(29-03-2014, 04:26 PM)Громовник Пише: (29-03-2014, 03:28 PM)Милослав Самарџић Пише: Западна спољна политика није демократска, већ империјална, тако да то нема еезе. Поента је у томе ко подржава неки облик квислинштва, а ко је против тога. У том смилсу постоји паралела између љотићеваца и ЛДП-а.
Да, највише се огледало у вербалном негодовању, али рецимо и у одбијању њихових ултиматума, чврстом ставу према њима, па све до слања њиховог шефа, Бејлија, у ''магарећу клупу''. То значи да је при сваком неиспуњеном обећању Дража слао њега да јаше на зачељу колоне. А ноћу га ја остављао да спава што ближе друму, где пролазе немачки камиони. Не да би га заробили, јер је имао обезбеђење, него чисто, оно, дисциплинска мера, да осети опасност.
Упореди то са данашњим односом према много нижим западним чиновницима.
Лукачевићев поступак је зачетак ''Независне групе националног отпора''.
Не бих се сложио да нема везе, приклањање једном од блокова истовремено је подразумевало и преусмеравање унутрашње политике по моделима система тих сила којима би се приклонили. Совјетски Савез није дозвољавао да државе под њиховом ингеренцијом имају другачији систем од комунистичког, као што ни атлантистичке силе нису дозвољавале да државе под њиховом протекцијом буду ишта друго осим демократија под њиховим кројем, као што ни данас не дозвољавају. Ми смо такође, на пример, у време интензивније сарадње са Немачком имали председника владе десничара који је поздрављао десном руком, и тако даље. Дакле на неки начин окретање било којем од блокова условљавало је и промену курса унутрашње политике, мању или већу. А спољна политика сваке силе је империјална, била она источна или западна, да нема империјалних тежњи, не би било ни светских сила.
А што се тиче односа према Британцима након 1943. све те мере које си навео су по мени чисто симболичне, и у најгорем случају су погађале само једног човека (Бејлија), док се целокупна политика Дражина према Британцима није битно мењала. Њима никада није отказано гостопримство, нити је прекидана сарадња са њима, иако је током целог рата та сарадња била онолика колико је њима одговорала, и ни мрвицу више. Довољно је упоредити антинемачко расположење у четницима од 1941. са овим назови "антибританским" да би се видело да се ради о тотално два различита појма, који готово да немају везе једни са другим. Сво то вербалне негодовање, одбијање њихових ултиматума, и чврст став према њима не мења чињеницу да смо им до последњег дана евакуисали пилоте, док су они истовремено наоружавали наше непријатеље авионима, тенковима и тешком артиљеријом.
И деспот Стефан Лазаревић и коџа Милош су подржавали "неки облик квислинштва", а чисто сумњам да би уопште помислио о повлачењу паралеле између тих историјских личности и ЛДП-а. И сам Дража може врло лако да склизне у ту категорију, с обзиром да су његове јединице у Србији током целог рата сарађивале са Недићевцима и наоружавали се преко њих, који су опет шта друго него "квислинзи".
Зато сматрам да је "квислиншкоцентрични" поглед на свет сувиш ускогруд и једностран, те да потсећа на тоталитарни поглед на свет у смислу "ко није са нама, тај је против нас". Историја нас учи да је некада у политици заиста неопходно "погнути главу док олуја не прође" и да су државе или владари који су поступали путем дипломатских уступака много чешће постизали жељене циљеве и пролазили са много мање материјалних и људских жртава него да су по сваку цену терали своју политику и залетали се на десетоструко бројније и јаче.
Мислим да је значајнија поента у томе ко подржава какав облик друштвеног уређења него ко је "квислинг" а ко није. Велика риба на карти света једе малу рибу, тако је одувек било и тако ће бити, стога, сви су квислинзи на крају крајева, само је питање ко је чији.
Чини ми се да твоја теорија има неколико пропуста, због којих пада.
Први је поређења љотићеваца са Милошем. Неупоредиво је јер су љотићевци прихватили страну идеологију и власт, превласт или чак окупацију, како год, под фирмом да су то више вредности од наших, што подразумева да се ми ту утапамо и нестајемо. То исто ради и ЛДП данас. Обратно, кнез Милош не само што није прихватао турску идеологију, него је био национално потпуно свестан и главни циљ му је био да се извуче из њихових клешта. Љотићевци дакле нису немачки притисак, или империјални утицај, свеједно, ни доживљавали као клешта, тј, као нешто непријатељско.
Друго, та немачка идеологија је нама била потпуно страна, за разлику рецимо од француске, под чијим смо утицајем били. Тако да је постојао отпор и са те стране.
Треће, ми смо били везани за Французе јер су нам они били главни савезници, па и пријатељи, а када су они окупирани од Немаца, логично је да је наша реакција била негативна.
Да, прихватање блокова, или савезништва, подразумева и утицај на унутрашњу политику, зато смо прихватали француске утицаје. Ти утицаји су били апсолутно супротни немачкој идеологији тога доба. То што је Стојадиновић понекад поздрављао десном руком, не значи да је променио идеологију. Напротив, знамо да је остао демократа, а да је у ствари кнез Павле погазио демократију када га је сменио (дакле човек који се позивао на Британце, који имају демократско унутрашње уређење). Тај потез Стојадиновића је одличан пример веште политике о којој говориш. И то што је он успео, мислим да би требало предавати на универзитетима. Као и пример кнеза Павла, као негативан.
