Неко моје шире размишљање-поткрепљено изворима о Нишкој декларацији и шта је она уопште представљала.
Тежња Србије у ратовима 1912-1913, поред ослобођења од вишевековног ропства под Турцима, био је и излазак на Јадранско море. У том смислу су политичари припремали будуће циљеве и програме, чврсто верујући да ће их подржати велике силе, првенствено Русија. Ратни циљеви Србије, по мишљењу Николе Пашића, могли су да се остваре једино постојаношћу, лојалношћу и солидарношћу са савезницима. Ипак, Србија на почетку рата више није могла да рачуна на руског посланика Николу Хартвига који се за време кризе око ревизије споразума из 1912. године апсолутно ставио на српску-оштећену страну, заговарајући из све снаге њене интересе у Петрограду. Његовом напрасном смрћу и доласком Штрандмана, ситуација се драстично пореметила, поред осталог, и због тога што је нови руски посланик само примао сугестије, а није их издашно давао као његов претходник. По Пашићевом мишљењу, Хартвиг је био један истински српски пријатељ у најтежим данима.
Разрада српског националног програма постојала још пре почетка рата, јер су антропографски проблеми угледног српског географа Јована Цвијића угледали светлост дана 1907. године. Већ наредне године, након анексије Босне и Херецеговине од стране Аустроугарске монархије, формира се Српска народна одбрана, која у свом програму, поред осталог, пропагира ослобођење српске поробљене браће преко Дрине. Тако је ова организација неколико година представљала највећу антиаустроугарску окосницу, па није чудо што је као један од захтева у јулском ултиматуму 1914. године наложено и њено укидање, као и санкционисање појединих чланова.
Цвијић је своје непотпуне скице о етнопсихичким групама и антропографским проблемима практично наметнуо Пашићу одмах након завршетка Првог балканског рата. С тога је српски премијер напрасно изменио политику у Македонији, не желећи да Србија уступи Бугарској територије источно од Родопа и реке Струме по споразуму из септембра 1912. године. Тежило се ка ревизији уговора а разлог је нађен у недовољном бугарском војном ангажовању за време рата против Турске, као и у губитку скадарског краја и Јадранског приморја. Последњи губици су пошто-пото морали повући неопходне компензације у српску корист. Цвијићеве скице у будућем формулисању националног питања биле су прихваћене и због тога што је Србији стварањем Албаније спречен излаз на Јадранском мору и једино је Македонија остала као алтернатива. Обостраним територијалним разменама са Грчком, прокрчио би се пут ка Егејском мору.
Дакле, овде се јасно види да је главни циљ српске политичке елите излазак на Јадранско море. Да ли ће се тај циљ остварити тако што ће се ићи варијантом уједињења троименог народа? Наставак следи. Ратни период.
Савезници сила Антанте су знали да Србија има циљ да створи снажну југословенску државу, уједињујући три народа. Али нису, да преко тог чина она искључиво покушава себи да прокрчи пролаз ка мору.(моје подвлачење)
Најава стварних српских ратних циљева видела се још у јеку Битке на Дрини и пре одсудне Колубарске битке, где је ратна срећа могла лако да превагне на противничку страну. Српски политичари били су уверени у савезничку победу, па је Никола Пашић, 21. септембра 1914. године, упутио једно писмо Мирославу Спалајковићу, српском дипломатском представнику у Петрограду, у којем каже да, „и ако још није наступило време да се просуди питање о томе, којој држави има да припадне ова или она територија након коначне победе над непријатељем, ипак је нужност да се на време обрати пажња на српске територијалне аспирације“. По Пашићевој замисли, Банат би био кључан како би се с успехом могла заштитити престоница Београд. Остао би у оним границама у којима српски елеменат представља већину становништва, али са стратешким границама на истоку према Румунији. Ова граница би се такође простирала и на истоку од Дунава, више Оршаве, горњим делом до Мароша, остављајући Лугош, Лише и Арад Румунији, док би Темишвар припао Србији. Граница по Пашићевој замисли иде даље све ушћа реке Муре и Истре. Другим речима, биле би обухваћене готово интегрално југословенске земље у Аустроугарској. Пашић је био мишљења да би Истра могла да се подели са Италијом, уколико би она неодложно иступила против Аустроугарске.
Почетком октобра 1914. године у савезничкој дипломатији појавила се идеја, инспирисана из Рима, о стварању аутономне Хрватске и тиме стварања пометње у српским националним циљевима.(моје подвлачење) Међутим, показало се да ова италијанска дипломатска интрига, усмерена у првом реду против ратног програма Србије, није имала реалне основе. У то време силе Антанте нису имале никакав пројекат за решавање националног питања на европском југоистоку, нити су помишљале на дебелацију Аустроугарске.
Никола Пашић је управо у Нишу, 27. октобра, за време једног заједничког састанка који је одржан у његовом стану, издао упутства појединим политичарима и протагонистима идеје југословенства да се створи Југословенски одбор. Тачније, за настанак заједничког органа који ће представљати Србе, Хрвате и Словенце из Аустроугарске и заступати њихове интересе у процесу стварања заједничке државе. Циљ Одбора је био стварање јединствене југословенске, евентуално српско-хрватске државе. На челу овог тела је по могућству требао стајати Србин док је целокупна организација имала функционисати самостално и у спољашњем свету ширити пропаганду југословенског националног уједињења.
Завршни чин.
Југословенски програм истакнут владином изјавом у Народној скупштини, требао је савезницима, између осталог, да поред прокламованог ратног циља стварања заједничке државе у којој би живели Срби, Хрвати и Словенци, да стави до знања и неслагање Краљевине Србије са политиком територијаланих уступака, јер је ишла на штету интереса српске државе и југословенских народа уопште. (моје подвлачење) Сам Пашић, охрабрен победом српске војске у Колубарској бици, кренуо је у офанзиву националног питања, убеђен да се преко српских захтева и у сфери војничких победа неће моћи лако прећи. Такође, то је значило и противљење Србије да Бугарској да неке концесије. Пашић је на тај начин већ био напустио идеју обнављања Балканског савеза.
Нишка декларација се такође мора посматрати у једном ширем контексту – тражење излаза из безизлазне ситуације, а нипошто катастрофалном политичком грешком којим се утирао пут будућег Југословенства и много каснијег распада земље и крвавог грађанског рата. Јер, уопште није случајно због чега је једно заседање Народне скупштине најављено за 7. децембар – четири дана након противофанзиве у Колубарској бици и поузданих сазнања да се аустроугарска војска повлачи из земље коју је покушала да освоји и пороби. Заседање је испланирано за овај дан и због тога што новопостављени руски изасланик, гроф Трубецкој још није допутовао у Ниш. Исти руски дипломатски представник је врло лако могао да одложи заседање видећи да се ту ради озбиљно против руских интереса на Балкану, јер Србија нарушава Балкански савез коме је Русија заједно са Великом Британијом, делимично и Франуском и те како тежила. Требало је напречац радити, па тако Србија на том заседању званично истиче свој ратни циљ којим ће тежити ослобођењу, али и уједињењу свог, хрватског и словеначког народа у једну заједничку државу. И управо се, шире посматрајућу, у тој прокламацији – Нишкој декларацији заправо огледа мудрост српских политичара ондашњег времена.(моје подвлачење) Србија је још на почетку рата била заступник Балканског савеза где су видну улогу имали савезници сила Антанте, који су покушали окупити балканске државе у циљу војног деловања према потребама и савезничким плановима. Да цепање Аустроугарске државе уједињењем тамошњег хрватско-словеначко-српског живља са оним из Србије није стављено као главни циљ, српска војска би имала без савезничке војне помоћи и, изузимајући Црну Гору, војнички усамљена на Балкану, наступати на територији Аустроугарске како би олакшала притисак на другим савезничким фронтовима. Изнуђеним решењем – Нишком декларацијом, политичари су се одрекли Балканског савеза, практично га напустили, прокламовали свој ратни циљ с којим су се савезници у време евидентног аустроугарског пораза на територији Србије морали некако помирити. Србија је децембарском декларацијом и неком врстом побуне јасно поставила захтеве за оним територијама на које су претендовали Италија и Румунија, с обзиром да су на истим живели народи који су требали да се уједине под круном Карађорђевића. Силе Антатне су по сваку цену желеле поменуте државе придобити на своју страну. С друге стране, Србији су узимане територије којим би наградили будући балкански савезници (Италија, Румунија и Бугарска) у циљу очувања и јачања војног савеза. Тако је једним дипломатско-политичким маневром од савезника у последњи час направљена тотална пометња и купљен преко потребан мир да би се војнички редови мало опоравили након силних искушења у првој ратној години и када је напао нови непријатељ-пегави тифус.
Велико је питање да ли би се добро истрошена српска војска из похода на територији Дунавске монархије могла вратити као победник уколико се зна да је лоше прошла приликом покушаја да пређе Саву у септембру. Много веће је: да ли би Бугарска и даље остала неутрална држава, гледајући евентуални војнички пораз свог суседа који ју је поразио у претходном рату. Србија је зато интелигенто рекла да је пружила највише што је могла и да су на реду савезници. У томе је и највећи значај историјске Нишке декларације, коју су савезници сматрали „ножем у леђа“, а српски политичари преко потребним одмором. (моје подвлачење)
Финале
Иако донета у време највећих успеха Србије крајем 1914, декларација је остала без званичног одјека међу савезницима а што је и очекивано. Нотификована је савезничким владама на тај начин што је саопштена у изводима посланицима Француске, Енглеске и Русије у Нишу. Савезничке државе прешле су ћутке преко нотификације чиме су показале да се не слажу с њом. Само понашање савезника најречитије се види у телеграму руског посланика у Нишу, кнеза Трубецкоја, којим је саветовао своме министру иностраних послова, Сергију Сазонову, плашећи га превеликом националном гордошћу Србије, да силе Антанте и без знања Пашића, формално гарантују Бугарској границе по уговору из 1912. године. Србија је заузврат требала да се задовољи територијалним проширењем у Босни и Херцеговини, делу Далмације и са стратешким обезбеђењем престонице Београда.
Када је реч о Нишкој декларацији, једино су приликом гласања посланици ССДП-а фактички избегли да се „у меритуму“ изјасне о југословенском питању и његовом решавању. Тек када је у јавност продрла вест о реговорима сила Антанте са Италијом и жртвовању југословенских територија (губитак Далмације) странка се изјаснила позитивно на југословенски програм. Тако да се може рећи да је Декларација усвојена акламацијом.
Од савезничких иностраних представника приликом доношења Декларације у згради Официрског дома био је присутан само Енглез Ноел Бакстон (Noel Baxton) (моје подвлачење) . У својим мемоарима ће записати да је провео две недеље у Нишу, где је имао неуспешне разговоре са Николом Пашићем и регентом Александром, потом присуствовао доношењу Нишке декларације и најзад отпутовао за Атину на разговоре са грчким премијером Венизелосом и краљем Константином. Остаје нејасно да ли је присуствовао доношењу овог важног историјског документа с обзиром што се тих дана налазио у Нишу, зато што је то желео, или можда због тога да би одмах по одласку известио бугарске кругове о политици владе Србије, која је доношењем националног програма ишла на прекид концесивних ставова према свом источном суседу. Бакстон је уз то код српских политичара одавно био виђен као велики и доказани бугарофил
Велика Британија је морала да тактизира упркос томе што нико од савезничких држава није у стварности подржао Нишку декларацију и њено изгласавање. Услед преко потребне царске помоћи у предстојећој великој акцији на Дарданеле искористила је Русију за сређивање ситуације са балканским државама, док је она прећутно одобравала Нишку декларацију и кораке које је предузимала Пашићева влада у Нишу. (моје подвлачење) Такође је одобрила кредите које је тражила српска влада. Исто тако је рачунала на учешће српске војске у офанзиви против Аустроугарске на територији Двојне монархије. С тога јој никако није било у интересу да се противи званичној српској политици и на тај начин поколеба српске војне кругове. У Нишу се исто време већ налазе британски војни аташе, пуковник Френсис Харисон (Francis Harisson), испектор британске мисије, генерал Ралф Пеџет (Ralph Paget), као и пуковник Филипс (Phillips), истакнути британски командант у будућој Галипољског (Дарданелској) експедицији. Већ се воде озбиљни разговори око ангажовања српске војске када се прилике буду мало средиле
Међутим, сасвим друкчија је ситуација била са Русијом. Пашић ће у својим белешкама записати да се Русија није радовала због Бугарске, јер јој српски сусед много више требао за будуће активности (моје подвлачење). Некако се поклопило да се седница Народне скупштине одржи када је руски опуномоћени дипломата већ разрешен дужности и када је требао допутовати нови, али он још није стигао. Како је нови руски дипломата, гроф Трубецкој дошао да интервенише у корист источног суседа, јасно је да су руски кругови раније сазнали за историјску седницу, шта ће се на њој изгласати, добро припремили свог новог отправника послова на српском двору, направили (наместили), да из „техничких разлога“, није могуће присуство ни једног дипломатског представника (један одлази-други тек треба да дође). (моје подвлачење)
Попут Велике Британије и Русије, изостало је учешће и француских дипломатских заступника приликом доношења ратног програма српске владе. Француска је у свему следила линију преосталих чланица блока Антанте, мада је била много флексибилнија према српским политичким и дипломатским корацима у 1914. години.
Француски дипломатски представник се приликом доношења Нишке декларације налазио у Румунији, где је имао разговоре са владом румунског краља око неких техничких питања. Захвалио се српској влади на упућеном позиву и напоменуо да му је дужност да заврши важне ствари које се тичу допремања наоружања и војне опреме из Француске.
Мој закључак. Потпуно је сулудо мислити да се Нишком декларацијом стварала Југославија. Као што сам образложио, ово је један од најбољих маневара српске дипломатије у историји постојања. Велико је питање шта би се десило да се ишло према савезничким плановима.
Коришћени извори:
Архив Србије, Лични фонд Николе Пашића (даље: ЛФНП), кут. 2, Начелник округа Брегалничког-Николи Пашићу, Скопље, 11. 02.1915. г; Никола Пашића-Поп-Манићу, Ниш, 10.03.1915. г; Јован Јовановић- Николи Пашићу, Жабаре, 11.03.1915. г; Младен Милојковића- Николи Пашићу, Прокупље, 07.04.1915. г; Милан Јемовић-Николи Пашићу, Петроград, 11.04.1915. г; Алфрел-Николи Пашићу, Ниш, 26.04.1915. г; Жозеф Кунтреин- Николи Пашићу, Ница, 05.05.1915.г; Цемовић- Николи Пашићу, Ниш, 09. 05.1915.г; Никола Пашић-Предрагу Мартиновићу, Ниш, 03.06.1915.г; кут. 3, Цемовић-Николи Пашићу, Ниш, 18.02.1915. г; Лазар Пачу-Николи Пашићу, Ниш, 22.02.1915.г; Ташко Наумовић-Николи Пашићу, Ниш, 21.03.1915.г; Јорга Цветковића-Николи Пашићу, Приштина, 14. 04. 1915.г; Олга Комненовић-Николи Пашићу, Рим20.04.1915.г; Никола Пашић-Милану Ђорђевићу, Ниш, 25.07.1915. г Јован Ћирковић- Николи Пашићу, Охрид, 22.09.1915. г; Лазар Пачу-Николи Пашићу, Врњци, 29.09.1915. г; кут. 4, Ташко Наумовић- Николи Пашићу, Ниш, 07.09.1915. г; АСАНУ, сигнатура 9875. Преглед дипломатске акције Србије на Балкану (1914-1915); Архив Југославије, 80, ф. 54, јед.оп, 274, Дневник Јована Јовановића, XIII, 12. август 1914. г.
Литература:
М.Радојевић, Љ.Димић, н.д., 146-147; Драгослав Јанковић, „Нишка декларација“, Историја XX века, Зборник радова, том X, Београд, 1969, 83-97; Dragomir Džoić, Federalističke teorije i Hrvatska država, Zagreb, 1998, 135, 139, 149; Саша Бакрач, Стеван Радојчић, Дејан Ђорђевић, „Географско одељење у Првом светском рату“, Први светски рат, Србија, Балкан и Велике Силе (Зборник радова), књига 30, Београд, 2015, 255-269; Драгош Јевтић, Драгољуб Поповић, Правна историја Југословенских народа, Београд, 1996, 226-239; Петар Милосављевић, Увод у србистику, Требник, 2003, 418-419; Латинка Перовић, Ђорђе Станковић, прир., Никола Пашић у Народној скупштини, књига 4, Београд, 1995, 31-32; Група аутора, Први светски рат: Општа историја, Цетиње, 1971, 74; Богумил Храбак, Драгослав Јанковић, Србија 1918, Београд, 1968, 8, 18, 43; Стојан Протић, Југославија против Србије (записи из наше политичке историје), Београд, 2009, 173-175; Јован Базић, Српско питање (политичке концепције решавања српског националног питања), Београд, 2003, 213; Мonika Milosavljević, „Niko Županić i konstrukcija jugoslovenske etnogeneze“, Етноантрополошки проблеми, год. 8. св. 3, Београд, 2013, 722; Noel Baxton, Charles Baxton, The war and the Balkans, London, 1915, 41-42; Јован Јовановић, Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, књига II, Београд, 1929, 86-87. Бугарски краљ Фердинанд и премијер Радославов поручили су на почетку рата Ноелу Бакстону и његовом брату, да ће Бугарска у ратном сукобу остати неутрална. (Елена Стателова, Стойчо Грънчаров, История на нова България 1878-1944, том III, София, 1999, 297).
