[Романија]

http://www.jasenovac.eu

[ХраброСрце]

http://www.kurir-info.rs/dokumenti-cia-o...ak-1336593

[Захумље]

ДОКУМЕНТИ CIA: ВАТИКАН ПРУЖИО УТОЧИШТЕ АНТИ ПАВЕЛИЋУ
петак, 25 април 2014 07:41
Категорија: Жељко Цвијановић Препоручује
Погодака: 197
Штампа
Ел. пошта
Одбеглом усташком лидеру након бега из Загреба помоћ пружила Света столица, а Американци и Енглези оклевали да га ухапсе, показују документи CIA

Оно о чему се раније спекулисало, сада је и потврђено. Документа америчке Централне обавештајне службе (CIA) са којих је скинута ознака тајности показују да је Ватикан пружао уточиште поглавнику квислиншке Независне Државе Хрватске Анте Павелићу након његовог бега из Загреба. На основу документа датираног 8. новембра 1947. у који је загребачки Јутарњи лист имао увид, Американци и Британци су у лето те године планирали да ухвате Павелића, али тај план није спроведен.

Наводно су и Лондон и Вашингтон знали детаље о Павелићевом боравку у Ватикану, укључујући и број собе у којој се налазио. Иако су оклевали, смислили су план за његово хапшење, али су обе државе одуговлачиле не показујући веће занимање. Документи ЦИА откривају и да су Британци Павелића имали у рукама током рације у Ђенови, али су га пустили.

Из извештаја које је пуковник Г. Ф. Блунда из Команде за Медитеран упутио бригадном генералу Карлу Фричу, заменику директора обавештајног штаба Европе, види се америчко оклевање да сами крену у акцију, али и резигнираност због британске неспремности за сарадњу.

„У Риму сам се 11. августа састао с Бендалом из британске амбасаде те с америчким амбасадором, којега сам обавестио да је, према провереним информацијама, Павелић у Ватикану”, написао је пуковник Блунда и додао да су Британци наговарали Американце да сами ухапсе Павелића.

Позивајући се на документ CIA, Јутарњи лист такође пише о томе да је после бекства из Загреба Павелића скривао Ватикан. Лист наводи да је Павелић с породицом побегао 6. маја 1945. у Аустрију, где је боравио у америчкој окупационој зони, одакле се с фалсификованим перуанским документима под именом дон Педро Гонер, прерушен у свештеника, пребацује у Италију.

„Стиже до Рима, где га, како потврђује декласификована белешка, под своје окриље узима Ватикан, у којем је тада столовао папа Пије Дванаести, бивши ватикански нунциј у нацистичкој Немачкој”, пише „Јутарњи лист”.

Лист наводи да су у Риму, врло брзо након пада НДХ, свештеник Крунослав Драгановић и група свештеника и редовника везаних уз Завод Светог Јеронима, који се налази у центру Рима, али је под управом Ватикана, успоставили мрежу која је требало да омогући припадницима квислиншког режима да се пребаце на тада најсигурнију локацију, у земље Јужне Америке.

Омиљена одредишта била су Аргентина, Парагвај и Бразил, јер су у том делу света на власти већином биле војне хунте. О тој мрежи у другој белешци, од 12. фебруара 1947. године, исцрпно пише специјални агент Роберт Клејтон Муд из америчке контраобавештајне службе. Он је успео да нађе доушника у Заводу Светог Јеронима, који га је исцрпно извештавао о стању у тој институцији која се налази у самом средишту Рима, али је под управом Ватикана.

Према Мудовим сазнањима, онде су боравили високопозиционирани челници НДХ – командант ваздухопловних снага Владимир Крен, др Вјекослав Вранчић, заменик министра спољних послова, али и Ђорђе Перић, министар пропаганде у српској влади Милана Недића, мада се Павелић ту не спомиње.

Агент Муд у белешци упозорава да се припрема операција да се у Јужну Америку пребаце Павелић и Крен, после чега су америчке службе покренуле операцију лоцирања Павелића.

Усташки вођа је, међутим, успео да се докопа Аргентине 1948, а касније му се придружио и остатак породице. У Буенос Ајресу се веома добро снашао под окриљем Хуана Перона, који је осим њега примио и друге најтраженије злочинце Трећег рајха. Адолф Ајхман, Јозеф Менгеле и Клаус Барби, Бранко Бензон, Хајнрих Иво, Франц Штангел и Ерих Прибке само су неки од њих и Аргентина у том периоду постаје синоним за нацистичку и фашистичку емиграцију.

Комунистичке власти Југославије су неколико пута од Аргентине тражили изручење Павелића, али је оно увек било одбијено из разних разлога. Након покушаја атентата на њега, који је извршио Благоје Јововић 1957. године у месту Ломас дел Паломар, крај Буенос Ајреса, где је живео под лажним именом, напушта Аргентину и одлази у Шпанију, где му Франко пружа политички азил.

Аутор Д. Вукотић

Dusan Bukovic • 7 hours ago
Dodajmo ovome da je hrvatski ratni zlocinac Ante Pavelic dobio vizu za Argentinu 5. Jula 1947, na osnovu dogovora izmedju Eve Peron, rimskog pape i zloglasnog popa Draganovica. Pavelic je u Argentinu stigao u septembru 1947. godine kao rimski katolicki fratar Aranjos Pal. U Argentini je celo vreme uzivao zastitu protestantsko-rimskog katolickog establismenta i anglo-americkih vojno obavestajnih servisa… (Vidi: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, str. 101/2 i 104).
Engleski tekst glasi:
”Let us add to this, according to a documentary broadcast by Arte, the Franco-German station, in May 1994, the Croat war criminal Ante Pavelic, who was aided by the Vatican’s Archbishop Draganovic, had previously been protected by the English. Pavelic, who was reputed to have been even more ferocious than Hitler, had fled to Austria in 1945, into British zone. In 1946, he was at the San Girolamo School in Rome, which had become the center of the exiled Croatian government. The American knew that he was there and, just like the English, did not arrest him. Postwar times were as much devoted to ‘anti-Communist struggles ast o the anti-Nazi revenge. Moreover, many Nazis were welcomed… In fact, Ante Pavelic, the Croatian Quisling, obtained a visa for Argentina on July 5, 1947, in Rome, ten days after Evita’s meeting with the Pope. Armed with a passport from the International Red Cross, he arrived in Buenos Aires in September, in a priest’s habit, using the name Aranjos Pal… To support this, Camarasa cites a dispatch from France-Presse, which was published in the newspaper La Razon in Buenos Aires on May 8, 1986. The American army’s information service had not recommended arresting Pavelic, the ex-leader of the Croatian regime who was recognized by the Germans, due to his links to the Vatican ( especially with Giovanni Battista Montini, the future Paul VI, and, as we have already seen, with Archbishop Draganovic, the heart of the Croatian network in Rome). It is thanks to these contact that Pavelic was able to win over Argentina. However, Pavelic was at the top of the list of war criminals that the Allied forces had promised to extradite to Yugoslavia...” (Vidi: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, p. 101,102 i 104).

[Романија]

http://srbin.info/2014/05/14/rusi-odlucn...jasenovcu/

[Чеда]

Ево браћо сајт хрватски за јасеновац.Овде имате списак страдалих само за јасеновац, са ''само'' 80ак хиљада имена.Користан сајт, остатак истог не би коментарисао.

http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=7618

[Романија]

Просто не знам зашто се расправља о броју. Шездесетих година један човјек, заборавио сам име, је са истраживачима пребројао 720 000 страдалих у Јасеновцу, али су званично смањили на 700 000 због могућности неких забуна. Наравно, одмах је добио отказ и протјеран је из СФРЈ. Живи у Енглеској. Гостовао је недавно у некој нашој емисији. Значи број може бити само већи, тј. сигурно је већи јер су многи лешеви плутали Савом ка Дунаву.

[Мањача]

Да није Србољуб Живановић ?

[Романија]

Јесте, свака част. Он је избјегао из Сарајева у Србију 1941. и као мали је гледао како Савом плутају лешеви

[мунгос]

Расправља се о броју да би се велики злочин (један од највећи у историји цијелога цивилизованог свијета) извргао спрдњи, руглу и обезвриједио.
Да је неко искасапио стотине иљада оваца без икаквог разлога, на начин на који су Хрвати касапили Србе, то би био страшан и престрашан злочин. А камоли људе.

[Романија]

Благо њима.
http://antisrbizam.com/blog/122-glas-kon...dnom-smrcu

[Захумље]

Усташе злато у складишту у Ватикану?

Усташе злато у складишту у Ватикану?
РОЕ - 09.05.2014 11:53
ВАТИКАН, МОСКВА - Постоје докази да су власти НДХ на челу усташког било фашиста и саучесник Хитлера Анте Павелића, предао у Ватикану 350 милиона швајцарских франака у злату- каже Глас Русије.
Овај "трансакција" усташа месинга и Ватикан је документован у фајлу од 21. октобра 1946, потписан од стране америчког Емерсон Биглоу.
ЦИА постепено уклонио печате из тајних докумената. Чињеница да су Американци одмах после Другог светског рата постали заштитници бивших нацистичких злочинаца - престаје да буде тајна.
Медији су се понекад појављују документ који многе изненађење. На пример, утврђено је да је лидер Анте Павелић хрватски фашисти за време рата успео да се кроз Ватикан кријумчаре на Запад неколико тона злата и драгоцености украдених од Јевреја и Срба.
Британски командоси у 1945 запленила 150 милиона франака хрватски фашисти, док су покушавали да их преко Свисс-аустријске границе.
Међутим, већина злата отета из јеврејске популације дошао у Ватикану, где је био тајно, комад по комад, дашчица у Шпанији и Аргентини.
О томе је писао у 1998 амерички магазин "Ју-Ес њуз енд ворлд рипот" / САД Невс и Ворлд Репорт /.
Према различитим проценама, уколико 1944 цена по унца злата "залиха" усташког месинга Павелића била 35 долара, сада је - $ 1.600.
Сходно томе, злато које су усташе опљачкале и одузети од сада вреди више од десет милијарди швајцарских франака својим жртвама. Американци не искључују могућност да је Ватикан држи злато.
Ипак, мало би се сложили да призна да је зарађивати новац на несрећне смрти Срба, Јевреја и Рома.
"Глас Русије" нас подсећа да је Ватикан много година дао уточиште хрватску диктатора и фашити Павелића након бекства из Загреба.
Павелић 6. мај 1945 успела да пређе са породицом у Аустрији - у америчком окупационе зоне. Мора лажних докумената у име перуанске грађанина Дон Педро Гонера.
Фашисти Павелић је постао свештеник перуански, уз подршку Американаца је пребачен у Италију. Од 1957, нашао уточиште у шпанским фашистима Франческа Франк.

[смедерево]

На комеморацији у Доњој Градини, стратишту Јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, у коме је према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу убијено од 1942. до 1945. године преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома, међу којима је било преко 110 000 деце испод 14 година старости, председник владе Републике Србије је рекао да се жртве не смеју заборавити, али да због будућности злочине треба опростити.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу подсећа да нико нема право да опрости злочинцима и целом хрватском народу злочине све док се јавно не признају греси и изрази покајање. Тек онда може доћи до опроштаја грехова и злочина геноцида против Срба, Јевреја и Рома.

Поставља се питање да ли ико из садашње генерације има право да изрази опроштај у име стотина хиљада невиних жртава, или пак у име 110 000 побијене деце.

Некадашњи председник Републике Србије је покушао да изрази опроштај хрватским злочинцима, кољачима из редова хрватског народа, али без успеха.

Нажалост, докле год десетине хиљада хрватске омладине на јавним скуповима узвикује пароле против Срба, и докле год стотине хиљада Срба протераних из Хрватске не могу да се врате у своје домове, нема ни говора о неком опроштају и помирењу.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу (у којој нема представника из Србије, ни из Хрватске, или са територије бивше Југославије) сматра за своју дужност да упозори свакога да нема опроштаја злочинцима без признања грехова и искреног покајања. Злочини геноцида против Срба, Јевреја и Рома никада не застаревају и не смеју да се забораве.

Професор др Србољуб Живановић,

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу

[смедерево]

Сачувај нас Боже куге, глади и
Хрвата…
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.

Ова дивљаштва о којима ће сада бити рећ се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета.

У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили. Хрвате.
Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали Немци.Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената.

Европско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате и њихова недела остао је и у документовано-писаној форми као горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће Хрвата које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима дуљем Липе Њине за време Другог светског рата 1941.-1945. г. али и након тога за време Отаџбинског рата 1991.-1995.г.



Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да суШвеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевидца у монографској књизи Јелене Гускове, Историја југословенске кризе (1990-2000) у два тома, Београд 2003. г. (превод са руског).

Дакле, хрватски садизам се повесно може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано, тј. засновано на повесним изворима, показати и што је најбитније и доказати да геноцид над србским народом укључујући монструозна иживљавања над србским женама и децом као и рушење србских споменика културе и повести заједно са богомољама и писаном традицијом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране Хрвата није никакав нововековни изум већ пре свега дугостолетна традиција па чак и начин националне самореализације у Хрвата. Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући:

“Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.)
У истој својој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се на пример кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата која је после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупила пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убиства жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде.

Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе под слоганом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Наиме, године 1630. Хрвати су ушли у овај источнонемачки град и према писању Европске позорнице као историјског извора десило се следеће:

“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”
У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..


Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:

“10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”

Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу.

О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији” остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију “Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.” Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио: “Пошто су многи Хрвати пребродили (реку) Лабу (или Елбу, јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”
Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста од 11. јануара те исте 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ који ће се и касније на балканским просторима Липе Њине (и натопљене србском крвљу) сукцесивно понављати у 20. столећу: „Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”

Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата!

Напомене:

Сви цитати су наведени према горе споменутој књизи проф. Лазе М. Костића, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, странице 5-11).

[смедерево]

Писмо проф. др Србољуба Живановића папи Фрањи!

Његова светост Папа Фрањо I

Апостолска палата,

Ватикан

Ваша светости,

Ове године се навршава 70 година од ослобођења логора у Аушвицу, када су избиле на видело све страхоте почињене у њему. Али постоји још једно друго место убијања које је изгледа заборовљено или препуштено забораву.

Ја сам Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, логору за истребљење у Хрватској за време Другог светског рата и претстављам послење преживеле логораше Србе, Јевреје и Роме, који су сви били грађани тадашње Југославије.

Обраћам се Вама, ваша Светости, због ваше необчне иницијативе да промовишете мир међу људима свих вероисповести што рађа наду код свих оних који су претрпели прогоне на верској основи за време хрватске владе Анте Павелића од 1941. до 1945. године.

Људи, жене и деца су убијани и мучени у Јасеновачким логорима за истребљење само зато што нису били римокатолици.

Јасеновачки логор је био исто толико велики као и Аушвиц, а био је подељен на осам логора. Пети логор је био намењен истребљењу Рома, а шести је служио за истребљење деце до 14 година старости.

Грубост и свирепост коју су показали Хрвати шокирала је чак и савезнике нациста у то време. У то време је скоро милион жртава побијено у тим логорима.

Од свих тих логора постоје остаци три логора у Хрватској где су трагови Барака за логораше уклоњени, а срушена је и Циглана (brick factori) где су усташе спаљивале живе и мртве. Осми логор је на босанској страни реке Саве у Новој Градишки на српској територији. У осмом логору је живот изгубило више стотина хиљада невиних жртава побацаних у масовне гробнице без обзира на верску припадност.

Геноцидни порив никада није престајао код Хрвата. За време сто двадесет дана постојања логора у Јадовном, према списковима за транспорт и других докумената убијено је 40 123 Југословена српске или јеврејске националности. Убијање је настављено и бацањем у бездане карстне јаме на планини Велебит, као и у јаму Саран и Голубинка код Пребиловаца. Ова последња се налази на месту где сада постоји католичко светилиште у Међугорју.

Све ово претставља веома непријатно осећање код католичких верника јер је римокатоличка црква са великим трудом подржавала све акције које су се ту дешавале почетком осамдесетих година, када је то светилиште постало место ходочасничког туризма који је тада цветао. То је био болан и погрешан потез према свим православним верницима који су изгубили своје миле и драге на покољима у томе месту, само зато што су следили другачије богослужење.

Друга касапница се налазила у Овчари у такозваној штали Максимовића, затим у Ступацинову код Бачке Остарије итд. а полуострву Пагу, на голом кршу Хрвати су буквално искасапили све заточенике на најсвирепији и најбестијалнији начин нарочито у Фуранжи код Слане и Метајне, а све то на очиглед престрављених италијанских фашистичких окупатора.

Ове грозне криминалне радње нису биле само резултат националне и верске мржње: не смемо заборавити да је главни инспиратор хрватског национализма у XIX веку био Анте Старчевић - лаик и критичар римокатоличке цркве, један од оснивача усташког покрета - који се супротстављао ставовима римокатоличког бискупа из Ђакова, Јосипа Штросмајера који се залагао за мир и сарадњу међу словенским народима, па су га сматрали за оца југословества.

Огроман хрватски национализам и ограмна верска мржња могу се приписати углавном подстицају усташког руководства у првој половини XX века, као и њиховој експлоатацији јавног религиозног осећања, као и помоћи њихових фашистичких и нацистичких помагача, који су желели да та верска осећања постану инструментум регни на Балкану (Мусолини, цит.) да би створили пандан српском расизму.

У то време део одговорности лежи и на римокатоличком свештенству тог доба као и на ставу Римске курије и неких од ваших предходника.

Двеста четрдесет пет хиљада православних Срба је приморано да се покатоличи. Пет православних владика у најмање три стотине свештеника су искасапљени на веома нехуман начин, као на пример свештеник Бранко Добросављевић или пак Митрополит Сарајевски Петар Зимоњић коме су пресекли врат.

И поред свега тога надбискуп Одена је упутио речи подршке Анти Павелићу, славио је дучеа, и објавио у листу своје надбискупије химну револуционарним методама у служби Истини, Правди и сл.

У току свих тих дешавања усташки вођа Анте Павелић је топло примљен и био благословен од стране папе Пија XII (1943) као одани католик (иако је већ био осуђен на смрт у одсуству у Француској и у Југославији, због двосруког убиства почињеног у Марсељу).

Надбискуп Хрватске Алојзије Степинац је изјавио да је Павелић одани католик, а Пије XII га је прогласио искреним католиком. Постоје стотине фотографија на којима се сликао са разним бискупима, свештеницима, часним сестрама и фратрима. Имао је посебног вероучитеља за своју децу, свога исповедника и приватну капелу у своме двору. Велики број католичких свештеника су били чланови хрватског сабора (парламента) католички свештеници су били и чланови телесне страже Павелића.

Његов министар образовања и културе Миле Будак је изјавио да једну трећину Срба треба покрстити, једну трећну протерати а једну трећину побити.

Убите све Србе што је брже могуће изјавио је у својим проповедима фратар Симић, војни викар усташа. Фрањевци су такође били убице у концентрационим логорима.

У једном временском периоду фрањевац Мирослав Филиповић-Мајсторовић је био командант Јасеновачког логора. Он је лично наредио убијање четрдесет хиљада људи зa само четири месеца. Ученик фрањевачке богословије Брзен је заклао хиљаду триста шездесет особа само у ноћи 29. августа 1942. године.

И поред свега тога надбискуп Алојзије Степинац се захвалио свим католичким свештеницима предвођеним фрањевцима када се у Ватикану у мају 1943. године хвалио усташким злоделима.

Ови људи Божји су заборавили на хришћанску љубав да би задовољили своју националистичку бестијалност. Можда би ваша интервенција могла да ублажи ово болно сећање.

Када је папа Јован Павле II прогласио за блаженог Алојзија Степинца, то је претстављало озбиљно признање и одобравање почињеног геноцидa, а симболички гледано до тога је дошло баш у време појачане супротстављености Срба и Хрвата и то у најгорем тренутку.

Сећање на ову огромну трагедију је још увек живо у срцима оних који су изгубили свој драге у Крајинама, Хрватској, Босни и Србији и та рана је још увек отворена код свих Срба у свету.

Постојање Јасеновца је било бачено у засенак у току протеклих година, а постојала је и жеља да се униште сви трагови и да се историја фалсификује.

За време распарчавања Југославије деведесетих година наједном се повратило сећање код народа, упркос тежњи политике заборава коју је наметнуо маршал Тито. Национализам и расизам поново су се разбуктали отварајући старе ране.

Мир међу људима се може остварити само ако се признају злочини и ако се затражи опроштај. Тако тешке и крваве ране могу да се залече само ако извршилац злочина схвати какво је зло учинио. Право признање греха би могло да успостави помирење два хришћанска народа који су првих хиљаду година обављали исте обреде пре него што се западна црква одвојила од источне.

Прави сигнал да је историја променила свој курс стварно може да дође од Вас, Ваша светости, уколико будете посетили земље Срба и Хрвата.

Ми верујемо да је неопходно да приликом ваших путовања учините видан и конкретан напор да дође до помирења самим признањем геноцида почињеног у прошлости путем посете Јасеновцу и Доњој Градини.

Ваша светости, у овом период историје, када су многи хришћани у свету прогањани, било би веома добро да подпомогнете спровођење правде и помирења између католика и православаца на Балкану.

Примите изразе мога поштовања,



Проф. др Србољуб Живановић,

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,

Лондон, Велика Британија