Погледи форум

Може, пређи преко брда и сазнај, па нам овде напиши.

Има то Зоран у малом прсту, камоли у великом мозгу.

(02-02-2017, 02:28 PM)Живојин Мишић Пише: [ -> ]Може мешто више о Милошу Марковићу, команданту Пожешког корпуса? Зна ли се тачно место рођења?

Село Пријановић, код Пожеге.

ћи
Има их више.

(02-02-2017, 04:33 PM)Бенито Пише: [ -> ]ћи
Има их више.

Пријановићи.

(02-11-2016, 06:04 PM)Зоран Недељковић Пише: [ -> ]ђак - наредник АНТУН С. РАЧИЋ
Унук Николе Пашића. Рођен 1920.год, од оца др. Стефија Рачића и мајке Петрославе-Паве, која је била ћерка Николе Пашића.Предс. Управног одбора омлад. ЈРЗ у Цавтату, 1938.год. Предрат је живео је у Београду, Француска улица бр. 21.
Антун, као студент права, ступа у Равногорску организацију у Београду, 1942.год.
Помоћник шефа I сектора-војна обавештења Главног обавештајног центра ОБС Војног Штаба Команде Београда ГШ 2, од поч.1944.год.
Шифрована имена : Мома, Џони, Антон, Антоније.
После рата осуђен на 10.год. робије, са принудним радом и 5 год. губитка грађанских права, по излску са робије. Имовина конфискована, а мајци Пави, Пашићевој ћерци дат је један собичак на тавану њене куће уз енормну кирију.
Ђак-наредник Антун Рачић умро је 1994.год.
Антунов отац, др. Стефи Рачић, био је србин-римокатолик из Цавтата, директор Дубровачке пловидбе, умро 1937.год.
Антунова сестра је Катарина{1919-1946}, која је била удата{1940, на венчању, кум је био кнез Павле Карађорђевић} за акт.арт.поручника КЈВ Тејмураза К. Багратиона-Мухранскија, сина ђурђијанског атамана и принцезе Татјане Романов, рођаке Николе II, последњег руског цара. После октоб. револуције 1917.год, Тејмуразова мајка се закалуђерила у једном женском манастиру у окол. Јерусалима. Иначе Баграционов прадеда командовао је коњицом у борби против Наполеона, 1812.год.

Супер си ово ископао, то је трећи Пашићев унук у четницима.

писао сам ово некад давно на погрешној теми, па нека и овде..


Арсо Копривица (Бандин Оџак код Сокоца 5. мај 1895 - август 1944 село Тишћа код Власенице)


Један од најинтелигентнијих људи са Романије, од оца Јована и мајке Албе (р. Ћорић) био је инжињер агрономије. Током краљевине Југославије, радикали су га сматрали великим непријатељем у политичкој борби па су га назвали комунистичком присталицом (што он није био, напротив). Арсо је био ученик Богословије. Након Првог свјетског рата, држава тражила је кандидате разних занимања и нудила им стипендије и одлазак на студије у Прагу. Арсо напушта Богословију и одлази у Чехословачку, на студије агрономије. Након двије године проведене у Прагу, држава му, као и осталим студентима, отказује стипендију. Тада се Арсо посвећује политици и страначкој борби, како би окончао студије. Послије завршетка студија, доласком у Југославију, постаје члан Тежачке странке и у њеном руководству остаје до краја живота. Нажалост, кад је почео Други свјетски рат, два рођена брата одлазе на двије стране. Брат му Раде одлази у комунисте (то је био и прије рата) и гине 1942. од четника код Вишеграда (на Бијелим Брдима). У Априлском рату, Арсо је покушао да побјегне у Енглеску, али за њега није било мјеста у авиону код Никшића. Отишао је у Београд и радио за четнике. Гестапо га је открио јуна 1943, па је побјегао на родну Романију. Августа 1944. убијен је од комуниста у селу Тишћа (убио га је један познати олош из Херцеговине). Током Сфрј за њега многи Романинци нису знали, јер се то сакривало од јавности, тек 90-тих се потпуно открио његов рад за свој народ.

Душан Мијатовић


Био је командант једне чете на Романији, страдао је од комуниста после рата. Његов рођак Велемир и Војислав Мијатовић су били свештеници и завршили су Богословију у Сарајеву. Велемир је био парох Кошутички у архирејском надмјесништву рогатичком, на почетку рата су га усташе протјерале у Србију, а партизани су га убили у марту 1945. године. Војислав је био сарајевски свештеник ког је 1928. рукоположио митрополит Петар Зимоњић (ког су усташе убиле у Јасеновцу). Војислав је убијен од комуниста 1947. негдје код Тузле и не зна му се за гроб. Тако да су сва три рођака убијена од комуниста.

Велемир Мијатовић убијен од комуниста марта 1945.

О ПЕТРУ БАЋОВИЋУ
(подаци из часописа ''Љетопис Бањана и Рудињана бр. 1'', издавач ''Удружење Бањана и Рудињана ''Владика Сава Косановић'', Никшић, 2016.)

Петар Р. Баћевић рођен је у засеоку Мокри До, села Враћеновићи, Никшић, 1895.г., а трагично је изгубио живот у логору Јасеновац, 1945. г.

Петар је имао браћу: Баћа, Акима, Дамјана и Јанка као и сестре: Јану, Јоку, Ружу, Павију, и брата Јована, који је преминуо као дијете. Отац Петров, Шћепан Ристов Баћевић, био је официр Црногорске народне војске, а мајка Марица, кћерка Ћетка Пејова Ераковића, капетана племенског, старјешине Бањана. Као стипендиста Корпуса краља Николе, похађао је гимназију на Цетињу, а матурирао је у Скопљу. (Због просрпске политичке активности било му је забрањено школовање у Црној Гори, као припаднику струје која је тражила уједињење Србије и Црне Горе.)
Петар је постао комита за вријеме аустријске окупације. О његовом одласку у комите пише свједок догађаја Констатин Косто Баћевић, синовац Петров, који наводи да је Петар отишао на изградњу пута Билећа-Никшић, да би зарадио
мањерку кукуруза да прехрани себе и своје, и да је једног дана аустријски војник покушао да га удари држаљом будака, јер је застао да поприча са неким другом, а Петар, пошто је био снажан и спретан, отме држаљу војнику, истуче га и оде у комите, у планину Сомину.
Важио је за једног од виђенијих комитских четовођа у Херцеговини. Приликом ослобођења Билеће 1918. године, био је рањен у борбама са аустријским окупатором. Тада је ослободио мајку Марицу и браћу Баћа, Дамјана и Јанка који су, због његовог учешћа у комитском покрету, рат провели као таоци, у билећкој касарни,.
Са својом четом подржао је одлуке Велике подгоричке скупштине Црне Горе, опредијеливши се, очекивано, за уједињење Црне Горе са Србијом. После Првог свјетског рата, као колониста, добија имање у Крњаји (сада Кљајићево), Бачка. У његову кућу долазили су истакнути представници Демократске странке: Милан Грол, Љуба Давидовић, Риста Јојић..., са којима је пријатељевао.
Касније се настањује у Суботици, гдје довршава студије права и постаје адвокат, а потом се запошљава у Полицијској управи, са чином капетана. Жени се Маром, рођеном Малагурски. Нијесу имали дјеце, па прихватају ћерку брата Баћа, Војиславку, на школовање. У Суботици и Сомбору отвара нотарску канцеларију, затим прелази у Београд и ради у Управи града. За београдски период живота Петра Баћевића, везана је његова политичка активност у Демократској странци.
Почетак Другог свјетског рата и капитулација Краљевине Југославије затичу Петра Баћевића у Београду. Ради у тзв. Комесарској управи Милана Аћимовића на спашавању и збрињавању избеглица из Босне и НДХ. У августу 1941. године, Петар се налази на мјесту начелника кабинета министра унутрашњих послова Милана Аћимовића. Са Аћимовићем је имао добре односе још из периода активности у Демократској странци. Блиско је сарађивао и са др. Лазом Костићем, комесаром саобраћаја.
Након распуштања Комесарске управе и формирања „Владе народног спаса“ Милана Недића, постаје начелник недићевог кабинета. У пролеће 1942. године, по недићевом налогу, ради на прихвату избјеглица. Са Дражом Михаиловићем и са Илијом Трифуновићем- Бирчанином, Баћевић се срео 22. јула 1942. године. Састанку је присуствовао и Доброслав Јевђевић.
По погибија мајора Бошка Тодоревића, Баћевић одлази у Босну и постаје командант јединица Југословенске војске у отаџбини за територију Источне Босне, Херцеговине и Боке Которске.
Његов одлазак из Београда жестоко је озлоједио Њемце. Београђани су били свједоци како њемачки војници са балкона зграде у Нишкој бр. 32, у близини Каленић пијаце, бацају његове ствари на улицу. Супругу му и поћерку оставили су без ичега.
Петрова супруга Мара и поћерка Војиславка преживјеле су рат и послије рата живјеле у Београду. С њима се Петар заувијек растао на Лијевча пољу, у априлу, 1945. године.

Петрово ангажовање у ЈВуО описао је сасвим добро М. Самарџић у његовој биографији на Погледима, па те податке нисам преносио.

Али капитулација, па капитулација!
Нешто ми је сумњив 22. јул, са Дражом се срео пре Дражиног одласка у ЦГ, негде на Златару колико се сећам (има у књизи).
Исто ми је сумњиво да је био Недићев шеф кабинета.

(09-03-2017, 11:38 PM)Милослав Самарџић Пише: [ -> ]Али капитулација, па капитулација!
Нешто ми је сумњив 22. јул, са Дражом се срео пре Дражиног одласка у ЦГ, негде на Златару колико се сећам (има у књизи).
Исто ми је сумњиво да је био Недићев шеф кабинета.

Е не знам, ја сам пренио онако како стоји у том издању. Него, рекоше ми неки дан да су Павле Ђуришић и Пеко Дапчевић били рођаци, ваљда Пекова и Павлова мајка су биле сестре. Нисам то знао прије. Да ли је то истина?

Мислим да су били неки род, али нисам сигуран да ли браћа од тетке.

Kad smo vec kod toga koliko je tacno ono sto je Paul Djurisic, u intrvjuu, izjavio za Pavla i Djilasa? Imate li jos neki podatak o tome?

(10-03-2017, 12:23 AM)Перун Пише: [ -> ]Kad smo vec kod toga koliko je tacno ono sto je Paul Djurisic, u intrvjuu, izjavio za Pavla i Djilasa? Imate li jos neki podatak o tome?

Немам. Вероватно је у основи тачно.

(09-03-2017, 10:39 PM)Вук92 Пише: [ -> ]Петар Р. Баћевић рођен је у засеоку Мокри До, села Враћеновићи, Никшић, 1895.г., а трагично је изгубио живот у логору Јасеновац, 1945. г.

Обично се наводи да је Баћовић рођен у Никшићу, а заправо је рођен у селу Кленак у Бањанима, 1898. године. Бане Јевтић.