18-09-2015, 01:03 AM
Претплата на књигу: Др Војин Андрић - Ратни дневник септембар-новембар 1944.
Др Војин Андрић је био најмлађи доктор наука у Краљевини Југославији. Био је председник омладине Српског културног клуба на челу са Слободаном Јовановићем и Драгишом Васићем, као и уредник листа ''Нова Србадија''. На Равну Гору први пут одлази јуна 1941. Био је београдски илегалац, потом на служби у Врховној команди 1942/1943, па у омладинским штабовима, онда поново у Врховној команди, као шеф Пропагандног одељења, да би се крајем 1944. пријавио у командосе... Дневник је део досијеа ''Војин Андрић'' који је водила Удба.
![[Слика: korca-1-ratni-dnevnik-1.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/2x/Oq/HW3gCN8/korca-1-ratni-dnevnik-1.jpg)
Претплатници се могу јавити:
ЕЛЕКТРОНСКОМ ПОШТОМ: pogledikg@gmail.com
ПРЕКО ТЕЛЕФОНА: 064/1-880-990, или
НА АДРЕСУ: НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац.
Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона.
Меки повез, формат А-5, 114 страна, илустровано.
ЦЕНА У ПРЕТПЛАТИ: 400 динара. Поштарина и порез урачунати.
Претплатницима ћемо послати уплатнице, а књиге се испоручују половином октобра.
ИЗ ПРЕДГОВОРА:
Има више од десет година како је Безбедносно-информативна агенција (БИА) почела да предаје тајна документа архивима. Само у том првом налету, док су на власти биле странке тзв. Демократске опозиције Србије (ДОС), предато је неколико милиона страница.
Из те огромне грађе, пажњу јавности највише су привукла документа о ибеовцима и Голом отоку. Тако се стекао погрешан утисак да су она најбројнија и најважнија.
Други погрешан утисак био је да су документа предата на увид јавности, тј. да више нису тајна. Тако је, уосталом, и писало у новинама. Међутим, она су и даље тајна. Сем мањег круга повлашћених, до њих је немогуће доћи, под разним изговорима.
Испоставило се да државне историчаре не занима проучавање докумената забрањених у социјалистичкој Југославији. То је њихова одлука, зато што они у основи и даље негују социјалистичке митове. Али, логично, то је уједно и одлука власти.
(...)
Шта је то што толико смета како комунистима, тако и њиховим наследницима?
Укратко речено, то је све оно што је омогућавало да се историја Другог светског рата и поратних догађаја напише како ваља. Реч је о документима свих учесника рата: немачким, четничким, недићевским, комунистичким, итд.
(...)
Зашто комунисти скривају сопствена документа - о томе је излишно и говорити.
А зашто скривају четничка документа?
Очигледна су два основна разлога. Први је исти као у немачком случају: да се прикрије антиосовинска делатност организације генерала Драже Михаиловића, а други да се прикрије масовност те организације.
У случају досијеа др Војина Андрића, може се видети још један разлог. Наиме, комунисти нису имали људе тог калибра. Њихов покрет, као и сваки тоталитарни покрет, је антиинтелектуалан, скучен и омеђен оквирима у које истински интелектуалци не могу да се уклопе.
(...)
Досије се састоји из два дела: из онога што је Андрић писао на слободи и из његових исказа Удби 1950. године.
Током рата, сем што је бележио своја запажања из области политичке теорије и филозофије, Андрић је водио и дневник. У досијеу је сачуван његов дневник од 29. септембра до 6. новембра 1944. и тај дневник чини први део ове књиге.
Андрићев дневник није класичан. Почиње као писмо Нини, његовој љубави која је остала у Београду, из села Доње Црниљево у Мачви, где се 29. септембра 1944. налазио највећи део Врховне команде. Не може се закључити ко је била Нина, али види се да је околина и њу и њега одговарала једно од другога. Нина је, вероватно као курир, у лето 1944. долазила из Београда на Равну Гору, и тако су се они упознали.
Од уласка Црвене армије у Србију Војина све више осваја песимизам и он схвата да Нина вероватно никада неће видети његова писма.
(...)
Истовремено, још од првог дана, Војин у писмима Нини описује оно што види око себе: ''Све је, рекох, утонуло у јесени села, чија као да је ово колевка. Јесен права, тушта и сива, у природи, у животу, у нашим мислима, завладала је. И нико, ама баш нико не би рекао да је ово седиште Врховне команде ЈВуО, оног великог бунтовничког народа''.
Протоком времена, у дневнику све више доминира опис људи и догађаја. Поражавајуће делује сазнање да ни Војинова генерација, зарад некакве политике, није имала основне информације о Босни, као ни наша генерација пре избијања рата 1991. године. Тако, он бележи:
''Чудна је ова Босна. Веровао сам, док у њу нисам дошао, да је необрађена, дивља, неуређена, да је свачија а најмање наша. А преварио сам се тешко. Јер сада, када сам у грозном часу, тешке ситуације, пале идеје, веровао да је све изгубљено, у Босни, тој напуштеној, омаловажаваној покрајини, пронашао сам своје упориште.''
(...)
Велику вредност Андрићевом дневнику дају и описи сусрета са генералом Михаиловићем, укључујући и његова прецизно забележена размишљања и планове. За разлику од пролећа 1941, веома су ретки описи генерала Михаиловића из јесени 1944. Прецизније речено, ни описа ситуације у четничким редовима у овом периоду - периоду највећег безнађа - нема довољно. Андрићево перо попуњава ту празнину директно, реалистички, без анестезије.
(...)
Други део Удбиног досијеа о др Војину Андрићу, и дакле други део ове књиге, у свему је другачији од првог. Дневник је писао слободан човек, један од наших најбољих људи тога доба, тражећи излаз из безизлазне ситуације, и вршећи дужност до краја, без обзира на све. Исказе Удби давао је већ петогодишњи робијаш, измучен, у очајним условима, на силу. Речник у овим исказима није ни налик ономе у дневнику, јер је то речник иследника. Уочљиво је да не помиње имена сабораца који су на слободи. Таквих је, на жалост, било мало, јер је већина страдала.
Историјска вредност ових исказа састоји се управо у томе што су од заборава сачувана имена великог броја београдских илегалаца, омладинаца на терену и чланова Врховне команде. Сем тих делова исказа, у књигу су увршћена још два сегмента досијеа битна за историју: о Кости Пећанцу и о попису ликвидираних комуниста од стране четника у Србији током рата. Тај попис је рађен по налогу Врховне команде, како би се документовала огромна разлика са бројем убијених четника које су комунисти заробили у Србији.
Овај исказ Удби може се само условно сматрати као Андрићев и, као и иначе у оваквим случајевима, није пожељно његово коришћење без поређења са другим изворима
Милослав Самарџић
ИЗ ДНЕВНИКА:
25.X.1944.
Хрге на Криваји
(…)
Прекјуче после пешачења од 14,30 часова, прелазећи преко Криваје 12 пута, док смо наквасили потпуно ноге, упадосмо у Хрге. Очекивали смо, бар топлу собу, и нешто сламе. Распоред је увек најгори. Добисмо једну празну кућу. Напред огњиште, затуљено са неким столицама. Позади једна соба, празна. Онако уморни и не зачудисмо се што не видимо никог од домаћих. Аца и Рене наложише ватру. Поседасмо око пламена, који поче да загрева наше укочене удове. Одједном светлост мистично и чудно осветли зид на коме је неко невештом руком написао крупним словима:
''Никада у њој живота нема никоме. Ова је кућа замрла''.
Следисмо се, од неког чудноватог и неочекиваног. Застадосмо у скидању обуће, и мокрог одела. Позвасмо комшију и он нам исприча да су у овој кући пре шест месеци од пегавог тифуса умрли за 9 дана муж и жена, док се један мали дечко спасао. У кућу све до нас нико није смео да уђе, јер су се плашили и бежали. Ми смо после смрти укућана први ушли. Занемесмо. Киша бесомучно пада, у близини нема места. Морало је се остати. И не размишљајући много легосмо на под и заспасмо мртвим сном.
О, Боже, докле ће трајати ова наша Голгота?
(…)
29.X.1944.
Митровићи под Волујком
Чича нас је изненадио. Са Лалатовићем дошао је да нас обиђе. Провео је читава два сата у разговору и отишао је врло расположен и весео. Захвалио се на раду и резултатима које смо показали до сада и одушевио се јединственим духом, који је владао у нашој средини. Говорили смо о свему, много и дуго.
- Интересантно је нагласити да је Бејли - пуковник, био наш велики пријатељ, док је онај глупак генерал Армстронг био наклоњен нама.
- Недостатком добрих политичара, који би у исто време били и патриоте, Југославија је 1941 године пала у понор. Политичари и војсковође, који су прихватили да је спасу после пада, нису били дорасли том тешком задатку и тешко је да се она уопште сада спаси. На против, за сада, они је и даље гурају у све дубљи понор, из кога нема повратка.
(…)
О Рупнику
"Знате, Рупник је био један од најспремнијих наших официра - генерала. Имао је силно воље за рад, и могао је бескрајно да ради. Био је галантан, каваљер, симпатичан и пун хумора. Али је био убеђени германофил.
Ја сам код њега био шест месеци начелник штаба и добро га познајем. Он на пример улети у моју канцеларију и пун радости саопшти ми неку победу или успех Хитлера. Ја се само насмејем, а он већ оде у друга оделења да даље пронесе ту вест. Или на пример, на Љубљанској жељезничкој станици, море света врви и гура се, он намерно купи један `Volkissher beobastler` и намерно га развије и чита пред осталима. Свет се у недоумици окреће и гледа како један генерал страсно чита један непријатељски лист. Ето такав је он. Он се добро туче и има војску, само она није његова."
О Титу
''Ја знам Тита. Он је врло слаб политичар, никакав војник, и није уопште интелигентан човек".
Пуковник Лалатовић додаје: "А није, није. Ја га знам. Интелигентан је он и културно делује."
О Богољубу Илићу
"А то је ретка глупачина и буздовански тип."
Пуковник Лалатовић: ''Знате, када смо пошли из Каира, ја сам му дошао по инструкције. На растанку, он ми их даде у неколико речи: `Знате, ви тамо овај, поставите претседнике општина и среске начелнике, до нашег доласка, па ћемо ми већ даље све уредити, кад будемо дошли`.''
* * *
"Мој план је'', продужио је генерал Михаиловић, ''да са овим снагама (у Северној и Западној Босни око 25.000 људи, око Сјенице 20.000) које су дошле из Србије кренем у правцу Мора к Црној Гори, или да сачекам, да се партизани навуку на главне градове, а да ми онда из шума ударимо на Србију. Јер ја апсолутно рачунам са герилом, агитаторским и саботажним мерама у Србији, само мало касније."
![[Слика: korca-ratni-dnevnik-3.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/2S/lt/1GiE67Jc/korca-ratni-dnevnik-3.jpg)
Др Војин Андрић је био најмлађи доктор наука у Краљевини Југославији. Био је председник омладине Српског културног клуба на челу са Слободаном Јовановићем и Драгишом Васићем, као и уредник листа ''Нова Србадија''. На Равну Гору први пут одлази јуна 1941. Био је београдски илегалац, потом на служби у Врховној команди 1942/1943, па у омладинским штабовима, онда поново у Врховној команди, као шеф Пропагандног одељења, да би се крајем 1944. пријавио у командосе... Дневник је део досијеа ''Војин Андрић'' који је водила Удба.
Претплатници се могу јавити:
ЕЛЕКТРОНСКОМ ПОШТОМ: pogledikg@gmail.com
ПРЕКО ТЕЛЕФОНА: 064/1-880-990, или
НА АДРЕСУ: НИП „Погледи“, Немањина 16, 34.000 Крагујевац.
Потребно је да наведете Вашу пуну адресу, мејл и број телефона.
Меки повез, формат А-5, 114 страна, илустровано.
ЦЕНА У ПРЕТПЛАТИ: 400 динара. Поштарина и порез урачунати.
Претплатницима ћемо послати уплатнице, а књиге се испоручују половином октобра.
ИЗ ПРЕДГОВОРА:
Има више од десет година како је Безбедносно-информативна агенција (БИА) почела да предаје тајна документа архивима. Само у том првом налету, док су на власти биле странке тзв. Демократске опозиције Србије (ДОС), предато је неколико милиона страница.
Из те огромне грађе, пажњу јавности највише су привукла документа о ибеовцима и Голом отоку. Тако се стекао погрешан утисак да су она најбројнија и најважнија.
Други погрешан утисак био је да су документа предата на увид јавности, тј. да више нису тајна. Тако је, уосталом, и писало у новинама. Међутим, она су и даље тајна. Сем мањег круга повлашћених, до њих је немогуће доћи, под разним изговорима.
Испоставило се да државне историчаре не занима проучавање докумената забрањених у социјалистичкој Југославији. То је њихова одлука, зато што они у основи и даље негују социјалистичке митове. Али, логично, то је уједно и одлука власти.
(...)
Шта је то што толико смета како комунистима, тако и њиховим наследницима?
Укратко речено, то је све оно што је омогућавало да се историја Другог светског рата и поратних догађаја напише како ваља. Реч је о документима свих учесника рата: немачким, четничким, недићевским, комунистичким, итд.
(...)
Зашто комунисти скривају сопствена документа - о томе је излишно и говорити.
А зашто скривају четничка документа?
Очигледна су два основна разлога. Први је исти као у немачком случају: да се прикрије антиосовинска делатност организације генерала Драже Михаиловића, а други да се прикрије масовност те организације.
У случају досијеа др Војина Андрића, може се видети још један разлог. Наиме, комунисти нису имали људе тог калибра. Њихов покрет, као и сваки тоталитарни покрет, је антиинтелектуалан, скучен и омеђен оквирима у које истински интелектуалци не могу да се уклопе.
(...)
Досије се састоји из два дела: из онога што је Андрић писао на слободи и из његових исказа Удби 1950. године.
Током рата, сем што је бележио своја запажања из области политичке теорије и филозофије, Андрић је водио и дневник. У досијеу је сачуван његов дневник од 29. септембра до 6. новембра 1944. и тај дневник чини први део ове књиге.
Андрићев дневник није класичан. Почиње као писмо Нини, његовој љубави која је остала у Београду, из села Доње Црниљево у Мачви, где се 29. септембра 1944. налазио највећи део Врховне команде. Не може се закључити ко је била Нина, али види се да је околина и њу и њега одговарала једно од другога. Нина је, вероватно као курир, у лето 1944. долазила из Београда на Равну Гору, и тако су се они упознали.
Од уласка Црвене армије у Србију Војина све више осваја песимизам и он схвата да Нина вероватно никада неће видети његова писма.
(...)
Истовремено, још од првог дана, Војин у писмима Нини описује оно што види око себе: ''Све је, рекох, утонуло у јесени села, чија као да је ово колевка. Јесен права, тушта и сива, у природи, у животу, у нашим мислима, завладала је. И нико, ама баш нико не би рекао да је ово седиште Врховне команде ЈВуО, оног великог бунтовничког народа''.
Протоком времена, у дневнику све више доминира опис људи и догађаја. Поражавајуће делује сазнање да ни Војинова генерација, зарад некакве политике, није имала основне информације о Босни, као ни наша генерација пре избијања рата 1991. године. Тако, он бележи:
''Чудна је ова Босна. Веровао сам, док у њу нисам дошао, да је необрађена, дивља, неуређена, да је свачија а најмање наша. А преварио сам се тешко. Јер сада, када сам у грозном часу, тешке ситуације, пале идеје, веровао да је све изгубљено, у Босни, тој напуштеној, омаловажаваној покрајини, пронашао сам своје упориште.''
(...)
Велику вредност Андрићевом дневнику дају и описи сусрета са генералом Михаиловићем, укључујући и његова прецизно забележена размишљања и планове. За разлику од пролећа 1941, веома су ретки описи генерала Михаиловића из јесени 1944. Прецизније речено, ни описа ситуације у четничким редовима у овом периоду - периоду највећег безнађа - нема довољно. Андрићево перо попуњава ту празнину директно, реалистички, без анестезије.
(...)
Други део Удбиног досијеа о др Војину Андрићу, и дакле други део ове књиге, у свему је другачији од првог. Дневник је писао слободан човек, један од наших најбољих људи тога доба, тражећи излаз из безизлазне ситуације, и вршећи дужност до краја, без обзира на све. Исказе Удби давао је већ петогодишњи робијаш, измучен, у очајним условима, на силу. Речник у овим исказима није ни налик ономе у дневнику, јер је то речник иследника. Уочљиво је да не помиње имена сабораца који су на слободи. Таквих је, на жалост, било мало, јер је већина страдала.
Историјска вредност ових исказа састоји се управо у томе што су од заборава сачувана имена великог броја београдских илегалаца, омладинаца на терену и чланова Врховне команде. Сем тих делова исказа, у књигу су увршћена још два сегмента досијеа битна за историју: о Кости Пећанцу и о попису ликвидираних комуниста од стране четника у Србији током рата. Тај попис је рађен по налогу Врховне команде, како би се документовала огромна разлика са бројем убијених четника које су комунисти заробили у Србији.
Овај исказ Удби може се само условно сматрати као Андрићев и, као и иначе у оваквим случајевима, није пожељно његово коришћење без поређења са другим изворима
Милослав Самарџић
ИЗ ДНЕВНИКА:
25.X.1944.
Хрге на Криваји
(…)
Прекјуче после пешачења од 14,30 часова, прелазећи преко Криваје 12 пута, док смо наквасили потпуно ноге, упадосмо у Хрге. Очекивали смо, бар топлу собу, и нешто сламе. Распоред је увек најгори. Добисмо једну празну кућу. Напред огњиште, затуљено са неким столицама. Позади једна соба, празна. Онако уморни и не зачудисмо се што не видимо никог од домаћих. Аца и Рене наложише ватру. Поседасмо око пламена, који поче да загрева наше укочене удове. Одједном светлост мистично и чудно осветли зид на коме је неко невештом руком написао крупним словима:
''Никада у њој живота нема никоме. Ова је кућа замрла''.
Следисмо се, од неког чудноватог и неочекиваног. Застадосмо у скидању обуће, и мокрог одела. Позвасмо комшију и он нам исприча да су у овој кући пре шест месеци од пегавог тифуса умрли за 9 дана муж и жена, док се један мали дечко спасао. У кућу све до нас нико није смео да уђе, јер су се плашили и бежали. Ми смо после смрти укућана први ушли. Занемесмо. Киша бесомучно пада, у близини нема места. Морало је се остати. И не размишљајући много легосмо на под и заспасмо мртвим сном.
О, Боже, докле ће трајати ова наша Голгота?
(…)
29.X.1944.
Митровићи под Волујком
Чича нас је изненадио. Са Лалатовићем дошао је да нас обиђе. Провео је читава два сата у разговору и отишао је врло расположен и весео. Захвалио се на раду и резултатима које смо показали до сада и одушевио се јединственим духом, који је владао у нашој средини. Говорили смо о свему, много и дуго.
- Интересантно је нагласити да је Бејли - пуковник, био наш велики пријатељ, док је онај глупак генерал Армстронг био наклоњен нама.
- Недостатком добрих политичара, који би у исто време били и патриоте, Југославија је 1941 године пала у понор. Политичари и војсковође, који су прихватили да је спасу после пада, нису били дорасли том тешком задатку и тешко је да се она уопште сада спаси. На против, за сада, они је и даље гурају у све дубљи понор, из кога нема повратка.
(…)
О Рупнику
"Знате, Рупник је био један од најспремнијих наших официра - генерала. Имао је силно воље за рад, и могао је бескрајно да ради. Био је галантан, каваљер, симпатичан и пун хумора. Али је био убеђени германофил.
Ја сам код њега био шест месеци начелник штаба и добро га познајем. Он на пример улети у моју канцеларију и пун радости саопшти ми неку победу или успех Хитлера. Ја се само насмејем, а он већ оде у друга оделења да даље пронесе ту вест. Или на пример, на Љубљанској жељезничкој станици, море света врви и гура се, он намерно купи један `Volkissher beobastler` и намерно га развије и чита пред осталима. Свет се у недоумици окреће и гледа како један генерал страсно чита један непријатељски лист. Ето такав је он. Он се добро туче и има војску, само она није његова."
О Титу
''Ја знам Тита. Он је врло слаб политичар, никакав војник, и није уопште интелигентан човек".
Пуковник Лалатовић додаје: "А није, није. Ја га знам. Интелигентан је он и културно делује."
О Богољубу Илићу
"А то је ретка глупачина и буздовански тип."
Пуковник Лалатовић: ''Знате, када смо пошли из Каира, ја сам му дошао по инструкције. На растанку, он ми их даде у неколико речи: `Знате, ви тамо овај, поставите претседнике општина и среске начелнике, до нашег доласка, па ћемо ми већ даље све уредити, кад будемо дошли`.''
* * *
"Мој план је'', продужио је генерал Михаиловић, ''да са овим снагама (у Северној и Западној Босни око 25.000 људи, око Сјенице 20.000) које су дошле из Србије кренем у правцу Мора к Црној Гори, или да сачекам, да се партизани навуку на главне градове, а да ми онда из шума ударимо на Србију. Јер ја апсолутно рачунам са герилом, агитаторским и саботажним мерама у Србији, само мало касније."
