[Vlad Alekš]

Ево, још један коментар, само да се укратко надовежем на свој претходни.
Не знам колико има везе са темом, али никоме неће да шкоди. Први прави српски књижевни језик јесте "београдски стил". Он је настао крајем 19. и почетком 20. века. Тај језик су стварали Срби и остали писци на српском језику из свих српских крајева - Јован Скерлић, Слободан Јовановић, Станислав Винавер, Богдан Поповић, Јован Дучић, Симо Матавуљ, Војислав Илић, Љубомир Недић, Милан Ракић, Растко Петровић...
Вукова реформа је извикана у односу на стварање Београдског стила.

[Милослав Самарџић]

Вукова реформа је извикана у односу на стварање Београдског стила.

На шта конкретно мислиш?

[Бенито]

Мисли на синтаксу.(ако смем да се убацим у расправу)
Београдски стил је много више допринео јединствености српског културног простора, наравно пре свега језика, него расправа око дијалеката. Праотац "београдског стила" је Богдан Поповић, али најупорнији његов заступник је Јован Скерлић. Најбоље и најобимније дело овим стилом написао је Слободан Јовановић. Скерлић је имао ширу националну идеју од било кога до тада, а чини ми се и до сада. Поред "београдског стила" он је сматрао да сви Јужни Словени треба да говоре једним дијалектом-екавицом и пишу једним писмом-латиницом. Дакле, није баш да није на трагу Вука, али је то споредан утицај. Француски филозофи, филолози и филозофи филологије су пресудно утицали на Скерлића. Ту је неодвојив део и његов утицај на српску књижевност, стилове и историју, али то је друга тема. Углавном, од свих Скерлићевих учења, "београдски стил" је најдубље утицао на наш језик и нашу културу. Ово око писаца тим стилом, преписује се као у "ресавској школи". Практично ни комунисти нису уништили "београдски стил" иако су га унаказили туђицама. Практично, сви пишемо тим стилом, осим ако се узме ова последња технолошка револуција, која је упропастила било какав смисао који се реченицом може назвати.
А Ви, господо, погледајте назив теме, па видите колико смо побегли од исте.

[Vlad Alekš]

Вукова реформа је извикана у односу на стварање Београдског стила.

На шта конкретно мислиш?

Otprilike mislim na ovo što je naveo komentator Benito. Stvaranjem "beogradskog stila" najveći pisci, pesnici, naučnici, inelektualci iz svih srpskih krajeva su od Vukovog deseteračkog i epskog jezika stvorili moderan srpski književni jezik.
Jovan Skerlić, Vojislav Ilić, Ljubomir Nedić, Milan Rakić, Rastko Petrović i Bogdan Popović iz Beograda, Slobodan Jovanović sticajem okolnosti rođen u Novom Sadu inače rodom iz Šapca, Stanislav Vinaver Jevrejin iz Šapca, Simo Matavulj Srbin iz Šibenika, Jovan Dučić iz Trebinja, Branislav Nušić Cincarin iz Smedereva...
Na primer, Svetislav Vinaver ukazuje u eseju "Jezičke mogućnosti" kako je Vukov jezik vrhunac jednog stanja, ali da je zaostao za novo doba - "Šta se može učiniti sa zrelinom 17. veka u 20. veku?".
Svaki od ovih autora je pisao svojim stilom, razume se, ali ono što im je bilo zajedničko jeste bila ista sintaksa, herojsko-epski ritam je zamenio intelektualizam kao jedno od glavnih obeležja.
Po meni je ova reforma srpskog jezika potcenjena, skrajnuta i marginalizovana u odnosu na Vukovu reformu, koja jeste bila važna, ali je već odavno postala istorija.
Tekstovi "beogradskog stila" su pisani ćirilicom, ekavskim izgovorom, govorom koji je najbliži bio govoru Valjeva, Šapca i okoline.
Dve najlepše knjige pisane ovim stilom su "Vođi francuske revolucije" Slobodana Jovanovića i "Gradovi i himere" pesničkog genija Jovana Dučića. Čini mi se da je ekavica "odnela pobedu" nad ijekavicom upravo onda kada je Dučić, Srbin iz Hercegovine, objavio ovu svoju knjigu na ekavici.

[Милослав Самарџић]

ОК, хвала вама двојици, хвала војводи Хамдији за тему.
Само ми је нелогично да је Скерлић утицао на Слободана Јовановића, у вези стила. Не само што је Слободан био десетак година старији, већ што је ипак Скерлић био нека врста екстремних левичара. Он је писао позитивне критике социјалистима ма како им лоше књиге биле, и обратно. Таквих примера сам доста видео у наше време, нарочито 1980-тих. Кад је лоша књига, ако је за Тита и партију и у принципу за основе њиховог система, нађу нешто да је хвале, и обратно, да је као ''Рат и мир'', обавезна је негативна критика.
Слободан Јовановић је био много мудрији човек од Скерлића. Ако заиста има индиција да је Скерлић утицао на Јовановића, то би баш озбиљно требало поткрепити доказима.

[Бенито]

Читај мало пажљивије.
На Слободана ( 1869) је највише утицао Богдан Поповић(1864), а ако хоћеш и даље Стојан Новаковић и Љубомир Недић,њихови професори из гимназије. Поготово што се тиче Новаковићеве реформе школства која је закачила обојицу, па и Скерлића(1877).
Знам да је тешко то данас схватити, али Скерлићу у његово време нису спочитавали екстремно левичарство, него екстремни национализам. Око критика нема благе везе да ли је неко био леви или десни (не знам одакле ти то),него је он сматрао да је:
1. све што се напише на српском језику, било овде, било у свету, део српске књижевности (ово је иницирао Богдан Поповић, касније је Јован Н. Томић, историчар и директор НБС, то и увео у своју институцију, па ми данас можемо пронаћи читаве бројеве разних часописа, књига итд., што пре њих није био случај)
2. књижевност мора служити својој нацији и њеној култури
Због овог другог правила, којег се строго придржавао, био је неоправдано оштар према неким ауторима и делима, која су настала у његово време, а касније су постали класици наше књижевности(чувен је пример прве Дисове збирке песама из 1908.године).
А што се тиче прожимања утицаја између њих, он се развијао кроз СКГ. Заједно су га основали:Богдан и Павле Поповић, Јован Цвијић, Мика Алас, Слободан Јовановић, Павле Маринковић, Јован Дучић, Јован Жујовић, Јован Скерлић, Светислав Симић(он је прави оснивач и гуру овог часописа), Јован Јовановић Пижон, Милан Ракић, Михаило Гавриловић, Јован Н. Томић итд. Часопис је замишљен као културни, а не страначки, какав је био обичај до тада. Ово је француски утицај. Кроз часопис су се сви они зближили, иако су страначки и идеолошки били различити. Кроз часопис су признали првенство Скерлићу, сматрајући га генерацијским вођом, иако је био најмлађи(Жујовић је, рецимо, био старији 21 годину).
Могло би много више да се пише о њима, али довољно је ово за сада. И немој упоређивати различита времена, поготово титоисте са било ким.

[Милослав Самарџић]

Хм, немој упоређивати различита времена... Подсети ме то на Светозара Марковића. Револуционар, левичар... А знаш шта је он сматрао највећом револуционарном идејом? Уједињену српску државу, која би окупила све Србе између Беча и Цариграда.
Хоћу рећи, џаба ти то.
Имају они те испаде, али... остаје да су деструктивни. Не може се поредити ово и оно време, осим... ако се оно не посматра као клица, а ово као плод.

[Бенито]

Нисам левичар, ни марковићевац ни скерлићевац, али не могу да се сагласим да се прави континуитет између њих и комуниста. Поготово, за Скерлића, јер је то једна усиљена и лажна конструкција, својствена Пешчанику и б92. Тиме себи стварају континуитет у српској политичкој мисли и откачињу се од Јајца, који је извор сваке њихове улоге.
Уједињено српство је идеја која има више извора и увира. Левичарске идеје друге половине 19 века су биле најмодерније у Европи, чему ни ови наши нису били имуни.
Али какве то везе има са КПЈ?
Догађало се и да ови црвендаћи умиру млади, али или од цирозе јетре или од сифилиса, а ова двојица су хефтали тбц и рак панкреаса због превише рада. Ту је кључна разлика.

[Милослав Самарџић]

Како не можеш да се сагласиш? Светозар Марковић је писао за Марксове и Енгелсове новине. Ако то није доказ континуитета - не знам шта је. Камо среће да је извор овима данас само у Јајцу.

[Бенито]

Стварно смо отишли предалеко.
Тај утицај на Марковића био је преко Руса, Бакуњиста и анархиста, али је то толико било интезивно време стварања политичких идеја и уметничких праваца у западној Европи, да је тешко то данас разумети. Уосталом, не треба да пишем овде каква је тада била цензура у Србији. Само ти кажем, овим нашим Србима главна је идеја била национална, а споредна социјална. Кад је била социјална била је само у служби националне.
Да је Марковић претеча комуниста, онда би то био и Никола Пашић. Па би се све странке за време ДСР нашле у Јајцу, а не у селу Ба. Пошто су већина тих странака настале, на овај или онај начин, из НРС.
И сада, што се ове теме тиче, закључно-искључно Бенито.

[Vlad Alekš]

Jesmo otišli predaleko, ali neću se vratiti temi dok ne razjasimo neke stvari.
Samardžiću, ne znam odakle ti ideja da je Skerlić bio ekstremni levičar?! Ti jesi ekspert za II svetski rat na ovim prostorima, ali taj rat nije udaljeno i usamljeno ostrvo u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji.
Ja se amaterski bavim proučavanjem istorije srpskih stranaka, i evo do kakvih sam zaključaka došao.
Ovo u vezi sa stvaranjem srpskih stranaka, što je naveo Benito, jeste tačno. Svetozar Marković u svoje vreme jeste bio guru. Pod njegovim uticajem su bili ljudi koji su osnovali Narodnu radikalnu stranku. Naročito Pašić i Pera Todorović. Pašić je studirao građevinu u Švajcarskoj i tamo je upoznao silne ruske socijaliste koji su izbegli od careve čvrste ruke. Kada se vratio u Srbiju već je bio socijalista ruskog tipa, nikako marksista. Kada je osnovana radikalna stranka, svi oni su batalili socijalizam i okrenuli se nekim drugim ideologijama. Pašić se, na primer, najviše okrenuo spoljnoj politici i oslobođenju svih srpskih krajeva. Svetozar Marković takođe nije bio marksista već socijalista ruskog tipa. Razlika je u tome što je Marks računao na radničku klasu kao izvor i snagu revolucije, dočim su ruski socijalisti sve to videli u seljačkim masama. Svetozar Marković nije bio revolucionar, već akademski socijalista, da ne kažem salonski. Budući da Srbija nije imala industriju, on glavni klasni sukob nije video na relaciji kapitalisti-radnici, već na relaciji činovništvo-seljaštvo. Šta je kod radikala ostalo od njihovog ruskog socijalizma i markovićevizma? Ostalo je to da su oni postali stranka srpskih seljaka, i to da su se dosta oslanjali na prevrat i revoluciju. U proučavanju tehnika revolucije naročito je prednjačio Pera Todorović, koji je, pak, više bio politički pisac i novinar nego klasični revolucionar. Od političkih stranaka iz tog perioda nakon prevrata iz 1903. nestale su druge dve velike stranke - liberali i naprednjaci. Taj procs je bio manje-više prirodan budući da su se mnogi njihovi političari kompromitovali u saradnji sa Milanom i Aleksandrom Obrenovićem. Kompromitovao se jako i Pašić, ali je nekim čudom politički preživeo, budući da je, nisam shvatio zašto, dobo podršku ključnih radikala - Stojana Protića, Lazara Pačua i Ace Stanojevića.
Nakon prevrata 1903. deo razočaranih radikala, takozvano levo krilo, osniva Samostalnu radikalnu stranku. Iz te stranke će dvadesetak godina kasnije nastati Demokratska stranka. Jovan Skerlić je bio jedan od osnivača te stranke i njen poslanik u srpskoj skupštini. Skerlić nije bio ekstremni levičar. On jeste bio levičar, ali umereni. Napajao se sa istog izvora kao i Pašićevi radikali. Bio je Jugosloven, republikanac, socijalista. Da bi se shvatilo šta to znači, treba pogledati širi, evropski kontekst tadašnjeg socijalizma. On nije imao nikakve veze sa marskizmom. Skerlić je bio pod direktnim uticajem francuske kulture i njenih političkih doktrina. Nakon Drajfusove afere francuski socijalisti nisu više posmatrali samo klasne probleme, već i probleme čitave države i društva. Tada je normalno bilo da socijalisti ulaze u koalicije sa buržoaskim strankama i tvore vlade. Zalagali su se za socijalizam, do koga bi se došlo, ne revolucijom, već klasičnom parlamentarnom borbom. Kao i fabijevci u Britaniji. Bernštajn, nemački socijalista, već je glasno tvrdio da od Marksove propasti kapitalizma nema više ništa, i da je to sve jedna velika teorijska greška. I da treba bataliti Marksa i vratiti se Kantovoj filozofiji. Skerlić je bio produkt jedne takve filozofije i jedne takve doktrine.
Složićemo se da to nema ama baš nikakve veze sa Titom i Jajcem, zar ne?
Skerlić je umro relativno mlad. Ali uticaj koji je ostvario na svoje savremenike kao književni kritičar jeste bio ogroman. Koliko je tačno uticao na Slobodana Jovanovića to ne znam do u detalja. Jovanović jeste bio mudriji od njega, ali zar nije mudrost, između ostalog, učiti i od manje mudrih ljudi? Čovek iz naše novije istorije koji se može uporediti sa Skerlićem je bio Borislav Mihajlović Mihiz. Da li si ga možda lično upoznao? On iza sebe nije ostavio neko vredno delo, danas ga se možda niko više i ne seća. Ali avaj, on je bio toliko uticajan književni kritičar da je usmeravao tokove srpske književnosti. Svi veliki pisci su mu nosili tekstove na čitanje pre nego što će ih objaviti. On se bavio takozvanom preventivnom kritikom. Dakle, i Ivo Andrić i Borislav Pekić i mnogi drugi su bili pod velikim uticajem Mihiza. Pa je verovatno na taj neki sličan način bio i Jovanović pod uticajem Skerlića.
Potpuno se slažem sa Benitom u vezi sa Jajcem i selom Ba. Sve srpske stranke koje su nastale od radikala su se našle u selu Ba. Komunistička partija, koja nije imala nikakve veze sa radikalima, otišla je u Jajce. Dakle, kontinuiteta nema. Verovatno postoje neki individualni izuzeci, ali oni potvrđuju pravilo.
Kontitnuitet, ako postoji u ovoj državi, postoji između Titovog jajca i današnjih političkih stranaka. Pri čemu ne mislim na grad Jajce. Ovi danas su uglavnom Titova duhovna kopilad.
Izvinjavam se što nisam imao vremena i živaca da budem kraći u svom izlaganju.

[мунгос]

Скерлић је био велики "националиста", да је свако мало нападао на поштене Србе и оптуживао их јавно за "великосрпство".
Нпр. забранио је да се штампају писанија дум Ивана Стојановића Дубровчанина због екстремног "великосрпства".

[Милослав Самарџић]

Ево да се Мунгос и ја сложимо око нечега.
Знам за ту разлику између руских социјалиста и Маркса, али зашто вам је она толико битна? За схватање социјалиста мислим да је много важнија Тополска буна, коју је дигао Светозарев брат Јеврем. Дакле говорили су - као и Светозар - да је важније ослобођење Србије изнутра, кроз завођење комуна (комунци ) него споља, од Турака. Искористили су концентрацију војске на југу, за борбу против Турака, и дигли буну у Тополи. То је лепо описао Ћоровић у ''Историји Срба''.
А кад набрајате странке, заборављате Социјалистичку, из које је део људи ипак прешао у Комунистичку, кад је ова основана.
Влад, за Скерлића сам рекао ''нека врста екстремног левичара''. Да бих направио разлику од оног што се данас под тим појмом подразумева. Добро си га упоредио са скојевцем и комунистом Михизом. Или ћеш рећи да ни Михиз није био комуниста, дакле екстремни левичар, без ограде?
Он је учествовао у пројекту ''НИН-ова награда'' са Д. Ћосићем и компанијом. Има посебна тема на Култури, ''Корени НИН-ове награде''. Откуд ти да је он поправља књиге Иве Андрића? Ћосићеве - да, али Андрићеве, звучи као научна фантастика.
Нисам га упознао.
Све у свему, остајем при тези да је КПЈ имала претходнике у Србији.

[Vlad Alekš]

Samardžiću, stavljaš me u nezgodan položaj da branim srpske levičare iz naše istorije.
Da li ja imam nešto protiv levičara? Nemam ništa efikasno.
Elem, malo o razlici između seljačkog socijalizma i Titovog radničkog komunizma. Po meni su Titoisti napravili nekoliko strašnih zločina nad građanima ove države. Nakon masovnih ubistava, sprovođenja u logore i kazamate, otimanja privatne imovine, na četvrtom mestu u gradaciji civilizacijskih zločina, po meni, jeste iseljavanje stanovnika iz sela u gradove. Na taj način je uništen patrijarhalni i konzervativni duh seljaštva, dočim nije stvorena gradska buržoazija. Kao posledica tog velikog zločina nad duhom, mi danas nismo ni seljačka ni gradska država, već država prigradskog stanovništva i malograđana. Dakle, ako treba da biram (ako mi neko prisloni pištolj na čelo ) između seljačkog i radničkog socijalizma u državi koja je pretežno seljačka, ja bih izabrao seljački socijalizam. U Srbiji pre pojave KPJ nije bilo pristalica radničkog socijalizma, osim možda u tragovima. Ako se već trudimo da nađemo kontinuitet levičarenja, ja ga pronalazim kod Dragoljuba Jovanovića, lidera levih zemljoradnika, to jest predsednika Narodne seljačke stranke. On se zalagao za dvopartijski sistem, u kome bi jedna partija bila radnička, a druga seljačka. A privreda bi bila u državnim rukama, razume se.
Poenta moje priče jeste u tome da komunizam u Jugoslaviji nije vukao korene iz srpskog komunizma i socijalizma. Titov komunizam, naročito. Titoizam je vukao korene iz neke čudne mešavine ideologije staljinizma, NDH i Austrougarske. Ja ne znam u kojoj je kuhinji zapravo spravljen Titoizam, to mi je velika misterija.
I hteo bih da te podsetim da je politički deo pokreta DM bio uglavnom levičarski. Živko Topalović i njegova socijalistička partija. Zatim, Demokratska stranka, kao najjača srpska stranka posle 27. marta, bila je klasična levičarska stranka. A i sam znaš da je ona u potpunosti i vrlo aktivno podržala Dražin pokret. DS se zalagala za Jugoslaviju, u njoj je bilo dosta republikanaca, i ono najvažnije, što se tiče privrede, ona je 1940. u svoj program unela to da se zalaže za "welfare state" - državu blagostanja. To je podrazumevalo visoke poreze, nacionalizaciju velikih industrijskih i privrednih postrojenja, i sve ostalo što podrazumeva ta meka verzija socijalizma...
Da skratim - ja i dalje smatram da su svi, i levičari i desničari, svi oni koji su vukli korene iz prošlosti i tradicije, podržali Dražu u selu Ba. Ono što je bilo novo, nepoznato i spravljeno u ko zna kojoj i čijoj kuhinji, otišlo je u Jajce.

P.S. Što se tiče Mihiza, znam da je sarađivao sa Ratkom Draževićem. A ko je sarađivao sa tim čovekom bio je ili udbaš ili kukavica. Inače, kada je neko pitao nešto Iva Andrića u vezi sa Prokletom avlijom, Nobelovac je odgovorio - "Pitajte Mihiza, on te stvari zna bolje od mene."