[Перун]

ПРОФЕСОР МИЛИВОЈЕ ТРНАВАЦ - ПЕТРОВДАНСКА БЛОКАДА

Чланак је раније објављен у књизи, поменутог аутора, ,,Само су смрти истине" а од недавно и у зборнику ,,Ратна 1943. година".

ПЕТРОВДАНСКА БЛОКАДА

Сажетак: Немачка операција „Моргенлуфт" („Јутарњи ваздух“), у народу названа Петров(дан)ска блокада, изведена је од 12. до 22. јула 1943. године, у простору Сувобора, Маљена, Повлена и Медведника, са циљем да се уништи Штаб Драже Михаиловића. Непосредан повод за операцију био је четнички збор одржан 13. јуна 1943. у селу Гојна Гора. Како се операција завршила безуспешно, Немци су у знак одмазде спалили Каменицу (онда пожешка, данас у општини Горњи Милановац), убили једанаест, односно убили и заробили 455 (или 453) лица, махом сељака, које су одвели у логор на Бањици и касније већину стрељали као таоце. Како је окупаторска операција почела на Петровдан, народ је те жртве назвао петровско робље или петровски мученици, а сама операција добила јс име Петров(дан)ска блокада. Драгутин Кујовић, радио-телеграфиста Врховнс команде ЈВуО, једини заробљени војник, подвижнички је отишао у смрт и тако Гојну Гору и околна села спасао од погрома.

Уз рад се даје дванаест прилога, међу којима су документа о радио-телеграфисти Кујовићу, пописи и табеларни прегледи жртава у Блокади и карта подручја захваћеног операцијом „Моргенлуфт" у области Сувобора, Маљена и Повлена.

Кључне речи: Операција „Моргенлуфт", Дража Михаиловић, Четничко-народни скуп у Гојној Гори, Драгутин Кујовић, петровско робље као таоци логора на Бањици, стражари Српске државне страже у Каменици.

1. Истина и ,,Истина'' о немачком подухвату „Моргенлуфт" изведеном јула 1943. године

Операција „Моргенлуфт" била је једна од осам већих које су Немци у 1943. години, у окупираној Србији, извели против организације Драгољуба Драже Михаиловића, вође монархистичког герилског покрета. За десетину села из ондашњих срезова таковског (Коштунићи, Леушићи, Прањани), пожешког (Гојна Гора, Богданица, Дружетићи са Каменицом; Мршељи, Тометино Поље, Душковци, Љутице) и црногорског (Косјерић, Скакавци, Мионица, Доња Оровица, Доња Буковица, Горња Буковица, Совач, Станина Река) то је најтрагичнији догађај из Другог светског рата, а у народу је познат као Петров(дан)ска блокада.

Из идеолошких разлога, међутим, операција „Моргенлуфт“, односно Петровска блокада, дуго није била предмет научне обраде. Из истих разлога хроничари и мемоаристи, који су писали о догађајима из рата 1941-1945. у овом крају, нису помињали немачке опера- ције против четника, а чињенице о Петровској блокади као акту нациистичког терора и злочинства сводили су на меру која је била пожељна или до границе која је била могућа именујући га као немачку ,рацију“ или „одмазду“. Тако у хроници села Леушићи пише:

Још у поноћ, 13. јула, насред села су се зауставили Немци и у саму зору га блокирали. То је изведено тако нечујно да их скоро нико није осетио, нити је ко знао за њихов долазак. Немци су се у зору почели кретати од гробља на куће Рајчевића, Ерића, Недељковића и Лукића. Неке људе су затекли код кућа, а неке у пољу, на раду. У блокади су ухватили тридесет људи, жена и деце, међу њима и учитеља. Очигледно је било да се крећу само оним делом села у коме су претежно биле партизанске куће. Претпоставља се да их је водио Драгољуб Николић Гебо.* Похватане људе су спровели у Пожешку Каменицу. Одатле су пустили старије људе, жене и децу, а шеснаест младића и млађих људи је одведено на Бањицу и стрељано.

* Примедбе аутора: Драгољуб Николић Гебо, као један од истакнутијих четника, није могао бити водич Немцима јер је офанзива изведена са циљем да се зароби и уништи Штаб Драже Михаиловића. Из Леушића је у логор на Бањици доведено 18 талаца. Сгрељано је 15, један је интерниран у Маутхаузен и тамо умро, двојица одведена на рад у Француску. (Видети прилог уз овај рад Попис жртава зрубних села пожешког, таковског и ирногорског среза у Петровској блокади.)

Изненађујуће је да о Петровској блокади ни Радисав Недељковић Димо није оставио више података. Као члан комитета Окружне организације КПЈ, он је све време рата учествовао у организовању и руковођењу борбом против окупатора, љотићеваца, недићеваца и припадника покрета Драже Михаиловића у чачанском крају и северним деловима ондашњег среза пожешког. О томе „нарочито живо сликовито“ (...) „верно, истинито, конкретно, и чак детаљно говори“ у својој књизи записа и сећања. О Петровској блокади, међутим, не говори директно већ тај догађај посредно именује као велику рацију „коју су Немци извели 15. јула ради сакупљања и одвођења талаца у логор на Бањици“. Кад се у Одреду (Чачански НОП одред - М.Т.) сазнало „да су Немци одвели велики број талаца са тог терена“, одлучено је да Одред крене до Леушића, где је боравио „два дана прикупљајући податке о ситуацији у Леушићима, Коштунићима и Прањанима“
О трагичном догађају, који је ова села задесио, Недељковић је записао и ово:
Немци су одвели велики број талаца са овог подручја, а међу њима и велики број наших присталица и партизана из 1941. године који до тада већ нису били стрељани или одведени у логоре. Посебно је велики број људи одведен из Леушића. Међу њима био је и мој брат Обрад, затим другови који су били партизани 1941. године: Добривоје и Момчило Лукић, Живојин и Момчило Марјановић, Радован Перишић и Радован Недељковић. Сви су они стрељани осим Радована Перишића.

Толико и ништа више. Да ли је тада, или касније, Недељковић могао да зна да је у „рацији“ ухваћен велики број талаца и у суседним Прањанима (53 и два стрељана) и у селима и из северног дела ондашњег среза пожешког, а од Дружетићима са Каменицом (два убијена и 61 заробљен, укључујући у тај број и десет Недићевих стражара), у Богданици (12 и један стрељан) и у Гојној Гори (13 и један стрељан) - у којима је чачански Окружни комитет КПЈ такође деловао?

О операцији „Моргенлуфт" први је, користећи се архивском грађом, писао др Венцеслав Глишић, и то тек 1970. године, са дистанце од готово три деценије. Ево шта је тада, руковођен идолошким ограничењима и аутоцензуром проистеклом из њих, у својој докторској дисертацији објавио др Глишић;

„(...) командајући генерал није одустајао од прогона четника, иако су они били знатно ређи у поређењу са акцијама против народноослободилачког покрета. Бадер је подстицао Недића да и он, са добровољцима и нарочито Српском државном стражом, где је Дража имао велики утицај, учествује у акцијама против Драже Михаиловића. Како су у току јула Служба безбедности и обавештајно одељење Штаба командујућег генерала утврдили да се Дражин штаб налази северозападно од Чачка у селу Дружетићима, војни командант Србије одлучио је да почну операције против Дражиног штаба чим стигне 523. гранични полицијски пук. Ова операција је вођена под шифром „Моргенлуфт". У акцији су учествовали: делови 297. пеша- дијске дивизије, која је ослобођена свих осталих задатака осим учешћа у овој операцији, затим Служба безбедности, 2. батаљон 5. моторизованог полицијског пука, један батаљон пука „Бранденбург“ и бугарске јединице.

Операција је држана у највећој тајности, тако да је трупама било забрањено да се појављују на 50 км у близини Дражиног штаба. Операција је почела 14. јула у простору Маљена и предвиђено је да траје 10 дана. Међутим, завршена је нешто раније, 22. јула. У току ове операције ухваћено је 455 људи, највећим делом сељака, а 21 кућа је спаљена.

Када су се све ове непријатељске операције завршиле безуспешно, нацисти су завели страховит полицијски терор и извршили низ злочина према цивилном становништву. Ове злочине омогућавала је вала је и подстицала заповест о одмаздама командујућег генерала и војног команданта у Србији, генерала артиљерије Бадера од 28. фебруара 1943, која је била у духу Хитлерових упутстава од новембра 1942. године.

Сличне податке о операцији „Моргенлуфт“, са дистанце од шездесет година, саопштава Милослав Самарџић:

Немци су током лета 1943. године извели још једну операцију у области Равне горе. Генерал Бадер наредио је 297. пешадијској дивизији, 29. јуна, да се са артиљеријом и пратећим јединицама размести на полазни положај за напад у сектору Топола - Аранђеловац - Рудник. У наредби се поред осталог каже: „297. п. д. припрема подухват против ДМ организације у планинским масивима Рудника (12 км североисточно од Горњег Милановца), Маљена (22 км југоисточно од Ваљева), Медведника (20 км југозападно од Ваљева). У ту сврху, поред дивизијских делова способних за борбу (делови који нису попуњени и обучени треба да буду пребачени у Банат, пише на другом месту у овој заповести - прим. аут.), треба привући: 1 СДК (један батаљон љотићеваца - прим. аут.), два батаљона 1. бугарског краљевског окупационог корпуса... 9. чету пука „Бранденбург“ у Ужице и делове 1. пука руског заштитног корпуса са задатком запречавања....Чување тајности је од одлучујућег значаја за успех.“ (Ова реченица је у оригиналу подвучена - прим. аут.)

О овој операцији генерал Бадер поново пише 19. јула. Поред осталог, из извештаја се види да је он знао за Дражину наредбу четничким јединицама да „у већем степену осигурају дринску границу у простору између Зворника и Вишеграда и да спрече продирање ко- мунистичких снага“. Па ипак, Бадер је наређивао да се нападну баш те четничке јединице, сматрајући да су партизани западно од Дрине разбијени у Операцији „Шварц“, а да их источно од Дрине практично и нема. У наставку извештаја он пише: „У простору Равна Гора - Маљен - Медведник за сада се развија операција против организације Драже Михаиловића. У њој учестују два батаљона 297. пешадијске дивизије, један батаљон 5. полицијског пука, два бугарска батаљона и један комбиновани батаљон. Поставља се питање да ли ће се још у даљем току операције постићи значајнији резултати, пошто се непријатељске снаге, захваљујући својој шпијунској мрежи, правовремено обавесте.

Циљ ове операције, зване „Моргенлуфт“, био је „да се свим средствима уништи организацијска активност ДМ пре избијања отвореног устанка“, тако што би се четничке јединице и „радионице“ опколиле на планинама Сувобор, Маљен и Медведник.

Операција „Моргенлуфт" почела је 12. јула. Два дана потом немачки извештај бележи заробљавање 130 Срба, једне радио-станице, златника и докумената, који су припадали једној од британских војних мисија. После шест дана Бадер је сумњао у успешност опера- ције „услед сјајне непријатељске обавештајне службе“. Због четничких обавештајаца Немци су „закаснили 24 сата“. Следећег дана, 19. јула, Бадер је извештавао команду Југоистока да и поред „брижљивих припрема“ његове јединице нису успеле да „опколе мобилне ДМ банде“. Зато је операција уместо планираних 10 трајала седам дана, мада су Немци наставили нападе на Медведник. Од 12. до 19. јула у подручју захваћеном подухватом ,,Моргенлуфт'' убијено је и заробљено 453 људи.

Ово су чињенице које су о операцији „Моргенлуфт“, односно о Петровској блокади, утврдили на веродостојним изворима двојица историчара, др Венцеслав Глишић из комунистичког и Милослав Самарџић из посткомунистичког периода. И без анализе тих чињеница јасно је да њих двојица један другоме не противурече. Несагласност у погледу почетка и трајања офанзиве, као и броја заробљених, др Глишић: операција почела 14. јула, предвиђено да траје 10 дана, завршена нешто раније 22. јула, ухваћено 455 људи; М. Самарџић: операција почела 12. јула, уместо планираних 10 дана, трајала седам дана, од 12. до 19. јула убијено и заробљено 453 људи, али настављени напади на Медведник.

Треба прихватити Самарџићев навод да је операција почела 12. јула у сувоборско-маљенском крају, а Глишићев да је завршена 22. јула у простору Медведника, што значи да је трајала колико је и планирано - 10 дана. Због неуспеха (није ухваћен и уништен Штаб Драже Михаиловића), а у духу Бадерове наредбе од 28. фебруара 1943. године, четрдесет осам сати касније -14. јула, што Глишић узима за почетак операције - почела је „одмазда уништавањем људских живота“ (убијање и хватање талаца) у простору Сувобора и Маљена, а то је у ствари оно што је народ назвао Петровска блокада. Жртве блокаде (убијени и заробљени таоци) назване су петровским робљем или петровским мученицима.

2. Четничко-народни скуп у Гојној Гори, повод за блокаду

Извукавши се из немачког обруча у операцији „Шварц“ и напустивши Црну Гору, Дража је са својом Врховном командом, радиостаницама и приличном количином злата добијеном из иностранства, 1. јуна стигао у Србију.

У доступној научно-историјској литератури нема података који би указивали на непосредан повод за операцију „Моргенлуфт" (односно Петровску блокаду). У недостатку таквих извора ова операција може се сасвим поуздано осветљавати мемоарским казивањима.

Према казивањима информатора, Дража се у јуну 1943. године извесно време кретао на релацији Гојна Гора - Јанчићи - Горња Добриња. Петнаестак дана био је са Штабом смештен у дому Војислава Милошевића у Гојној Гори. Гостопримство су му указивали још и Драгутин Трифуновић (Гојна Гора), Петар Петровић, познат и као Бекутић (Јанчићи) и Добросав Милинковић (Горња Добриња), сва тројица ратници са Солунског фронта. Радио-станица, коју је опслуживао вод за везу, била је смештена у дому угледног домаћина Сретена Јевтовића, чији су синови Јевто и Љубе такође били солунци.
Неутврђеног дана, али је највероватније да је то било у недељу, 13. јуна 1943. године, у Гојној Гори је одржан велики четнички збор, који се потом претворио у народни вашар и весеље.

Наша историографија то још није рекла, али се са извесношћу може тврдити да су овај четнички збор и народно весеље, које га је пратило, немачком војном заповеднику у Србији били повод да против Драже предузме офанзиву већих размера.

Збор је одржан на имању солунаца браће Драгутина и Војимира Трифуновића, у оно време „најбогатијих људи у срезу пожешком“, на заравни Гувнина, источно од извора Ћиворак. Поред четничких јединица, збору је присуствовало и мноштво народа, не само из Гојне Горе већ и из ближе и даље околине. Процене о броју присутних, у зависности од информатора, крећу се од хиљаду, преко пет-шест хиљада до десет хиљада душа. С обзиром на историјске околности, процена да је овом четничко-народном скупу присуствовало више хиљада људи свакако је нереална. Многи су иначе на „вашар“ дошли зато што је то од њих тражено (момци и девојке који су били на гласу као добри играчи у колу), многи из поштовања према вођи отпора (учесници у Првом светском рату), а неки из радозналости. Ко је и како организовао такво славље, информатори не знају.
После смотре постројених четничких јединица Дража је окупљенима говорио о борби својих јединица под командом Ђуришића уливајући тако наду у победу и ослобођење од окупатора.

Ручак за учеснике збора припремила је кућа Драгутина Трифуновића, али су доста „прилога“ (печених бравова, прасади и гибаница) донели и мештани и посетиоци из околних села.

После ручка свирали су чувени гојногорски трубачи и играла се кола. У једном је играо и Дража. На све стране шкљоцали су фото-апарати. Многи Гојногорци су се фотографисали са оружјем, за тај тренутак, позајмљеним од четника. Информатори говоре да тада нико није знао да су „сликари“ у ствари немачки шпијуни. Пре свих то су били љотићевци и припадници немачке службе безбедности, али се тврди да је било и комуниста. (Пред вашар они су се налазили на планини Јелици код Чачка... Добили су задатак да дођу на вашар и да сликају. Снимке су предали Немцима у Чачку.“) Касније, у логору на Бањици, иследници су таоцима показивали фотографије са „вашара" и захтевали да идентификују особе са њих. Крсти Урошевићу, таоцу из Гојне Горе, показана је фотографија на којој је он лично са митраљезом. Иследник га је цинично питао: ,,Познајеш ли овога?“

Иако, дакле, нема писаних трагова о четничком збору у Гојној Гори 13. јуна 1943, његово одржавање, с обзиром на сведочења савременика, не може се оспоравати. Следствено томе, сасвим је извесно да би се четнички збор и народни вашар у Гојној Гори, према одредбама из већ поменуте Бадерове заповести од 28. фебруара 1943. године, могли подвести под ,,дела саботаже“ којима се „руши углед окупационе силе“. Даљим тумачењем долази се до закључка да су становници Дружетића (где је према немачким обавештајним подацима био Штаб Драже Михаиловића), Гојне Горе (где су одржани збор и вашар), као и становници околних села, у операцији „Моргенлуфт“, сматрани одговорним за присуство бандита у својој средини јер су са њима отворено или прикривено садејствовали, односно свесно, држали се пасивно.

И уопште, кад год нису могли пронаћи кривце или њихове сараднике, у року од 48 сати, окупаторски војници су, држећи се ове заповести, за одмазду морали „прибећи лицима која се без обзира на то што не стоје у вези са неким“ или нечим „ипак морају сматрати као одговорна за учињена дела

3. Драгутин Кујовић, заборављени херој Петровданске блокаде


Драгутин Кујовић

У Петровској блокади Гојне Горе, немачка казнена експедиција, осим хватања талаца, имала је и друге задатке: да спали домаћинство Драгутина и Војимира Трифуновића (зато што је на њиховом имању одржан четнички збор) и домаћинство Миливоја Трифуновића Бојовца (зато што је у његовој кући мучен и усмрћен љотићвац, кога су локални четници после збора осумњичили за шпијунажу, свирепо мучили и усмртили). С обзиром на то да су Немци детаљно претражили домаћинство Сретена Јевтовића, могуће је претпоставити да су тражили четничку радио-станицу. Нису нашли било шта сумњиво јер је Вод за везу, који је радио-станицу опслуживао, успео да је демонтира и сакрије, а Сретенови укућани благовремено су почистили све трагове њеног постојања. Испред казнене експедиције једино није умакао радио-телеграфиста Драгутин Кујовић.* Он ће бити једина војничка жртва Петроваданске блокаде.

*Драгутин Кујовић, заборављени херој Петровске блокаде, рођен је 1. новембра 1919. године у Беранама, где је његов отац Савић био службеник Секције за одржавање путева, а мајка Стана домаћица. Када је 1941. почео рат, Драгутин Кујовић је као матурант гимназије у Беранама мобилисан и упућен на курс радио-телеграфије за потребе Главног штаба ЈВуО. У рату су код Зиданог Моста 1944. погинули и Драгутинов брат Вељко и отац Савић, и то без трага о сахрани. Тако је породица Кујовић крај рата дочекала без иједне мушке главе.
Да му цивилне панталоне, које је имао на себи, нису биле безецоване (ојачане на коленима и позади) италијанским шаторским рилом, завршио би као и остали таоци. Управо комади италијанског војничког шаторског крила на Кујовићевим панталонама будили су сумњу. Због тога је Кујовић једини од ухваћених у блокади Гојне Горе везан, а када је одведен у Каменицу, где је био сабирни центар, једино је он од 130 талаца подвргнут свирепом мучењу.

[/url]
Споменик Драгутину Кујовићу у порти Каменичке цркве

У настајању да од Кујовића изнуде неко признање окупаторски војници су га везаног тукли моткама. Када се оћесвести, „омуљали“ би га у реци Каменици и наставили бесомучни пир. Кујовић, међутим, од почетка мучења па до последњег даха није мењао исказ: он је Драгутин Кујовић из Љубића, сестрић је Сретена Јевтовића, у његовом дому станује, а кројачки занат учи код шнајдера Антонијевића, који му је и безецовао панталоне. (Такав алиби могао му се чинити као сасвим чврст: у Љубићу поред Чачка доиста је живео један Сретенов сестрић, једна од Сретенових унука била је кројачица и имала је шиваћу машину, а Добривоје Антонијевић био је чувени гојногорски шнајдер.)

Задојен епским предањима, двадесетчетворогодишњи Драгутин Кујовић издржао је физичка мучења, моралном чврстином надвисио окупаторске џелате и као, некад у проклетом Лијевну, Стари Вујадин уздигао се у херојске висине.
Подвижнички чин радио-телерафисте ВК ЈВуО Драгутина Кујовића остао је непознат. О његовим размерама може се судити у наше време, са закашњењем од седам деценија. Херојским држањем спасао је Штаб Драже Михаиловића од потере, радио-станицу ВК ЈВуО и њено људство од уништења, дом Јевтовића од паљевине а Гојну Гору и околна села од погрома. Да је било шта признао или одао, окупаторска одмазда била би још суровија. Он би без обзира на признање, односно издају, био стрељан, сва гојногорска домаћинства спаљена, а становници без избора поубијани јер би, по слову Бадерове наредбе од 28. фебруара 1943, били криви за скривање и сарадњу са организацијом „бандита“ Драже Михаиловића.

Не сазнавши од Кујовића било шта, џелати су према једном сведочењу, његово беживотно тело оставили поред реке Каменице, а по другом закопали га у речни шљунак.


Парастос Драгутину Кујовићу приликом сахране у порти Каменичке цркве држао свештеник Милојко Петровић. Њему са леве стране Гојногорац јевто Јевтовић.

Када је немачка офанзива прохујала, хероју Кујовићу су се одужили само другови-саборци и синови Сретена Јевтовића - Јевто, Љубивоје и Слободан. Другови су га у тајности сахранили у порти Каменичке цркве, спевали песму и њом га ожалили.


Оригинални рукопис песме коју су у част Драгутина Кујовића спевали његови саборци из Вода за везу

Браћа Јевтовићи су му касније подигли и скроман споменик, али су уместо себе, из зазумљивих разлога, уписали да то чини „Радиотелеграфска школа Врх. к-де ЈВуО“. Такође, име Драгутина Кујовића у породичне читуље уписали су сви мушки потомци Сретена Јевтовића и редовно му о Задушницама пале свеће.



4. Одмазда окупатора над цивилима у рубним селима пожешког, таковског и црногорског среза

Крећући се из правца Пожеге ка Горњем Милановцу, Немци су 14. јула 1943. године хапсили таоце у Гојној Гори, Каменици и Дружетићима, а идући из правца Горњег Милановца ка Пожеги по селима Коштунићи, Леушићи и Прањани. Каменица (онда пожешка, данас у општини Горњи Милановац) била је сабирно место за 130 заробљених (Самарџићев навод) из ових села. После испитивања неки од њих (деца, жене и старији) пуштени су, а остали су под стражом и уз физичку тортуру ноћ провели у згради основне школе. Истог дана свирепо је усмрћен Драгутин Кујовић, једини војник ЈВуО заробљен у офанзиви. Радио-станица, златници и документа британске војне мисије (опет Самарџићев навод) заробљени су, највероватније у Прањанима.

Према сведочењима информатора (избегли заробљавање и потомци заробљених), таоци су из Каменице, сутрадан (15. јула увече) преко Гојне Горе и Пожеге камионима превезени у ужички Окружни затвор. Десетак гојногорских четника поставили су заседу за Шиљковици (тромеђа села Гојна Гора, Јанчићи, Горња Добриња) са намером да нападну конвој, али су од тога ипак одустали јер су проценили да би сви таоци страдали, а Гојна Гора за одмазду била би спаљена.

Хватање талаца Немци су наставили и наредних дана. У Ратном дневнику 297. пешдијске дивизије записано је да су приликом покушаја да се зароби Штаб Драже Михаиловића спалили село Каменица и уз то 15., 16. и 17. јула у планинским деловима Маљена, Повлена и Медведника похапсили 388 и стрељали једанаест лица.

Заробљени из планинског дела села Прањани и Дружетићи као и они из села Богданица, Мршељи, Љутице и Душковци спроведени су у логор на месту званом Чолова Долина у Душковцима). Одатле су са заробљенима у косјерићким селима Скакавци, Мионица и Росићи (срез црногорски), који су били притворени у Ражани, преко Црнокосе и Сарића Осоја пребачени такође у ужички Окружни затвор.


Табеларни преглед жртава у Таковском, Пожешком и Црногорском срезу

Како у ова четири дана операције (14-17. јул) Немци нису успели да заробе и униште Штаб Драже Михаиловића, војноуправни командант и командујући генерал у Србији Бадер посумњао је 18. јула у успешност свог подухвата. Процењивао је, наиме, да су „услед сјајне непријатељске обавештајне службе“ - Немци „закаснили 24 сата“, а већ 19. јула, извештавајући о операцији која се „у простору Равна гора - Маљен - Медведник [...] развија [...] против организације Драже Михаиловића“ - а у којој учествују „два батаљона 297. пе- падијске дивизије, један батаљон 5. полицијског пука, два бугарска батаљона и један комбиновани батаљон“ - запитао се „да ли ће се ош у току оперцаије постићи значајнији резултати, пошто се непријатељске снаге, захваљујући својој шпијунској мрежи правовремено обавесте“. У извештају за команду Југоистока Бадер се чак правдао а и поред „брижљивих припрема“ његове јединице нису успеле да опколе мобилне ,,ДМ банде“ Операција је, као што је и планирано, трајала десет дана. Завршена је 22. јула безуспешно, а њен биланс, као што је већ речено, био је 455 (В. Глишић), односно 453 Самарџић) ухапшених, укључујући у тај број и једанаест стрељаних.

У операцији Моргенлуфт Немци су рачунали на комбинациу војне силе и лукавства. За делове дивизије Бранденбург, употребљене у комбинованом батаљону, у чијем је саставу било и фолксдојчера (Шваба из Баната - примедба М.Т.), који су говорили српски, обезбеђене су четничке униформе и народна ношња. Прерушени Немци примакли су се Равној гори, очекујући брзи продор четири моторизована батаљона. Изненадним нападом требало је заробити Дражу и уништити његов Штаб. Испоставило се, међутим, да су Немци Дражу тражили где он у то време није био.

Да ли је Дражина обавештајна служба дознала да се спрема немачка офанзива? Да ли је реч о случајности, или, можда о војничком инстинкту и способности Драже Михаиловића? Мада нема докумената која би указивала на то, могло би се претпоставити да му је неко из Недићеве владе дојавио за офанзиву па је он дан-два пре њеног почетка избегао. Било како било, Дража се извукао из клопке и није био у зони захваћеној операцијом „Моргенлуфт", већ стотину и више километара јужно - на планини Златибор (Округлица у атару села Висока изнад Ариља).

Нешто пре неуспеха у операцији „Моргенлуфт“, неуспехом је завршена и немачка офанзива „Шварц“ против Титових партизана, у олини Сутјеске. У таквој ситуацији генерал Бадер, врховни заповедник немачких трупа у Србији одлучио се на последњи могући корак па је у листу „Ново време“ још у току операције „Моргенлуфт“, 21. јула 1943. године, објавио уцену за Дражу „вођу банди“ и Тита „комунистичког вођу“, обећавши награду од по 100.000 рајсхмарака у злату сваком ко их доведе живе или мртве.

5. Зашто су заробљени Недићеви стражари у Каменици

Из наведених села ондашњег таковског, пожешког и црногорског среза у затвор у Ужице доведено је 221 лице. Углавном су то били сељаци које су Немци заробљавали (хватали) по њивама, ливадама, путевима и кућама. Међу њима били су и десеторица стражара Недићеве Српске државне страже, који су заробљени у Жандармеријској станици у Каменици, онда срез пожешки.
Може се чинити да је необично што су као таоци ухапшени и припадници Недићеве Српске државне страже, дакле они који су били у служби окупационе силе, а уз то и под њеном контрлом. Објашњење је, међутим, једноставно. Немци су, знали да Дража на терену има велики утицај у Срској државној стражи па су стога подстицали Недића „да и он, са добровољцима“ (љотићевци - М. Т.) „и нарочито Српском државном стражом учествује у акцијама против Драже Михаиловића“. С обзиром на то да је Дражин Штаб лоциран у Дружетићима, а да је Каменица, у којој су стражари били на дужности, у атару Дружетића, кривица Недићевих стражара била је ван сваке сумње. Њихова (не)активност у гоњењу Драже, по одребама већ помињане Бадерове наредбе од 28. фебруара 1943. године, подве- дена је под „дела саботаже“ којима се „руши углед окупационе силе“. Дакле, Недићеви стражари из Каменице били су одговорни за присуство „бандита“ у својој средини. Као и остали ухапшени, имали су статус талаца па су као такви у логору на Бањици и стрељани.

Хапшење десеточланог одељења Српске државне страже и њихово стрељање на Бањици, у Каменици и околини остали су непознаница. Како је зграда жандармеријске станице спаљена, сматрало се да не постоје услови а рад стражара и да су они распоређени на службу у друга места. Остаје неразјашњено да ли је то било завнично објашњење ондашње власти или је реч о произвољним нагађањима мештана.

Из Ужица, заробљени су 20. јула возом (у теретним вагонима) ревезени на Чукарицу, а одатле аутомобилима (,,марицама“) у логор на Бањицу. Сви затвореници за одмазду сматрани су таоцима. По слову Бадерове наредбе од 28. фебруара 1943. мере одмазде нису представљале само казну за извршена дела: „својим застрашујућим дејством, пре свега, требало је да служе и за то да се спрече такви злочини у будућности“. Већина заробљених у офанзиви „Моргенлуфт“ касније су у три маха (25. септембра, 1. октобра и 21. октобра 1943.) стрељани према прописаним квотама:

- за једног убијеног Немца или једног убијеног Бугарина 50 Срба, а за једног рањеног Немца или Бугарина 25;
- за једно убијено лице у служби окупационих сила 10, а за једно рањено лице у служби окупационих сила 5 затвореника;
- за нападе на објекте важне за рат, у зависности од тежине случаја (причињена штета а нападач није ухваћен у року од 48 сати) и до 100 затвореника

Лица „подесна за стрељање“ предлагао је крајскомандант „по претходном саглашавању са надлежном експозитуром службе безбедности, као и по саслушању надлежног српског начелника“. До одвођења на стрељање таоци су, као и притвореници других категорија, држани на режиму лоше исхране, што се граничило са изнурававем глађу, и били подвргнути психичкој тортури јер су иследници на саслушањима желели да дођу до сазнања о Дражи Михаиловићу и његовој организацији.

7. ,,Моргенлуфт'', неуспео немачки покушај за организације Драже Михаиловића и акт злочинства над цивилним становништвом

Према резултатима новијих истраживања подухват „Моргенлуфт“ био је немачко-бугарско-љотићевска операција против Штаба Драже Михајловића, у којој су под командом потпуковника Нојмана тествовале респективне снаге јачине од око два пука, а то би могло бити између две и две и по хиљаде војника (два батаљона 297. пешадијске дивизије, један батаљон 5. полицијског пука, два батаљона бугарског окупационог корпуса, један комбиновани батаљон у коме су били припадници дивизије „Бранденбург", један батаљон СДК [љотићевци], делови 1. руског заштитног корпуса, 9. чета руског заштитног корпуса и одељење Зихерхајматсдинста.

Припреме за ову офанзиву немачка команда у Србији почела је 19. јуна, дакле само 6 дана после четничког збора и народног сабора у Гојној Гори. Толико је било потребно да се развију филмови, израде и детаљно проуче фотографије које су на збору и сабору снимили љотићевци и немачки обавештајци, за које се веровало да су заиста само фотографи.

Податке за лоцирање Штаба Драже Михајловића у селу Дружетићи, северозападно од Чачка, Немци су, највероватније, добили преко Недићеве владе. Наши информатори, међутим, тврдили су да Дража није био у Дружетићима већ у Гојној Гори и претпостављали да је баш од Недића обавештен шта Немци припремају. Тиме се управо може и објаснити зашто су Немци „закаснили 24 сата“.

Са дистанце од седам деценија, кад се све околности доведу у узрочно-последичну везу, може се закључити да је Милан Недић, председник Владе народног спаса, био на великој муци. Прогласима упућеним народу о гарантовању сигурности свима који поштују законе окупационе силе, свесно или несвесно помогао је Немцима да, користећи се другим лукавствима, похватају што више талаца. Такође, свесно или несвесно жртвовао је и својих десет стражара стационираних у Каменици.

Ово су, дакле, логични закључци о једном сегменту Петровске блокаде, које би наша историографија могла документовано да прихвати или одбаци.
С обзиром на начин припремања и вођења операције и њено трајање, затим на снаге које су у њој учествовале, операција „Моргенлуфт“ није спорадичан или „микро“ догађај у Србији из периода Другог светског рата, већ „једна од већих немачких акција против четника Драже Михаиловића.''
Последице овог окупаторског чина биле су паљевине, застрашивања, убијања, хапшење талаца и њихово одвођење у логор на Бањици, где је већина стрељана. Имајући то на уму, подухват „Моргенлуфт“ био је акт терора и злочинства окупаторске Немачке над цивилним становништвом.

8. Закључна разматрања

Од 331 таоца доведног у логор на Бањици, колико смо идентификовали у Седмој књизи личних података притвореника, три су биле жене. Стрељана су 264 мушкарца; један је интерниран у логор Маутхаузен, где је умро; за тројицу нема података где су и како за- вршили, а то значи да нису извођени на стрељање већ да су убијени логору; за једно лице није сачуван картон. Дакле 269 уморених, што са седам убијених у офанзиви, за које имамо поуздане податке, чини 276 усмрћених. Једина им кривица била што Немци нису успели у науму да заробе и униште штаб Драже Михаиловића. Као и хиљаде невиних Срба из других крајева, сви петровски мученици били су жртве геноцидног злочина нацистичке Немачке у Србији за време рата 1941-1945 године. Да би сакрили трагове свога злочина над затвореницима логора на Бањици, окупатори су њихове земне остатке покопане у масовне гробнице у подавалском селу Јајинци, у јесен 1944. извадили из рака и спалили.

По основу интервенција, преко Недића и љотићевских веза, и уз откуп, из логора је „пуштено на слободу“ четрдесет талаца (црногорски срез - 30; Прањани - 5; Богданица - 2; Љутице -1; Мршељи - Ужице -1). На принудни рад у Француску, а то је омогућило да крај рата дочекају живи, одведена су 22 таоца (9. фебруара 1944 - две жене; 24. фебруара 1944 - двадесет мушкараца, који су били 1925-ог или млађег годишта).


Збирни преглед жртава

Нова комунистичка, власт успостављена по завршетку рата одужила се петровском робљу (таоцима ухваћеним у офанзиви ,,Моргенлуфт“ и касније усмрћеним) тако што је њиховим потомцима доделила споменице „за вечну успомену на жртве терора фашистичких окупатора и њихових слугу“. Треба рећи да су и деца жртава уживала привилегије (при запослењу, рецимо) и да су за школовање добијала новчану помоћ.

Ушавши у четврту годину осме деценије од немачког злочишног подухвата названог „Моргенлуфт“ схватамо да је тај трагични, и свакако не „микро“ догађај из идеолошких разлога смишљено скрајнут па као такав уопште није могао, или бар у одговарајућој мери није могао бити заступљен у делима послератних хроничара и историчара.

Евентуалним будућим истраживањима требало би утврдити колико је у овом злочиначком окупаторском подухвату још лица убијено и заробљено и идентификовати их поименице.

Ако су тачни подаци из немачких извештаја и они из литературе којом смо се служили, убијена су још четири лица, а заробљено још 113 односно 111 талаца. Која су то још четири убијена лица и да ли је ових 113 или 111 заробљених лица пуштено, из сабирних центара, или су она можда из њих побегла? - питања су на која, засад, немамо одговор.

Потребно је, такође, одговорити и на још два питања. Прво: зашто је нова власт, по завршетку рата 1941-1945, потомцима стрељаних талаца ухваћених у офанзиви која је имала за циљ уништење Штаба Драже Михаиловића доделила споменице за вечну успомену на жртве терора фашистичких окупатора и њихових слугу? Друго: зашто је једино Седма књига личних података притвореника Концентрационог логора Београд - Бањица (у њој су евидентирани таоци ухваћени у Петровској блокади) склоњена („изгубљена при пре- ношењу") па је морала бити реконструисана на основу картотеке Савезног јавног тужилаштва (СЈТ) и картотеке добијене из Архива Југославије (АЈ).

---

Поред изнетог текста аутор је детаљно исписао имена и биографије свих жртава Петровданске блокаде. Те податке нисам износио у овом чланку али ако некога занима могу скенирати и послати на мејл. Такође, сви извори су адекватно наведени али их овде нисам износио јер бих изгубио доста времена.

Желео бих да чујем ваше утиске па ћу и ја онда нешто да додам и прокоментаришем. Изволите...

[Милослав Самарџић]

Мени ово делује коректно, шта ти мислиш?

[Перун]

Мени ово делује коректно, шта ти мислиш?

Ја ћу на крају коментарисати. Највише ме занима како Звонко не помиње овај догађај? Тачно је да је тада био у Драгачеву али сигурно је сазнао да је са његове територије одведено 80 заробљеника.

[Мића Адмирал]

Мени ово делује коректно, шта ти мислиш?

Да ли се сећаш приче о Кујовићу и Петровској блокади у Погледима из поч. 90 тих ?
Да ли имаш тај број, занима ме ко је био аутор ?

[Милослав Самарџић]

Мени ово делује коректно, шта ти мислиш?

Да ли се сећаш приче о Кујовићу и Петровској блокади у Погледима из поч. 90 тих ?
Да ли имаш тај број, занима ме ко је био аутор ?

Не сећам се. Пре бих рекао да је то било на сајту пре неколико година.
Имам све бројеве, али немам времена да листам, много је то материјала.

[Николај]

После ручка свирали су чувени гојногорски трубачи и играла се кола. У једном је играо и Дража. На све стране шкљоцали су фото-апарати. Многи Гојногорци су се фотографисали са оружјем, за тај тренутак, позајмљеним од четника. Информатори говоре да тада нико није знао да су „сликари“ у ствари немачки шпијуни. Пре свих то су били љотићевци и припадници немачке службе безбедности, али се тврди да је било и комуниста. (Пред вашар они су се налазили на планини Јелици код Чачка... Добили су задатак да дођу на вашар и да сликају. Снимке су предали Немцима у Чачку.“) Касније, у логору на Бањици, иследници су таоцима показивали фотографије са „вашара" и захтевали да идентификују особе са њих. Крсти Урошевићу, таоцу из Гојне Горе, показана је фотографија на којој је он лично са митраљезом. Иследник га је цинично питао: ,,Познајеш ли овога?“

Огроман пропуст официра задуженог за безбедност. Тотални аматеризам. Како је могао да дозволи да непозната лица долазе и фотографишу скуп на коме је и начелник ШВК, и да их пусти да се несметано удаље са снимцима!?

Исти сценарио се десио и после конгреса у селу Ба.

[Бенито]

Доста коректан текст. Можда није требало да ставља овако дуге цитате, али то , у принципу, није нека грешка. Само се у овом модернијем облику историографског рада то избегава, него се само наведу детаљи који су битни аутору.
Главно је да није промашена суштина и контекст у коме се сам историјски догађај десио. Значи , једном речју, похвале за овај рад.
Било би, можда, занимљиво да нам је аутор донео како данас на читав овај догађај гледају потомци жртава и становници тих села. Из личног искуства, склон сам да то увек проверим, јер је честа појава да потомци већ у првом колену, а даље да не говорим, почну неког историјског догађаја да се сећају онако како им је то филовано у школском систему. Често због тога што им укућани нису смели , или нису хтели да причају ништа. А још чешће што им се исплатило да лажу саме себе.

[Милослав Самарџић]

После ручка свирали су чувени гојногорски трубачи и играла се кола. У једном је играо и Дража. На све стране шкљоцали су фото-апарати. Многи Гојногорци су се фотографисали са оружјем, за тај тренутак, позајмљеним од четника. Информатори говоре да тада нико није знао да су „сликари“ у ствари немачки шпијуни. Пре свих то су били љотићевци и припадници немачке службе безбедности, али се тврди да је било и комуниста. (Пред вашар они су се налазили на планини Јелици код Чачка... Добили су задатак да дођу на вашар и да сликају. Снимке су предали Немцима у Чачку.“) Касније, у логору на Бањици, иследници су таоцима показивали фотографије са „вашара" и захтевали да идентификују особе са њих. Крсти Урошевићу, таоцу из Гојне Горе, показана је фотографија на којој је он лично са митраљезом. Иследник га је цинично питао: ,,Познајеш ли овога?“

Огроман пропуст официра задуженог за безбедност. Тотални аматеризам. Како је могао да дозволи да непозната лица долазе и фотографишу скуп на коме је и начелник ШВК, и да их пусти да се несметано удаље са снимцима!?

Исти сценарио се десио и после конгреса у селу Ба.

Мислим да није тако било у Ба, него су љотићевци сазнали ко је био из Београда, фотограф, па су га оцинкарили, а колико се сећам његове фотографије нису ни успеле, било је ''црнци у тунелу''. Али ипак су много после конгреса похапшени. Практично једино решење за тако велики конгрес било је да се не враћају у градове.

[Перун]

Доста коректан текст. Можда није требало да ставља овако дуге цитате, али то , у принципу, није нека грешка. Само се у овом модернијем облику историографског рада то избегава, него се само наведу детаљи који су битни аутору.
Главно је да није промашена суштина и контекст у коме се сам историјски догађај десио. Значи , једном речју, похвале за овај рад.
Било би, можда, занимљиво да нам је аутор донео како данас на читав овај догађај гледају потомци жртава и становници тих села. Из личног искуства, склон сам да то увек проверим, јер је честа појава да потомци већ у првом колену, а даље да не говорим, почну неког историјског догађаја да се сећају онако како им је то филовано у школском систему. Често због тога што им укућани нису смели , или нису хтели да причају ништа. А још чешће што им се исплатило да лажу саме себе.

Потомци жртава ни не знају за овај догађај нити их то занима. Част изузецима ако их уопште има.

[Перун]

После ручка свирали су чувени гојногорски трубачи и играла се кола. У једном је играо и Дража. На све стране шкљоцали су фото-апарати. Многи Гојногорци су се фотографисали са оружјем, за тај тренутак, позајмљеним од четника. Информатори говоре да тада нико није знао да су „сликари“ у ствари немачки шпијуни. Пре свих то су били љотићевци и припадници немачке службе безбедности, али се тврди да је било и комуниста. (Пред вашар они су се налазили на планини Јелици код Чачка... Добили су задатак да дођу на вашар и да сликају. Снимке су предали Немцима у Чачку.“) Касније, у логору на Бањици, иследници су таоцима показивали фотографије са „вашара" и захтевали да идентификују особе са њих. Крсти Урошевићу, таоцу из Гојне Горе, показана је фотографија на којој је он лично са митраљезом. Иследник га је цинично питао: ,,Познајеш ли овога?“

Огроман пропуст официра задуженог за безбедност. Тотални аматеризам. Како је могао да дозволи да непозната лица долазе и фотографишу скуп на коме је и начелник ШВК, и да их пусти да се несметано удаље са снимцима!?

У праву си. Из текста се види да је један љотићевац ухваћен, мучен и убијен али ко зна колико их је било. По правилу ВК и сваки корпус требао је да има свог ратног фотографа а не да шкоцка ко год стигне.

Погледајте ово:

,,Моја жена из Београда извештава: агент Гестапоа Белимарковић поседује фотографије особља Врховне команде новијег датума. Добија их, као и остале податке, од једног поднаредника који је убачен од Љотића и који често долази као курир Врховне команде из правца Пожеге."

Са данашње тачке гледишта једина је штета што те фотографије нису у правим рукама. Ко зна каква је њихова судбина.

[Перун]

Да резимирамо. Све у свему, чланак је добар. Прича о Кујовићу, фотографије, песма и остало је за чисту 10-ку.

Николај и ја смо се сложили да је аутор користио пар термина који ,,боду очи'' као што су:

- поређење ове операције са Шварцом

- неуспехом је завршена немачка операција Шварц против Титових партизана !?!

- гибаница, прасад и јагњад

и још пар сличних термина

На основу фотографије рекло би се да је трпеза скромна.



Имам и једну крупнију замерку. Аутор чланка акценат ставља на страдање цивила (што је наравно веома битно за ову причу) а не на причу о томе како су се четници извукли из обруча. Сматрам да би чланак био комплетан када би аутор искористио и тај део приче. Ако ништа корисно нема у кутијама Пожешког, Првог равногорског и ВК онда нека изјава сведока као што је ова коју ја износим.

Да ме неко не схвати погрешно, жртве свакако треба да буду поменуте, пописане и ако Бог да у скорије време да се то масовније обележи и да се одржи парастос.

Закључак:

Чланак је добар, скоро одличан, али, бар за сада, некомплетан.

Износим изјаву поручника Ивка Јовановића, једног од учесника блокаде:

Јула 1943, великом блокадом коју смо ми крстили „Петровданска блокада”, Немци су опколили простор Пожега-Косјерић преко Карана, Косјерић-Ваљево преко Букова, Ваљево-Љиг преко Мионице, Љиг-Милановац преко Рудника, Милановац-Чачак преко Брђана и Чачак-Пожега кроз Овчарско-кабларску клисуру. Тиме су боље и организованије затворили обруч око Равне Горе него 6. децембра 1941. године. Овога пута су за извршавање задатка имали на располагању и бугарско-љотићевске јединице.

Једна елитна немачка јединица, по нашем сазнању Бранденбуршки батаљон, упућена је ноћу између 9. и 10. јула право на Равну Гору, мислећи да се баш тада Дража налазио горе. Али, горе се налазила само енглеска радио станица са четири Енглеза. Имали су наше обезбеђење, четири јахаћа и једног товарног коња за радио станицу и опрему. Срећа Енглеза и обезбеђења је била у томе што је претходница Немаца, која је требало прва да избије, залутала у току ноћи. Зату су опколили колибе по дану, тако да се пратећа група брзо извукла, обавестивши Енглезе да се и они извлаче. Станица је у то време слала депешу својој команди. Нису веровали да су Немци близу, док их и сами нису приметили. Радио станицу су разбили, шифре спалили, фунте бацили на пут. Побегли су кроз неки поток, остваљајући сву осталу опрему, захваљујући познавању терена од стране двојице војника који су остали са њима. Обезбеђење и пратња одвели су их код другог дела Врховне команде, који се налазио у Околиншту, скривен у шуми због авијације.

Кад је Дража добио обавештење да је тај простор у јакој блокади, да су Бугари на поједина места извукли чак и артиљерију, одлучио је да извуче Врховну команду, у чему смо ми са тог терена, добро га познавајући, морали бити ангажовани. Дража се из блокаде извукао према Косјерићу, Црнокоси, висовима мог родног села Засеља, а одатле, на половини пута између Ужица и Пожеге, у правцу села Роге.

Следећи задатак је био извлачење другог дела Врховне команде, који је био далеко гломазнији и теже покретљивији, јер је имао од 20 до 30 товарних грла, која су носила велику отпремну радио станицу „Карађорђе” и сву њену опрему, остале станице службе везе Врховне команде, као и сву њену архиву. На челу службе везе Врховне команде био је потпуковник Певец, Словенац, а у томе саставу се налазила и школа за радиотелеграфију, коју је водио и њоме управљао Михајло Стојадиновић, мајор, родом из Бољевца или околине. Тај официр је важио као врло стручан за телеграфију и Дража је у њега имао пуно поверење.

Када је извучен први део ВК и Дража се нашао ван блокаде, уз њега је остао командант Пожешког корпуса Милош Марковић, а мајору Ђокићу, команданту Групе пожешких бригада, издато је наређење да нађе способне људе да извуку и други део ВК. Мајор Ђокић се одлучио баш за мене, зато што сам био у претходници групе која је извукла први део ВК и што сам добро познавао терен, јер сам рођен у том крају. Дато ми је наређење да узмем добровољце из целе групе бригада и своје јединице, око 50 људи са лаким наоружањем, уз напомену: „Задатак мораш извршити. Ако га не извршиш, жив се не враћај у јединицу. Имаш пуну слободу одлуке за време и правац кретања и избор места пролаза” - стајало је у кратком наређењу које ми је мајор Ђокић уручио.
Одабрао сам људство, јавио се на Околиште, које се налазило на пошумљеном делу Тометиног поља у Субјелу, заклоњено од немачког извиђања. Кад сам се појавио са групом добро наоружаних војника, којих је заједно са мном било 55, тражио сам најстаријег официра у другом делу ВК да му се јавим и предам наређење за покрет. Затекао сам пуковника Јеврема Симића, пуковника Тодоровића (да ли је Ивко овде погрешио или не мисли на Бору Тодоровића?) и начелника службе везе Певеца. Седе заједно испод једног дрвета и једу. Застао сам мирно, поздравио и показао наређење. Наређење су про- читали. Ја сам се одмакао неколико корака од њих. Пошто су прочитали наређење, гласно су прокоментарисали: „Кога нам ово Чича посла”? Вероватно сам им изгледао доста младолик, јер нисам носио браду и дугу косу. Правио сам се да то не чујем, а војници који су са мном дошли стајали су одмах иза мене. Од 55 људи било је 20 са аутоматима, рачунајући и гевере. Пошто је то било после подне окренуо сам се Певецу и рекао да припрема за покрет треба да се почне одмах. Покрет је почео пре мрака, када се више не појављују немачки извиђачки авиони. Официрима сам изнео план кретања. Рекао сам им да се враћам са извлачења првог дела ВК, да је први део ван блокаде и да ми је наређено да се вратим по њих. Они су то саслушали и даље нису коментарисали.

Када се јединица спремила за покрет, приметио сам међу њима четири Енглеза. Питао сам једног од младих официра како они нису са првим делом. Испричао ми је њихову судбину.

Колону смо пребацили преко реке Скрапежа, између села Каленића и села Косјерића, онда преко села Тубића у пошумљени део Црнокосе. Ова наша операција је добро организована: сви команданти места су били дужни да нам обезбеде доста људи без оружја, који су нам служили као извиђачи према непријатељу. Ти извиђачи су нам рекли да Бугари имају и артиљерију, на самом путу Црнокоса-Косјерић. Када су официри, и то баш пуковници, видели догледима да се Бугари налазе тамо, а да се ми налазимо мање од 2.000 метара од њих, вриснули су на мене питајући ме: „Шта радиш? Зар не видиш да су ту Бугари?” Одговорио сам да јесу, али да Бугари не знају да смо ми овде. Да знају, не би упадали у село да узимају кокошке, млеко, ракију и остало, пгго се у ствари и дешавало.

Пре првог мрака извлачили смо се шумом са Црнокосе, границом Карана и Засеља, затим границом Засеља и Бјелотића. У току ноћи доводим их у Отањ и у расвит стижемо у то село испред Пожеге. Иако је био расвит, још се видело светло у Пожеги. Мада има 700 метара ваздушне раздаљине, Пожега је изгледала сасвим близу. Опет су пале примедбе, на шта нисам реаговао.
Успут, код једног домаћина, купили смо коња и седло за Енглезе. Платили су га добро, јер сам ја настојао да га плате добро. Јахали су га на смену, па су ме салетали да им купим још једног. Распитао сам се у породици Анђелић да ли имају коња за продају. Рекли су да немају, али да знају да Стаменко Бонџулић има коња и седло и да верују да ће га продати. Двојица Енглеза кренула су са мном код Стаменка, пробали коња и пазарили и коња и седло. Плаћено му је пола у злату а пола у Недићевом новцу.

На том простору сам организовао извиђање и никоме нисам рекао за одлуку где имам намеру да прођем. Решио сам да се примакнем што више граду, где ми се нико неће надати. Свако товарно грло је добило још по два човека: ако дође до борбе и животиња буде по- гођена, да се терет носи на леђима. Водио сам их кроз неке кукурузе, пришли смо путу Пожега-Здравчићи, на Перишића брду, коме је пут водио од воденице, кроз поља и кукурузе. Моји одабрани момци имали су наређење да отварају ватру само у случају одбране. Кад смо пришли путу, ишао сам на челу колоне. Легли смо поред пута, јер сам чуо топот коњских копита. Коњичка патрола љотићеваца патролирала је између Пожеге и Здравчића, у којима је била њихова јача снага. Пропустили смо их да прођу. Кад су официри видели да смо близу града побунили су се, чак је Симић тражио да се вратимо назад, претећи ми да ћу због овога бити стрељан. Рекао сам му да до тога неће доћи, јер ако не успем убићу се сам, и додао: „Господине пуковниче, идете тамо куда сви иду, милом или силом.''

Чим је коњичка патрола прошла, распоредили смо по пет аутомата на обе стране и прелаз преко пута је у највећој брзини кренуо. Нашли смо се између два пута за Ужице, који су могли бити лако блокирани. Спустили смо се у Шенгољ. У бункеру код станице и тунела били су Бугари. Ту је требало форсирати и пут и пругу уз реку Ђетињу. Опет је распоређено људство према станици и тунелу, спремно одговоримо на ватру Бугара.

Ђетиња је имала један дрвени колски мост. Њега смо претходно осмотрили и заузели јер га нико није чувао, а у бункерима су биле бугарске посаде. Приликом прелаза коња преко пруге, потковани коњи ударали су ногама у шљунак и пругу и одавали наше кретање. Бугари то осетили и отворили ватру из оба бункера. Један бункер је био ближи а други даљи. Приликом поласка на задатак узео сам један лаки бацач, који се носи на леђима. Човек који је њиме руковао био је одличан нишанџија. После по две гранате на бункер и по неколико рафала из аутомата, Бугари су прекинули паљбу. Из нижег бункера су викали: „Ако сте на Тита ће се тепамо, ако сте на Дражу, не тепамо”. Мислим да су Бугари добро знали да је ово била Дражина а не Титова војска.
На овом простору прво смо пребацили официре, који су нечујно прешли пругу и мост. На њих није отварана ватра, већ на комору. Нису се задржали на мосту, сем Певеца, који је чекао да и последње грло пређе пругу.

Испред њих ишла је наша претходница. Кад су задњи прешли, наредио сам да колона стане, отишао сам напред, одмакао се 2-3 километра од пруге, преконтролисао јесу ли сви ту, стигао официре и рапортирао им да смо ван опасности, односно ван блокаде. Први ми је пришао Певец, честитао ми стиском руке и са словеначким нагласком ми рекао: „Очи могу да преваре, али срце не. У Вама је срце јуначко, чим сте одлучили да приђете близу града.''

Нешто слично су ми говорили и остали, а Милојко Узелац ми рече да не одем док од њега не добијем новац за две овце, да се нахранимо пре него што се вратимо. Новац смо добили, а онда сам отишао напред, да што пре стигнем у Сврачково, где су се у школи нала- ли Дража и мој командант корпуса Милош Марковић, да им рапортирам о извршеном задатку. Рапортирао сам лично Дражи, а кад сам завршио рапорт, Лалатовић је рекао Чичи: „Господине генерале, ово заслужује Карађорђеву звезду”. Дао сам им податке, како Дражи тако и свом команданту.
Добио сам наређење да се поново вратим на терен у горњи крај, према Такову и Милановцу, и наишао на следећи призор: Немци су попалили неколико села испод Равне Горе: Гојну Гору, Тометино Поље, Богданицу и Каменицу, побили и отерали велики број људи. О томе сам послао извештај корпусу, а корпус ВК. У свом дневнику, који сам закопао и који је сатрунуо јер је стајао више од 15 година у земљи, могао сам да прочитам нека имена стрељаних људи, а нека ми опросте они које нисам могао да прочитам, а дали су животе за мајку Србију. Читко сам прочитао следеће: Рајко Недић, свештеник из Каменице, и ако се не варам његов син Милош; Александар Шуњеварић; из једне фамилије Рајчевић Милош, Драгослав, Живорад, Василије; Милољуб Милосављевић, Милета Р. Милосављевић, Петко Гајевић, Петар Гајевић, Миленко Симовић, Милутин Симовић, Војин Станојевић, Милија Сганојевић, Драгомир Станојевић, Драган Петровић, Василије Петровић, Радојле Петровић, Милета Петровић, Драгиша Јелић, Станимир Обрадовић, Обрад Обрадовић, Миломир Чардачанин, Драгољуб Чардачанин, Владислав Крњић, Светомир Ђурђић, Љубисав Јаковљевић, Добривоје Бабић, Глигорије Мићовић, Владислав Крунић, Константин Марић, Милош Петровић, Љубиша Јелић (побегао са стрељања), Новко Крунић, Стојан Влашковић, Милисав Познановић, Властимир Вуковић, Драгомир Вуковић, Радиша Вуковић, Милољуб Вуковић, Миленко Вуковић, Миодраг Вуковић, Стојадин Вуковић, Радоје Вуковић, Властимир Јевтовић, Љубивоје Тодосијевић, Владислав Милисављевић, Владимир Рајчевић, Захарије Мићовић, Мирољуб Јаковљевић, Миодраг Остојић, Милан Остојић, и још неки које нисам могао да прочитам. Сви су они припадали територији Пожешког корпуса и били присталице Равногорског покрета. Извештај побијених са територије Првог равногорског корпуса послао је капетан Звонко Вучковић.
И поред оваквих немачких одмазди, комунисти и даље тврде да је Дража Михаиловић био сарадник окупатора.

[Милослав Самарџић]

Добре су ти примедбе. Ивко је мислио на инжењерског мајора Тодоровића.

[Мића Адмирал]

После ручка свирали су чувени гојногорски трубачи и играла се кола. У једном је играо и Дража. На све стране шкљоцали су фото-апарати. Многи Гојногорци су се фотографисали са оружјем, за тај тренутак, позајмљеним од четника. Информатори говоре да тада нико није знао да су „сликари“ у ствари немачки шпијуни. Пре свих то су били љотићевци и припадници немачке службе безбедности, али се тврди да је било и комуниста. (Пред вашар они су се налазили на планини Јелици код Чачка... Добили су задатак да дођу на вашар и да сликају. Снимке су предали Немцима у Чачку.“) Касније, у логору на Бањици, иследници су таоцима показивали фотографије са „вашара" и захтевали да идентификују особе са њих. Крсти Урошевићу, таоцу из Гојне Горе, показана је фотографија на којој је он лично са митраљезом. Иследник га је цинично питао: ,,Познајеш ли овога?“

Огроман пропуст официра задуженог за безбедност. Тотални аматеризам. Како је могао да дозволи да непозната лица долазе и фотографишу скуп на коме је и начелник ШВК, и да их пусти да се несметано удаље са снимцима!?

Исти сценарио се десио и после конгреса у селу Ба.

Мислим да није тако било у Ба, него су љотићевци сазнали ко је био из Београда, фотограф, па су га оцинкарили, а колико се сећам његове фотографије нису ни успеле, било је ''црнци у тунелу''. Али ипак су много после конгреса похапшени. Практично једино решење за тако велики конгрес било је да се не враћају у градове.

Фотограф је био Светозар Ђ. Грдијан/р.1897 у Вировитици/. Пре рата фоторепортер у Времену, поч.окупације у Новом времену. Чак је 1943 био ангажован у редакцији Донауцајтунга. После Конгреса у селу Ба ухапшен од Гестапоа. После Бањице отеран у конц логор. Убијен или умро у Дахау 1945.

[Николај]

То је један од фотографа. На овој слици видимо још једног (ова особа сигурно нема 47 година, тако да није реч о том Грдијану). Помиње се у документима неки Којић, који је остао у ВК и после Конгреса, држали су га под присмотром, јер је стигла дојава у вези њега. Можда је на слици управо он: