08-06-2014, 06:25 PM
Разговарао сам са Самарџићем о једној италијанској жени, чији авантурни живот је имао везу са дешавањима бивше Југославије током Другог светског рата. Та жена се звала Марија Пасквинели.
Рођена у Фиренци 1913. године, дипломирала се у педагогији и постала учитељица основне школе. Како је била ватрена националисткиња, 1933. године постала је члан Фашистичке партије. Почетком Другог светског рата отишла је добровољно у фронт северне Африке као болничарка. Тамо, ошишена као мушкарац и одевена као војник, покушала је чак да се бори у првој линији. Откривена, била је враћена у земљу, а после тога добила је да буде учитељица у анектираној Далмацији. Тамо, у Сплиту учила је италијански језик младим хрватским ђацима. Када је 8. септембра 1943. Италија потписала капитулацију, Титови партизани окупирали су тај град и, тамо и у његогој околини, убили нешто више од стотине Италијана, углавном представнике италијанских цивилних и полицијских власти, међу којима и учитеље и школске чиновнике, који су били Маријине колеге.
Она сама је била ухапшена и изгледа осуђена на смрт, али срећно за њу долазак немачких трупа ју је спасио.
У том драматичном тренутку она се здушно бавила ексхумацијом лешева тих убијених од партизана Италијана и такође оних италијанских војника (око 300) које су Немци убили бомбардовањем преко авиона „Штукас“.
Затим је бежала у Трст. Током пловидбе партизани су артиљеријом гађали брод и последњи њен колега погинуо. У Трсту је сазнала за убијање Италијана у Истри и зато се посветила њиховој судбини и њиховом опстанку, скупљавајући информације о убиствима и покушавајући да за тај циљ уједини припаднике супротстављених страна. За ту сврху сарађивала је и са фашистима, на пример са командантом злогласне јединице „Десете флотиље МАС“, и са италијанским антифашистичким партизанима и са предстаницима Краљевине Италије чија влада је била евакуисана на југ.
Крајем рата, када су Титови партизани окупирали Истру, догодило се оно чега се она бојала, Италијани су протерани из тог краја. 10. фебруара 1947. у Паризу потписан је уговор којим су Савезници предавали новој Југославији већи део Истре. Тог истог дана, у жељи да изврши један акт протеста против Савезника, Марија Пасквинели је у Пули мецима из пиштоља убила британског бригадног генерала Роберта Де Винтона. Процесуирана од једног војног савезничког суда у Трсту, била је осуђена на смрт али казна је 1954. претворена у доживотну робију. После десетине година је била ослобођена.
Преминула је прошле године у Бергаму, далеко од пажње велике јавности, неколико месеци после извршења стотине године живота.
Ово што следи су по мени најзанимљивији пасуси њеног исказа пред војним савезничким судом.
„Чим сам се вратила у Италију, тражила сам да будем пошаљена у Далмацију као учитељица. Била сам пошаљена у Сплит као наставница италијанског језика у хрватским средњим школама.“
„Заметила сам муку младих Хрвата, који су ону земљу сматрали својом, дивила сма им, али ни на један трен нисам посумњала о праву Италије над оном земљом. Далмација је била италијанска онако као и Пула, као истарско приморје. Ако за неколико година неће бити могуће вратити се у Истру, неће бити довољан разлог присиљено искорењивање италијанског идентитета, што би тврдити да онај крај не припада Италији.“
„Признајем што анектирање Далмације Италији пре краја рата било је без сумње једна грешка.“
„8. септембра (1943.), италијанска војска је предала оружја југословенским партизанима. Ми смо остали у њиховој немилости. Стотина и шест италијанских цивила, међу којима и мој надлежан чиновник, један начелник школе и многе колеге, били су убијени метком у потиљак у јамама код Сплитског гробља. Истовремено Немци су Штукасима ударали на наше војнике, који су се скупили код брда Марјан. Енглеска, у коју је наша војска поверовала приликом предаје оружја, није ништа чинила за нас.“
Дакле, овде она је јасно сугерисала, како тврди и Самарџић, да је предаја оружја партизанима са стране Италијана дошла од енглеске наредбе, а о томе се углавном ћути у Италији.
„При повратку Немаца партизани су нестали. Није било вести о стотини и шесторици Италијана несталих од Сплитских тамница. Ширила се гласина да су били стрељани код гробља Св. Лаврентија. Многи од тих Италијана били су Далматинци. Осетила сам дужност да истражујем њихову судбину.“
„Било је неопходно предавати историји Италије имена тих мученика који су били исписали последњу трагичну страницу италијанске историје у Далмацији. Било је неопходно скидати породице тих могућих палих људи (ја још нисам била сигурна у њихову смрт) од вечите, узалудне муке чекања. У дубини срца, упркос свим супротним доказима, који су оправдавали најгоре предосећаје, хтела сам се заваравати да, кад би се откриле сплитске јаме, многе нестале особе, међу којим и мој надлежник, начелник, колеге, нису се тамо налазиле, што би сачувала илузију да су још били живи. Нажалост, јаме су ископане и препознала сам нестале.“
ОДБРАНА: „Како сте добили допуштење?“
ПАСКВИНЕЛИ: „Допуштење сам добила, против воље усташке владе, од немачких власти, преко управе италијанског санитета која је имала благонаклоност понеких немачких официра, који су раније били оперисани од италијанских хирурга. Немци су пристали на ексхумацију мртвих, али нису се заинтересовали на то, пустивши ту задачу 19-ом италијанском санитетском одељењу. Нажи војници, без дезинфектаната, без маски и рукавица, на том гробљу, које се налазило 6 км од самог града, отворили су јаме и три дана узастопно милосрдно размотрили сваког леша што би забележити све карактеристике.“
ПРЕДСЕДНИК СУДА: „Када су били стрељани?“
ПАСКВИНЕЛИ: „Били су стрељани 18., 21. и 23. септембра 1943. Ексхумација је била један месец дана касније, то јест у октобру. „
ПРЕДСЕДНИК СУДА: „Значи, оно санитетско одељење је сарађивало са Немцима?
ПАСКВИНЕЛИ: „Не, није то тачно. Били су заробљеници, тако да су затим послати у Трст. Немци су пристали на ексхумацију и зато што међу стрељаним било је двојица или тројица Немаца. Ексхумација је била затражена и добијена од мене. Присуствовала сам у целој тој ексхумацији.“
ПРЕДСЕДНИК СУДА: „Да ли је онај крај био под контролом немачких власти?“
ПАСКВИНЕЛИ: „Јесте, али пре бих рекла да је био под контролом усташких власти: Немци се нису интересовали у свему томе и усташе су се противиле на ексхумацију. То зато што су усташе логично били пре анти-италијански расположени него анти-партизански, зато нису прихватали да се открију злодела партизана над нама.
Морам прецизирати нешто.
Ексхумација прве јаме је извршена од усташких власти зато што су знале да у тој првој јами било је шесторица усташких мртваца, па су хтеле да им дају достојну сахрану. Чим су завршили тај посао, који су покушали без знања Италијана, мада неуспевши, они нису хтели да се настави са ископавањем.
Било је прецизно ту ког Сплитског гробља, испред тих стотина и шесторица Италијана стрељаних од словенских партизана, поред којих су били сахрањени три стотина њих убијених од немачких Штукаса, што сам схватила да када се један народ подели, тому ће се задесити као једина судбина да постане ђубриво.
Нашла сам моје надлежне у јамама.“
„Чим сам завршила са том дужношћу, смрћу запрећена зато што сам извршила тај рад, заједно са колегом који је увек био поред мене, проф. Камило Кристофолини, кришом сам се укрцала у један брод, који је отпловио од Албаније и који је ушао у Сплитску луку, за то да би искрцао мртве и рањене које је имао пошто га је био ударио један авионски напад Енглеза.
Најпре Немци нису допустили Италијанима да се укрцају у тај брод; мислим зато што су они сматрали да је било превише опасно за цивиле отпловити оним бродом, без обзира на то ја и мој колега смо успели да се скривено попнемо. Чим смо, у време зоре, напустили Сплитску луку, брод је био погођен од хрватског партизанског бомбардовања са стране острвских обала. Имали смо двадесет мртвих и четрдесет рањених, међу којима и мој колега Кристофолини који је погинуо.
Када сам дошла у Трст, после неколико дана мог боравка у том граду, почели су листови да извештавају о бацању у вртаче од тог 1943. Схватила сам да иста трагична судбина Далмације претила је Истри.
Нисам никад веровала да је била реч о једној комунистичкој појави против фашизма у Истри; по мени је без сумње била реч о панславизму, о покрету словенског империјализма који се извршавао са протеривачким методом, то јест који уништава ту расу која се противи његовим империјалистчким циљевима.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: „Која раса?“
ПАСКВИНЕЛИ: „Италијанска, и не само италијанска, него против латинске расе. Ја то не мислим само против Италије, него против целе западне Европе.“
По том питању та жена је по мени много лупала....
„Словенски народ се изражава према својим могућностима; то је један млади народ који има све врлине и мане младих народа, верује до фанатитма у своју веру. Способност за критику, која је карактеристика старијих народа и посебна карактеристика италијанског народа, за њих не постоји.
Морам признати, пошто сам била много блиска Словенима, што поред те њихове неограничне окрутности, они су понекад и неограничено великодушни. Само међу Словенима, како сам имао прилику да констатујем, постоји прилика да се налази у истом појединцу екстремна мера доброте и, рекла бих, перфидности.“
После тога Пасквинелијева у тој изјави причала је о својој активности за Истру и италијанство у том крају, објашњавајући како је покушала ујединити по том питању Италијане који су се налазили у противничким странама.
„Чим сам се вратила из Далмације, посветила сам се јулијанском питању. Заиста, заинтересовала сам да размотрим општи проблем целе Италије. Видела сам како су Италијани били подељени у два фронта. Најбољи од мојих другара заузели су противничке позиције, повучени од идеалистичких мотива. Са једне стране борило се за слободу и правду, са друге за част.“
(...) Ја нисам заузела никакву позицију и подвила сам се на јулијанско питање, делујући као италијанка. Нисам више била фашисткиња. То кажем јер је то истина. Нисам се никада одрекла ниједне од мојих вера. Заметила сам да Немци који су окупирали Јулијанску Крајину имали су намеру, у случају кад би добили рат, да је оторгну од Италије. Нисам се претерано забринула о томе, зато што нисам веровала у немачку победу. Насупрот видела сам да огромна опасност за Јулијанску Крајину састајала је у једном словенском напредовању после немачког слома. То би било довело до нових депортација Италијана и до уништења италијанства тог краја.“
Мислим да таква позиција, такво понашање може испати сличан оног четничког покрета, и може објашњавати зашто у последњим временима рата неки нису се превише борили против Немаца.
„Најпре сам се бринула да се оформи у јулијанској Крајини и Фурланији један италијански бастион, који, изнад сваке стране, морао је служити за италијанство и који би покушао да одбије словенско напредовање, од немачког слома све до доласка Савезника. Покушала сам у томе да успоставим везе између италијанских војних снага, (италијанских) партизанских снага и (фашистичке) Социјалне Републике. Сваки моји труд је био узалудан. Италијани су мислили да чине добро својој земљи искључиво одржавајући апсолутну веру странцима“
(...) Имала сам идеју да саберем, у једном брзом путовању кроз Истре, документацију преко које би испало очито да Италијани нису били ликвидирани у вртачама уколико су били фашисти , но уколико су били Италијани. Заиста 1943. године били су убачени у вртаче чак неки познати антифашисти који су под Мусолинијевом власти много година били у робији или на присиљеној боравци: најбољи случај је онај Лелија Зустовића у Лабину. Заиста он није ликвидиран 1943., али одмах после 1943. Његов леш није нађен у вртачи, али зна се да је био ликвидиран. А био је најчистија комунистичка личност у Истри.“
Рођена у Фиренци 1913. године, дипломирала се у педагогији и постала учитељица основне школе. Како је била ватрена националисткиња, 1933. године постала је члан Фашистичке партије. Почетком Другог светског рата отишла је добровољно у фронт северне Африке као болничарка. Тамо, ошишена као мушкарац и одевена као војник, покушала је чак да се бори у првој линији. Откривена, била је враћена у земљу, а после тога добила је да буде учитељица у анектираној Далмацији. Тамо, у Сплиту учила је италијански језик младим хрватским ђацима. Када је 8. септембра 1943. Италија потписала капитулацију, Титови партизани окупирали су тај град и, тамо и у његогој околини, убили нешто више од стотине Италијана, углавном представнике италијанских цивилних и полицијских власти, међу којима и учитеље и школске чиновнике, који су били Маријине колеге.
Она сама је била ухапшена и изгледа осуђена на смрт, али срећно за њу долазак немачких трупа ју је спасио.
У том драматичном тренутку она се здушно бавила ексхумацијом лешева тих убијених од партизана Италијана и такође оних италијанских војника (око 300) које су Немци убили бомбардовањем преко авиона „Штукас“.
Затим је бежала у Трст. Током пловидбе партизани су артиљеријом гађали брод и последњи њен колега погинуо. У Трсту је сазнала за убијање Италијана у Истри и зато се посветила њиховој судбини и њиховом опстанку, скупљавајући информације о убиствима и покушавајући да за тај циљ уједини припаднике супротстављених страна. За ту сврху сарађивала је и са фашистима, на пример са командантом злогласне јединице „Десете флотиље МАС“, и са италијанским антифашистичким партизанима и са предстаницима Краљевине Италије чија влада је била евакуисана на југ.
Крајем рата, када су Титови партизани окупирали Истру, догодило се оно чега се она бојала, Италијани су протерани из тог краја. 10. фебруара 1947. у Паризу потписан је уговор којим су Савезници предавали новој Југославији већи део Истре. Тог истог дана, у жељи да изврши један акт протеста против Савезника, Марија Пасквинели је у Пули мецима из пиштоља убила британског бригадног генерала Роберта Де Винтона. Процесуирана од једног војног савезничког суда у Трсту, била је осуђена на смрт али казна је 1954. претворена у доживотну робију. После десетине година је била ослобођена.
Преминула је прошле године у Бергаму, далеко од пажње велике јавности, неколико месеци после извршења стотине године живота.
Ово што следи су по мени најзанимљивији пасуси њеног исказа пред војним савезничким судом.
„Чим сам се вратила у Италију, тражила сам да будем пошаљена у Далмацију као учитељица. Била сам пошаљена у Сплит као наставница италијанског језика у хрватским средњим школама.“
„Заметила сам муку младих Хрвата, који су ону земљу сматрали својом, дивила сма им, али ни на један трен нисам посумњала о праву Италије над оном земљом. Далмација је била италијанска онако као и Пула, као истарско приморје. Ако за неколико година неће бити могуће вратити се у Истру, неће бити довољан разлог присиљено искорењивање италијанског идентитета, што би тврдити да онај крај не припада Италији.“
„Признајем што анектирање Далмације Италији пре краја рата било је без сумње једна грешка.“
„8. септембра (1943.), италијанска војска је предала оружја југословенским партизанима. Ми смо остали у њиховој немилости. Стотина и шест италијанских цивила, међу којима и мој надлежан чиновник, један начелник школе и многе колеге, били су убијени метком у потиљак у јамама код Сплитског гробља. Истовремено Немци су Штукасима ударали на наше војнике, који су се скупили код брда Марјан. Енглеска, у коју је наша војска поверовала приликом предаје оружја, није ништа чинила за нас.“
Дакле, овде она је јасно сугерисала, како тврди и Самарџић, да је предаја оружја партизанима са стране Италијана дошла од енглеске наредбе, а о томе се углавном ћути у Италији.
„При повратку Немаца партизани су нестали. Није било вести о стотини и шесторици Италијана несталих од Сплитских тамница. Ширила се гласина да су били стрељани код гробља Св. Лаврентија. Многи од тих Италијана били су Далматинци. Осетила сам дужност да истражујем њихову судбину.“
„Било је неопходно предавати историји Италије имена тих мученика који су били исписали последњу трагичну страницу италијанске историје у Далмацији. Било је неопходно скидати породице тих могућих палих људи (ја још нисам била сигурна у њихову смрт) од вечите, узалудне муке чекања. У дубини срца, упркос свим супротним доказима, који су оправдавали најгоре предосећаје, хтела сам се заваравати да, кад би се откриле сплитске јаме, многе нестале особе, међу којим и мој надлежник, начелник, колеге, нису се тамо налазиле, што би сачувала илузију да су још били живи. Нажалост, јаме су ископане и препознала сам нестале.“
ОДБРАНА: „Како сте добили допуштење?“
ПАСКВИНЕЛИ: „Допуштење сам добила, против воље усташке владе, од немачких власти, преко управе италијанског санитета која је имала благонаклоност понеких немачких официра, који су раније били оперисани од италијанских хирурга. Немци су пристали на ексхумацију мртвих, али нису се заинтересовали на то, пустивши ту задачу 19-ом италијанском санитетском одељењу. Нажи војници, без дезинфектаната, без маски и рукавица, на том гробљу, које се налазило 6 км од самог града, отворили су јаме и три дана узастопно милосрдно размотрили сваког леша што би забележити све карактеристике.“
ПРЕДСЕДНИК СУДА: „Када су били стрељани?“
ПАСКВИНЕЛИ: „Били су стрељани 18., 21. и 23. септембра 1943. Ексхумација је била један месец дана касније, то јест у октобру. „
ПРЕДСЕДНИК СУДА: „Значи, оно санитетско одељење је сарађивало са Немцима?
ПАСКВИНЕЛИ: „Не, није то тачно. Били су заробљеници, тако да су затим послати у Трст. Немци су пристали на ексхумацију и зато што међу стрељаним било је двојица или тројица Немаца. Ексхумација је била затражена и добијена од мене. Присуствовала сам у целој тој ексхумацији.“
ПРЕДСЕДНИК СУДА: „Да ли је онај крај био под контролом немачких власти?“
ПАСКВИНЕЛИ: „Јесте, али пре бих рекла да је био под контролом усташких власти: Немци се нису интересовали у свему томе и усташе су се противиле на ексхумацију. То зато што су усташе логично били пре анти-италијански расположени него анти-партизански, зато нису прихватали да се открију злодела партизана над нама.
Морам прецизирати нешто.
Ексхумација прве јаме је извршена од усташких власти зато што су знале да у тој првој јами било је шесторица усташких мртваца, па су хтеле да им дају достојну сахрану. Чим су завршили тај посао, који су покушали без знања Италијана, мада неуспевши, они нису хтели да се настави са ископавањем.
Било је прецизно ту ког Сплитског гробља, испред тих стотина и шесторица Италијана стрељаних од словенских партизана, поред којих су били сахрањени три стотина њих убијених од немачких Штукаса, што сам схватила да када се један народ подели, тому ће се задесити као једина судбина да постане ђубриво.
Нашла сам моје надлежне у јамама.“
„Чим сам завршила са том дужношћу, смрћу запрећена зато што сам извршила тај рад, заједно са колегом који је увек био поред мене, проф. Камило Кристофолини, кришом сам се укрцала у један брод, који је отпловио од Албаније и који је ушао у Сплитску луку, за то да би искрцао мртве и рањене које је имао пошто га је био ударио један авионски напад Енглеза.
Најпре Немци нису допустили Италијанима да се укрцају у тај брод; мислим зато што су они сматрали да је било превише опасно за цивиле отпловити оним бродом, без обзира на то ја и мој колега смо успели да се скривено попнемо. Чим смо, у време зоре, напустили Сплитску луку, брод је био погођен од хрватског партизанског бомбардовања са стране острвских обала. Имали смо двадесет мртвих и четрдесет рањених, међу којима и мој колега Кристофолини који је погинуо.
Када сам дошла у Трст, после неколико дана мог боравка у том граду, почели су листови да извештавају о бацању у вртаче од тог 1943. Схватила сам да иста трагична судбина Далмације претила је Истри.
Нисам никад веровала да је била реч о једној комунистичкој појави против фашизма у Истри; по мени је без сумње била реч о панславизму, о покрету словенског империјализма који се извршавао са протеривачким методом, то јест који уништава ту расу која се противи његовим империјалистчким циљевима.
ПРЕДСЕДНИК СУДА: „Која раса?“
ПАСКВИНЕЛИ: „Италијанска, и не само италијанска, него против латинске расе. Ја то не мислим само против Италије, него против целе западне Европе.“
По том питању та жена је по мени много лупала....
„Словенски народ се изражава према својим могућностима; то је један млади народ који има све врлине и мане младих народа, верује до фанатитма у своју веру. Способност за критику, која је карактеристика старијих народа и посебна карактеристика италијанског народа, за њих не постоји.
Морам признати, пошто сам била много блиска Словенима, што поред те њихове неограничне окрутности, они су понекад и неограничено великодушни. Само међу Словенима, како сам имао прилику да констатујем, постоји прилика да се налази у истом појединцу екстремна мера доброте и, рекла бих, перфидности.“
После тога Пасквинелијева у тој изјави причала је о својој активности за Истру и италијанство у том крају, објашњавајући како је покушала ујединити по том питању Италијане који су се налазили у противничким странама.
„Чим сам се вратила из Далмације, посветила сам се јулијанском питању. Заиста, заинтересовала сам да размотрим општи проблем целе Италије. Видела сам како су Италијани били подељени у два фронта. Најбољи од мојих другара заузели су противничке позиције, повучени од идеалистичких мотива. Са једне стране борило се за слободу и правду, са друге за част.“
(...) Ја нисам заузела никакву позицију и подвила сам се на јулијанско питање, делујући као италијанка. Нисам више била фашисткиња. То кажем јер је то истина. Нисам се никада одрекла ниједне од мојих вера. Заметила сам да Немци који су окупирали Јулијанску Крајину имали су намеру, у случају кад би добили рат, да је оторгну од Италије. Нисам се претерано забринула о томе, зато што нисам веровала у немачку победу. Насупрот видела сам да огромна опасност за Јулијанску Крајину састајала је у једном словенском напредовању после немачког слома. То би било довело до нових депортација Италијана и до уништења италијанства тог краја.“
Мислим да таква позиција, такво понашање може испати сличан оног четничког покрета, и може објашњавати зашто у последњим временима рата неки нису се превише борили против Немаца.
„Најпре сам се бринула да се оформи у јулијанској Крајини и Фурланији један италијански бастион, који, изнад сваке стране, морао је служити за италијанство и који би покушао да одбије словенско напредовање, од немачког слома све до доласка Савезника. Покушала сам у томе да успоставим везе између италијанских војних снага, (италијанских) партизанских снага и (фашистичке) Социјалне Републике. Сваки моји труд је био узалудан. Италијани су мислили да чине добро својој земљи искључиво одржавајући апсолутну веру странцима“
(...) Имала сам идеју да саберем, у једном брзом путовању кроз Истре, документацију преко које би испало очито да Италијани нису били ликвидирани у вртачама уколико су били фашисти , но уколико су били Италијани. Заиста 1943. године били су убачени у вртаче чак неки познати антифашисти који су под Мусолинијевом власти много година били у робији или на присиљеној боравци: најбољи случај је онај Лелија Зустовића у Лабину. Заиста он није ликвидиран 1943., али одмах после 1943. Његов леш није нађен у вртачи, али зна се да је био ликвидиран. А био је најчистија комунистичка личност у Истри.“
). Веле да је рекао: "Неће моја (погана) нога преко те "погане" земље." Но добро се свршило, био је у праву.
