23-03-2015, 06:13 PM
Јесте.
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Приче са Космета 1998-1999
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
23-03-2015, 06:59 PM
Хвала Богу!
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
14-04-2016, 12:11 PM
Како је Војска Југославије бомбардовала ОВК 1999. године
Мало је познато да је авијација Војске Југославије на почетку НАТО агресије бомбардовала положаје Ослободилачке војске Косова. Акција је била потпуно успешна и није било такозване колатералне штете, каже за РТС бригадни генерал у пензији Срето Малиновић, ратни командант 98. ловачко-бомбардерско авијацијског пука који је авионима типа "орао" бомбардовао положаје ОВК. Авиони НАТО снага нису нападали југословенске "орлове".
Одмах по почетку напада НАТО-а 3. армија ВЈ тражила је од Ваздухопловства да нападне положаје ОВК, и прецизно им одредила места и објекте које је потребно бомбардовати, као и у које време, док је команда 98. пука одредила састав посада авиона, као и поредак летења и маневар, рекао је Срето Малиновић у емисији "Дозволите...".
"Већ прво јутро после почетка НАТО бомбардовања почели смо ударе по камповима, касарнама и командним местима такозване ОВК, чиме су постигли потпуно изненађење и унели дезорганизацију и пометњу у терористичке редове, што су наше колеге из подржаваних јединица зналачки искористиле", објаснио је генерал Малиновић.
Малиновић је објаснио да су авиони типа "орао" у акцијама против ОВК користили невођене бомбе и ракете, авионске топове, али нису користили вођене ракете, док је сама акција трајала мање од 10 дана.
"Чињеница да није било захтева за понављањем дејстава, као и, што је још важније, ни такозване колатералне штете, довољно говори о успешности дејстава и високој професионалности", истиче Малиновић који је такође као пилот "орла" учествовао у бомбардовање положаја ОВК.
Наш саговорник истиче да је 98. пук био спреман и да су људи били мотивисани да и даље врше акције "посредне ваздухопловне подршке", али из виших команди није било таквих захтева.
Авиони су полетали са аеродрома Лађевци код Краљева и Поникве код Ужица, где су били смештени јуришници типа "орао", а у саставу 98. ловачко-бомбардерско авијацијског пука тада су се налазиле 241. ескадрила "Тигрови" и 252. ескадрила "Курјаци са Ушћа".
НАТО је жестоко бомбардовао Лађевце и Поникве и у тим нападима 98. пук је изгубио два авиона на земљи, више њих је оштећено, а писте и остала аеродромска инфраструктура су тешко оштећени.
Ова јединица имала је једног погинулог пилота. Током напада на положаје ОВК 25. марта 1999. године погинуо је потпуковник Живота Ђурић, командант 241. ескадриле.
"Животи је припала вечна слава. Нама, његовим саборцима и породици, туга, понос и сећање. А долазећим генерацијама, то је путоказ и обавеза да изуче, поштују и да памте", истакао је Малиновић.
На питање да ли су тачне информације да је Војска Југославије бомбардовала аеродроме у Тузли и Тирани, Малиновић је одговорио:
"Ја као командант ударне јединице Ваздухпловног корпуса ВЈ, која је намењена управо за такве задатке, могу рећи да нисам извршавао такве задатке. Да ли је неко други ја то не могу знати", одговорио је са осмехом Малиновић и додао да се ради о закаснелој пропаганди или жељи да се неко експонира на нечему што се није догодило.
Сусрети са НАТО снагама
Авијација НАТО-а која је на почетку рата имала више од 400 авиона и апсолутну превласт у југословенског ваздушном простору.
Међутим, 98. пук је применио специфичну тактику летења "ниско-ниско-ниско" и практично стално били у бришућем лету, што је онемогућавало нишанске системе авиона НАТО снага да нападну.
"Било је случајева и сам сам био у ситуацији где нас је НАТО авијација испратила и допратила до циља, али су ушли у домет нашеих ракетних јединица, тако да нису дејствовали и напустили су тај рејон", објаснио је Малиновић.
Он је после рата имао прилике да разговара са америчким пилотима који су учествовали у бомбардовању југословенских снага на Косову и ловачкој заштити НАТО бомбардера.
"Они су изразили чуђење што сам ја жив, када сам им рекао, шта сам, ко сам и који су ми били задаци", рекао је Малиновић.
"Један мој пријатељ који је тада био са мном, посматрајући нас како разговарамо рекао да са њима опуштено причам без неког посебног респекта, ван оног колегијалног односа, јер су 'они ипак сила'. А ја сам му рекао да они јесу сила, али да сам ја имао оно што су они имали, а да су они имали оно што сам ја имао, питање је да ли бисмо сада разговарали", закључио је Малиновић.
Извор: РТС
Мало је познато да је авијација Војске Југославије на почетку НАТО агресије бомбардовала положаје Ослободилачке војске Косова. Акција је била потпуно успешна и није било такозване колатералне штете, каже за РТС бригадни генерал у пензији Срето Малиновић, ратни командант 98. ловачко-бомбардерско авијацијског пука који је авионима типа "орао" бомбардовао положаје ОВК. Авиони НАТО снага нису нападали југословенске "орлове".
Одмах по почетку напада НАТО-а 3. армија ВЈ тражила је од Ваздухопловства да нападне положаје ОВК, и прецизно им одредила места и објекте које је потребно бомбардовати, као и у које време, док је команда 98. пука одредила састав посада авиона, као и поредак летења и маневар, рекао је Срето Малиновић у емисији "Дозволите...".
"Већ прво јутро после почетка НАТО бомбардовања почели смо ударе по камповима, касарнама и командним местима такозване ОВК, чиме су постигли потпуно изненађење и унели дезорганизацију и пометњу у терористичке редове, што су наше колеге из подржаваних јединица зналачки искористиле", објаснио је генерал Малиновић.
Малиновић је објаснио да су авиони типа "орао" у акцијама против ОВК користили невођене бомбе и ракете, авионске топове, али нису користили вођене ракете, док је сама акција трајала мање од 10 дана.
"Чињеница да није било захтева за понављањем дејстава, као и, што је још важније, ни такозване колатералне штете, довољно говори о успешности дејстава и високој професионалности", истиче Малиновић који је такође као пилот "орла" учествовао у бомбардовање положаја ОВК.
Наш саговорник истиче да је 98. пук био спреман и да су људи били мотивисани да и даље врше акције "посредне ваздухопловне подршке", али из виших команди није било таквих захтева.
Авиони су полетали са аеродрома Лађевци код Краљева и Поникве код Ужица, где су били смештени јуришници типа "орао", а у саставу 98. ловачко-бомбардерско авијацијског пука тада су се налазиле 241. ескадрила "Тигрови" и 252. ескадрила "Курјаци са Ушћа".
НАТО је жестоко бомбардовао Лађевце и Поникве и у тим нападима 98. пук је изгубио два авиона на земљи, више њих је оштећено, а писте и остала аеродромска инфраструктура су тешко оштећени.
Ова јединица имала је једног погинулог пилота. Током напада на положаје ОВК 25. марта 1999. године погинуо је потпуковник Живота Ђурић, командант 241. ескадриле.
"Животи је припала вечна слава. Нама, његовим саборцима и породици, туга, понос и сећање. А долазећим генерацијама, то је путоказ и обавеза да изуче, поштују и да памте", истакао је Малиновић.
На питање да ли су тачне информације да је Војска Југославије бомбардовала аеродроме у Тузли и Тирани, Малиновић је одговорио:
"Ја као командант ударне јединице Ваздухпловног корпуса ВЈ, која је намењена управо за такве задатке, могу рећи да нисам извршавао такве задатке. Да ли је неко други ја то не могу знати", одговорио је са осмехом Малиновић и додао да се ради о закаснелој пропаганди или жељи да се неко експонира на нечему што се није догодило.
Сусрети са НАТО снагама
Авијација НАТО-а која је на почетку рата имала више од 400 авиона и апсолутну превласт у југословенског ваздушном простору.
Међутим, 98. пук је применио специфичну тактику летења "ниско-ниско-ниско" и практично стално били у бришућем лету, што је онемогућавало нишанске системе авиона НАТО снага да нападну.
"Било је случајева и сам сам био у ситуацији где нас је НАТО авијација испратила и допратила до циља, али су ушли у домет нашеих ракетних јединица, тако да нису дејствовали и напустили су тај рејон", објаснио је Малиновић.
Он је после рата имао прилике да разговара са америчким пилотима који су учествовали у бомбардовању југословенских снага на Косову и ловачкој заштити НАТО бомбардера.
"Они су изразили чуђење што сам ја жив, када сам им рекао, шта сам, ко сам и који су ми били задаци", рекао је Малиновић.
"Један мој пријатељ који је тада био са мном, посматрајући нас како разговарамо рекао да са њима опуштено причам без неког посебног респекта, ван оног колегијалног односа, јер су 'они ипак сила'. А ја сам му рекао да они јесу сила, али да сам ја имао оно што су они имали, а да су они имали оно што сам ја имао, питање је да ли бисмо сада разговарали", закључио је Малиновић.
Извор: РТС
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
22-10-2016, 01:17 PM
Последњи српски војник на Космету: „Срам вас било, сви сте ви издали! Идите, ја остајем!“
О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле да је преко Проклетија успео да се извуче до Црне Горе.
Чује се такође да данас живи негде у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио је да се повуче речима: „Сви сте издали – ја остајем“!
Филм „Ви идите ја остајем“ режисера Хаџи Драгана Ђуровића говори о Милошу Ћирковићу, Србину из Пећи, који није желeо да напусти град, већ је остао као последњи војник Војске Југославије, свесно се жртвујући, и достојно се одменивши.
Митрополит Амфилохије је у свом четворотомном делу „Љетопис новог косовског распећа“ – Дневнички и други записи (март-август 1999.), описао ововременог Милоша Обилића.
Ево шта је Митрополит записао:
„Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је ‘одлично познавао свако дрво, сваки крш’.
Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.
Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији после повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:
‘Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..’
Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.
„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Решен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…
Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг речима:
‘Добар си дeо изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!’
Неколико дана касније чуло се да је око 26, по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година.
Посетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо где је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.
Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увек се димио. Прва мисао нам беше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човек побожан, како су нам рекли…
Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.
Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.
Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.
Да непријатељ никада не би био сигуран где је, стално је мењао место и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбегле војске…
Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: пре погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….
Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо претећи:
‘Ви идите, ја остајем!…’ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…“
Војвођанске новине/ИН4С
О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле да је преко Проклетија успео да се извуче до Црне Горе.
Чује се такође да данас живи негде у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио је да се повуче речима: „Сви сте издали – ја остајем“!
Филм „Ви идите ја остајем“ режисера Хаџи Драгана Ђуровића говори о Милошу Ћирковићу, Србину из Пећи, који није желeо да напусти град, већ је остао као последњи војник Војске Југославије, свесно се жртвујући, и достојно се одменивши.
Митрополит Амфилохије је у свом четворотомном делу „Љетопис новог косовског распећа“ – Дневнички и други записи (март-август 1999.), описао ововременог Милоша Обилића.
Ево шта је Митрополит записао:
„Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је ‘одлично познавао свако дрво, сваки крш’.
Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.
Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији после повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:
‘Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..’
Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.
„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Решен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…
Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг речима:
‘Добар си дeо изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!’
Неколико дана касније чуло се да је око 26, по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година.
Посетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо где је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.
Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увек се димио. Прва мисао нам беше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човек побожан, како су нам рекли…
Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.
Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.
Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.
Да непријатељ никада не би био сигуран где је, стално је мењао место и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбегле војске…
Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: пре погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….
Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо претећи:
‘Ви идите, ја остајем!…’ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…“
Војвођанске новине/ИН4С
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
27-09-2017, 04:54 PM
Уранијум и данас убија хероје са Космета
Драган Вујичић | 24. септембар 2017. 20:00
Формирање националне лабораторије за испитивање последица агресије коначно ће утврдити пуну истину о НАТО бомбардовању. Рак десетковао припаднике Треће армије. Досад се ћутало о „мирнодопском страдању“
ОКУПЉАЊЕ Колегијума команданата некадашње Треће армије, Приштинског и Нишког корпуса, које је заказано за 7. октобар у Нишу, почећемо минутима ћутања за пале и умрле другове. На скупу преживелих старешина из свег гласа ћемо подржати државну иницијативу за формирање Националне лабораторије за истраживање последица НАТО бомбардовања 1999. Јер, наш строј је десеткован после рата. На стотине официра и војника умрло је од најтежих болести у ових 18 година, а да се о томе организовано и громогласно ћутало - ово је коментар пуковника Милутина Филиповића, некадашњег команданта Приштинског гарнизона на најновије информације из Београда.
О великом проценту оболевања бораца некадашње Треће армије од најтежих болести до сада се није говорило јавно. Углавном су о томе стари ратници причали између себе и на сахранама на којима су се окупљали. А прича је страшна.
- Први из Корпуса умро је пуковник Ловре, мој шеф обезбеђења током рата на КиМ. То је било одмах по оконачању агресије. Добио је рак плућа који га је однео за двадесет дана - сећао се генерал Небојша Павковић, сада у финском затвору, приликом разговора за "Новости". - После њега од агресивног рака плућа преминуо је генерал Негослав Николић, из Нишког корпуса, а затим је оболело и неколико мојих непосредних пратилаца, припадника Специјалних јединица. Мени је на ВМА 2002. оперисан карцином на бешици а следеће године одстрањена ми је штитаста жлезда.
Генерал Павковић се одлично сећа када је први пут био на месту дејства авиона А-10, из кога су бацане уранијумом обогаћене бомбе. Било је то 3. априла код села Рељан на југу Србије.
И "други" војник Треће армије, генерал Владимир Лазаревић, оболео је у исто време. Имао је чак четири операције, две у Београду и две у Холандији.
- Мом оцу канцер се прво појавио на кожи ноге и два пута је морао на интервенцију - говори Милан Лазаревић, лекар специјалиста у нишком КБЦ. - Отац и ја смо уверени да је оболео од последица бомбардовања. Два пута је оперисан у Хагу, на лицу, а потом код кичме. Важно је да је сада код куће и да му је нега доступна.
Генерал Божидар Делић седам година води борбу са најтежом болешћу. Његова касарна у Призрену за 78 дана била је 148 пута на удару.
- Данас могу да кажем да је сваки авион А-10 који је гађао осиромашеним уранијумом погодио, од тога се и данас умире - говори Делић. - Мени је 2010. откривен рак дебелог црева, а када су ме лекари "отворили" схватили су да је болест метастазирала. Уследио је низ операција на плућима, чак шест. Никад нико раније у мојој фамилији није имао рак.
Генерал сведочи да су његови војници били упознати са ефектима уранијумске муниције, али нико није очекивао да ће бити тако широко коришћена. Уместо са 1.200 метара, авиони су гађали са већих висина и није их било брига што промашују.
- Догађало се да наши војници оду до места дејства да виде шта је "промашено" и да уђу у радиоактивни облак - говори Делић.
За "Новости" тврди да је "Мапа дејства НАТО", коју је ВЈ добила 2001. из Брисела, само делимично тачна. Сећа се да су, рецимо, рејон Будаково, тачније Букову главу, где је био репетитор за везу, гађали десетину пута уранијумском муницијом, а тог локалитета - нема.
Пуковник Влатко Вуковић, јунак са ратишта код Ђаковице, командовао је батаљоном који је често био на мети бомбардера. Слабост је почео да осећа још у мају 1999. а до јуна је са 72 килограма спао на 50. Ипак, није напуштао јединицу да би 2002. морао у пензију. Више није могао ни да хода. Лекари до данас нису успели да дијагностикују болест, а он једва хода и тешко говори.
- Сви моји лекари су свесни да сам оболео од последица ратних дејстава, али пошто ме није "погодило зрно" веле да немају законских могућности да ми напишу одштету. Страшно је шта смо преживели. Још је страшније што се најчешће виђамо по болницима. Када сам на ВМА 2008. срео свог војника Рајана Илића, који је оболео од лимфома, плакао сам - говори Вуковић.
Прича о Малчанском одреду, јединици која је на превоју Дуље била изложена ударима радиактивне муниције, у Београду је готово непозната. Неких 40 сеоских гробаља крије страшну тајну. Пре смрти у 48. Љубиша Ивковић из Преконоге је причао:
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Испитују се сви отрови настали од НАТО бомби
- Кад су ме отпустили са испитивања у болници у Сремској Каменици рекли су ми: "Иди кући, за ту болест нема лека!" Још на ратишту добио сам високу температуру. У Приштини су ми дали 17 инјекција, снимили плућа. У болници су открили да имам воду у плућима, и да ми је цело крило ухватио тумор.
Слична је била и судбина Драгана Стевановића (26), бравара из Доњег Душника, члана истог одреда. По повратку са ратишта мало је спавао и јео, жалио се на главобољу. Крајем августа 1999. хитно је оперисан на Неурохируршкој клиници у Нишу, где му је одстрањен тумор мозга величине девет сантиметара. А онда је пао у кому. Други пут је оперисан у априлу, а умро је 10. јуна 2000. године.
СЛУЧАЈ РАДОЈКА ПАВЛОВИЋА
РАДОЈКО Павловић, физичар из Винче који је водио тим за вађење муниције од осиромашеног уранијума у РС и на југу Србије, 2003. се напрасно разболео и преминуо од рака плаћа. Његова супруга др Снежана Павловић, такође физичар из Винче, слути да је Радојко жртва свог посла.
Како је пре неког времена испричала за "Новости", највише јој смета када од колега чује да јој је муж био пушач и да га је то убило. Како су "Новости" писале 2003, чак три радника предузећа "Водовод" из Врања који су радили на ограђивању рејона Пљачковице, где је НАТО посејао муницију од осиромашеног уранијума, преминуло је од канцера.
УТВРДИТИ ПОСЛЕДИЦЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА
ПРВИ кораци ка утврђивању последица НАТО бомбардовања по здравље људи и животну средину у Србији су учињени - иницијатива стотинак стручњака различитих профила да се формира координационо тело и национална лабораторија како би се испитивале последице агресије из 1999. године добила је подршку председника Србије, потврдила је начелница Клинике за неуроонкологију КЦС, и члан Иницијативног одбора Даница Грујичић.
Почетком октобра министри здравља и животне средине Златибор Лончар и Горан Триван одржаће заједнички састанак са члановима иницијативног одбора о даљој реализација ове идеје.
Istina o uranijumu duboko skrivana
Dragan Vujičić | 25. septembar 2017. 22:02
Dva pokušaja 1995. i 2000. da se naučnim putem utvrde strašne posledice NATO agresije zaustavljena. Opasnost utvrđena posle bombardovanja RS. Masovno umiranje naroda od raka u RS počelo već 1996.
VEST o formiranju Nacionalne laboratorije koja će se baviti posledicama NATO agresije probudila je velike nade da će se konačno stići do istine o ovome. Do sada su neslavno završila dva pokušaja da se sveobuhvatno istraži razorni uticaj municije sa osiromašenim uranijumom po zdravlje naroda. Čim bi se pojavili prvi alarmantni podaci, stavljani su pod tepih, a istraživanja prekidana.
Prvo ispitivanje obavljano je u Vinči još 1995, a posle bombardovanja SRJ 1999. godine na VMA u Beogradu pokušano je da se odgovori na pitanje koliko su vojnici i oficiri sa KiM i njihovo potomstvo izloženi riziku jer su bili u kontaktu sa "osiromašenim" projektilima.
- Formiran je i praćen uzorak od oko 2.000 vojnika, a ispitivanje je obavljeno i na uzorku dece rođene 2000-2004. godine, koja se leče i kontrolišu u Dečjem dispanzeru VMA - njih 1.752 - kaže za "Novosti" medicinski stručnjak iz ove ustanove. - Sva ta deca rođena su od roditelja vojnika koji su branili zemlju od NATO. Kontrolnu grupu za upoređivanje rezultata činila su 1.204 deteta rođena pre bombardovanja, od 1995. do 1999. godine.
Kako ukazuje naš sagovornik, na osnovu pregleda i medicinske dokumentacije dobijeni su podaci o učestalosti anomalija, endokrinih i metaboličkih bolesti, kao i malignih neoplazmi kod dečjeg uzrasta. Ovaj izveštaj, međutim, nije dobio epilog. Zvanično, broj ispitivanih je bio mali za naučnu verifikaciju zaključaka. Nezvanično, tadašnje vlasti u Srbiji zaustavile su istraživanja.
Umiranje naroda od najtežih bolesti počelo je iste jeseni, a nezapamćena epidemija kancera počela da kosi izbegle Srbe iz Hadžića u Bratunac i širom RS.
Kako je za "Novosti" potvrdio Milan Orlić, fizičar koji je 1996. radio u Vojno-tehničkom institutu (VTI), a potom u Vinči, prvo ispitivanje dejstva municije sa uranijumom srpski naučnici su radili odmah posle NATO udara u RS. U pitanju je bio, tvrdi on, "tajni državni posao", a zrna od 30 milimetara u Vinču su doneli ljudi iz Državne bezbednosti Srbije.
- Merenja su vrlo brzo izvršena i zvanični izveštaj stručnjaka bio je predat DB i vojsci početkom 1996. Nikada nije publikovan, niti je stanovništvo RS upozoreno na štetnost po zdravlje ovakvih projektila. Tako se dogodilo da se i 2003. po objektima i položajima koji su bombardovani 1995. nalazi rasuta municija od osiromašenog uranijuma i da stanovništvo dolazi u kontakt sa njom - kaže doktor Milan Orlić.
Izveštaj, prema nezvaničnim informacijama, nikada nije objavljen da se ne bi stvarala panika u narodu.
DR PAVLOVIĆ: HAVISTO ZANEMEO
DR Snežana Pavlović iz Instituta Vinča, u četiri navrata, od 2002. učestvovala je u merenjima i čišćenju lokaliteta na jugu Srbije. Ova fizičarka bila je i u timu finskog stručnjaka Peka Havista, vođe druge delegacije Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP), koja je 2001. godine došla da "verifikije" stanje životne sredine.
- Sećam se da kada smo došli do Prohora, Havisto je zastao zadivljen prirodom i uzviknuo: "Bože, kako vam je lepa zemlja!" Na našu opasku da je zato i čistimo od osiromašenog uranijuma, Finac je pokušavao da nas ubedi kako velike opasnosti po zdravlje nema. Ta rasprava je trajala sve do trenutka kada je naš kolega pitao Havista da li bi na ovom mestu pravio vikendicu za svog sina. Njegovo ćutanje bilo je najbolji odgovor - seća se Pavlovićeva.
VODA
GOVOREĆI o uranijumskim mecima koje su se zabili u zemljište, dr Orlić navodi da je moguća interakcija sa vodom. U zavisnosti od geološke situacije, moguće je zagađenje i podzemnih voda.
Municija od osiromašenog uranijuma, inače, prvi put je na Balkanu korišćena 1994. protiv Vojske RS. Naročito žestoko bilo je od 28. avgusta do 12. septembra 1995, kada je NATO izvodio masovne udare koristeći avione A-10 koji su nosili radioaktivne granate.
Izvor: Vecernje Novosti
Драган Вујичић | 24. септембар 2017. 20:00
Формирање националне лабораторије за испитивање последица агресије коначно ће утврдити пуну истину о НАТО бомбардовању. Рак десетковао припаднике Треће армије. Досад се ћутало о „мирнодопском страдању“
ОКУПЉАЊЕ Колегијума команданата некадашње Треће армије, Приштинског и Нишког корпуса, које је заказано за 7. октобар у Нишу, почећемо минутима ћутања за пале и умрле другове. На скупу преживелих старешина из свег гласа ћемо подржати државну иницијативу за формирање Националне лабораторије за истраживање последица НАТО бомбардовања 1999. Јер, наш строј је десеткован после рата. На стотине официра и војника умрло је од најтежих болести у ових 18 година, а да се о томе организовано и громогласно ћутало - ово је коментар пуковника Милутина Филиповића, некадашњег команданта Приштинског гарнизона на најновије информације из Београда.
О великом проценту оболевања бораца некадашње Треће армије од најтежих болести до сада се није говорило јавно. Углавном су о томе стари ратници причали између себе и на сахранама на којима су се окупљали. А прича је страшна.
- Први из Корпуса умро је пуковник Ловре, мој шеф обезбеђења током рата на КиМ. То је било одмах по оконачању агресије. Добио је рак плућа који га је однео за двадесет дана - сећао се генерал Небојша Павковић, сада у финском затвору, приликом разговора за "Новости". - После њега од агресивног рака плућа преминуо је генерал Негослав Николић, из Нишког корпуса, а затим је оболело и неколико мојих непосредних пратилаца, припадника Специјалних јединица. Мени је на ВМА 2002. оперисан карцином на бешици а следеће године одстрањена ми је штитаста жлезда.
Генерал Павковић се одлично сећа када је први пут био на месту дејства авиона А-10, из кога су бацане уранијумом обогаћене бомбе. Било је то 3. априла код села Рељан на југу Србије.
И "други" војник Треће армије, генерал Владимир Лазаревић, оболео је у исто време. Имао је чак четири операције, две у Београду и две у Холандији.
- Мом оцу канцер се прво појавио на кожи ноге и два пута је морао на интервенцију - говори Милан Лазаревић, лекар специјалиста у нишком КБЦ. - Отац и ја смо уверени да је оболео од последица бомбардовања. Два пута је оперисан у Хагу, на лицу, а потом код кичме. Важно је да је сада код куће и да му је нега доступна.
Генерал Божидар Делић седам година води борбу са најтежом болешћу. Његова касарна у Призрену за 78 дана била је 148 пута на удару.
- Данас могу да кажем да је сваки авион А-10 који је гађао осиромашеним уранијумом погодио, од тога се и данас умире - говори Делић. - Мени је 2010. откривен рак дебелог црева, а када су ме лекари "отворили" схватили су да је болест метастазирала. Уследио је низ операција на плућима, чак шест. Никад нико раније у мојој фамилији није имао рак.
Генерал сведочи да су његови војници били упознати са ефектима уранијумске муниције, али нико није очекивао да ће бити тако широко коришћена. Уместо са 1.200 метара, авиони су гађали са већих висина и није их било брига што промашују.
- Догађало се да наши војници оду до места дејства да виде шта је "промашено" и да уђу у радиоактивни облак - говори Делић.
За "Новости" тврди да је "Мапа дејства НАТО", коју је ВЈ добила 2001. из Брисела, само делимично тачна. Сећа се да су, рецимо, рејон Будаково, тачније Букову главу, где је био репетитор за везу, гађали десетину пута уранијумском муницијом, а тог локалитета - нема.
Пуковник Влатко Вуковић, јунак са ратишта код Ђаковице, командовао је батаљоном који је често био на мети бомбардера. Слабост је почео да осећа још у мају 1999. а до јуна је са 72 килограма спао на 50. Ипак, није напуштао јединицу да би 2002. морао у пензију. Више није могао ни да хода. Лекари до данас нису успели да дијагностикују болест, а он једва хода и тешко говори.
- Сви моји лекари су свесни да сам оболео од последица ратних дејстава, али пошто ме није "погодило зрно" веле да немају законских могућности да ми напишу одштету. Страшно је шта смо преживели. Још је страшније што се најчешће виђамо по болницима. Када сам на ВМА 2008. срео свог војника Рајана Илића, који је оболео од лимфома, плакао сам - говори Вуковић.
Прича о Малчанском одреду, јединици која је на превоју Дуље била изложена ударима радиактивне муниције, у Београду је готово непозната. Неких 40 сеоских гробаља крије страшну тајну. Пре смрти у 48. Љубиша Ивковић из Преконоге је причао:
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Испитују се сви отрови настали од НАТО бомби
- Кад су ме отпустили са испитивања у болници у Сремској Каменици рекли су ми: "Иди кући, за ту болест нема лека!" Још на ратишту добио сам високу температуру. У Приштини су ми дали 17 инјекција, снимили плућа. У болници су открили да имам воду у плућима, и да ми је цело крило ухватио тумор.
Слична је била и судбина Драгана Стевановића (26), бравара из Доњег Душника, члана истог одреда. По повратку са ратишта мало је спавао и јео, жалио се на главобољу. Крајем августа 1999. хитно је оперисан на Неурохируршкој клиници у Нишу, где му је одстрањен тумор мозга величине девет сантиметара. А онда је пао у кому. Други пут је оперисан у априлу, а умро је 10. јуна 2000. године.
СЛУЧАЈ РАДОЈКА ПАВЛОВИЋА
РАДОЈКО Павловић, физичар из Винче који је водио тим за вађење муниције од осиромашеног уранијума у РС и на југу Србије, 2003. се напрасно разболео и преминуо од рака плаћа. Његова супруга др Снежана Павловић, такође физичар из Винче, слути да је Радојко жртва свог посла.
Како је пре неког времена испричала за "Новости", највише јој смета када од колега чује да јој је муж био пушач и да га је то убило. Како су "Новости" писале 2003, чак три радника предузећа "Водовод" из Врања који су радили на ограђивању рејона Пљачковице, где је НАТО посејао муницију од осиромашеног уранијума, преминуло је од канцера.
УТВРДИТИ ПОСЛЕДИЦЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА
ПРВИ кораци ка утврђивању последица НАТО бомбардовања по здравље људи и животну средину у Србији су учињени - иницијатива стотинак стручњака различитих профила да се формира координационо тело и национална лабораторија како би се испитивале последице агресије из 1999. године добила је подршку председника Србије, потврдила је начелница Клинике за неуроонкологију КЦС, и члан Иницијативног одбора Даница Грујичић.
Почетком октобра министри здравља и животне средине Златибор Лончар и Горан Триван одржаће заједнички састанак са члановима иницијативног одбора о даљој реализација ове идеје.
Istina o uranijumu duboko skrivana
Dragan Vujičić | 25. septembar 2017. 22:02
Dva pokušaja 1995. i 2000. da se naučnim putem utvrde strašne posledice NATO agresije zaustavljena. Opasnost utvrđena posle bombardovanja RS. Masovno umiranje naroda od raka u RS počelo već 1996.
VEST o formiranju Nacionalne laboratorije koja će se baviti posledicama NATO agresije probudila je velike nade da će se konačno stići do istine o ovome. Do sada su neslavno završila dva pokušaja da se sveobuhvatno istraži razorni uticaj municije sa osiromašenim uranijumom po zdravlje naroda. Čim bi se pojavili prvi alarmantni podaci, stavljani su pod tepih, a istraživanja prekidana.
Prvo ispitivanje obavljano je u Vinči još 1995, a posle bombardovanja SRJ 1999. godine na VMA u Beogradu pokušano je da se odgovori na pitanje koliko su vojnici i oficiri sa KiM i njihovo potomstvo izloženi riziku jer su bili u kontaktu sa "osiromašenim" projektilima.
- Formiran je i praćen uzorak od oko 2.000 vojnika, a ispitivanje je obavljeno i na uzorku dece rođene 2000-2004. godine, koja se leče i kontrolišu u Dečjem dispanzeru VMA - njih 1.752 - kaže za "Novosti" medicinski stručnjak iz ove ustanove. - Sva ta deca rođena su od roditelja vojnika koji su branili zemlju od NATO. Kontrolnu grupu za upoređivanje rezultata činila su 1.204 deteta rođena pre bombardovanja, od 1995. do 1999. godine.
Kako ukazuje naš sagovornik, na osnovu pregleda i medicinske dokumentacije dobijeni su podaci o učestalosti anomalija, endokrinih i metaboličkih bolesti, kao i malignih neoplazmi kod dečjeg uzrasta. Ovaj izveštaj, međutim, nije dobio epilog. Zvanično, broj ispitivanih je bio mali za naučnu verifikaciju zaključaka. Nezvanično, tadašnje vlasti u Srbiji zaustavile su istraživanja.
Umiranje naroda od najtežih bolesti počelo je iste jeseni, a nezapamćena epidemija kancera počela da kosi izbegle Srbe iz Hadžića u Bratunac i širom RS.
Kako je za "Novosti" potvrdio Milan Orlić, fizičar koji je 1996. radio u Vojno-tehničkom institutu (VTI), a potom u Vinči, prvo ispitivanje dejstva municije sa uranijumom srpski naučnici su radili odmah posle NATO udara u RS. U pitanju je bio, tvrdi on, "tajni državni posao", a zrna od 30 milimetara u Vinču su doneli ljudi iz Državne bezbednosti Srbije.
- Merenja su vrlo brzo izvršena i zvanični izveštaj stručnjaka bio je predat DB i vojsci početkom 1996. Nikada nije publikovan, niti je stanovništvo RS upozoreno na štetnost po zdravlje ovakvih projektila. Tako se dogodilo da se i 2003. po objektima i položajima koji su bombardovani 1995. nalazi rasuta municija od osiromašenog uranijuma i da stanovništvo dolazi u kontakt sa njom - kaže doktor Milan Orlić.
Izveštaj, prema nezvaničnim informacijama, nikada nije objavljen da se ne bi stvarala panika u narodu.
DR PAVLOVIĆ: HAVISTO ZANEMEO
DR Snežana Pavlović iz Instituta Vinča, u četiri navrata, od 2002. učestvovala je u merenjima i čišćenju lokaliteta na jugu Srbije. Ova fizičarka bila je i u timu finskog stručnjaka Peka Havista, vođe druge delegacije Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP), koja je 2001. godine došla da "verifikije" stanje životne sredine.
- Sećam se da kada smo došli do Prohora, Havisto je zastao zadivljen prirodom i uzviknuo: "Bože, kako vam je lepa zemlja!" Na našu opasku da je zato i čistimo od osiromašenog uranijuma, Finac je pokušavao da nas ubedi kako velike opasnosti po zdravlje nema. Ta rasprava je trajala sve do trenutka kada je naš kolega pitao Havista da li bi na ovom mestu pravio vikendicu za svog sina. Njegovo ćutanje bilo je najbolji odgovor - seća se Pavlovićeva.
VODA
GOVOREĆI o uranijumskim mecima koje su se zabili u zemljište, dr Orlić navodi da je moguća interakcija sa vodom. U zavisnosti od geološke situacije, moguće je zagađenje i podzemnih voda.
Municija od osiromašenog uranijuma, inače, prvi put je na Balkanu korišćena 1994. protiv Vojske RS. Naročito žestoko bilo je od 28. avgusta do 12. septembra 1995, kada je NATO izvodio masovne udare koristeći avione A-10 koji su nosili radioaktivne granate.
Izvor: Vecernje Novosti
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
01-03-2018, 09:08 PM
Ubice monaha još bez kazne
M. NIĆIFOROVIĆ | 01. mart 2018. 10:02 |
MADA je od njihovog stradanja prošlo punih 18 godina, monaštvo raško-prizrenske eparhije i Srbi sa Kosova i Metohije, rasuti širom Srbije, a i oni koji su ostali na svojim ognjištima, još se pitaju: ko je oteo, ko je na strašne muke stavio i ko je zverski ubio monahe Haritona (Lukića) i Stefana (Purića) koji su, sa još nekoliko stotina Srba, "nestali" na Kosovu i Metohiji u junu 1999. godine?
Otac Hariton otet je 15. juna ispred Doma JNA u centru Prizrena, a jeromonah Stefan u Budisavcima iste, 1999. godine. Prema vrlo pouzdanim informacijama raško-prizrenske eparhije, monahe Haritona i Stefana oteli su pripadnici OVK-a. Otmicu oca Haritona posmatrao je i aparatom snimio nemački novinar koji je sa kontingentom Kfora stigao u ovaj grad.
Ovaj novinar je ispričao da je video (i slikao) kako pripadnici OVK izvode iz kola, legitimišu, uguravaju na zadnje sedište i odvoze (za volan njegovih kola seo Albanac iz OVK) u nepoznatom pravcu čoveka u mantiji, odnosno monaha Srpske pravoslavne crkve. Po saznanju oca Stefana (Milenkovića), tada igumana manastira Sveti Arhangeli, koji je sa ocem Vasilijem poslednji video oca Haritona, tog 15. juna OVK je otela još 11 prizrenskih Srba.
- Kad bi hteo, Sud za ratne zločine Albanaca na Kosovu mogao bi da reši ovaj "slučaj" i pronađe i kazni zločince. Ne verujem da će se to desiti i taj sud je politički. Ali, siguran sam da zločince čeka strašni sud i adekvatna božja kazna - dodaje Harintonov i Stefanov sabrat iz Eparhije raško-prizrenske
U tim danima haosa, bežanije i stradanja svašta se pričalo o ocu Haritonu i otetim Srbima, jedna muslimanka došla je do oca Stefana i arhangelske bratije (tada su pripadnici SPC bili pod zaštitom Engleza i Nemaca iz Kfora) i ispričala im "da je videla kako mudžahedini igraju fudbal sa glavom nekog popa sa dugačkom bradom".
Kada je u avgustu 2000. godine u naselju Tusus, iza gradske bolnice u Prizrenu, Kfor pronašao jednu od masovnih grobnica, pozvao je predstavnike raško-prizrenske eparhije da "potraže" telo oca Haritona. Težak zadatak pripao je ocu Mihajlu, sadašnjem igumanu Svetih Arhangela, koji je među zakopanim i masakriranim telima Srba identifikovao svog brata Haritona. I kako je očekivao, na telu nije bilo glave, sigurno su je uzeli mudžahedini iz OVK i ko zna kud su je odneli. Patolog je kasnije konstatovao da je umro u mukama.
Posmrtni ostaci oca Haritona iz Gračanice su prebačeni u manastir Crna Reka kod Tutina, gde je nekoliko godina bio iskušenik. Na oproštaju, tadašnji vladika Artemije je rekao: "Oče Haritone, primili smo te ovde kao iskušenika, sada te primamo kao mučenika."
STOPIRANA ISTRAGA
PRIPADNICI Kfora stopirali su i istragu o stradanju jeromonaha Stefana(Purića)-Budisavačkog. U izveštajima policije sa terena tada je pisalo da su vojnici gledali kako su neki ljudi kroz masu vukli sveštenika, kako su ga pljuvali, tukli i čupali za bradu. Bilo je to na putu od manastira u Budisavcima (krenuo u prodavnicu) prema Đurakovcu. Najpre je odveden u štab OVK u Istoku, potom je zaklan i, najverovatnije, sa još nekoliko Srba, bačen u bunar pokojnog prote Andrije Popovića, mučenika iz Drugog svetskog rata. Kfor tada nije dozvolio da se bunar istraži, niti je do današnjeg dana to učinjeno. Za svoju braću iz Eparhije i za sve Srbe na Kosovu i on je mučenik i "svetac".
Vecernje Novosti
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hro...-bez-kazne
M. NIĆIFOROVIĆ | 01. mart 2018. 10:02 |
MADA je od njihovog stradanja prošlo punih 18 godina, monaštvo raško-prizrenske eparhije i Srbi sa Kosova i Metohije, rasuti širom Srbije, a i oni koji su ostali na svojim ognjištima, još se pitaju: ko je oteo, ko je na strašne muke stavio i ko je zverski ubio monahe Haritona (Lukića) i Stefana (Purića) koji su, sa još nekoliko stotina Srba, "nestali" na Kosovu i Metohiji u junu 1999. godine?
Otac Hariton otet je 15. juna ispred Doma JNA u centru Prizrena, a jeromonah Stefan u Budisavcima iste, 1999. godine. Prema vrlo pouzdanim informacijama raško-prizrenske eparhije, monahe Haritona i Stefana oteli su pripadnici OVK-a. Otmicu oca Haritona posmatrao je i aparatom snimio nemački novinar koji je sa kontingentom Kfora stigao u ovaj grad.
Ovaj novinar je ispričao da je video (i slikao) kako pripadnici OVK izvode iz kola, legitimišu, uguravaju na zadnje sedište i odvoze (za volan njegovih kola seo Albanac iz OVK) u nepoznatom pravcu čoveka u mantiji, odnosno monaha Srpske pravoslavne crkve. Po saznanju oca Stefana (Milenkovića), tada igumana manastira Sveti Arhangeli, koji je sa ocem Vasilijem poslednji video oca Haritona, tog 15. juna OVK je otela još 11 prizrenskih Srba.
- Kad bi hteo, Sud za ratne zločine Albanaca na Kosovu mogao bi da reši ovaj "slučaj" i pronađe i kazni zločince. Ne verujem da će se to desiti i taj sud je politički. Ali, siguran sam da zločince čeka strašni sud i adekvatna božja kazna - dodaje Harintonov i Stefanov sabrat iz Eparhije raško-prizrenske
U tim danima haosa, bežanije i stradanja svašta se pričalo o ocu Haritonu i otetim Srbima, jedna muslimanka došla je do oca Stefana i arhangelske bratije (tada su pripadnici SPC bili pod zaštitom Engleza i Nemaca iz Kfora) i ispričala im "da je videla kako mudžahedini igraju fudbal sa glavom nekog popa sa dugačkom bradom".
Kada je u avgustu 2000. godine u naselju Tusus, iza gradske bolnice u Prizrenu, Kfor pronašao jednu od masovnih grobnica, pozvao je predstavnike raško-prizrenske eparhije da "potraže" telo oca Haritona. Težak zadatak pripao je ocu Mihajlu, sadašnjem igumanu Svetih Arhangela, koji je među zakopanim i masakriranim telima Srba identifikovao svog brata Haritona. I kako je očekivao, na telu nije bilo glave, sigurno su je uzeli mudžahedini iz OVK i ko zna kud su je odneli. Patolog je kasnije konstatovao da je umro u mukama.
Posmrtni ostaci oca Haritona iz Gračanice su prebačeni u manastir Crna Reka kod Tutina, gde je nekoliko godina bio iskušenik. Na oproštaju, tadašnji vladika Artemije je rekao: "Oče Haritone, primili smo te ovde kao iskušenika, sada te primamo kao mučenika."
STOPIRANA ISTRAGA
PRIPADNICI Kfora stopirali su i istragu o stradanju jeromonaha Stefana(Purića)-Budisavačkog. U izveštajima policije sa terena tada je pisalo da su vojnici gledali kako su neki ljudi kroz masu vukli sveštenika, kako su ga pljuvali, tukli i čupali za bradu. Bilo je to na putu od manastira u Budisavcima (krenuo u prodavnicu) prema Đurakovcu. Najpre je odveden u štab OVK u Istoku, potom je zaklan i, najverovatnije, sa još nekoliko Srba, bačen u bunar pokojnog prote Andrije Popovića, mučenika iz Drugog svetskog rata. Kfor tada nije dozvolio da se bunar istraži, niti je do današnjeg dana to učinjeno. Za svoju braću iz Eparhije i za sve Srbe na Kosovu i on je mučenik i "svetac".
Vecernje Novosti
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hro...-bez-kazne
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
28-03-2018, 05:12 PM
ХЕРОЈ са Kошара: Са 12 војника је јурнуо на 300 специјалаца ОВK
Један од сведока догађаја на Kошарама, Горан Јевтовић испричао је како је 24-годишњи Васојевић повео 12 српских војника на 300 ОВK специјалаца
О војнику Ивану Васојевићу мало ко зна до његових сабораца. Један од сведока догађаја на Kошарама, Горан Јевтовић испричао је како је 24-годишњи Васојевић повео 12 српских војника на 300 ОВK специјалаца. Kако се не би заборавио овај херој, поделили смо причу са вама.
Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВK (сви у црним униформама).
Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење. Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.
Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.
Десетак минута касније, ођедном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш! У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу. Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника, а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца.
Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка! Битка која је неколико минута ишла уживо и у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи! Након 15-так минута је уследило затишје.
Затим потпуна тишина.
Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?… Процена је била да су изгинули сви до једног.
И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „…сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе… нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу…“
Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се…од униформи ОВK.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.
Нека је вечна слава овом српском хероју!
(Телеграф.рс)
Један од сведока догађаја на Kошарама, Горан Јевтовић испричао је како је 24-годишњи Васојевић повео 12 српских војника на 300 ОВK специјалаца
О војнику Ивану Васојевићу мало ко зна до његових сабораца. Један од сведока догађаја на Kошарама, Горан Јевтовић испричао је како је 24-годишњи Васојевић повео 12 српских војника на 300 ОВK специјалаца. Kако се не би заборавио овај херој, поделили смо причу са вама.
Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВK (сви у црним униформама).
Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење. Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.
Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.
Десетак минута касније, ођедном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш! У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу. Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника, а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца.
Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка! Битка која је неколико минута ишла уживо и у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи! Након 15-так минута је уследило затишје.
Затим потпуна тишина.
Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?… Процена је била да су изгинули сви до једног.
И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „…сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе… нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу…“
Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се…од униформи ОВK.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.
Нека је вечна слава овом српском хероју!
(Телеграф.рс)
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
01-04-2018, 02:50 PM
Пуковник Оровић: За 78 дана агресије НАТО нам је уништио један тенк
Пуковник Боривоје Оровић, начелник штаба легендарне 37. моторизоване бригаде Војске Југославије, одликоване Орденом Народног хероја за допринос одбрани земље од НАТО агресије у интервјуу за Russia Beyond открива како се његова јединица на Косову и Метохији супростављала НАТО авијацији и албанским побуњеницима, да ли су били спремни за копнену агресију НАТО-а, како је војска помагала локалном албанском становништву и како су се у његовој јединици борили руски добровољци.
Једно од главних жаришта албанске побуне на КиМ био је рејон Дренице. Управо у ту област команда Треће армије Војске Југославије 1999. године упутила је из Рашке 37. бригаду Војске Југославије, под командом тада потпуковника Љубише Диковића, садашњег начелника генералштаба Војске Србије. За допринос у одбрани земље током НАТО агресије, ова једница одликована Орденом Народног хероја. Њен начелник штаба, пуковник Боривоје Оровић поделио је са нама своја ратна сећања и емоције које носи из тих тешких времена.
Како сте примили вест да је почела НАТО агресија?
Боривоје Оровић: Тог 24. марта, на мој 39. рођендан, налазио сам се у Рашки на дужности начелника штаба, уједно и заменика команданта 37. моторизоване бригаде. У војничком смислу ми смо НАТО агресију дочекали потпуно спремни. Расељена су из касарне и складишта муниција, минско-експлозивна средства, горива и сва друга опрема на мобилизацијска зборишта и у склоништа. У јединицу је био позван део резервних старешина и све критичне специјалности војних обвезника. Што се рационалног и емотивног дела тиче, једноставно смо чекали да почне оно што је било неизбежно – коначна и наметнута битка за Косово и Метохију.
У замраченој канцеларији команданта јединице у касарни „Ибарски рудари“, заједно са командним кадром јединице, послушао сам обраћање савезног премијера Момира Булатовића да се налазимо у стању непосредне ратне опасности. Тада нам је постало јасно да агресија може почети сваког тренутка.
Након извршене мобилизације и спроведених припрема, јединицу смо, током две ноћи, 30. марта и 1. априла, из Рашке у две колоне, једну долином Ибра, а другу преко Новог Пазара и Рибарића, пребацили у реjон Дренице. Ову опсежну операцију, која је подразумевала пребацивање око 6000 војника, те више стотина борбених и неборбених возила, артиљеријских оруђа, инжењеријских машина и друге технике, непосредно сам осмислио и спровео, јер се командант бригаде, тада потпуковник, Љубиша Диковић са неколико стотина војника, већ налазио у зони нашег будућег ангажовања.
Током 78 дана интезивних НАТО дејстава са каквим губицима се суочила 37. моторизована бригада?
Б.О.: Наша бригада, са свим ојачањима која су нам била стављена на располагање, имала је укупно 60 погинулих и 184 рањена војника, подофицира и официра. Свака људска жртва је велики и ненадокнадив губитак. Међутим, статистички и војнички гледано, они нису били велики, и износили су око 1.5%. Што се тиче губитака у техници, уништен нам је један тенк Т-55, два противавионска топа и неколико моторних возила. Ови губици у техници су занемарљиви.
Да бисте схватили цео контекст, наша јединица се суочавала са троструком опасношћу по људство и материјална средства. Поред НАТО авијације која је имала апсолутну превласт у ваздуху, били смо изложени дејствима шиптарских терористичких снага. Наша зона одговорности је била површине 340 км2 и покривала реjон Дренице. Нама је било супростављено између 2500 и 3000 добро опремљених шиптарских терориста, подељених у три редовне и једну специјалну бригаду – тзв. ОВК, оперативне зоне „Дреница“. Били су веома добро организовани, наоружани и имали јединствену команду. Трећа опасност долазила је од противтенковских и противпешадијских мина. Више хиљада мина кинеске производње унето је на нашу територију након масовне провале војних складишта у Албанији, у пролеће 1997. године.
Приметна је емоција када говорите о страдању ваших војника. Који су вам губици најтеже пали?
Б.О.: Сваки губитак је посебан на свој начин, нарочито они када су страдали синови јединци. Међутим, у сећање ми се посебно урезао 8. април 1999. године. У акцији наше извиђачке чете ојачане са 6 тенкова Т-55 против терориста ОВК у селу Обриње, амерички авион А-10 промашио је тенк и погодио возило „пинзгауер“ у коме се налазило 8 војника, подофицира и официра, на челу са командиром чете, капетаном Станковић Ивицом. Сви су на лицу мјеста страдали.
Други случај који бих издвојио догодио се крајем истог месеца, када је приликом повратка у рејон размештаја, командант 1. моторизованог батаљона, капетан Митровић Драган, заједно са још једним резервним официром и три војника упао у заседу терориста. Возач њиховог возила је страдао први и после неравноправне борбе, сви су побијени. Крволоцима из ОВК-а то као да није било довољно, па су тела страдалих полили бензином и запалили. Призор који смо затекли био је страшан.
Покојни Драган Митровић био је из једног села у околини Ужица и постхумно је одликован и унапређен у чин пешадијског мајора. Његов син желео је да пође очевим стопама, па је уписао војну академију и са успехом је завршио пре неколико година. Митровићи су тако добили још једног официра у породици, а покојни Драган свог наследника у тешкој официрској професији.
Да ли је ваша бригада била спремна за НАТО копнену агресију?
Б.О.: Апсолутно. До краја априла очистили смо зону од шиптарских терористичких снага и њихову активност свели на неколико мањих група, које смо потпуно контролисали. Након тога заузели смо положаје за одбрану и спремно чекали НАТО трупе.
У јавности се могло чути да је наша војска успела да обмане и НАТО пакт у погледу ефикасности дејства њихове авијације. Да ли се и ваша једница служила таквим методама?
Б.О.: Свакако. Маскирање и обмањивање су били саставни део свакодневних дејстава. На пример, једини тенк који нам је посредно уништила авијација НАТО, повремено смо „оживљавали“ палећи ватру на месту где се налазио мотор и тако код њих стварали „слику“ да тенк и мотор раде, па су га „уништили“ најмање још 10 пута. Навео бих и пример важног моста у нашој зони одговорности између Глоговца и Коморана. Из Војно-техничког института достављени су нам тзв. пасивни противрадарски рефлектори, мали уређаји облика тетраедра, који, када се по одговарајућим упутствима поставе у пару, шаљу радарски одраз авијацији да је то уствари мост. Наши инжењери су препоручили да на неколико стотина метара низводно поставимо по два пара ових уређаја и они су НАТО авијацији давали лажну слику да се мост налази на другом месту. Мислим да су мост „срушили“ такође најмање десетак пута, испаљујући више десетина пројектила и бомби у најлон који је повезивао противрадарске рефлекторе. Подразумева се да смо од приручног материјала израђивали макете тенкова, артиљеријских оруђа, возила и других средстава.
Збрињавали смо и помагали Албанце
Какав је био однос Војске Југославије према локалном албанском становништву у зони извођења борбених дејстава?
Б.О.: Понашали смо се одговорно и у складу са правилима међународног ратног права. Свако поступање противно тим правилима, којих је било, процесуирано је у складу са законом. Што се наше јединице тиче, више пута смо им указивали здравствену заштиту и помагали у снабдевању основним животним намирницама. Издвојио бих 2 случаја. Први је збрињавање рањених мештана када је НАТО авијација почетком априла бомбардовала фабрику муниције у Србици. Неке бомбе нису погодиле циљ, па је више становника било повређено. Ми смо тада организовали превоз и збрињавање рањених до наше санитетске чете. Формирали смо импровизовану болницу у којој су били збринути и лечени. За то време, наши лекари породили су неколико трудница.
Други случај који бих издвојио је из Глоговца, током месеца маја. Увидевши да не постоји снабдевање локалног становништва основним животним намирницама и да део становништва буквално гладује, донели смо одлуку, уз одобрење претпостављене команде, и поделили локалном становништву основне прехрамбене намирнице – брашно, шећер, со, уље, пиринач, тестенине и конзерве.
Како сте примили информацију о повлачењу војске са Косова и Метохије?
Б.О.: Када нам је наређено да планирамо припрему јединице за марш и покрет, ради повлачења са Косова и Метохије, осећао сам разочарење, тугу, немоћ, бес… Војска је у моменту политичке одлуке да напустимо Косово и Метохију била потпуно спремна за одлучне битке. Све што се догодило до тада посматрали смо као „загревање“ за одсудне борбе. То наређење, које се морало извршити, представљало је за мене лично највећи пораз. Више пута сам поновио да Војска Југославије није поражена и што се нас тиче, ми бисмо и данас били на Косову и Метохији и тамо гарантовали пуни суверенитет државе Србије.
Како је ваша породица поднијела НАТО агресију и ваше ангажовање у рату?
Б.О.: Тешко. Као и породице свих других који су били тамо. Поделићу са вама један детаљ. У мају сам добио писмо од супруге Љиљане, која се у то време са децом налазила у Рашки. Писала је да су добро, да је деца слушају, да много времена проводе у склоништу. У писму се налазио и „додатак“, омот чоколаде „Најлепше жеље“ на коме ме ћерка Јелена обавештава да ће матурирати са одличним успехом и добити Вукову диплому и преноси поруку сина, шестогодишњег Бојана: „Тата, чувај се и врати нам се. И брани нашу отаџбину“. И сада осећам „кост у грлу“ када се свега тога сетим.
Руски добровољци су били сјајни војници
Да ли сте долазили у додир са руским добровољцима?
Б.О.: За време нашег ангажовања на простору Косова и Метохије, у нашој јединици је било, ако ме сећање добро служи, 5 руских добровољаца, од којих су тројица били у извиђачкој чети, а двојица у јединици ПВО. То су били добри, дисциплиновани и храбри војници са претходним ратним искуствима. Сећам се војника-извиђача Олега. Он је предњачио у војничким врлинама. Од њих петорице, нажалост, један је страдао – нестао.
Сматрате ли да је Русија требала конкретније помоћи Југославији 1999. године?
Б.О.: Верујем да је тадашња, „слаба“ Русија Бориса Јељцина учинила колико је могла. Да је требала више – јесте.
Пишете поезију и у њој се делимично помиње и Русија. Шта за вас Русија представља?
Б.О.: Русија је током историје била бастион словенства и заштитник малих православних народа и држава. Да није било Русије и њене материјалне и друге подршке, не би било ни савремене црногорске државе. Добри односи Русије са Србијом и Црном Гором након Првог светског рата су се изменили када је створена Југославија, чији поједини конституенти нису били благонаклони према словенству. Русија данас представља једину брану општем безумљу новог светског поретка. Захваљујући позитивној улози Русије и предсједника Владимира Путина, свет данас изгледа много другачије него што је изгледао прије више од две деценије, када је НАТО бомбардовао и дисциплиновао „непослушне“ земље. Њихова жртва били смо нажалост и ми. Сигуран сам да би и догађаји из 90-их, чији сам актер непосредно био, имали другачији расплет да је Русија била снажна као данас.
Имам веома позитиван став према Русији, тој великој земљи, домовини неколико стотина народа, њеној култури и државности. Могу да кажем да сам отворени русофил.
Пуковник у пензији Боривоје Оровић живи у Подгорици. Пише песме и афоризме, члан је Удружења књижевника Црне Горе и Књижевне заједнице Југославије.
Извор: rs.rbth.com
Пуковник Боривоје Оровић, начелник штаба легендарне 37. моторизоване бригаде Војске Југославије, одликоване Орденом Народног хероја за допринос одбрани земље од НАТО агресије у интервјуу за Russia Beyond открива како се његова јединица на Косову и Метохији супростављала НАТО авијацији и албанским побуњеницима, да ли су били спремни за копнену агресију НАТО-а, како је војска помагала локалном албанском становништву и како су се у његовој јединици борили руски добровољци.
Једно од главних жаришта албанске побуне на КиМ био је рејон Дренице. Управо у ту област команда Треће армије Војске Југославије 1999. године упутила је из Рашке 37. бригаду Војске Југославије, под командом тада потпуковника Љубише Диковића, садашњег начелника генералштаба Војске Србије. За допринос у одбрани земље током НАТО агресије, ова једница одликована Орденом Народног хероја. Њен начелник штаба, пуковник Боривоје Оровић поделио је са нама своја ратна сећања и емоције које носи из тих тешких времена.
Како сте примили вест да је почела НАТО агресија?
Боривоје Оровић: Тог 24. марта, на мој 39. рођендан, налазио сам се у Рашки на дужности начелника штаба, уједно и заменика команданта 37. моторизоване бригаде. У војничком смислу ми смо НАТО агресију дочекали потпуно спремни. Расељена су из касарне и складишта муниција, минско-експлозивна средства, горива и сва друга опрема на мобилизацијска зборишта и у склоништа. У јединицу је био позван део резервних старешина и све критичне специјалности војних обвезника. Што се рационалног и емотивног дела тиче, једноставно смо чекали да почне оно што је било неизбежно – коначна и наметнута битка за Косово и Метохију.
У замраченој канцеларији команданта јединице у касарни „Ибарски рудари“, заједно са командним кадром јединице, послушао сам обраћање савезног премијера Момира Булатовића да се налазимо у стању непосредне ратне опасности. Тада нам је постало јасно да агресија може почети сваког тренутка.
Након извршене мобилизације и спроведених припрема, јединицу смо, током две ноћи, 30. марта и 1. априла, из Рашке у две колоне, једну долином Ибра, а другу преко Новог Пазара и Рибарића, пребацили у реjон Дренице. Ову опсежну операцију, која је подразумевала пребацивање око 6000 војника, те више стотина борбених и неборбених возила, артиљеријских оруђа, инжењеријских машина и друге технике, непосредно сам осмислио и спровео, јер се командант бригаде, тада потпуковник, Љубиша Диковић са неколико стотина војника, већ налазио у зони нашег будућег ангажовања.
Током 78 дана интезивних НАТО дејстава са каквим губицима се суочила 37. моторизована бригада?
Б.О.: Наша бригада, са свим ојачањима која су нам била стављена на располагање, имала је укупно 60 погинулих и 184 рањена војника, подофицира и официра. Свака људска жртва је велики и ненадокнадив губитак. Међутим, статистички и војнички гледано, они нису били велики, и износили су око 1.5%. Што се тиче губитака у техници, уништен нам је један тенк Т-55, два противавионска топа и неколико моторних возила. Ови губици у техници су занемарљиви.
Да бисте схватили цео контекст, наша јединица се суочавала са троструком опасношћу по људство и материјална средства. Поред НАТО авијације која је имала апсолутну превласт у ваздуху, били смо изложени дејствима шиптарских терористичких снага. Наша зона одговорности је била површине 340 км2 и покривала реjон Дренице. Нама је било супростављено између 2500 и 3000 добро опремљених шиптарских терориста, подељених у три редовне и једну специјалну бригаду – тзв. ОВК, оперативне зоне „Дреница“. Били су веома добро организовани, наоружани и имали јединствену команду. Трећа опасност долазила је од противтенковских и противпешадијских мина. Више хиљада мина кинеске производње унето је на нашу територију након масовне провале војних складишта у Албанији, у пролеће 1997. године.
Приметна је емоција када говорите о страдању ваших војника. Који су вам губици најтеже пали?
Б.О.: Сваки губитак је посебан на свој начин, нарочито они када су страдали синови јединци. Међутим, у сећање ми се посебно урезао 8. април 1999. године. У акцији наше извиђачке чете ојачане са 6 тенкова Т-55 против терориста ОВК у селу Обриње, амерички авион А-10 промашио је тенк и погодио возило „пинзгауер“ у коме се налазило 8 војника, подофицира и официра, на челу са командиром чете, капетаном Станковић Ивицом. Сви су на лицу мјеста страдали.
Други случај који бих издвојио догодио се крајем истог месеца, када је приликом повратка у рејон размештаја, командант 1. моторизованог батаљона, капетан Митровић Драган, заједно са још једним резервним официром и три војника упао у заседу терориста. Возач њиховог возила је страдао први и после неравноправне борбе, сви су побијени. Крволоцима из ОВК-а то као да није било довољно, па су тела страдалих полили бензином и запалили. Призор који смо затекли био је страшан.
Покојни Драган Митровић био је из једног села у околини Ужица и постхумно је одликован и унапређен у чин пешадијског мајора. Његов син желео је да пође очевим стопама, па је уписао војну академију и са успехом је завршио пре неколико година. Митровићи су тако добили још једног официра у породици, а покојни Драган свог наследника у тешкој официрској професији.
Да ли је ваша бригада била спремна за НАТО копнену агресију?
Б.О.: Апсолутно. До краја априла очистили смо зону од шиптарских терористичких снага и њихову активност свели на неколико мањих група, које смо потпуно контролисали. Након тога заузели смо положаје за одбрану и спремно чекали НАТО трупе.
У јавности се могло чути да је наша војска успела да обмане и НАТО пакт у погледу ефикасности дејства њихове авијације. Да ли се и ваша једница служила таквим методама?
Б.О.: Свакако. Маскирање и обмањивање су били саставни део свакодневних дејстава. На пример, једини тенк који нам је посредно уништила авијација НАТО, повремено смо „оживљавали“ палећи ватру на месту где се налазио мотор и тако код њих стварали „слику“ да тенк и мотор раде, па су га „уништили“ најмање још 10 пута. Навео бих и пример важног моста у нашој зони одговорности између Глоговца и Коморана. Из Војно-техничког института достављени су нам тзв. пасивни противрадарски рефлектори, мали уређаји облика тетраедра, који, када се по одговарајућим упутствима поставе у пару, шаљу радарски одраз авијацији да је то уствари мост. Наши инжењери су препоручили да на неколико стотина метара низводно поставимо по два пара ових уређаја и они су НАТО авијацији давали лажну слику да се мост налази на другом месту. Мислим да су мост „срушили“ такође најмање десетак пута, испаљујући више десетина пројектила и бомби у најлон који је повезивао противрадарске рефлекторе. Подразумева се да смо од приручног материјала израђивали макете тенкова, артиљеријских оруђа, возила и других средстава.
Збрињавали смо и помагали Албанце
Какав је био однос Војске Југославије према локалном албанском становништву у зони извођења борбених дејстава?
Б.О.: Понашали смо се одговорно и у складу са правилима међународног ратног права. Свако поступање противно тим правилима, којих је било, процесуирано је у складу са законом. Што се наше јединице тиче, више пута смо им указивали здравствену заштиту и помагали у снабдевању основним животним намирницама. Издвојио бих 2 случаја. Први је збрињавање рањених мештана када је НАТО авијација почетком априла бомбардовала фабрику муниције у Србици. Неке бомбе нису погодиле циљ, па је више становника било повређено. Ми смо тада организовали превоз и збрињавање рањених до наше санитетске чете. Формирали смо импровизовану болницу у којој су били збринути и лечени. За то време, наши лекари породили су неколико трудница.
Други случај који бих издвојио је из Глоговца, током месеца маја. Увидевши да не постоји снабдевање локалног становништва основним животним намирницама и да део становништва буквално гладује, донели смо одлуку, уз одобрење претпостављене команде, и поделили локалном становништву основне прехрамбене намирнице – брашно, шећер, со, уље, пиринач, тестенине и конзерве.
Како сте примили информацију о повлачењу војске са Косова и Метохије?
Б.О.: Када нам је наређено да планирамо припрему јединице за марш и покрет, ради повлачења са Косова и Метохије, осећао сам разочарење, тугу, немоћ, бес… Војска је у моменту политичке одлуке да напустимо Косово и Метохију била потпуно спремна за одлучне битке. Све што се догодило до тада посматрали смо као „загревање“ за одсудне борбе. То наређење, које се морало извршити, представљало је за мене лично највећи пораз. Више пута сам поновио да Војска Југославије није поражена и што се нас тиче, ми бисмо и данас били на Косову и Метохији и тамо гарантовали пуни суверенитет државе Србије.
Како је ваша породица поднијела НАТО агресију и ваше ангажовање у рату?
Б.О.: Тешко. Као и породице свих других који су били тамо. Поделићу са вама један детаљ. У мају сам добио писмо од супруге Љиљане, која се у то време са децом налазила у Рашки. Писала је да су добро, да је деца слушају, да много времена проводе у склоништу. У писму се налазио и „додатак“, омот чоколаде „Најлепше жеље“ на коме ме ћерка Јелена обавештава да ће матурирати са одличним успехом и добити Вукову диплому и преноси поруку сина, шестогодишњег Бојана: „Тата, чувај се и врати нам се. И брани нашу отаџбину“. И сада осећам „кост у грлу“ када се свега тога сетим.
Руски добровољци су били сјајни војници
Да ли сте долазили у додир са руским добровољцима?
Б.О.: За време нашег ангажовања на простору Косова и Метохије, у нашој јединици је било, ако ме сећање добро служи, 5 руских добровољаца, од којих су тројица били у извиђачкој чети, а двојица у јединици ПВО. То су били добри, дисциплиновани и храбри војници са претходним ратним искуствима. Сећам се војника-извиђача Олега. Он је предњачио у војничким врлинама. Од њих петорице, нажалост, један је страдао – нестао.
Сматрате ли да је Русија требала конкретније помоћи Југославији 1999. године?
Б.О.: Верујем да је тадашња, „слаба“ Русија Бориса Јељцина учинила колико је могла. Да је требала више – јесте.
Пишете поезију и у њој се делимично помиње и Русија. Шта за вас Русија представља?
Б.О.: Русија је током историје била бастион словенства и заштитник малих православних народа и држава. Да није било Русије и њене материјалне и друге подршке, не би било ни савремене црногорске државе. Добри односи Русије са Србијом и Црном Гором након Првог светског рата су се изменили када је створена Југославија, чији поједини конституенти нису били благонаклони према словенству. Русија данас представља једину брану општем безумљу новог светског поретка. Захваљујући позитивној улози Русије и предсједника Владимира Путина, свет данас изгледа много другачије него што је изгледао прије више од две деценије, када је НАТО бомбардовао и дисциплиновао „непослушне“ земље. Њихова жртва били смо нажалост и ми. Сигуран сам да би и догађаји из 90-их, чији сам актер непосредно био, имали другачији расплет да је Русија била снажна као данас.
Имам веома позитиван став према Русији, тој великој земљи, домовини неколико стотина народа, њеној култури и државности. Могу да кажем да сам отворени русофил.
Пуковник у пензији Боривоје Оровић живи у Подгорици. Пише песме и афоризме, члан је Удружења књижевника Црне Горе и Књижевне заједнице Југославије.
Извор: rs.rbth.com
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
28-05-2018, 06:05 PM
НОВА ЖРТВА ОСИРОМАШЕНОГ УРАНИЈУМА: 359-ти италијански војник преминуо од рака!
Каплар Де Бјази Ђузепе (41) најновија је жртва канцера у редовима италијанске војске, од којег је оболео јер је био изложен дејству осиромашеног уранијума
Како је открио Доменико Леђеро, заступник око 7.000 италијанских војника који су боравећи на Косову у саставу Кфора, добили тешке облике карцинома, каплар Ђузепе је преминуо почетком ове недеље и он је 359. жртва међу италијанским војницима.
Ђузепе је боравио у БиХ (1999), на Косову (2003), у Авганистану (2010) и Либану (2012), а сада је изгубио битку са канцером.
– Када се разболео, војска га је напустила и војник је у последњим тренуцима био окружен само члановима породице у свом напуљском дому. За министарство одбране, Ђузепе неће бити жртва у служби. Пратимо на гробље још једног дечака који је, као и многи други пре њега, веровао у вредности мира. У међувремену, закон се стопира у парламенту и нико не штити наше војнике – навео је Леђеро на друштвеним мрежама.
Извор: србија данас
Каплар Де Бјази Ђузепе (41) најновија је жртва канцера у редовима италијанске војске, од којег је оболео јер је био изложен дејству осиромашеног уранијума
Како је открио Доменико Леђеро, заступник око 7.000 италијанских војника који су боравећи на Косову у саставу Кфора, добили тешке облике карцинома, каплар Ђузепе је преминуо почетком ове недеље и он је 359. жртва међу италијанским војницима.
Ђузепе је боравио у БиХ (1999), на Косову (2003), у Авганистану (2010) и Либану (2012), а сада је изгубио битку са канцером.
– Када се разболео, војска га је напустила и војник је у последњим тренуцима био окружен само члановима породице у свом напуљском дому. За министарство одбране, Ђузепе неће бити жртва у служби. Пратимо на гробље још једног дечака који је, као и многи други пре њега, веровао у вредности мира. У међувремену, закон се стопира у парламенту и нико не штити наше војнике – навео је Леђеро на друштвеним мрежама.
Извор: србија данас
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
19-09-2018, 01:17 PM
ЈАВНОСТ ПРВИ ПУТ ОВО ВИДИ – РУСИ ОТКРИЛИ ГУБИТКЕ НАТО ПАКТА ТОКОМ БОМБАРДОВАЊА 1999. ГОДИНЕ
У тексту под насловом “НАТО крије сопствене губитке,” руска агенција за политичке вести (АПН) известила је 29. априла да је НАТО изгубио преко 400 војника и преко 60 авиона током свог 79-дневног рата против Србије. Ове процене су наводно базиране на цифрама руске владе, а на Западу су их заташкавали медији љубимци Новог светског поретка.
Ово су највише цифре о НАТО људским жртвама које су се појавиле до сада у послератним пост-мортемима. Ми им можемо веровати или их третирати као пропаганду. Али само би их будале потпуно занемариле и одлучиле да верују у фикцију НАТО-вих “лажи ” пропагандиста, укључујући ту и Бил Клинтона, који је објавио нацији прошлог јуна да НАТО није претрпео никакве губитке у борби.
Овај руски чланак је написао искусни војни дописник Владислав Шурјагин, који је извештавао и из Чеченског рата. Шурјагин елаборира један ранији извештај руског Министарства одбране који је први пут објављен у листу `Преглед страних војски` а онда га је објавио ИТАР-ТАСС, једна од две званичне агенције руске владе.
Шурјагин примећује да су НАТО и Пентагон лагали без стида и да и даље то раде. Он примећује да могу проћи године док америчка влада призна шта је стварно изгубила у свом рату са Србијом. Он каже, на пример, да је НАТО чак лагао и у погледу броја обављених борбених летова, а камоли у погледу сопствених жртви. Уместо 35.000 летова које НАТО тврди да је обавио, ова алијанса је у ствари обавила само око 25.000, каже он.
Уредници АПН су се одрекли одговорности, наводећи да је Ширјагинов текст “лично виђење аутора” о овој теми. Али Сирјагин је само један од извесног броја извора који су се појавили од краја НАТО-вог бомбардовања, а који указују на то да НАТО можда крије значајне губитке које је претрпео током 79-дневног бомбардовања Србије.
Псеудоним “Веник” је можда познати термин за читаоце сајтова `Трутх ин Медиа` и `Београд.цом` током рата. Веник је био први који је систематски анализирао и известио о НАТО губицима у априлу 1999. А овај извор стално ажурира ту информацију од тада. Ево Вениковог последњег доприноса на тему о НАТО губицима:
“Према чланку од 25. марта 2000., који је објавила новинска агенција ИТАР-ТАСС, руски ГРУ (Главни обавештајни директорат) извори извештавају да су током операције “Савезничке снаге” НАТО-ве ваздушне снаге претрпеле губитке много веће него што је то НАТО команда званично признала. Према информацијама ГРУ, НАТО је изгубио три Ф-117А `стеалтх` бомбардера и најмање 40 других борбених авиона и преко 1.000 крстарећих ракета.
До сада су НАТО званичници признали да су изгубили три борбена авиона (27.марта УСАФ Ф-117А , 1.маја УСМЦ АВ-8Б Харриер и 2.маја Ф-16ЦГ-40-ЦФ), два десантна хеликоптера (АХ-64 Апаче 26.априла и још један Апач 5. маја), између 30 и 32 беспилотне извиђачке летелице – најмање 16 америчких, 7 немачких и 5 француских УАВ. Интересантно је да је НАТО признао све губитке беспилотних извиђачких летелица које су помињали југословенски војни званичници – 30 – и можда чак још и више.
Званични НАТО извештаји и изјаве које су дали различити НАТО званичници указују на то да је око 10 НАТО авиона направило принудна слетања. Два Ф-117А су претрпела велика оштећења (Ф-117А 86-0837 је оштећен 21.априла током слетања; а други Ф-117А је изгубио део свог репа због оближње експлозије СА-3 САМ). Један РАФ Ц-130К Херцулес транспортни авион се срушио 11.јуна у Албанији. Овај авион је испоручивао једну британску САС јединицу која је покушавала да претекне руске падобранце у бази Слатина. Амерички ОХ-58 борбени извиђачки хеликоптер срушио се 26.маја у Босни…
У фебруару је британска штампа дискутовала о великом недостатку оперативних авиона које је претрпело Краљевско ратно ваздухопловство. Ове вести су се први пут појавиле 23.јануара 2000 – ‘На стотине онеспособљених млазњака довело РАФ у кризу’ – је чланак објављен у листу `Лондон Обсервер`. Нарочито је чланак, базиран на сопственој истрази листа Обсервер, исцртао следеће проблеме код РАФа: “Два од три у флоти Уједињеног Краљевства коју чини 186 Торнадо бомбардера је приземљено; мање од 40% других борбених авиона, као што су Харриер и Јагуар, је спремно да лети одмах;
Министарство одбране је потрошило скоро 1 милијарду фунти развијајући ласрерски навођен систем за бомбардовање који не ради како треба;
Ту је и мањак од скоро 20% млађих официра пилота брзих млазњака а РАФ има озбиљан проблем да задржи обучене пилоте.”
Према прегледу агенције ИТАР-ТАСС чланка објављеног у часопису `Преглед страних војски` руског Министарства одбране, југословенска авијација је спречила коришцење америчког десантног хеликоптера АХ-64 Апаче током Косовског сукоба. У чланку “НАТО губици у рату против Југославије”, `Преглед страних војски” пише … највеча сензација је био број војника које је НАТО изгубио. Не само да су НАТО пилоти погинули у Југославији, већ су погинули и војници за претрагу и спасавање чији је задатак био да пронађу оборене пилоте. Југословенска ПВО је оборила не мање од пет НАТО хеликоптера, који (сами) су резултирали у смрти око 100 војника Алијансе.”
Према овом листу, разлог што Пентагон није користио хеликоптере `Апаче` на Косову “…није имао ништа са техничким проблемима хеликоптера или недовољном обуком њихове летачке посаде, како су често изјављивали НАТО званичници. Једини разлог је био напад којег су 26.априла 1999. извршили југословенски “Галеб” ловци на “Ринас” аеродром који се налази близу албанског главног града Тиране, где су Апачи били базирани. Тог дана су унистене две групе ових лаких хеликоптера, а преко 10 хеликоптера је оштећено.”
Сличну операцију је извела југословенска АФ 18.априла на аеродрому у Тузли, у Босни, који је коришћен као аеродром за принудно слетање НАТО авиона. Као резултат овог напада неких 15 НАТО авиона је уништено на земљи.
`Преглед страних војски` пише: “Упркос чињеници да су амерички авиони доминирали у НАТО операцијама, они нису били једини авиони које је оборила југословенска ПВО. Међу уништеним авионима је и пет немачких “Торнада,” неколико британских “Харијера’” два француска “Миража,” белгијски, холандски и канадски авион. 7.јуна је америчко ратно ваздухопловство изгубило стратешки бомбардер Б-52, док је 20.маја оборен Б-2А “Спирит”.”
Посматрајући листу извештаја очевидаца коју су сачинили ваздухопловни ентузијасти у Југославији, можемо наћи следећи унос – (бр. 381) 7. јуни, између 012 анд 040, зона између Сланкамена и Инђије. Један велики бомбардер (највероватније Б-52) је оборен. Авион је експлодирао након директног поготка ракете САМ. Посада је погинула.”
Колико год да се чини невероватним на први поглед западној публици навикнутој својим “лазима “, горње процене нису далеко од истовремених извештаја грчких медија.
На пример, 7.априла 1999. је атински дневни лист `Атхинаики` (Атињанин) рекао у једном чланку да је НАТО већ изгубио 88 војника. А то је било само после две недеље рата! Ако је НАТО изгубио 88 војника у време када је интензитет борбе био на нижем нивоу него касније током рата, онда су његове људске жртве током 11-недељног конфликта могле бити преко 1.000, ако се наставила иста стопа губитака.
Која год да је стварна цифра, она је сигурно већа од нуле, што је цифра коју тврде Клинтон, НАТО и Пентагон. Стабилна струја нових информација које се појављују у руским медијима, које се углавном базирају на руским званичним војним изворима (који су били у позицији да прате из прве руке бојна поља у ваздуху и на мору пре годину дана – Русија је имала два брода у Јадрану током рата, која су посматрала рат путем електронског надзора), служе да дискредитују такве смешне тврдње НАТО-а и Клинтонове администрације.
У ствари, не би нас изненадило да се руска влада овде ангажовала у игри политичке уцене и балансирања на ивици рата са Клинтоновом администрацијом, покушавајући да добије неку предност у преговорима око других, већих ставки, као што су Ракетни одбрамбени штит (види моју колумну “Опасно нуклеарно звецкање сабљама”). Све ово, наравно, у нади да стекну неку предност пре Клинтонове посете Москви 4. јуна.
Пошто и Москва и Вашингтон знају да кад би Русија објавила доказе (снимке електронског праћења, на пример) који подржавају њене тврдње о НАТО губицима, ово би имало разорни ефекат на јавност НАТО/Новог светског поретка. Јер, цео свет би онда знао да је сићушна југословенска војска испљускала арогантног и свемоћног агресора, користећи неко прилично застарело оружје, али више него надокнађујући то лукавством и храброшћу њених официра и војника.
Једино питање које остаје отворено, међутим, је како је Клинтонова администрација успела да спречи толико пуно ожалошћених америчких и НАТО фамилија да проговоре о губицима својих вољених? Или, да пређемо на ствар, да ли их је подмитила (исплатила) или застрашила претњама или нечим још горим?
http://www.nacionalist.rs/2018/09/19/jav...99-godine/
У тексту под насловом “НАТО крије сопствене губитке,” руска агенција за политичке вести (АПН) известила је 29. априла да је НАТО изгубио преко 400 војника и преко 60 авиона током свог 79-дневног рата против Србије. Ове процене су наводно базиране на цифрама руске владе, а на Западу су их заташкавали медији љубимци Новог светског поретка.
Ово су највише цифре о НАТО људским жртвама које су се појавиле до сада у послератним пост-мортемима. Ми им можемо веровати или их третирати као пропаганду. Али само би их будале потпуно занемариле и одлучиле да верују у фикцију НАТО-вих “лажи ” пропагандиста, укључујући ту и Бил Клинтона, који је објавио нацији прошлог јуна да НАТО није претрпео никакве губитке у борби.
Овај руски чланак је написао искусни војни дописник Владислав Шурјагин, који је извештавао и из Чеченског рата. Шурјагин елаборира један ранији извештај руског Министарства одбране који је први пут објављен у листу `Преглед страних војски` а онда га је објавио ИТАР-ТАСС, једна од две званичне агенције руске владе.
Шурјагин примећује да су НАТО и Пентагон лагали без стида и да и даље то раде. Он примећује да могу проћи године док америчка влада призна шта је стварно изгубила у свом рату са Србијом. Он каже, на пример, да је НАТО чак лагао и у погледу броја обављених борбених летова, а камоли у погледу сопствених жртви. Уместо 35.000 летова које НАТО тврди да је обавио, ова алијанса је у ствари обавила само око 25.000, каже он.
Уредници АПН су се одрекли одговорности, наводећи да је Ширјагинов текст “лично виђење аутора” о овој теми. Али Сирјагин је само један од извесног броја извора који су се појавили од краја НАТО-вог бомбардовања, а који указују на то да НАТО можда крије значајне губитке које је претрпео током 79-дневног бомбардовања Србије.
Псеудоним “Веник” је можда познати термин за читаоце сајтова `Трутх ин Медиа` и `Београд.цом` током рата. Веник је био први који је систематски анализирао и известио о НАТО губицима у априлу 1999. А овај извор стално ажурира ту информацију од тада. Ево Вениковог последњег доприноса на тему о НАТО губицима:
“Према чланку од 25. марта 2000., који је објавила новинска агенција ИТАР-ТАСС, руски ГРУ (Главни обавештајни директорат) извори извештавају да су током операције “Савезничке снаге” НАТО-ве ваздушне снаге претрпеле губитке много веће него што је то НАТО команда званично признала. Према информацијама ГРУ, НАТО је изгубио три Ф-117А `стеалтх` бомбардера и најмање 40 других борбених авиона и преко 1.000 крстарећих ракета.
До сада су НАТО званичници признали да су изгубили три борбена авиона (27.марта УСАФ Ф-117А , 1.маја УСМЦ АВ-8Б Харриер и 2.маја Ф-16ЦГ-40-ЦФ), два десантна хеликоптера (АХ-64 Апаче 26.априла и још један Апач 5. маја), између 30 и 32 беспилотне извиђачке летелице – најмање 16 америчких, 7 немачких и 5 француских УАВ. Интересантно је да је НАТО признао све губитке беспилотних извиђачких летелица које су помињали југословенски војни званичници – 30 – и можда чак још и више.
Званични НАТО извештаји и изјаве које су дали различити НАТО званичници указују на то да је око 10 НАТО авиона направило принудна слетања. Два Ф-117А су претрпела велика оштећења (Ф-117А 86-0837 је оштећен 21.априла током слетања; а други Ф-117А је изгубио део свог репа због оближње експлозије СА-3 САМ). Један РАФ Ц-130К Херцулес транспортни авион се срушио 11.јуна у Албанији. Овај авион је испоручивао једну британску САС јединицу која је покушавала да претекне руске падобранце у бази Слатина. Амерички ОХ-58 борбени извиђачки хеликоптер срушио се 26.маја у Босни…
У фебруару је британска штампа дискутовала о великом недостатку оперативних авиона које је претрпело Краљевско ратно ваздухопловство. Ове вести су се први пут појавиле 23.јануара 2000 – ‘На стотине онеспособљених млазњака довело РАФ у кризу’ – је чланак објављен у листу `Лондон Обсервер`. Нарочито је чланак, базиран на сопственој истрази листа Обсервер, исцртао следеће проблеме код РАФа: “Два од три у флоти Уједињеног Краљевства коју чини 186 Торнадо бомбардера је приземљено; мање од 40% других борбених авиона, као што су Харриер и Јагуар, је спремно да лети одмах;
Министарство одбране је потрошило скоро 1 милијарду фунти развијајући ласрерски навођен систем за бомбардовање који не ради како треба;
Ту је и мањак од скоро 20% млађих официра пилота брзих млазњака а РАФ има озбиљан проблем да задржи обучене пилоте.”
Према прегледу агенције ИТАР-ТАСС чланка објављеног у часопису `Преглед страних војски` руског Министарства одбране, југословенска авијација је спречила коришцење америчког десантног хеликоптера АХ-64 Апаче током Косовског сукоба. У чланку “НАТО губици у рату против Југославије”, `Преглед страних војски” пише … највеча сензација је био број војника које је НАТО изгубио. Не само да су НАТО пилоти погинули у Југославији, већ су погинули и војници за претрагу и спасавање чији је задатак био да пронађу оборене пилоте. Југословенска ПВО је оборила не мање од пет НАТО хеликоптера, који (сами) су резултирали у смрти око 100 војника Алијансе.”
Према овом листу, разлог што Пентагон није користио хеликоптере `Апаче` на Косову “…није имао ништа са техничким проблемима хеликоптера или недовољном обуком њихове летачке посаде, како су често изјављивали НАТО званичници. Једини разлог је био напад којег су 26.априла 1999. извршили југословенски “Галеб” ловци на “Ринас” аеродром који се налази близу албанског главног града Тиране, где су Апачи били базирани. Тог дана су унистене две групе ових лаких хеликоптера, а преко 10 хеликоптера је оштећено.”
Сличну операцију је извела југословенска АФ 18.априла на аеродрому у Тузли, у Босни, који је коришћен као аеродром за принудно слетање НАТО авиона. Као резултат овог напада неких 15 НАТО авиона је уништено на земљи.
`Преглед страних војски` пише: “Упркос чињеници да су амерички авиони доминирали у НАТО операцијама, они нису били једини авиони које је оборила југословенска ПВО. Међу уништеним авионима је и пет немачких “Торнада,” неколико британских “Харијера’” два француска “Миража,” белгијски, холандски и канадски авион. 7.јуна је америчко ратно ваздухопловство изгубило стратешки бомбардер Б-52, док је 20.маја оборен Б-2А “Спирит”.”
Посматрајући листу извештаја очевидаца коју су сачинили ваздухопловни ентузијасти у Југославији, можемо наћи следећи унос – (бр. 381) 7. јуни, између 012 анд 040, зона између Сланкамена и Инђије. Један велики бомбардер (највероватније Б-52) је оборен. Авион је експлодирао након директног поготка ракете САМ. Посада је погинула.”
Колико год да се чини невероватним на први поглед западној публици навикнутој својим “лазима “, горње процене нису далеко од истовремених извештаја грчких медија.
На пример, 7.априла 1999. је атински дневни лист `Атхинаики` (Атињанин) рекао у једном чланку да је НАТО већ изгубио 88 војника. А то је било само после две недеље рата! Ако је НАТО изгубио 88 војника у време када је интензитет борбе био на нижем нивоу него касније током рата, онда су његове људске жртве током 11-недељног конфликта могле бити преко 1.000, ако се наставила иста стопа губитака.
Која год да је стварна цифра, она је сигурно већа од нуле, што је цифра коју тврде Клинтон, НАТО и Пентагон. Стабилна струја нових информација које се појављују у руским медијима, које се углавном базирају на руским званичним војним изворима (који су били у позицији да прате из прве руке бојна поља у ваздуху и на мору пре годину дана – Русија је имала два брода у Јадрану током рата, која су посматрала рат путем електронског надзора), служе да дискредитују такве смешне тврдње НАТО-а и Клинтонове администрације.
У ствари, не би нас изненадило да се руска влада овде ангажовала у игри политичке уцене и балансирања на ивици рата са Клинтоновом администрацијом, покушавајући да добије неку предност у преговорима око других, већих ставки, као што су Ракетни одбрамбени штит (види моју колумну “Опасно нуклеарно звецкање сабљама”). Све ово, наравно, у нади да стекну неку предност пре Клинтонове посете Москви 4. јуна.
Пошто и Москва и Вашингтон знају да кад би Русија објавила доказе (снимке електронског праћења, на пример) који подржавају њене тврдње о НАТО губицима, ово би имало разорни ефекат на јавност НАТО/Новог светског поретка. Јер, цео свет би онда знао да је сићушна југословенска војска испљускала арогантног и свемоћног агресора, користећи неко прилично застарело оружје, али више него надокнађујући то лукавством и храброшћу њених официра и војника.
Једино питање које остаје отворено, међутим, је како је Клинтонова администрација успела да спречи толико пуно ожалошћених америчких и НАТО фамилија да проговоре о губицима својих вољених? Или, да пређемо на ствар, да ли их је подмитила (исплатила) или застрашила претњама или нечим још горим?
http://www.nacionalist.rs/2018/09/19/jav...99-godine/
21-09-2018, 09:04 PM
06-10-2018, 03:55 PM
ЕКСКЛУЗИВНО! ИСТИНА О НАТО АГРЕСИЈИ - Момир Булатовић, Никола Шаиновић
https://www.youtube.com/watch?v=Lbx4CZ8-f7g
https://www.youtube.com/watch?v=Lbx4CZ8-f7g
13-10-2018, 11:14 PM
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)