеда
Који с Кочом турка су гонили
Носио сам црвену доламу
На њој токе с дваес'четри плоче
А сад носим њемачко одело
И борим се за корицу хлеба
Сам са својом браћом - са Совјетом
Што бојеве они не видеше
А војводска места заузеше

Српско стадо што је некад било
Стадо било па се изгубило

Тужна старост без иједног друга
Да самотна отвори ми врата

Па ми место седмеро другова
Седам рана друштво представљају
Свака рана за једног јунака

Оне мени старом друштво праве
Па се старост с њима разговара

В е с н и н а

Светог Саву бију комунисти
Кидају му и руке и ноге
И ваде му очи из лобање

Мисле тако славу заслужити
Ал'не славу праву светосавску

Откинуше цркву македонску
Спремише се и за црногорску
А Косово да дају шиптару

Круне тело вечног Светог Саве
Од круњеног отимљу имање

Шамарају свеце у кивоту
Фресколиким очи прекапају

Свештенике, браћу калуђере
Што побише што ли расрбише
Што на муке тамничке вргоше

Светац смета несветом народу
Да он живи по мери „напретка“
Са душманом у миру се живи
Ал' тај мир је „крвава превара“

Комунисти сваког облагаше
Да напредно – што сваком потребно
Прећуташе оно што ј' истина
Да напредно - исто што несвето

Свог отрова – црвену неверу
У школама силом наметали
А цркве су кључем закључали
Да би деци Бога одузели

Све то трпи Свети Отац Сава
Ал' последње отрпет' не мог'о
Што му децу србску затроваше
Небеског им хлеба одузеше

Авион је ЈАТ-ов полетео
Три-шест-седам де-це-девет Боинг
Из Шведскога града престонога
У Београд град окупирани
Се''мдес' друге уочи празника
У њему су многи комунисти
Све напредан до напредног седи
Вино пије и победу слави
Где „напредак“ Свеца победио
Па му нема спаса ни отпора
Већ му чине што је њима драго

Међу њима млада стјуардеса
Њено име слави крај од зиме
Она слуша своје послушање
Вино точи, носи и односи

Кад бејаху међи о тромеђи
Међ Њемачком, Пољском и још једном
Славном земљом Светога Горазда
Трију мора водом што напаја
А код села Србске Каменице
Што је симбол Светог Оца Саве
Србског кама – Богу посвећеног
На ком Господ Србску цркву држи
Кад зазвони звоно за вечерње
Те започе служба Светитељу
Гром удари напредни авион
Те разбаца људе комунисте
Као грудве снега – ледењаке
Да падају са ледних висина
У наручје снежне оранице
У атару Србске Каменице

Чим се рупа страхотна отвори
Многи гости вином опијени
Том рупчагом беху затечени
Док бејаху у страху и бесу
Руке склапа млада стујардеса
Вулетића Весна и моли се
Топлим срцем Живога замоли
И Светога Оца Светитеља
Да јој буде меко приземљење
Плачном срцу – весело спасење

Авионска рупа самлеваше
Све што јој се у ждрело ложаше
Предвоји се авион на пола
Комунисти осташе напредни
У напретку своме настрадаху
Из челичног кљуна испадаху
Ко буктиње са неба падаху
А назадни – робље напредњачко
У репу се тога сачуваше
Јер се свога назадног држаше

Ал' се нико тако не сачува
Ко молитвом Вулетића Весна

Док се страшно са неба падало
Њој се срце за Бога држало
Десет хиљад' метра се падало
С молитвом се није престајало

У округу Чешкоме – Дечињем
Где су Уста двери чешког града
Где Билина у Лабу улива
Лаб је река србска знаменита
Што Косово она водом крсти
А у Чешкој има имењака
Која спаја брата и небрата
Чешку – земљу Светога Горазда
И са њоме све њене комшије
Њемачку те Пољску, Аустрију
Ту у атру Србске Каменице
Бруно Хенке, шумар крајевине
Што бејаше војник Царевине
А потомак Лужичке Србије
Жирић добри од Храста Лужњака
Изашао да дрво прецепи
Своме дому огрев да донесе
Трудну жену своју да огреје
Осми месец она ухватила
Женско дете чека у утроби
Питају се како ће се звати

Сече тако суве цепанице
У срцу му љубав породице
Кад на небу праснуше громови
Заљуља се слика авиона
Из њег људи стреме запаљени
И падају к' замрзнутој земљи
Секир' баци хита да помогне
Да се нађе другом у невољи
На пропланак олупина пала
Далеко је ваља потрчати
У то и снег почео падати
Клизав терен танка поледица
Што је зову „ного-ломилица“
Ал'не хаје колено Адамско
Што  у журби може погинути
Већ се жури стићи и претећи
Галоп смрти брзог коњаника
Кад се зачу из шуме јечање
С леве стране негде крај пута је
Нека жена у помоћ дозива
У густоме шибљу завучена
Нигде врата на шибљу густоме
Па је Бруно у снег залегао
Пузећи се кроз шибље прошао
Усред шибља би реп авиона
Реп што беше страшна олупина
Из њег'ноге женске извириле

Лимарију Бруно померио
Те љепоту девојку открио
Што му с' неба у криоце пала
Плавих коса лица блиставога
Дугих ногу тела гиздавога
Да ни ране што је окупале
Љепоту јој нису нагрдиле
Добри Бруно није час часио
Већ' се ратног искуства сетио
Кад рањене борце неговао
Весну србску тешку рањеницу
А са неба сретну падалицу
Преви брижно те ране ублажи
Лим ко санке ту се пронашао
С њима и њом на друм изашао
Нађоше се кола за превоза
Пут болнице где ће је збринути
И шта буде могло излечити

У тој журби једва да изусти
Како ти је име, лепотице?
Она рече Весна и заспаде.

Гледо Бруно кола амбулантна
Ниже дима и облачног неба
Укруг лед сав што се нахватао
И сав снег што се укруг накупио
Зиму што му мразом запретила
Треба кући носит' цепаница
Ту се и свог дома присетио
И у њему топлога огњишта
И крај њега миле му женице
И њиховог плода без имена

Весна –ето, име с' неба паде.
Лепо име за нашу ћеркицу
То ћу име жени предложити
Лепо име - весник крају зиме

Србску Весну састаше доктори
Један лечи напрслу лобању
Други руку, ногу поломљену
Два пршљена кичме угњечена
Трећи шаку и три прсна ребра
Што и њих су ударци пребили

Чудила се силна докторија
Да је ико мог'о преживети
Такав удар што нико не виде
И по таквом паду устанути

Што је пастир стаду осталоме
То је глава осталоме телу
Комунисти с' беху заверили
Србској цркви главу поломити
Зато глава Весни напрснула

Левим путем комунисти иду
Чине њиме лева своја дела
Лева рука и нога јој настрада

Што су цркви њене епархије
То су шаци њене прстарије
Зато прсти беху настрадали

Два пршљена кичме нагњечена
Да означе Бога и Човека
Који ломи кичму издајничку
Што се кичма другоме клањала
Ко да други добро ће донети
А не Христос вечан и бесмртан

И три су јој ребра настрадала
Где је Христос ту су и Тројица
Да се знаде у кога су ране
Да се знаде у кога ј'спасење

Седам смрти њу је мимоишло

Удар грома њу је промашио
Вртлог рупе тело не самлео
Танак ваздух груди не распуко
Ледена је струја не скамени
Страшан пад јој тело не уништи
У снегу се она не изгуби
Стари војник помоћ не одрече

Да се знаде - случајност не беше
Слабост њену – Господ оснажио
И свог Свеца Саву прославио

А „напредном“ роду поручио
Комуниста младом нараштају

Ко ли неће од Христа спасења
Ма се вине небу у висине
Усијан ће у лед и омразу

Ко се од њих људски пресалдуми
Нек не гледа пада стравичнога
Већ излаза нек тражи од Бога

Покајан ће Христу омилити
Молитвом ће живот оживети
По паду ће меко приземљити

Светом Сави дуга одужити

Каменица – праћка Давидова
Чело маша тешког Голијата
Што на Цркву србску насрнуо
Па је многа уста ућутао

Али није и жеље Дечиње
Деце Девет до Бога Светога
Глас истине од Уста Чешкога

Али се није над'о Светитељу
Христу Богу и Светој Тројици
И са њима Светој Седморици

У далекој Србској Каменици

Да ће они знака учинити
Србској деци глас с Неба донети

Да се Богу не стану надати
Бог их неће судби оставити

Увек ће им на помоћи бити

Сваком који слави Србску Славу
Светог Оца Светогорца Саву

Што завете држи и поштује
И што своју цркву помазује
Своју цркву - Христову невесту
Да са оца брига пређе сину
Да се чува Дечиње наслеђе
Стара вера златна Православна

Ако деци веру н'оставимо
Онда смо их сироте рађали
Нисмо бољи него ли керови
Родили их па у свет пустили
Без да има штита и заклона

Онда ми смо изроди народни

У нас није царског ни мрвишта
Ни државе куће ни кућишта

Нег се чека метла и метлиште
Да почисти тужно губилиште

Па је Господ Весну показао
По њој свему роду поручио
Да је зима душе на измаку

Да ће Господ пролеће донети
Весном срце зиме отоплити

Хенкелове – Адамско колено
И раније Господ обасјао
Подари им од срца порода
Име кћери с неба им посладе

Богом - душу своју да засладе



(ако има још оних који се питају: "па зашто баш стјуардесу? какве она везе има са црквом?" да одговорим контра-питањем: "није ли наша Српска Православна Црква - уствари - најбоља стјуардеса нашег народа")

Ж и в а  у с п о м е н а



Глед'о Србин небо премрежено
Где се небом ко страшни пауци
Јероплани шире амерички
Небом дижу с неба бомбе шаљу
Не бил'сваког убили Србина
О Васрксу четрес' и четврте

Засипали они месецима
Много мука Србину задаше

Једном када бели дан освану
У двориште од куће рођене
Играти се крену девојчица
Својој мајци радост повелика
У игри се она заиграла
Лудо дете од пет-шест година
Сирену за узбуну пречула
У склониште зато не отишла
Када наста велика тутњава
Подигла је поглед у облаке
Што Србију земљу надкружују
Црне птице – странe авионe
Зазвиждаше – бомбе побацаше
Једна од њих са њеним именом
У двориште куће у Земуну
И у песак у ком се играла
звиждућући врућа утрчала
Пуче бомба земља затресе се
Силан песак свуда разлете се
Мајке радост Матића Хелену
Преко крова кућног пренела је
Бацила је лицем на улицу
Пеп'о прекри јадну девојчицу

Од Хелене тело би читаво
Мали прст јој није зафалио
Али жар јој животни нестао
Силан удар силне и повреде
Невидљиве горе но видљиве

Јадно тело као дрво само
Не могаше о себи бринути
Поче борба за душка враћање
У то тело мало девојачко

Па су вредни ближњи га чували
Родитељи њени ојађени
Предано га срцем заливали
И од уста својих одвајали
Дан за даном и јутро за јутром
Не бил гласа из њег' дочекали
Али тело гласа не испушта
Нит' се душак у њега вратио

Чекали су па не дочекали
Битку прву они изгубише
Са животом својим се расташе

Тада браћа њена са сузама
Дуг животу они преузеше
Па заливат'они наставише
Предано и они заливали
И од уста својих одвајали
Дан за даном и јутро за јутром
Али тело гласа не испушта
Нити душак у њега враћа се

Док и браћа сама не помреше
Битку другу они изгубише
Аманета даље предадоше

С брата брига пређе братучеду
Па братучед дрво заливао
И од уста својих одвајао
Не бил' дрво суво олистало
Не бил' с' душак у њега вратио
Дан за даном и јутро за јутром
Ником дужност своју уступали
Али тело гласа не испусти
Нит' се душак у њега поврати

Трећу битку тако изгубише
те поразом рата окончаше

Тело оде - живот не остаде
Нит'се душак у њега поврати
Сви Хелену своју ожалише
Силне сузе за њоме пролише
И њеним се јадом забавише
Али свога јада не видеше

Бомбе које њу су погодиле
Погодише и сваког Србина
Љуте ране што јоште крваре
Невидљиве горе но видљиве
Жидском вером – црвеном невером
Као каквом бомбом невидљивом
Комунисти црвене дахије
Направише исто од Србије
Што и бомба од Матић Хелене
Те свак Србин једно тело пусто
Пусто тело без душка својега

Њега Свеци озго заливају
Хладном водом очи умивају
Њег' анђели и поје и хране
Али овај гласа не испушта
Лист не маје плод дрво не даје
Као суво покрај пута дрво

Зато Срба сјетова Хелена
Успомена жива остављена
Остављена – Богом подарена
Жива жена – жива опомена
Али Срби Хелену гледаше
Ал' се јада својих не сетише

Блажено је адамско колено
Које суво дрво заливаше
Те до смрти крчаг не пушташе

Ој Србине, сува дреновино!
Узми веру одбаци неверу!
Пусти гласа да знамо, чујемо
Да се душак у тебе вратио!

Иначе ће тебе прежалити
Твоји блиски што те заливаше


Жали Боже дугога живота
Када живот с душом растављен је!

Палој браћи

- наставак песме од Ђуре Јакшића: "Падајте, браћо!"




Који сте браћо
Што српски знате
И пут вас гони
У српски крај

Који сте када
Нико вам неће
У братски поћи
Загрљај

Реч вам је Србин
На пустој усни
А  све вам српско
На свету смета

Српска вас мајка
Томе л' учила?
Њених сте груди
Били залогај

Који сте људи
Са које груде
Душа л' вам иште
Некакав дом

Србије нема
Нема у срцу
Свег другог  има
У срцу том

По њој се шета
Сваки ко странац
И мисли странски
На крш и лом

Но земља ова
Од стакла није
Већ нечег много
Каменог

Због тога брате
Прођи се боље
И тражи својој
Болести лек

Да не би горео
Пламеном оним
Што се не гаси
Занавек

Света Србија

(Песма Инока Михаила, нашег савременика, оног којег помињу Свети Тарабићи као Руског цара са севера, и спомиње Свети Старац Гаврило Бошњански да ће доћи и са собом довести краља Немањића, није бајка, није мит, објављен је 2018, одакле га све сила адске Русије јуре да га убију. Благо земљи којој овај узвишени Цар - Христоподобан ходи!)

Србија је Света
к’о што је и била,
чим све силе ада
против Срба стају,
ради Православља
које је просвети,
Србија путоказ
ка Беломе Рају.

Изабрана Светим
Савом она била,
за удео у ком
благовести шири,
сестра свих Словена,
садружница њина,
од молитве њене
повлачи се тмина.

Косовско бојиште
у Србији било,
ту од Агарјана
Европа се брани,
сва је србска војска
остала у крви,
а и Агарене
Србин тада смрви.

Јеванђелски челик
Србија постала,
кад је против хорди
агарјанских стала.

О, Србијо Света,
Господ је са тобом,
ти стојиш за праву
веру као стена,
за њу од давнина
ти крв лила своју,
у миру ил’ љутом
и опаком боју.

Ти Христову љубав
негујеш у себи,
у срцу сад твоме
та љубав виори,
о, Србијо Света,
услиши ми гласе,
за тебе се молим
да те Господ спасе.

У молитви за те
и ја живот стичем,
примајућ’ у срце
дух светиња твојих,
Србија је Света
као и Русија,
Рус и Србин Своме
Спаситељу поји.

Душу своју ја ћу
да с вашом сјединим,
духовно рађани
ви сте били тада,
кад сте распињани,
на Крстове бројне,
са сестром Русијом
у Богу вам нада.

И Христове сестре
ви сте, земље драге,
православне, честне,
земне, а небесне.

О, Србијо Света,
к’о светла си зора,
помол’ се за руског
долазећег Цара,
православној вери
од западне брана,
Бог о Православним
брине из свог стана.

Моли се и веруј,
Руски Цар нам иде,
Света је Србија
за Рускога Цара,
молитва Исусу
у срцима буја,
жели с моћним Царем
појат’ Алилуја.

Набрекле су вене
у Србаља сада,
Срб се за бој спрема,
са колена диже,
О, Света Србијо,
ти чуј глас небеса,
буди сваког трена
своме Богу ближе.

Цар царева, Христос,
васкрсе у слави,
Његов покров тебе
од зла ће да чува,
победу над врагом
Крст Господњи даје,
ко се Крстом крсти,
Господ уз њег стаје.

Србија је Света
ко што је и била,
чим све силе ада
против Срба стају,
ради Православља
које је просвети,
Србија путоказ
ка Беломе Рају.

25.новембра 2017.год.

Слава Богу и Светородној лози Немањића којом нам се посвети Србија!

Нелака беседа



Где се среће Сава са Дунавом
Бистра река са мутном судбином
Онде с' многи народ сакупио
Да би своје свеце прославио
Ход ходају – Небо прослављају
К'о што пчеле окруже матицу
Тако Срби окружише свеца
Двадесет и седмога октобра
'Иљ'''деве'сто дев'десет девете

Помен чини Патријарху Павле
Светој Петки брзој помоћници
Уз њу помен славној костурници
За слободу умрлих јунака
У прелепој црквици Ружици
Никлој ружи из белог камена
Старог замка Деспота Стефана
Још једнога уз њих српског свеца

Пред њим народ што носи терета
Кличе: Павле, Павле и крсти се
Сузе рони у руку га љуби
Не бил'кући одн'о благослова
Диван призор на очи меће се
Светројична љубав осећа се
Љуте ране срца да излечи

Када службу Богу сачинили
Онда Павле народ закрстио
Па народу 'вако бесједио
Долазим вам браћо са Косова
Са Косова поља широкога
На којем је нестало Србина

Ал'је туга моја управљена
Не на Србе којих тамо нема
Но на Србе којих више нема

А ти Срби којих више нема
То су наши преци и јунаци
Браћо моја Савини потомци
Оно што сам вид'о на Косову
Ствари које Срби учинише
Стид ме Христа и Светога Саве
Што ми Срби образ зацрнише

Оком видех што ниј'за гледање
Ухом почух што ниј'за слушање
Има л' битке да смо је добили
А да славу нисмо помрачили?

Због тога је оно изгубљено

Шта је Србин Косову радио
Хришћанин се не би поносио
Џаба што је битка добијена
Када у њој част је изгубљена
А са чашћу и витештво наше

Па ћу браћо причу испричати
Кад у време прадавне старине
Један владар судит'изаш'о је
Беше Царе Велик Македонски
Довели му да суди војника
Бахатога једног изгредника
Војник призн'о како се опијо
И друге војнике малтретир'о
Што не ваља за њег се лепило
Казниће га - случај беше јасан

Пре него би казну изрекао
За име га јуначко питао
Како ти је име бахатниче?
Упито га Велики Војвода
Александар – тада војник рече

Руком знак за казну је кренуо
Ал' Цар заст'о, те се замислио
Па војнику 'вако говорио

Како можеш ти бахати сине
Износити на зло царско име?
Слуге моје - нек оде без казне
Ал'му сада 'вако поручите
Не сме царског имена носити
И бахат се к'другом односити
Ако мисли живети без казне
Нека мења једно од двојега
Или своје име ил' владање

Ако му је до лошег владања
Нек с'остави царскога имена
Ако му је до царског имена
Нек с'остави лошега владања

То Цар рече – казну не дорече
И са тим се и заврши прича.

Продужава српски Патријарше:

Ми смо Срби од рода царскога
Собом име царства проносимо

Ал' смо Срби прво већма људи
Па смо људи рода хришћанскога
Напослетку тек још смо и Срби

Не можемо Срби да будемо
А од људи да се одљудимо

Не можемо Срби да будемо
А од Цркве своје отуђимо

Једно мора с другим постојати
Нигде нема троје без једнога
Већ то троје у љубави стоје

Чуо бесјед' окупљен народе
Многи које беседа поучи
Понашање своје исправише
Али нико није разазнао
Александра на ког је мислио
Тада беху друге старешине

Оде Павле – бесједа остаде
Прошло од тад два'ес'т једно лето
Стигоше нас и речи свечеве
Казне које нису доречене

Те видесмо у једном човеку
У човеку и једном народу
Оба лика у њему спојена
Александра бахатог војника
С њим и народ подобан војнику
Што га царе беседом спомену

Који Срби с'несрпски владају
Пред њима је понуђен изборе
Шта ли им је лакше за мењање
Или име српско ил'владање

Па нас стиже и речи поука
Овог рода српског-несрпскога
Поука је као грмљавина
Што се чује као грома претња

Бахате се - променит'се неће
Жали Боже – казна дорећ'ће се

Л е т е ћ и   б а л о н


Разболе се Патријарху Павле
Две хиљаде и седме године
Две године у болници лежи
Лице бледо к црној земљи тежи

Око њега народ и владике
Сјатили се ко на Храсту птице
Један граби од Цркве печата
Другом треба пастирска палица
Представници долазе народни
Не бил' који часак ухватио
Задњи роду први мимоходу
Те се тако са њим усликао

О Васкрсу две хиљад' девете
Не миче се Павле из постеље
Тад прваци вргоше прилику
Дас'клањају златноме телету
У облику светскога балона
Светски балон – Округлог глобуса
Четри фата круга у пречнику
И сто триест ока у тежину
Рад дунђера Славише Савића
Црне Славе још црњега Саве

Па га мећу граду на изложбе
Повисоко да изгледа вишље
Да га народ гледа да се чуди
Што ј'округло, нигде ћошка нема
Нигде ћошка нигде ни рогова
Рогове је унутра увукло
Неко збуњен што веру не држи
Да му падне и да се поклони
Не бил' вуци мање гладни били
Не бил' коју овцу дохватили

Прилазе му прваци народни
Па му држе хвалосне говоре
Свак га хвали свак му хвалу даје
Чудна хвала да знаш од кога је
Дању они око њег'скакали
Ко дивљаци они подивљали
И српства се свога одрицали
Ноћом у њег'уперене свеће
К'о у сунце – што сијати неће

Када светла недеља започе
И прођоше васкршњи тродневи
Још се није сумрак навукао
Црн се облак граду примакао
Смркну небо настаде олуја
Чупа црепље дрвад из корена
А кад приђе тргу на Славији
Он из уза тад Глобус извади
Лаган глобус од стотриес'ока
Подиже га кано да је перце
Те га тресну о струјне каблове
Да рогатом' поткреше рогове
Па га диже небу у висине
Путем Крста, Звездаре, Мир'јева
Одбаци га ветар на далеко
Добар коњ би за дан тол'ко јах'о
У малено село у Банату
Где сви славе Васкрслога Христа
Свете: Саву, Петку и Тројицу
Паде балон насред раскрнице
Где Златарска сече Војвођанску
То видеше три српска јунака
Тома Режа са јоште двојицом
Па им Режа 'вако бесједио
Побратими моји и комшије
Кој' ће јунак са мном да разбије
Оно ругло што квари улицу?
Биће од њег'силне материје
Моћи ће се оградит авлије
Јал'авлије јал'трактор прикол'це
Кад су ветри и кад се зимује
Да у пољу буде нам топлије
Ајте за мном комшије јунаци
Биће наша с'много алдумаша
Што рекоше то и учинише
Тома Режа са својим јунац'ма
Секирама, чакљам'ножевима
Као свињу балон распорише
Гроктање се из њега чуло је
Поделише с њега материју
На три дела, сва три подједнака
Па кренуше сваки кући својој

Ал'ево ти турци биоградци
Сваки своје каруце довози
Где је балон, где нам златно теле
Реците нам ко га је сакрио
Хоћемо га метнут'у тамницу

Свуд скитали посвуда питали
Па су тако и Режу пронашли
Режа кући још није дошао
Са собом је још увек носио
Нож којим је глобус прецепио
Тад караван на њега наиђе
Каруце се прво заустави
Из њег'скачу турци биоградци
Са турцима многи полицајци
С полицијом чак и ватрогасци
Свак кубуру носи за појасом
Ил секиру ону ватрогасну

Поглед коси, кубура пркоси
Проговара главни кавгаџија
Црвене му очи жеравице
Говори а очи избечио
Како ли смеш туђе да узимаш?
Сад ћемо те вргнут'у тамницу.

Ал беседи Режа Мраморачки
Не будали турчин-биоградски
На друм пало на друму се нашло
Нисам ја га на друм поставио
Ако вам је драгоцено било
Што га нисте боље ушчували
Светско беше, моје постало је
Алвалук ћу ја кући однети

Кад га силни кругом окружише
Враћај балон, куче Мраморачко
Секиром ко прстом уперили
Иначе ћ'мо тебе прецепити
К'о што ти си наше златно теле
Глобус балон што смо изаткали

А Режа се укруг погледао
У вучјем се колу пронашао
Па се маша краја панталона
Где му беху од ножа корице

Гледали га турци биоградци
Као гуске кад приђу курјаку
Мисли стисле што су пришли близу
Да ће јунак бомбу извадити
Све њих скупа у небо бацити
Нисмо криви каза кавгаџија
Коме прође жерав на очима
Ветар силни нама га одузе
Па смо свуда за њиме јурили
Не би ли га по паду узели

Предај нама балон исечени
Па се врати и кући и жени

Ево вам га турци биоградци
Да сам знао да сте деца таква
Што с'играју великих балона
Одмах би вам то био вратио

То изрече па кући потече
Кад видеше балон искасапљен
Закукаше дошле кавгаџије
Па јурнуше Режи на капије

Ал' је Режа хитром поскочио
Ушо, заслон за се забравио
Кавгаџијам'вако је рекао

Добродошли гости београдски
Којима су врата закључана
Ако вам је стало до дочека
Прескочите капијског пајвана
Припремљена вам врућа ј'вечера
Сваком летвом омерићу леђа

Гостољубље ко такво не цени
Нека приђе још ближе ка мени
Па ће добит' још којешта приде
Да му леђа до Косова бриде

Гледе Режу турци биограци
До њега су летве намештене
Иза њег' су виле нахерене
У џепу му - ко зна шта их чека

Па се мисле они све у себи
Биће другог дана за мегдана

Тако Режа госте испратио
Живи ошли – да никад не дошли!