Огрлица за Царицу
Сунце зађе за грчке маслине
Врела кугла за море Егејско
Да сакрије долазак Царице
Царица је море заволела
Па се често знала окупати
У сам сумрак кад море утихне
И кад свици изађу сијати
Једном кад се у мору купала
Огрлицу бисерну понела
Па бисере у море мочила
Те их пушта у море плаветно
У њем они место да пронађу
Бисерима 'вако говорила
Лепи моји и светли бисери
Нек вас ово море не озледи
Већ нек ране силне вам зацели
Царица је рода Немањићког
За чемер је судбу заменила
И црнину за јединцем сином
Кога губа страшна погубила
Она гради спомен војницима
Војницима неким непознатим
Ахилеон – тако да се зове
По Ахилу сину Пелејевом
Што Тројанцу мука задаваше
Те да стоји за славно сећање
На најбоље у свету војнике
Од Ахила до данашњих дана
Зна Царица шта значе јунаци
Старо Царство остало пусто је
Нема кога царство да наследи
Синови се греху препустили
Дошо земан живот им узе се
Па и Царство о концу клима се
На које си војнике мислила
Реци нама славна нам Царице
Питали је приморци комшије
Јер јунака таквих у нас нема
Лови с' риба и гаји с' маслина
Па се рата нисмо нагледали
Нит' велике битке нити боја
Нит смо песме уз гусле слушали
Драге моје комшије мештани
Jа свој живот у кадифи провех
И не гледах рата ни битака
Нити песме слушах са гусала
Ни ја не знам за кога саградих
Али биће за добре јунаке
Слутим нећу дуго проживети
Крвник ће ме смрћу уморити
Царство ће се моје распаднути
Док сам жива градим споменика
За најбоље благо сваког царства
Сагради се бели Ахилиеон
На камену године проводи
Маслине га граном окружују
У тврђави Светог Спиридона
Плавим Крфом што га људи зову
Кад Царицу крвник уморио
И Царство се пошло распадати
Ахилеон празан остануо
Још јунаке он није видио
Пеца рибу са Крфа рибаре
Гледа Сунце небо и облаке
Кад ето ти њему у сусрета
Писак пушта Лађа од Француске
Мала лађа србади препуна
Брат на брату, син на оцу лежи
Завијени или без завоја
Гладни боси голи и болесни
Одакле сте гости ненадани?
Упито их рибар обријани
Ми смо војска Срба Краљевине
Што потуче војску Царевине
Једним гласом рекоше костури
Хладно море југом зајужило
А рибару око засузило
И глас му се у се затворио
Скида капу рибарску платнену
У обе је шаке дохватио
Гледа муке па је крши с руке
Проговара рибаре Крфљански:
Благи Боже на свему Ти хвала!
И Твом свецу Светом Спиридону!
Који сте нас овог сачували
Ми ратова многих не видесмо
Сада све одједном угледасмо
Ахилеон – Срби напунише
Започеше на Светога Саву
Завршише на тужно Сретење
Ратне зиме деветсто шеснајсте
Напунише криком рањеника
Коме руку коме ногу секу
Дајем моје за твоју слободу
Драга моја отаџбино мила
Увек здрава и весела била!
+++
Около су шаторе поболи
Савезници и браћа француска
Али не због пића и шенлука
Већ д'од зиме сакрију костуре
И страхоту од погледа оку
Неко лежи на хладном камену
Лежи, ћути и гледа у море
Море никад живо видо није
Плаво било па га подсетило
На слободно небо над Србијом
Где си сада земљо моја мила
Кућо, башто, шљиво и авлијо
Коме ми те послаше далеко
Ратне трубе, барут и пепео
Јесу ли ми живи укућани
Или ми их побише душмани
Није море травица зелена
Којом блиста моја домовина
Дође рибар с'векном белог хлеба
Кад видеше одмах поскочише
Па свак виче: дај ми хлеба брате
А по Богу – грчки православни
Рибар гледа у коју ће руку
Дати комад своје сиротиње
На комаде векну изделио
У залогај сваку разделио
Оста много уста нехрањених
Ко примио благослов добио
Измучено тело утешио
То видела и браћа француска
Одвојише од богатства свога
За по векну сваком живом лешу
Који Србин паметан је био
Није одмах к'хлебу навалио
Већ полако откидо комађе
Да га страшан усуд не пронађе
Ал је било који нису знали
Или нису срцу покушали
Да с'уздрже да не наваљују
Целим хлебом глад д'утољују
Који слано море посркао
Ил се гладан хлеба накркао
Ил га ране тешке савладаше
Ил га јади срца отроваше
Због невоље тужне домовине
Он не мога из гроба устати
А у сумрак кад сунце залази
За тврђавом, маслином и морем
На Белу га барку поставили
Са осталом браћом погиблима
Па на море плаво произвели
Где су били то нико не знаде
Ал се барка самотна вратила
+++
Царица се беше окупала
Бисере је мору оставила
Часни Оче - Свети Спиридоне
Сачувај ми ти бисере моје
Који вреде као цело царство
Да их ово море не озледи
Моја рука да их не повреди
Поздрав из Војводине
Нема „књиге“ нема тракта
Без Самарџић интенданта
Титулу је он одбио
Каже: битку ниј'водио
Јунак он је - Одисејски
Није јунак Ахиловски
Титула би засметала
Кад би с'страна одабрала
На једној су комунисти
На другој су – они исти
По танкој се жици ходи
Од тамнице ка слободи
Он истине држи страну
Са лажи је на мегдану
Модерне се битке воде
И са чашом 'ладне воде
Које сунеш у то лице
Народнога издајице
Сам у лиги великана
Историје прошлих дана
Гвозденом се руком држи
Аманете да одржи
Да нас хуље не обману
Не вуку у криву страну
Не предстоје барјацима
И народним престолима
Који нису за ливаду
Да не уђу у авлију
Ето шуме и пећине
Нек се држе помрчине
Оштро око тврдо перо
Милослава српског сина
Жива рана – душманима!
Владислав Петковић Дис – МЕЂУ СВОЈИМА
У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мисô да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?
Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: “Нека живе деца.”
Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
“Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?”
У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...
Напољу је видно, као пред свитање.
Кô да ће се дићи гробови и људи.
Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.
Дно - Небојша - Неба - Степанов (Панчево), необјављени песник
Није страшно
што постоји
дно
Страшно је
што на дну
Постоје места
са којих
свака стаза
води низбрдо
(песма настала 90тих)
Пошто су увелике дошла нова времена, времена потпуне девастације, и рибљег помора, ево и једне песме о једној вредној и честитој риби која је упорно пливала узводно.
+++
Нек је и Рајс српско име
У јек црног страшног рата
Отвори се судба страшна
Подиже се силна сила
Да пустоши села наша
Међу силом јунак један
Гледа своју браћу црну
Што тамане народ верни
Па му срце ту утрну
Заплаче се замисли се
Шта то чине шта то раде
Браћа црна страшна она
Земљу рију гробља сију
И светиња Божјих газе
А док притом тужни нису
Ко да срцем камени су
Ту он виде народ један
Који гине ко што живи
Са радошћу Богом песмом
И смрт своју лако прима
Заволе га срцем својим
Те напусти браћу своју
Европскоме леђа крену
А Српскога брата стекну
Перо своје и камеру
Он је знао уперити
Те и многе српске жртве
Знао њима самерити
Својом душом анђеоском
Блажио је гнев Европе
Те охоле сапутнице
И блуднице Вавилонске
Свака птица своме јату
Залутала нађе покој
Настани се међ' Србима
Међу својом браћом новом
Кад се Срби променише
Европском се приклонише
Живи мртвим напунише
Претке своје омрзнуше
Тада овај дивни човек
Видовданском темом плану
Којем ће се царству клањат
Да ли ноћи - или дану?
Србију је изабрао
Ал' не ону што га изда
Већ Србију претка Срба
Оних чије жртве писа
Дође време умирати
Последња му жеља беше
Да му срца буде станом
Међу новом браћом својом
Што јунаштвом својим мреше
На бојишту Кајмакчалану
Међ мртвима лепше бити
Него живим потомцима
Поручује са висине
Срце новог Срба Рајса
Онај који све сабира
Kо да хоће рећи тиме
Кад је срце с јунацима
Нек је и Рајс српско име
Док људима страним српству
Који српско име носе
А прође их српства чаша
То питање поставља се
На дан Светог Божјег Суда
Где ће бити срца ваша?
Ево и песме од Деде Змаја:
Дед и унук - Ј.Ј.Змај
Уз'о деда свог унука,
метн'о га на крило,
па уз гусле певао му
што је негда било.
Певао му српску славу
и српске јунаке,
певао му љуте битке,
муке свакојаке.
Деди око заблистало,
па сузу пролива,
и унуку своме рече
да гусле целива.
Дете гусле целивало,
п' онда пита живо:
"Је ли, деда, зашто сам ја
те гусле целив'о?"
"Ти не схваташ, Српче мало,
ми старији знамо:
кад одрастеш, кад размислиш,
каз'ће ти се само!"
О Гвожђу и Рђи
Не зна онај швапски песник први
Шта је лудо срце у хајдука
Шта је песма писана у крви
Што су јаче муке на јунаку
Он из прси лепшу строфу трси
Кад најјаче притишћу невоље
Он из гласа пева понајбоље
А песмице у кадифи свили
Којима се кукавичлук дичи
Нека слуша кога ниј' срамота
Јер ће и он на њих да наличи
Песник спево и само певање
Али су му песме за зевање
Нема у њим' ниједнога слова
А да није мржње и отрова
Где се хуље продају за људе
А од људи хуље обрћу се
И још сам му песник замерио
Што се боја није окусио
Такав прети – да Срба просвети
Да јунака јунаштвом научи
Многога је тако преварио
Од јунаштва својег одучио
Многим' лаж за наук протурио
Памет им – ко бомбом растурио
Да ли зато хемичари швапски
рђи име од њега узели
Још га зову славним минералом
Који лаје када гвожђа нестаје
Бора Дугић
Од Потопа до данашњих дана
Беше много песме на уснама
Што су небу боје златне дуге
То су Србу мелодије фруле
Ново време чудне битке рађа
и за песму што срца погађа
Добар борац једне битке такве
Дугић Бора син Србије праве
Место сабље у руци му фрула
Фрулом вешто срце Србу брани
Како би нам песма останула
Да нам и њу – не отму душмани
У његово време што бејаше
Западне се песме послушаше
С презиром се к своме односило
Ту неправду – (Еј!) Бора исправио
Музичара има разноразних
И пијаних, дрских безобразних
А наш Боро беше добро дете
(Еј!) Свога оца и Србије целе
У музици прилике су такве
Музичари хоће песме лаке
Инструменте који модерни су
Своје српство (Еј!) заборавили су
Када Боро виде такво стање
Да се има српства неимање
Узо фрулу ноту наоштрио
Па најтежу - српску је засвиро
Музичари гледе инструменте
Шта то свира Боро – српско дете
Не могу му песму поновити
(Еј!) Не може се српство научити
Ал'су песму чула српска деца
Ко да песму чули су од свеца
Па су они српство заволели
Мала дуга – српство развесели
Крај црвене лисице
Виш'Србије по живљу шумскоме
Многа се је дивљач намножила
Најбројније црвене лисице
Не чуди се млађани јуначе
Што од њушке не мож'бит образа
Нит се чуди што ли се не може
Запљунути црвене лисице
Сама њушка крзно и репина
Нити има образ нити лице
Већ се шеће по твојој авлији
Гледа какву штету причинити
И да си је пробо запљунути
Не би таква оком ни трепнула
Још би пљувеж срком посркала
Дивље звери немају образа
А ти си се јунак наљутио
Што ти није "јутро" пожелела
Што не гледа јутра ни закона
Већ ти јури свуда по авлији
Ал' долази краја ловостају
Па ће ловци у хајку кренути
Лисици ће краја учинити
Светом Оцу – Србскоме Свеборцу
Оче Саво најмилији роде
С тобом Срби крећу у походе
Све до србске славе и слободе
Нека ноге Јеванђељем ходе
Нек се бедра Истином опашу
На се оклоп Праведни ставимо
А штит Вере у леву мишицу
Божје Речи нек пуна десница
А на глави кацига Спасења
Па свак Србин жива бројаница
Светог Саве рода узданица
Ком је лева држојеванђељна
Још и даље међ' својим Србима
Да нагласи шта је штит Србину
У данима када ће га тући
Свеборачки Свети Отац Сава
Свеоружјем Србе подучава
Свеборачке борце надахњава
Међу њима Светога Јустина
Свеоружје што је саставио
Па је србског борца наоруж'о
Па је срце у сваког Србина
Страх и трепет бројним душманима
Лалин поздрав Брату Црногорцу
Браћо моја - кршни Црногорци
Чији ли сте ви данас потомци?
Светог Саве и Кнеза Лазара
Или Броза - душманског каплара?
Где је вама Миљановог чојство?
Где Косова црни флор на капи?
Где јунаштво Вука Мандушића?
За ким српство три Његоша пати?
Где су гусле од Краља Николе?
Отаџбина Славнога Лазара?
Ој камење с црногорских брда
Где нестаде твоја вера тврда?
Ко понизи славну Црну Гору
И част њену потопи у мору
Ко заслужи ове грке ретке
Што опљуну Немањиће - претке?
У брда се угњездила звезда
Као мечка кад у кућу зађе
Да изађе она сама не зна
Мора неко пута да јој нађе
Ко ће мечку у гору да врати
Дал јунака родила је мати?
Црног сина образ бели
Дал што смо се сви скупили
Па вам ово певам зато
Црна птица међ белима
Попунила српско јато
Судбина је копилана
Да век пробду у дну стола
Међ својима туђи буду
Међ сретнима комад бола
Као нико ко се роди
Своје место биро није
А првенац а копилан
Свете земље нам Србије
Једном кад се рушит стала
Посустала српска кућа
Све синове позвала је
Газ'местану сред Косова
У јек битке многи јуре
Јуначког је срца мука
Првенци су јурушали
Ал осташе кратких рука
Ал копилан беше вредан
Да од лењих отме славу
У врх сами досег'о је
Радо даде своју главу
Да и њега оци броје
На синове кад се сете
Да и њега помилују
Да загрле своје дете
Па и данас пример то је
Послушнога српског сина
Због којег се срце тресе
Бројним српским душманима
Он учини немогуће
На Косову пољу равну
Главу змији сасијече
И заслужи вечну славу
На Косову село мало
Из којега он потече
И сад носи име право
Копилићи - за споменче
Од витеза српског рода
Понајмањи он бејаше
Ал на делу прослави га
Онај који штити мале
Беше мали сад је велик
Обилић му Милош име
Док је части и Србије
Дичиће се Срби шњиме
Победа у поразу
Поранили рано у недељу
Син и отац трговци свињама
Прасиће су они припремили
Приколицу лаку товарили
Велик Ниџа Мали Николица
Стари Ниџа кантар је понео
Да би њиме прасиће мерио
Николица дете неразумно
Од својијех једанаест лета
Прасиће је у игри јурио
С псићем својим на пут нагонио
Сви прасићи у прикол'ци стоје
Ниџа наочаре метнуо је
Те пођоше пут Панчева града
На пијацу око првог маја
Комуниста тада време беше
Кад се ишло јутром за уранком
Прасад многа на ражњу пекла се
Зором се до зоре шенлучило
Лепо иш'о дан за трговину
Пос'о отац показив'о сину
Кад одједном повуче се раја
Оста једно прасе непродато
Виси подне нигде никог нема
Сви трговци кући су кренули
Јер су своје еспапе продали
Када ето једнога јунака
Тражи прасе он за викендаше
Задовољан ценом не цењка се
Тражи само за робу превоза
Викендици својој крај Долова
Трговци су били задовољни
Пазар дневни тако закључили
Уз пут им је Долово широко
Ту ће свратит' прасе доставити
Што рекоше то и учинише
Кад бејаху к викендици купца
Ту се друштво много би скупило
Све другари доброг домаћина
Трговци су прасе доставили
Отац и син на пут су кренули
Домаћин их за софру свраћаше
Јер домаћин прав'добар бејаше
Сели они да не кваре адет
Погледом се крећу на вилајет
Лепо, складно трава покошена
Викендица ко испод чекића
Газда Јован тако се он зваше
Стварно добар домаћин бејаше
Другари му много добри људи
Свак љубазан па малога нуди
Хоће л'јести хоће л'пити штогод
Николица дете неразумно
Када једе очи му се смеју
Сок кад пије – старе погледује
Ко да вели: хтео би ракије
Ту се разви по беломе дану
Разна тема као на дивану
Поменуше Јасеновац логор
Газда Јован у њему био је
Кад имаше једанаест лета
Сви за софром ником поникоше
И у црну земљу погледаше
Ал' бејседи мали Николица
Николица дете неразумно
Све је пито шта детету згодно
Јасеновац учио у школи
Ал' друго су те светске науке
А друго је жива историја
Кад је човек види пред очима
Као малог Јована довели
Не беше му девет годиница
У црн логор црњи не мож' бити
Међ'чуваре ко горске зверове
Са осталом децом Јасеновца
Мајке су им кратко потрајале
Суровост' их логорске исекле
Па су деца тако остављена
Коп копнила венама венула
Кост и кожа мука за гледање
Логораши старији што беху
Којима су муке биле тешке
Што немаше наде ни оружја
Да се спасу друге да избаве
Гледали су окопнелу децу
Где глад носи коса траву коси
Камено би срце сломило се
Али хране нема ни за кога
Ни одрасли добијали нису
А на муке многе стављени су
Те пробраше међу децом оне
Што су јаки и што ће претећи
И што нису пренежних година
Оскудног им хлеба свог даваше
Којега је и њима фалило
Сувим хлебом корицом кромпира
И последњим својим залогајем
Они битку човечју добише
Те Јована мајци сачуваше
Оста Јован жива успомена
На јунаке једнога времена
На јунаке оне истините
Без имена и без споменика
Што никога они не убише
Али један живот сачуваше
У добру је лако добар бити
Али буди човек у невреме
Кад је човек бити најважније
Суза крете Јовану из ока
Уста Јован беседа сврши се
Извину се оде к'викендици
А другови његови рекоше
Ми смо знали да тамо био је
Али никад о том ниј'причао
Колико смо другови његови
Не би ни сад он се распричао
Да га мали није запитао
Јер он беше у тим годинама
Кад је мука логорских запао
Љубазно се они извинише
Велик Ниџа Мали Николица
Отац и син трговци свињама
Пазар носе кући га доносе
Док су ишли низ зелену стазу
Гледо Ниџа својег Николицу
Лудо дете од једанајст лета
Па му кану суза на образе
Гледо Нико на оца својега
Па је оца својег упитао
Што си ми се оче замислио?
Што ли сузу ти си испустио?
Што се мешах где старији зборе?
Опрости ми оче ти на томе.
Ево сад ћу теби обећати
К'о заливен да ја ћу ћутати.
Само немој суза проливати
Гледа Ниџа својег срца чедо
Око бистро а чело паметно
Те му руку на главу ставио
Родитељски он га помазио
Није синко суза ова пошла
Због дечаштва ил'бесједе твоје
Већ се бабa 'чег тужног сетио
Иноку Михаилу
Води коло јунак одабрани
Са севера – Богом изабрани
Вулкан лаву своју избацује
Земља бучи па га најављује
Пиште гује, але и акрепи
Кад Михајлу име се помиње¬¬
Јер Михајлом многе отпаднике
Господ Христос тешко опомиње
О њему се мисли и шапуће
Да ће доћи слободу донети
Правом вером срца засладити
Где он гази правда надолази
Где ушета покрене се метла
Собом носи понос Православља
Свету Цркву, Закон и Државу
Светог Краља рода Немањића
Свога брата са собом довешће
Да Србину преда очишћену
Умивену, Сунцем окупану
Добру нашу мајчицу Србију
Светим Савом Светих Немањића
Освештану, зидом озидану
Србског рода крвљу освећену
Из понора Скадра Душановог
Из ракијског Креманског бурета
Да је чисту пред Лице изведе
Милог нашег пресветлог Господа
Сваког Срба сузе радоснице
Крста часног и слободе златне
Лице квасе душу да украсе
Добродошо Царе Михаило!
Снаго Христа против Антихриста
Христа снага отераће врага!
Жив нам увек и радостан био
Сретан и дан кад си се родио!
Нек те Господ од свих зала чува
Нек се нађу уз тебе и мужи
Витезови без мане и страха
Нек их буде ко на глави длака
Нек васкрсне Света Русијица
Са њом сестра њена Србијица
Нека име Божје прославља се
Нека усев Божји – убира се!