Значи ви овсте немате закон за Заштићене старе зграде.....безобзира на духовног вредност?
Нити имате Цркве као Културне Баштине ко заштићени у закону?
А да нешто буде заштићен у закон....МОРАШ ДА ИМАШ СИСТЕМ ПРАВДЕ!.....А то немате, нити га имате за више од 70 година!
Тај ко је наредио пустање воду......бих требао да буде у затвор......и компанија ко је пустила воду, је требала да плати окромну кажну......а оа је морала то да знаде унапред.
А СПЦ је требало да има своје заштитне адвокати......и прве појаве, да неко има намера да потапа манастир!
Били нам могао да кажеш колико су католичке цркве или муслиманске били потопљених за време КОМУНИЗАМ?
Били нам могао да кажеш колико католичке цркве или муслиманске џамије су били порушени за време КОМУНИЗАМ?
ВИ СТЕ ПОТОПИЛИХ СОПСТВЕНУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВЕ.....
Савест ти је КОМУНИСТИЧКИ зашто имаш њена реторике, а толико је усађена у ти мозак, немуђеш да је препознаш! Тако кад ти уђеш у соби СЛОБОДНИ ПРАВОСЛАВЦИ.....(то не постојих у Отаџбине за више од 70 година).......ти си једини црнац у соби!
ВИ СТЕ ПОТОПИЛИХ СОПСТВЕНУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВЕ....човеће! Није Православље и вера за тебе!
.
КО ЈЕ МОНАХ- НЕМОНАХ ДАВИДОВИЋ?
Оно што Давидовић са својим следбеницима ради зове се секташење. Српска православна црква је једна, са својим Петријархом на челу како год се он звао. Одлике Синода СПЦ требало би да поштује сваки верник а колико знамо и видимо Давидовић је давно одлучио да не поштује црквене каноне. Сви они који га следе морају да схвате да је човек класичан преварант и да ради за нечији интерес.
Инфо служба Двери
.
КО ЈЕ ДРАГАН ДАВИДОВИЋ?
Драган Давидовић није монах и не може да користи црквено име Антоније, јер нема манастир и своју епархију.
Њега је бивши владика Артемије изгнао из Епархије рашко-призренске, али није пријавио Синоду да га је рашчинио, па се овај сада лажно представља.
Има чак и информација да је Давидовић починио грех: до пре неку годину био је атеиста, није завршио теолошке школе, није више монах и нема право да се меша у црквене послове. А још мање има право да тражи пријем и разговор са патријархом Иринејем и да нас двојицу изазива на телевизијски дуел.
Са таквим човеком, којег и наши медији, у којима има пуно преобучених комуниста, лажно представљају, не желим јавно да говорим.
ЕПИСКОП ЛАВРЕНТИЈЕ
.
ПУТ КА ПРЕЛЕСТИ
Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже:
"Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости показује као благочестива, а у бити је непромишљена и душегубна.
Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда.
Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским."
КРИТИКОВАЊЕ ДРУГИХ
Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго до телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревнсоти, и њој супротстављене телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се брине о свом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама.
Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да "зна" на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима.
Верни народ ( а и неки монаси) ово "коментарисање" и "гунђање" због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити.
Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру.
Монах који се често моли, доживеће "помирење са Богом", "будуће весеље", "ослобођење од туге", "смањивање гнева" - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава.
АРХИМАНДРИТ СТУДЕНИЧКИ ТИХОН
Да ви га морате да га нападнате......зашто кад ви њега нападате ви у суштини кријете своје грехове што нисте бранили намерног потопљење једну Српску Православну Цркву!
(08-04-2017, 04:14 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: [ -> ]Да ви га морате да га нападнате......зашто кад ви њега нападате ви у суштини кријете своје грехове што нисте бранили намерног потопљење једну Српску Православну Цркву!
"Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру."
Говор Драгана Давидовића пред више десетина хиљада људи испред Патријаршије.
