Јасеновац 1941 - ? - Облик за Штампу

Јасеновац 1941 - ? - Облик за Штампу

+- Погледи форум (https://www.pogledi.rs/forum)
+-- Форум: Култура и наука (https://www.pogledi.rs/forum/forum-14.html)
+--- Форум: Историја (https://www.pogledi.rs/forum/forum-16.html)
+--- Тема: Јасеновац 1941 - ? (/thread-922.html)

Странице: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

RE: Јасеновац 1941 - ? - Николај - 19-01-2017

Једном је тако зајебао људе да му финансирају оно ђубре од филма "Турнеја", као наводно "патриотски" филм, више неће...

RE: Јасеновац 1941 - ? - смедерево - 20-01-2017

Како су католици почели а комунисти довршили? Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963.
Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље. Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.”

Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!”

Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.”

Православна црква св. Кирила и Методија на Вису
Да бисмо схватили жељу мештана острва Виса за народном Црквом, морамо објаснити и сам појам.

“Шта означава народна Црква? Означава самосталну црквену организацију, са својом црквеном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној Цркви стоји ненародна или интернационална, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са туђим језиком и са уједначеним и униформисаним изразом вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна Црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народе (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје Васељенске Цркве. И када је послао Духа Светог на апостоле, они су почели говорити разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. Отуда је и Савина народна Црква јеванђелска и апостолска. Такву народну Цркву желио је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву…” – Свети Николај Жички и Охридски

На Скупштини у Вису, одржаној 1925. године донета је одлука о преласку на Православље. Српска православна парохија службено је утемељена на Вису 1. јула 1926. године, а први парох био је Станко Ивановић, кога је, након смрти 1927. године наследио Стеван Јавор. Литургије су се у почетку служиле у приземљу једне приватне куће, а 1931. године покренута је иницијатива за градњу цркве. Црква је грађена током 1932. и 1933. године у српско-византијском стилу. Освећење је извршио Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) 12. новембра 1933. године, посветивши храм св. Кирилу и Методију.

О овом догађају писале су и новине “Време” у чијем напису стоји да су многи од мештана изјавили следеће: “…Отац је сину увек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…”.

Локална римокатоличка јерархија са Виса гледала је на обраћенике у Православље као на „изгубљене душе“. Она је стварала непријатељски став код својих верника, а мржња према покрету вишких православаца се отворено испољавала 15. јула 1934. године на „еухаристијском конгресу“ у Оребићу. Тада се протестовало против подизања православних храмова у овом делу државе, а Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, у свом извештају од 22. јула исте године Министарству правде, подвлачи: „Сврха свих ових еухаристијских конгреса је искључиво та да се слављем и манифестацијом католичких маса покаже, да су поменути крајеви искључиво католички и да друге вере немају моралног ослонца за њихов развој у поменутим местима“.

Долазак чешких православаца на оствро Вис и протести римокатолика
Међуверске тензије кулминирале су у први прави инцидент у лето 1937. године. Католичко становништво Виса, организовано од свога свештенства, спречило је групу православних Чеха да посети острво и новоподигнути храм. Групу је предводио лично свети епископ Горазд (Павлик). Православно испољавање засметало је челним људима Сплитске надбискупије који су учинили све да се чешким православцима не допусти ни излетнички боравак у Далмацији.

О овом немилом догађају дознајемо из рукописне заоставштине Стевана Роце (Грађа за историју Срба у Далмацији – Православље у Вису, Архив САНУ 10078/8). Још више сликовитих детаља има у тексту – мемоару Душана Глумца „Спречена посета Горазда православној цркви на Вису – поводом 100 годишњице рођења епископа Горазда мученика“ (Православље бр. 303 од 1. новембра 1979).

Православни поклоници, предвођени својим епископом, имали су у плану да посете манастир Раваницу где би се причестили на гробу светог кнеза Лазара. Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. августа 1937. године изнајмљеном лађом од Метковића, преко Сплита, кренули ка Вису. На острву је летовала група студената Православног богословског факултета, предвођена професором Старог Завета Душаном Глумцем.

Брод се приближавао луци, где је добродошлицу чешком архијереју и његовим сапутницима, припремио хор београдских студената извођењем црквене песме. Са православне цркве која је близу пристаништа звонила су звона. У окупљеној маси света појавила се „нахушкана потплаћена непријатељска руља факина (носача) руковођена већ са познатим мачековским адвокатом Фаролфијем и проф. Замберлином, члановима клерикалне Пучке банке“ (Д. Глумац, наведено дело). Демонстрантима је давао подршку дон Паво Томић. Према Роцином сведочењу римокатоличких свештеника је било више.

Брод је био спречен да пристане. Фанатизована маса је узвикивала: „Доље брадоње! Доље влашки попови! Доље ћирилица! Живила независна Хрватска!“ (Архив САНУ, бр. 10078, стр. 78). Са дока су летеле каменице, претило се моткама и надаље су се узвикивале пароле мржње. На Вису је био срески начелник са четом жандара задуженом да спречава изгреде мачековаца. Њихова реакција је била закаснела, „растеривање букача жандарским палицама“ није довело до пристајања лађе. Капетан је покушао да оплови острво и искрца људе на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се вратили натраг у Сплит.

Честити римокатолици, који нису учествовали у агресивним испадима, били су од фанатика физички угрожени. Човек задужен за пристајање бродова био је бачен у море, а неки су након свега изјавили: „Нећемо више да будемо католици!“, и прешли су у православну цркву у Вису.

На мети су остали студенти са професором Душаном Глумцем. Професор је био нападнут пролазећи поред кафане „Хрватски дом“ у којој су изгредници седели и пили пиво са среским начелником. Избегавши бачену криглу, професор је остао присебан и упутио је представнику локалних власти следеће речи: „Господине начелниче, је ли то мир и ред који сте требали створити да мирни грађани нису сигурни ни за свој властити живот? Ако ћемо се кукавички нападати, ја ћу довести моје студенте још вечерас и гарантујем вам да ће још ноћас сви ови кровови горети. Тражим од вас да ме један жандар одмах отпрати до нашег стана, јер ми у мраку није сигуран живот“ (Д. Глумац, наведено дело).

Ствар је заташкана. Кнез Павле је био упознат са инцидентима, али се срески начелник оправдао пред њим убедивши га да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. О случају новине нису писале да се не би још више продубљивала међуверска мржња.

Задњи верски обреди у цркви на Вису забележени су у новембру 1941. године, а 1944. године је оштећена у немачком бомбардовању. Синод СПЦ је 1. септембра 1947. године писао државној комисији за верска питања да су их припадници црквене општине са Виса обавестили о намери власти да сруше цркву св. Кирила и Методија и да на њеном месту подигну партизански споменик.

Црква је порушена у јесен 1963. године у склопу прославе 20-огодишњице Титовог доласка на Вис која је уследила у септембру следеће године. На њеном месту засађен је парк палми, а у непосредној близини подигнут споменик “Туђе нећемо-своје не дамо” са речима из Титовог говора. Тридесетак година касније и тај споменик је уклоњен.

Према неким наводима материјал порушене цркве уграђен је у градско шеталиште, а добар део је утрошен на изградњу споменика НОБ. Православни Вишани расејали су се по Србији и свету, а најпознатији међу њима био је православни свештеник Антоније Анте Пинчетић, који се упокојио у срцу Шумадије, у Аранђеловцу.

Радован Пилиповић

Извор: Расен

RE: Јасеновац 1941 - ? - Брада - 27-01-2017

ПОДСЈЕЋАЊЕ НА СТРАШНА ЗЛА У ХРВАТСКОМ УСТАШКОМ ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ: При клању кољач Којић је пио крв заточеника

Одломци из књиге „У мучилишти-паклу ЈАСЕНОВАЦ“ Ђорђа Милише, властито фототипско издање, Загреб, 1945, репринт: НИП Политика, Београд, 1991.

[Слика: hqdefault-1.jpg]

Услијед сталног придоласка, у паклу Јасеновцу сакупио се големи број заточеника. О подне, сви заточеници пред казанима чекали су поредани по двоје у дугим низовима („реповима“). Одједном дојурио до пред саме казане аутомобил и из њега изашао Љубо Милош. Дозвао главног кухара и упитао, колико има заточеника. Одговоривши да ће одмах извидити и јавити му број, Милош једва спомене: „Није потребно, вас је“… настави свом шоферу, да му из аута преда његову „шмајсерицу“, с којом простреља неколико стотина заточеника. Сви остали разбјежани заточеници морали су се вратити и преко мртвих другова примати јадну храну. Такво је било наређење Милоша, који је све то мирно проматрао, смијао се и удаљио аутомобилом…

*

Једно отпоподне дотјерали четири усташе у заточеничку кухињу пакла Јасеновца велику крмачу и до 70 кг тешку. Пронашли је у оближњој шуми вани жице. Без икаква увода, нареде кухару, да је испече за један сат. Кухар одговори, да то временски није никако могуће, нашто су дохватили цјепанице, те с њима млатили и усмртили кухара с тројицом још заточеника, који су као помоћно особље били запослени у самој кухињи. Сваки од четворице убица имао је своју жртву…

*

Између 24.-30. децембра 1941. године допремљено је 160–170 Жидова из Пакраца, Славонске Пожеге, Нове Градишке и Бектежа. Већи дио, око три четвртине њих, ликвидиран је при самом доласку у пакао Јасеновац пред управном писарном. Међу њима Милана Бауера распорио је Љубо Милош, да су му изашла цријева. Затим му је извадио је срце и бацио исто мало подаље. Још га је кецнуо мртва ногом по глави. Надаље се зауставио код браће Шенхајт из Нове Градишке. Млађег је пробо ножем и дао га натакнути на ступ између управне писарне и ланчаре. Висио је о куку, стално с ножем у себи, гдје је стењао и завијао још око два сата на животу. Брата му старијег заклао пред њим. На то је посебним ужитком заклан Јакоб Ротерштајн, гостионичар из Нове Градишке, који се још на путу закачио с усташом из пратње, изјављујући му, да ће се потужити заповједништву због лошег поступка с њим. И потужио се. Како се новац није смио имати у паклу, Љубо Милош је пронашао, можда и подметнуо два динара, код Крауса из Церника крај Нове Градишке, и зато га заклао. При клању те групе, кољач Којић је пио крв заточеника. Преосталу четвртину, с још новом већом групом допремљених Срба тих дана, дотукли су маљевима на самом гробљу под водством кољача поручника Мујице…

*

29. новембра 1941. године блокирала је усташка стража цијелу бараку Срба у логору ИИИ. б. – такозвану групу Слободана. У саму бараку ушло је је 10-12 посебних усташа. Заточенике су тјерали вани, гдје су пред вратима чекали маљевима: Матковић, Љубо Милош и Модрић. Излазећи, једног по једног би дотукли. Уколико би један „фулао“, други би довршио. Тим злочином пало је 113 Срба. Исте маљеве су касније кухари морали прати у великим казанима од хране…

*

На сам Бадњак 1942. године, Љубо Милош је пијанчевао с кољачима. Том згодом дао налог да се пред зграду сврстају сви заточеници интелектуалци. Налог је одмах извршен. Скупило се око седамдесет заточеника, број већи, јер су многи помишљали на неко признање и божићницу за њихов рад и труд. Пред њих је изишао сам Милош и одржао говор, истичући: да су вриједни и заслужни својим радом, да су се у логору поправили… Једва заврши говор, појавише се кољачи (јасно, при пићу тако договорено), и Милош нареди, да се сви заточеници смјеста свуку до гола… Такви, морали су се спустити потрбушке на снијег, гдје су их кољачи боли ножевима… Милош, удовољен и засићен мучењем и крвљу тог свог звјерства, пред нагли одлазак, само још изрече: „Доста, бјежте“… Који су могли, разбјежаше се голи… Многи су ту остали до доласка гробара по њих…

*

Кад је 1943. године побјегло из пакла Старе Градишке пет заточеника Муслимана, међу којима и Исад Капетановић, још исте вечери заповједник Босак с поручником Стојчићем и осталим убицама-кољачима кружили су паклом и зашли у пекару. Понајприје су упитали, има ли ту који Муслиман, и кад се јавио један, почели су га млатити оближњим цјепаницама, док га нису убили. Отуда су наставили и одводили Муслимане из настамба у самице, у којима су поклали све Муслимане…

*

Десетак дана пред Божић 1943. године бачено је у „Кулу“ стотину Срба са женама и дјецом. Били су затворени без хране и воде. Зором, кад су се дизале заточенице из покрајних настамба због обављања нужде, чуле би тужне и болне гласове тих биједника… „Носите мртве… Спашавајте дјецу… Дајте воде“… Након 14 дана отворена је та „ћелија смрти“. Многи су били мртви. Преостали на животу били су нахрањени, али, отрованим јелом… Нађени су одмах затим сви мртви, згрчени тако да им се брада ко слијепила с кољенима… Гробари их разнесоше и зато добили испечени одојак, бијелог круха, ракије, вина и цигарета. И, кад су се најели, били су и они заклани…

*

У „Кули“ је лежало 60 протворених заточеника Срба, јер је нетко споменуо да се договарају о бјегству. Дошла је Маја с водником Станком Бевандом, заставником Антом Врбаном и осталим крвницима. Везали им жицом руке на леђа и одвели их у дугом низу, један по један, у мушки логор. Ту их и пострељали. Многи још живи заједно с мртвима побацани су на платовска кола, с којих је цурила крв све до гробља… Чуо се глас живих испод мртвих заточеника: „Убиј ме до краја“…

*

Једном згодом код сабирања ситне дјеце дошао Макс Лубурић. Хтио је ући у једну шупу-колибицу. Улаз му је запријечило нејако умируће дијете. Лубурић га захватио на чизму и ногом бацио далеко до зида, на ком се уз крв разабирао и сам мозак дјетета…

*

У „Кули“, под степеницама у мрачном углу нека заточеница родила мртво дијете. Растужена и здвојна, ту и оста. Прљава и замазана с мноштвом мува на себи. Видећи то крвници, однијели су је, бацили у јаму и закопали живу…

RE: Јасеновац 1941 - ? - смедерево - 27-01-2017

Изложба „Јасеновац – право на незаборав“ од сутра у Њујорку!
Поводом 75 година од оснивања Јасеновца, у Њујорку ће сутра, 27. јануара, на Дан холокауста и Дан Св. Саве, бити отворена изложба која је најављена као највећа поставка о Јасеновцу приређена икада у иностранству. Изложбу „Истина о Јасеновцу – право на незаборав”, на којој ће бити изложено 180 паноа са текстовима Међународне експертске групе историчара, 25 скулптура вајара Љубише Манчића и Катарине Трипковић и 21 цртеж сликара Драгана Јеловца, аутентични предмети Меморијалног центра Доња Градина и књиге о овој тематици, организовали су Институт за холокауст из Израела и Институт за Јасеновац из Њујорка, уз подршку министарстава спољних послова Србије и Израела. На поставци ће до 30. јануара бити изложена грађа из архива Израела, Немачке, САД, Италије, Норвешке, Републике Српске, Хрватске и Србије.

Тим поводом у Њујорку борави српска делегација од 23 члана чији је шеф Владимир Божовић, саветник премијера Владе Републике, а чланови Иван Костић, председник Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине РС, преживели логораши, 15 научних истраживача, два амбасадора Уницефа и наши уметници.

Директор Међународне експертске групе историчара за припрему 180 паноа изложбе је проф. др Гидеон Грајф, главни историчар холокауста и експерт за Аушвиц Института за холокауст „Шем Олам” из Израела, а изложбу ће отворити редитељ Емир Кустурица, уметнички директор изложбе, амбасадор Уницефа, директор Андрић Института и потписник Меморандума о сарадњи српске и јеврејске академске заједнице и дијаспоре.
У суботу, 28. јануара, биће отворена научна конференција „Историјска радионица – Јасеновачки magnum crimen” на којој ће као председавајући говорити проф. Грајф, а копредседавајући биће: Кустурица, Бери Литучи, професор историје на Медгар Еверс колеџу у Њујорку и оснивач њујоршког Института за истраживање Јасеновца, Кнут Флувик Торесен, историчар из Осла и истраживач Центра „Симон Визентал” у Израелу и проф. др Драгана Радојичић, директор Етнографског института САНУ.

Подсетићемо читаоце на сам процес припреме овако велике изложбе. О намери да се одрже комеморативне манифестације у Њујорку јавност је упозната у јулу 2016, током предавања проф. др Гидеона Грајфа у Андрићевом институту у Вишеграду, као и на Филолошком факултету у Београду, где су присуствовали представници Народне скупштине Србије и Јасеновачког одбора Светог архијерејског Синода Српске православне цркве.

Уследило је потписивање Меморандума о разумевању између Андрићевог института, Института за холокауст из Тел Авива, Института за Јасеновац из Њујорка, Института за упоредно право и Етнографског института САНУ у Министарству спољних послова, у присуству министра Ивице Дачића и др Алоне Фишер Кам, амбасадора Израела. Један од следећих заједничких корака је организовање светске конференције о холокаусту и геноциду у НДХ, која ће бити одржана у априлу у Андрићграду.

Шестог октобра у Народној Скупштини РС уследио је хиринг (јавно слушање), први у историји српског парламента о заштити културе сећања на Јасеновац, у којем су учествовали историчари и борци против расне дискриминације из седам земаља, удружења логораша, дипломатски кор и посланици.

Координатор пројекта српско-јеврејске академске заједнице и дијаспоре „Јасеновац-75-Њујорк”, др Љиљана Никшић, амбасадор у МСП, том приликом указала је да о НДХ треба да говоре историјске чињенице светских архива и експерти, „јер око НДХ и Јасеновца не сме да постоји сукоб две регионалне историографије које воде рат сећања о јасеновачким жртвама”. Проф. Грајф је том приликом рекао да је тешко поверовати да је Јасеновац чак и данас прилично непознат у међународним круговима, упркос његовом великом значају за историју холокауста.

„Посебност овог логора за истребљење (Јасеновца) произилази из два разлога. Први разлог је тај што је по методама ликвидације био суровије губилиште него Аушвиц. За Аушвиц – Биркенау карактеристична је индустријализација убијања у гасним коморама и крематоријумима, као и систематичност са којом је на хиљаде људи – пре свега Јевреја – депортовано и ту убијено. Начини убијања у Јасеновцу су били потпуно другачији у погледу практичног спровођења. Читајући сведочења неколицине преживелих, стичемо утисак да је Јасеновац чак много дијаболичније и ужасније место него Аушвиц. Други и још важнији аспект који чини Јасеновац и његове жртве толико значајним јесте и чињеница да је то био једини логор те врсте у коме су се масовна убиства одвијала у потпуности без уплитања и учешћа немачких трупа, есесоваца и других снага. Ово је јединствени део историје холокауста, јер је то логор који је изграђен, основан и контролисан само од стране усташких власти, а који је, наравно, био прихваћен и добио подршку од стране нациста Немачке”, рекао је тада професор Грајф.

Изложбу о геноциду и холокаусту у НДХ-а реализовао је њујоршки Институт за Јасеновац који у том граду већ 15 година организује годишње конференције о овом логору. Град Њујорк је, подсетимо, једини инострани град који је донео званичну одлуку да се 22. април, Дан пробоја јасеновачких логораша прогласи за Дан Јасеновца (Jasenovac Remembrance Day), који се обележава сваке године од 2005. године у Њујорку.

Парк холокауста у Њујорку једини је инострани меморијални парк у свету где постоји споменик Јасеновцу који је подигла српска дијаспора. A централна комеморација Међународног дана холокауста обележава се у Уједињеним нацијама сваког 27. јануара, па отуда и помен јасеновачким жртвама у Њујорку, који ће бити обележен и у седишту УН, као и у Парку холокауста, у присуству српске и јеврејске дијаспоре.

Поводом њујоршке изложбе свој став изнео је и Василије Крестић, академик и председник Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку. Крестић оцењује да је изложба заснована на међународним актима, избалансирана и политички промишљена. Додаје да цитирање иностраних извора на овој изложби доприноси објективности и указује да је реч о поставци која је правовремена, доприноси заштити наших спољнополитичких интереса и чува културу сећања на српске жртве у НДХ.

ИЗВОР: ВОСТОК

RE: Јасеновац 1941 - ? - смедерево - 31-01-2017

[Слика: 2uiarut.jpg]

RE: Јасеновац 1941 - ? - Bole - 09-03-2017

Interesuje me da li negde postoji arhiva o koljacima, iz Jasenovca i njihovim slikama, imenima i prezimenima, i sudbinama....

JA sam zapazio samo par a u citatima nalazim samo imena, nadimke ili prezimena...

Koliko je tih krvnika bilo i koje su im sudbine....

Odprilike znam za
Miroslav Filipovic- Majstorovic- Fra Satana. Uhvacen i streljam 1945.
Ljubo Milos- Lune komandant logora Jasenovac, uvacen i obesen 1948...
Ante Vrban Uhvacen i obesen 1948...
Petar Brzica, iz Debelog Brijega, Uhvacen u Blajburgu 1945 i streljan.
Zile Friganovic Ubijen 1945.
Dinko Sakic pobegao u Latinsku ameriku i umro priridnom smrcu
........ Sakic, supruga Dinka, takodje vojnik u logoru Jasenovac...

Cuo sam da ima

Alaga iz Sarajeva...
Brekalo
Sipka
Maricic

(ovo je iz glave koliko se secam.... Susreo sam jos nekoliko imena ali ih nisam zapamtio....)

RE: Јасеновац 1941 - ? - Bole - 09-03-2017

Gledao sam trejler za neki film koji je snimljen ili se snima o sudbini Vukasina Mandrape i Klepaca.... (Nema ga na YT jos...)

Nisam uspeo da na osnovu treilera ocenim kakv je film ali mislim da je po memoarima Doktora Zeca...

RE: Јасеновац 1941 - ? - Николај - 09-03-2017

Имаш код Антуна Милетића у књизи "Јасеновац", списак ликвидатора, непотпун додуше, али онако по сећању има стотинак имена и презимена.

RE: Јасеновац 1941 - ? - Bole - 09-03-2017

(09-03-2017, 05:12 PM)Николај Пише: Имаш код Антуна Милетића у књизи "Јасеновац", списак ликвидатора, непотпун додуше, али онако по сећању има стотинак имена и презимена.

Hvala kolega, potrazicu.....

Inace ako se dobro secam, bio je i jedan broj muslimanskih cigana (gurbeta) pa je na kraju rata pobijena od ustasa.....

RE: Јасеновац 1941 - ? - Перун - 09-03-2017

(09-03-2017, 05:11 PM)Bole Пише: Gledao sam trejler za neki film koji je snimljen ili se snima o sudbini Vukasina Mandrape i Klepaca.... (Nema ga na YT jos...)

Nisam uspeo da na osnovu treilera ocenim kakv je film ali mislim da je po memoarima Doktora Zeca...

Има тема о томе.

http://www.pogledi.rs/forum/Thread-film-o-ustasi-i-starcu-vukasinu?highlight=%D0%B2%D1%83%D0%BA%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BD

RE: Јасеновац 1941 - ? - Bole - 09-03-2017

http://s13.postimage.org/ho8jsxfjr/F11.jpg

Ante Vrban

SASLUANjE Ante Vrbana, komandanta koncentracionog logora "Jasenovac - Stara Gradika", najbolje svedoči o ustakim zverstvima:

"... Pitanje: - U kojem masovnom ubijanju ste jo učestvovali?

Odgovor: - Učestvovao sam u masovnom ubijanju u Staroj Gradiki ne znam točno kojeg mjeseca, u zimi, u siječnju ili spočetkom veljače 1942. godine. Pobijeno je 150, a moda i vie Ciganki i Cigana.

P: - Kako ste vrili ubijanje Cigana?

O: - U leećem stavu. Odvodili su ih ubijali eljeznim polugama-ipkama. Bilo je mnogo prisutnih, a među njima Luburić i Brkljačić.

P: - Je li to pop Brkljačić koji je bio tamo?

O: - On nije bio svreni pop. Mislim da je bio student bogotovanja.

P: - to ste Vi bili u logoru Stara Gradika?

O: - Postao sam član uprave i član komisije za primanje i otpremanje u logor.

P: - U čemu se sastojala Vaa dunost?

O: - Moja dunost sastojala se, prvo, u tome da primam u logor i određujem sposobne za rad na razne ekonomije, a nesposobne za rad u Jasenovac na likvidaciju.

P: - Dakle, čim ste Vi nekoga proglasili nesposobnim za rad, on je time bio osuđen na smrt?

O: - Jest.

P: - Jeste li bili svijesni da time to proglaavate nekoga nesposobnim za rad time ga aljete u smrt?

O: - Jesam, bio sam svijestan da svaki takav ide u smrt.

P: - Jeste li u isto vrijeme otpremali ljude na rad u Njemačku?

O: - Jest.

P: - Koliko?

O: - Po mojem shvaćanju oko 10.000.

P: - Je li tu bilo i ena?

O: - Bilo je i ena i djece, najprije su odlazile čitave familije.

P: - U Njemačku?

O: - Jest. Poslije se slalo samo sposobne mukarce i ene.

P: - to je bilo ako su te ene imale đecu?

O: - Oduzimala su se djeca.

P: - to ste radili s tom đecom?

O: - Ta djeca su određivana za domove u Sisku, Zagrebu, Jaski i Feričancima, a slabu đecu ja sam otrovao.

P: - Kako ste ih otrovali?

O: - Odveli smo ih u jednu sobu, nije bila velika ni 4 na 4 metra, onde sam bacio plin.

P: - Kakav?

O: - Ciklon.

P: Koliko je moglo biti te djece?

O: - djece je otrovano samo 63.

P: - Kako su velika, kako su stara ta djeca?

O: - Bilo ih je od 2-10 godina, a moda i 12 godina..."
Ustaa Ante Vrban je 1947. zarobljen sa kriarima na Papuku i osuđen na smrt veanjem - kazna je izvrena.

http://s14.postimg.org/gwdozf3ox/F10.jpg[/img]

KOMANDANT logora Jasenovac Ivica Matković naredio je januara 1943. logorau dr Nedeljku Zecu da pregleda ilu Frkovića, jednog od najkrvoločnijih koljača Jasenovca.
"Kad sam uao u sobu", priča dr Zec, "ile je sjedio razdrljen, razbaruene kose, sa zakrvavljenim očima i pijanim izrazom lica.
"Na stolu je bila napola ispijena boca rakije i nekoliko čaica u neredu. 'A, doao si, doktore. Sjedi tu na stolicu, i ako hoće poslui se rakijom', rekao je.
"Kad sam uao u sobu", priča dr Zec, "ile je sjedio razdrljen, razbaruene kose, sa zakrvavljenim očima i pijanim izrazom lica.
"Na stolu je bila napola ispijena boca rakije i nekoliko čaica u neredu. 'A, doao si, doktore. Sjedi tu na stolicu, i ako hoće poslui se rakijom', rekao je.
"U sobi smo ostali sami. ile me ispočetka odmjeravao sa svih strana, mirkavim, prkosnim i u isto doba nesigurnim pogledom. A zatim je iznenada skočio s fotelje, podupro se rukama o sto, i unezvijereno upro pogled u mene. 'Zna li ti, doktore, da te sada mogu preklati kao bravče i da nikome za to neću odgovarati?' 'Znam', odgovorih mu kratko.
"Posle izvjesnog vremena nekako se smirio, a zatim se iznenadno zacerekao, odajući neke neartikulisane glasove.

'Zna li ti, doktore, zato sam te zovnuo večeras ovđe? Razumije se da ne zna. Ali, ne boj se, neću te zaklati. Mora mi obećati da će mi pomoći.'

'to mognem, učinit ću'.
Nalio je čau rakije i odmah je iskapio, ponovo je napunio, a meni doturio bocu i naredio da sebi napunim čau.

'Elem, doktore, sad smo ovđe nas dvojica sami. I ako itko ita od ovoga to ćemo razgovarati sazna, ti zna to te čeka.'

Zatim je isprekidano i neujednačeno nastavio:
'Vie ne mogu da podnesem ove muke. Ne pomae mi ni klanje, ni mučenje, ni krv, ni jauk, ni ene, ni rakija. Vrlo dobro zna tko sam ja. Eto ja, ile, najkrvaviji ustaa u Jasenovcu, koji je poklao desetine hiljada logoraa i najvie zadovoljstvo doivio u tom klanju, eto, taj ile je sada poslednja pačavra, zbog tamo nekakvog starog, smrdljivog seljačine Vukaina iz Klepaca.'

Ponovo je zastao, ispio čau rakije, pa nastavio:
'Ti se sjeća kad je u kolovozu Jure Maričić poslao oko 4.000 ljudi u Gradinu na klanje. Tada smo se Pero Brzica, Zrinuić, ipka i ja opkladili tko će te noći zaklati najvie logoraa. Već poslije jednog sata bio sam daleko ispred po broju zaklanih. Nikad u ivotu nisam osjetio takvo blaenstvo, i već poslije nekoliko sati zaklao sam 1.100 ljudi, dok su ostali jedva stigli da zakolju po 300-400.

Dok sam bio u najvećem zanosu, slučajno sam bacio pogled u stranu i tu ugledao jednog postarijeg seljaka koji s nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno gleda kako ja koljem i kako mi se rtve u najvećim mukama preturaju. Taj njegov pogled nekako me presjekao: učinilo mi se kao da sam se iz onog najvieg zanosa najednom skamenio i jedno vrijeme nisam mogao da se maknem. A zatim sam otiao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukain (Mandrapa, AM) iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, a njega poslali u Jasenovac. On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom, koji je mene tee pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i sluajući ga, u meni se najednom razbuktala elja da mu mir i spokojstvo razbijem najsvirepijim mučenjima i da u njegovim mukama, bolu i koprcanju povratim zanos.

Izdvojio sam ga i stavio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: ivio poglavnik Pavelić, ako to ne kae, da ću mu odsjeći uho. Vukain je utio. Otkinuo sam mu uho. Nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče: ivio Pavelić, ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje utio: otkinuo sam mu i drugo uho. Viči: ivio Pavelić, ili ću ti otkinuti nos. A kad sam mu i po četvrti put zapovjedio da uzvikne: ivio Pavelić, i zaprijetio da ću mu noem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao, i uperivi pogled nekako kroz mene i preko mene u neizvjesnost, polako i razgovijetno mi je dobacio: Radi ti, dijete, svoj posao!

Poslije svega te njegove poslednje riječi potpuno su me izbezumile, skočio sam i iskopao mu oči, isjekao srce, preklao grlo od uha do uha i nogama ga sjurio u jamu. Ali, tada je i u meni neto prepuklo i te noći nijesam vie mogao da koljem. Pero Brzica je pobijedio, jer je zaklao 1.350 logoraa, i ja sam mu bez riječi platio opkladu.'
"Poslije ove čudovine ispovijesti ile je najednom umukao, unezvijereno se zagledao negđe u daljinu i neko vrijeme ostao kao skamenjena figura. Zatim su mu se počeli nepravilno trzati miići na licu, očima je sijevao okolo, stezao ake i zarivao nokte sebi u dlanove, počeo je nepravilno da die.

"Odjednom, provalilo je iz njega neko čudovino jecanje i plač s rikanjem. Neočekivano, naglo je ustao iz fotelje i sruio se na koljena ispred mene. U jednom mahu uhvatio je i počeo da ljubi moju ruku. Tek poslije prvog zaprepaćenja mogao sam kroz njegovo rikanje da razaberem kako govori:

'Doktore, ko boga te molim, pomozi mi! Ja znam da sam kukavica i ne mogu sam sebi ove muke prekratiti jednim hicem iz revolvera. Ni klanje, ni mučenje, ni najsvirepija zlostavljanja logoraa vie mi ne pomau, ne pomae mi vie ni ispovijest, ni molitva logorskog fratra Brekala. Ne pomae ni razvrat sa enama, ni piće, ni orgijanje. Nita mi vie ne pomae. A ja sam određen za liječnički pregled za komisiju. Ti će tamo biti kao liječnik i davat će stručne prijedloge. Doktore, preklinjem te, poalji me negđe na odmor, u neku banju, da se tamo pokuam primiriti.'

'Dobro, predloit ću da te poalju u Lipik.'

"Poslije histeričnog plača ile se smirio i pridigao, stao preda me i mrko mi dobacio:

'Sad zna sve. Moe ići'!"

Izvor Anton Miletic- Srpske Rane

RE: Јасеновац 1941 - ? - Bole - 13-03-2017

[Слика: F12.jpg]

Logor u Jasenovcu

BILO je i pojedinačnog i organizovanog otpora logoraa. U Jasenovcu i Staroj Gradiki u mukom i enskom logoru, za sve vreme postojanja logora, na određeni način organizovano se delovalo. Stvarane su i ekonomske zajednice koje su ublaavale teke uslove ivota, poto je bilo dosta logoraa koji nisu dobijali pakete.
Nacionalni sastav ljudi i ena bio je raznolik, pa mnogi nisu ni shvatali zato su u logoru. Uvek su se nadali da će kao nevini uskoro biti puteni.

Ipak, poznata su dva organizovana otpora logoraa u Koncentracionom logoru Jasenovac: prvi u 10 časova i 15 minuta 22. aprila 1945. u delu logora zvanom Ciglana, i drugi, neto kasnije, oko 20 časova istog dana u Koari usred Jasenovca. Logorai Jasenovca su osetili da im preti sigurna smrt, pa su odlučili da provale iz zgrade u kojoj su bili zatvoreni i goloruki povedu borbu na ivot i smrt. Pod vođstvom Ante Bakotića, Čedomila Hubera, Dragutina krgatića, Pavla Kulaa, Jove ivkovića, Mile Ristića i jo nekolicine, njih oko 600 je iz zida i vrata istrglo po neki predmet i na zviduk Milutina Mirića, uz poklič Drugovi, napred, krenuli su na juri.

Oko 470 logoraa od 1.075 koliko ih je tada ukupno bilo, nije učestvovalo u pobuni-ustanku, jer su već bili klonuli duhom, mnogi su već bili bolesni, stari i nemoćni, da se goloruki uhvate u kotac s naoruanim ustaama. Oni koje hrabrost nije napustila, iako fizički slabi i iznureni, u elji za slobodom i ivotom prikupili su i poslednji atom snage i napali ustake straare. Nekolicinu su zadavili akama i oduzeli im oruje. Ostali logorai su eleznim predmetima, ciglama i letvama nasrnuli na ostale ustae u trku prema 150 metara udaljenim istočnim logorskim vratima.

I 167 zatočenika iz jasenovačkog logora Koara samo nekoliko časova kasnije, poveli su borbu na ivot i smrt. Predvođeni Stankom Gaćeom i Zahidom Bukurevićem, iz logora je prodrlo njih oko 150, ali su ih tek čekale tekoće. Trebalo je proći jasenovačkim ulicama i probiti se preko nasipa, ceste i elezničke pruge, koje su obezbeđivane mnogim bunkerima i iz kojih su mitraljezi sejali smrt. Iako se priličan broj zatočenika probio iza logorskog zida i naao na slobodi, ubrzo su bili opkoljeni i stavljeni pod snanu vatru iz koje se spasilo samo 11 zatočenika.

To je bio svojevrstan podvig jasenovačkih logoraa. U očajničkoj borbi većina je izgubila ivot, a samo 128 je imalo sreće da ostanu ivi. Tako je osnovna parola pobune Netko mora ostati i generacijama preneti poruku i istinu o Jasenovcu, ratu i zločinima bila ostvarena.

I u logoru Stara Gradika je tokom leta 1944. pripremano samooslobođenje kao i u Jasenovcu. Vezu između dva logora odravao je Jusuf Sabljaković, član Logorskog partijskog komiteta. Dogovorio se sa in. Emerikom Blumom da ga premesti na rad kod sebe, kako bi mogao brodićem kojim je prevoena roba iz jednog logora u drugi ići u Jasenovac. Sabljaković je izvrio taj zadatak i veza je redovno funkcionisala, sve do provale organizacije u Jasenovcu avgusta 1944. i javnog veanja grupe 21. septembra 1944. Drago Pocem je u ustakoj primopredajnoj stanici, koju je popravljao, saznao da iz Jasenovca u Staru Gradiku stie ustaki agent Cividini radi proirenja istrage nad Blumom i Sabljakovićem, koji su obaveteni da bee. Prilikom bekstva brodićem Sabljaković je ubijen, dok se Blum spasio.

I Ivica Sabljak, organizacioni sekretar Logorskog komiteta u Staroj Gradiki, pokuao je vie puta da preko veze sa Bosanskom Gradikom dobije odgovor da li se moe računati na pomoć partizanskih jedinica. Međutim, odgovora nije bilo, pa je određen dan i sat početka akcije samooslobođenja. Ali, tog jutra je u logor dolo oko 200 ustaa u punoj ratnoj opremi, oko 12 sati jo 500. Ilegalni komitet je u prvi mah pomislio da je akcija izdana, pa je odmah odrao sastanak i odlučio da se, ipak, ne odustaje od plana. Prema komandi domobranskog I zbornog područja iz Banjaluke 18. septembra 1944, bilo je jasno da su ustae dole radi borbe protiv NOV.

U logoru Stara Gradika krajem 1943. se rasplamsala nada logoraa za oslobođenje. U noći između 31. decembra 1943. i 1. januara 1944. Posavski NOP odred izvrio je fingirani napad na Staru Gradiku u okviru akcije slavonskih jedinica da se spreči prodor neprijateljskih snaga, koje su ile u pomoć opsednutoj Banjaluci. Iako je u logoru postojala ilegalna organizacija spremna da iznutra izvri prodor, ukoliko bi imala prihvat i pomoć spolja, nita se nije dogodilo. Za napad su saznali kad se začula pucnjava blizu logora, i kad su ustae pred nastambe postavile mitraljeze.

PARTIZANI SVE BLIE
ODJECI narodnooslobodilačke borbe dopirali su i u logore, to se saznavalo na razne načine: porukama u paketima, iz postupaka i izjava ustaa i njihove tampe, u koju su zamotavani artikli iz paketa, iz izjava novodolih logoraa, iz skrivenog radio-aparata u Staroj Gradiki, iz poruka Odbora za logore u Zagrebu, kao i sa okolnog terena.
Međutim, taj put su ustae drale pod unakrsnom vatrom mitraljeza, pa su pokosili veliki broj zatočenika. Ipak, bili su iznenađeni, nisu očekivali napad golorukih i izmučenih logoraa i u panici zaboravili su da zatvore logorska vrata. Logora Mile Ristić udario je noem ustakog mitraljesca, oduzeo mu oruje, a zatim otvorio vatru po ustaama. Tako je titio odstupanje svojih drugova. Kroz vrata je u toj borbi protrčalo stotinak logoraa, od kojih je preivelo 117, dok je na tom putu i oko logora, kao i u reci Savi, nalo smrt njih 488. Oko 470 onih koji su ostali u logorskom krugu ustae su pobile, izuzev nekolicine koji su se sakrili u bunar i tu pet dana čekali i dočekali pripadnike Jugoslovenske armije.

Izvor Anton Miletic - Srpske Rane

Lesevi na obali Save

MALI je broj logoraa uspeo na neki od načina da izvuče ivu glavu iz Koncentracionog logora Jasenovac, a većina njih ostavili su svoja svedočanstva.
Selim Resulović pie: U logoru III C bio je otac sa sinom od osam godina. Dijete je bilo gluhonijemo. Zapovjednik logora Jere Maričić strijeljao je jednog zatočenika. Gluhonijemo dijete je istrčalo iz stroja i gestikulirajući počelo da protestuje.
Maričić je bio zbunjen. Revolver, koji mu je jo bio u ruci, drao je kao da ne zna ta bi sa njim. Dijete je neartikulisanim glasovima i dalje protestiralo pokazujući na ubijenog. Konačno, Maričić se okrenuo i ustrim korakom, to mu nije bilo svojstveno, napustio prostor logora III C.

tefica Belak Pavičić je zapisala stranu priču: Negdje u martu 1944. godine doao je u enski logor Jasenovac jedan transport ena Jevrejki iz Splita. Bilo ih je neto oko 70, računajući i neto djece. Ustaica Cigić Nevenka mi je naredila da ih popiem, da u karticu unesem njihove generalije.

Smjetene su u drugu baraku, koja se u to vrijeme ispraznila, jer je veći broj ena poslat u selo Mlaku, 12 kilometara od Jasenovca na poljske radove, a jedan dio je u toku zime 1943/1944. likvidiran. Likvidacije u Jasenovcu bile su česte, naročito u kasnu jesen i zimu, kada su prestajali poljski radovi. Tako su jedne ene nestajale, a druge dolazile.

U tom transportu Jevrejki uglavnom su bile starije ene, od četrdeset godina navie. Bilo je i neto mlađih sa djecom i nekoliko djevojaka. Djecu su oduzeli uvjeravajući majke da će ih poslati u neko sabiralite u Slavoniju, gdje će biti raspoređena po porodicama. One nisu mogle znati, kao mi stare logoraice, da će djeca biti likvidirana.

Nenaviknute na teke uslove ivota u Jasenovcu i glad, a već u godinama, počele su se razboljevati. Nije prolo ni mjesec dana, a u toj baraci je zavladala dizenterija. ene su padale jedna za drugom. Nismo znale to da radimo. Odgovarajuće hrane i lijekova nismo imali. U baraci se osjećao smrad. Pitke vode nije bilo. Dr Boković, logorski ljekar, koji je povremeno dolazio u logor u pratnji ustaa, bio je bespomoćan. Cjepiva nije bilo. Bojali smo se da se zaraza ne proiri, to bi imalo velikih posljedica, jer bi ustae sve bolesnike likvidirali.

Tada nam je drug Boković rekao da pokuamo liječiti bolesnike narodnim čajevima, i da pronađemo u logoru ene travarice. Pronale smo dvije seljanke, koje su i inače kupile ljekovite trave sa polja. Neto su nalazile u logoru, a neto su donosile sa polja, jer su počeli poljski radovi. One su te trave mijeale, kuhale čajeve i davale bolesnicama...

Onda se desilo ono to nas je potreslo. Bio je kraj maja 1944. Ustaica Cigić Nevenka, zapovjednica enskog logora, naredila mi je da sve ene Jevrejke iz barake II popiem i da joj predam spisak, jer će te ene biti poslate u logor u Staroj Gradiki. Zatim je naredila da ponesu sa sobom svoje stvari. Doao je jedan ustaa, prozvao ih po spisku i odrao im govor da idu u logor u Staroj Gradiki, gdje će raditi u radionicama krojenja, ivanja, pletenja, to je mnogo laki posao nego u Jasenovcu. Ako neka od mlađih ena eli da ostane i da radi u polju teačke radove neka izađe iz nastupa. Stajala sam pored nastupa i rekla jednoj mlađoj djevojci (zvala se tefica Maestro) neka izađe, ali nije htjela, jer joj se u nastupu nalazila majka. Nisam joj mogla, a ni smjela reći ta ih čeka. One nisu poznavale varke ustaa, i preivjele tolike likvidacije kao mi stare logoraice.

Mada smo znale da ćemo jednom sve doći na red i da nitko iv, osim rijetkih, neće izaći, ipak svaki novi dan ivota bio nam je drag... Nijedna nije izala iz nastupa. Odveli su ih do rijeke Save u blizini naeg logora. Ustaica Cigićka odabrala je nekoliko ena da im pomognu da iznesu svoje zaveljaje. Na obali Save nizvodno stajao je veliki brod i jedna grupa ustaa u crnim uniformama. Ustae su ih nazivali logorski sat (satnija), a mi logorai koljačima.

Ustae su se ponaali prijazno - taj olo ljudskog roda, te zvijeri i krvopije, ti strani ljudi, za koje čovječiji ivot nije značio nita, te ubice, koji su unitavali sopstveni narod, koljači bez mozga, srca i bez imalo ljudskog u sebi. Brod je krenuo niz Savu odnoseći svoje rtve u smrt. Sutradan smo saznali da je čitav transport likvidiran i da su leeve pobacali u Savu. Tako je nestao jedan transport ena...

Zapis Nedeljka Ilića: Negdje u drugoj polovici maja 1942. godine dotjerae ustae grupu od 28 ljudi iz Like i odmah ih čarkari počee klati ispred upravne zgrade. Ali jedan mladić, mogao je imati oko 25 godina, krupan, visok, samo se razmahnuo, udari epavog zastavnika, mislim da je to bio Alaga, koji tada nije klao, nego je posmatrao sa ostalima. Ličanin ga je udario nogom u prepone i ovaj je odmah pao. Ustae su se odmah sručile na Ličanina i udarale ga noevima. On onako jak, iako izranjavan, njih je redom udarao i nogama i rukama sve dok nije dobio smrtonosan udarac noem u glavu....

PRED SOPSTVENIM GROBOM
Sećanje Balda Bodulića: Poslije jednog bombardiranja eljezničke stanice u Jasenovcu od strane partizanskih aviona, određen sam sa grupom od 20 logoraa na račićavanje ruevina na eljezničkoj stanici. Jedan od logoraa pokuao je pobjeći. Deset iz nae grupe određeno je da se strijelja na licu mjesta. Preko puta stanice, prema logoru natjerali su nas da iskopamo vlastiti grob. Kad smo bili postrojeni za strijeljanje i u času kada su davane komande ustaama, mi smo spontano napustili stroj i nali se u zagrljaju, u buketu protesta i zajednitva. To je zbunilo ustae i bili smo vraćeni u logor.

Izvor Anton Miletic - Srpske Rane

Posmrtni ostaci Veljka Bekana iz Pasovčića kod Čapljine izvađeni iz jame "Golubinke" u toku rata.

Inace u jamu Golubinka je bacen veci broj Srba u vise navrata tokom rata. U Maju 1941 je tu na zverski nacin muceno i baceno oko 250 Srba pohapsenih u Selima po okolini.

[Слика: 10636.jpg]

Zločin ustaša u Brodu na Kupi u toku rata.

[Слика: 10656.jpg]

Zločin ustaša - leš ubijenog Srbina sa ranom od sekire ubodom noža na leđima.

[Слика: 10657.jpg]

Ustaška zverstva nad nevinim stanovništvom.

[Слика: 10670.jpg]

Ubijena žena Riste Radojčića, kojoj su ustaše odsekle dojku.

[Слика: 10749.jpg]

Zločin ustaša u selu Sajkovići, 10.marta 1942.

Izvor Bibljioteka fotografija

Ustaše odvode Srbe na streljanje, Banija, 1942.

[Слика: 10597.jpg]

Ustaše odvode srpski narod na streljanje u Hercegovini, 1941.

[Слика: 10600.jpg]

Zločin ustaša u logoru Jasenovac.

[img]Zločin ustaša u Darivi kod Sarajeva.[/img]

Zločin ustaša u Darivi kod Sarajeva.

[Слика: 11060.jpg]

Zločin u Bosni - pobijena čitava porodica na pragu svoga doma.

[Слика: 11596.jpg]

Ustaški zlikovac Miško Ratković iz Trilja, Dalmacija sa još jednim ustašom, isprljani ljudskom krvlju, posle zločina 1941.

[Слика: 11584.jpg]

Poznati ustaški zlikovac Zvone Naglić iz Gospića.

[Слика: 11578.jpg]

Ratimir Ratković - ustaša iz Bosne, poznat kao ustaški koljač u Lici.

[Слика: 11566.jpg]

Jelka Hofman - aktivna pripadnica ustaša u Gospiću, 1942.

[Слика: 11987.jpg]

Zločin ustaša - Jama Koh.

[Слика: 12632.jpg]

Maks Luburuć /gologlav/ ustaški zločinac u logoru Stara Gradiška u društvu sa nemackim oficirom.

[Слика: 12671.jpg]

Ustaše vrše pretres ljudi ispred crkve, 1941.

Izvor Biblioteka Fotografija

RE: Јасеновац 1941 - ? - Bole - 13-03-2017

[Слика: d183d181d182d0b0d188d0bad0b8-d0b3d0b5d0b...b8d0b4.jpg]

Zapis sa svjedočenja Ljube Vranješa, logoraša iz Jasenovca: „Jedna žena držala je na grudima dijete staro možda šest mjeseci. Naišli su Ljubo Miloš i Ante Vrban. Miloš se obratio ženi:

— Molim vas, da li bi ga dozvolili meni?

Uzeo je dijete i počeo govoriti kako je lijepo. Onda se okrenuo Anti Vrbanu i komandovao:

— Na gotovs!

Vrban je izvadio kamu, a Ljubo Miloš je bacio dijete u vazduh i ono je palo na isukani Vrbanov nož. Majka je vrisnula i potrčala prema {28} djetetu, ali ju je Ljubo Miloš presreo, zgrabio za kosu i zaklao. Onda se Ljubo Miloš okrenuo prema meni i upitao:

— Da li si nešto vidio i čuo?

Rekao sam da ništa nisam vidio. Miloš je onda viknuo da se gubim na posao i ja sam se brzo udaljio, preneražen i prestrašen.“

Na suđenju Ljubi Milošu, jednom od najkrvavijih komandanata jasenovačkog logora, 13. jula 1948, jedno od pitanja sudije bilo je:

— Šta se radilo i kako se postupalo sa djecom?

— Ona su takođe likvidirana na isti način kao i odrasli. U razgovoru sa Fra Majstorovićem doznao sam da je djecu mnogo teže ubijati nego odrasle.

— Zašto?

— Jer dijete ima mnogo jači život nego odrastao čovjek.

— Kako je on to znao?

— On je to radio — rekao je Miloš.“

Identična sudbina pratila je djecu sa Kozare razbacanu po ostalim — sabirnim centrima jasenovačkog gubilišta.…Srbi brzo sve zaboravljaju i onda im se ovakve stvari stalno ponavljaju!…

Izvor - The Balkans Chronicles Just another WordPress.com site

RE: Јасеновац 1941 - ? - Романија - 15-03-2017

http://visegradskevijesti.com/обиљежиће-се-75-година-од-усташког-поко/