[ПРОСВЕТАР]

.
Ја свуда где је Србска Душа која,
Тамо је мени Отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште!

Алекса Ристов Шантић

[Mekenzi]

а Рус???

[Шумадинац]

Шта си ти канађанин, рус, србин....

Није он ништа од тога.

- Нит' је Србин, јер следи наци идеје највећег издајника у новијој историји- Димитрија Мита Љотића;

- Нит' је Рус, јер баштини највећег крвника хришћана Брку Џукацвилија и његову окупаторску војску која нам је наметнула комунизам;

- Нит' Канађанин може бити, јер из дна душе мрзи континент у коме живи.

[Mekenzi]

Шта си ти канађанин, рус, србин....

Није он ништа од тога.

- Нит' је Србин, јер следи наци идеје највећег издајника у новијој историји- Димитрија Мита Љотића;

- Нит' је Рус, јер баштини највећег крвника хришћана Брку Џукацвилија и његову окупаторску војску која нам је наметнула комунизам;

- Нит' Канађанин може бити, јер из дна душе мрзи континент у коме живи.

Слажемо се.

Само једино знамо да је ногама у дупе лупао од среће и поскакивао када су му канађани дали пасош, лични број, посао, здравствено, пензију.

Воли он Канаду више но Русију. Канада му је све али све обезбедила и посао и ђецу вероватно и унуке, само што колико ми видимо да он није у добрим односима са својом породицом са којом се посвађао па га ови оставили те он јадан убјежао у ону заједницу бескућника, наркомана, алкохоличара којима је Канада обезбедила неке социјалне уџерице на периферији града да их не гледа нормалан свет, ко оно картон насеље у Београду испод моста..

А ово са Стаљином, Путином Русијом,је чисто глупирање, као фол волимо Русију али нами је срцу ближа Канада. То ти оно волим ћерку али је син понос. Јер јебо сваки дан удишеш и крећеш се по канадској земљи а Русију и Русе си једино видео на Ју тјубу или негде на некој канадској грађевини...

Тако да пустимо просветара да пише бајке једино је он и ти сте остали овде на форуму политика, тако да кад дођем све ређе видим да обојица пишете бајке, ти када мало цирнеш па се бациш на карикатуре и смешне слике.

---

Шта си ти канађанин, рус, србин....

Није он ништа од тога.

- Нит' је Србин, јер следи наци идеје највећег издајника у новијој историји- Димитрија Мита Љотића;

- Нит' је Рус, јер баштини највећег крвника хришћана Брку Џукацвилија и његову окупаторску војску која нам је наметнула комунизам;

- Нит' Канађанин може бити, јер из дна душе мрзи континент у коме живи.

Слажемо се.

Само једино знамо да је ногама у дупе лупао од среће и поскакивао када су му канађани дали пасош, лични број, посао, здравствено, пензију.

Воли он Канаду више но Русију. Канада му је све али све обезбедила и посао и ђецу вероватно и унуке, само што колико ми видимо да он није у добрим односима са својом породицом са којом се посвађао па га ови оставили те он јадан убјежао у ону заједницу бескућника, наркомана, алкохоличара којима је Канада обезбедила неке социјалне уџерице на периферији града да их не гледа нормалан свет, ко оно картон насеље у Београду испод моста..

А ово са Стаљином, Путином Русијом,је чисто глупирање, као фол волимо Русију али нами је срцу ближа Канада. То ти оно волим ћерку али је син понос. Јер јебо сваки дан удишеш и крећеш се по канадској земљи а Русију и Русе си једино видео на Ју тјубу или негде на некој канадској грађевини...

Тако да пустимо просветара да пише бајке једино је он и ти сте остали овде на форуму политика, тако да кад дођем све ређе видим да обојица пишете бајке, ти када мало цирнеш па се бациш на карикатуре и смешне слике.

[ПРОСВЕТАР]

.
ЈА

Ја никада не дам да ме к'о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме - алфа и омега!

Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут…док први пет'о кукурекне!

Ја имам свој Олтар на дну вреле Душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.

Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој Херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе Олтару.

Милан Петровић, 1947.

Само добри познаваоци србске књижевности у емиграцији чули су за Милана М. Петровића који од 1938-е године, кад је у Београду штампао збирку “Зубља родољубља” у Oтаџбини није објавио готово ништа а за Отаџбину је изгорео.

Види се то из његових песама писаних у логору и у изгнанству. Отаџбина је за њега била велика и свестрана – састављена и од историје и од географије, али много више од љубави и осећања пулса земље и музике језика.

Отаџбина песнику јесте сопствена Вера и култура, каогод родна кућа, Мајка и Породица.

Милан М. Петровић родио се 1-ог јануара 1902-е године у Влакчи подно Рудника код Крагујевца. Други светски рат однео га је у немачко заробљеништво, али је песник и у логорским жицама певао и славио свој језик и своје национално име, сећао се Божића и сјаја Србске Вере и Традиције, замишљао небо над земљом у којој се слави Свети Сава, крсти са Три Прста и пева о Боју на Косову.

Тамо, крај самог логора, у Оснабрику, 1946-е године, објављује песничку књигу “ Из ропства у изгнанство” – издавач “Родољуб”, предговор Миодрага Стајића.

“Одбивши да се врати у комунизмом поробљену Отаџбину, Петровић је изабрао избеглиштво. Емигрирао је у Сједињене Америчке Државе и настанио се у Чикагу, Илиној, где је радио као обичан фабрички радник...”

Тако је записано уз репринт издања збирке “ Из ропства у изгнанство”.У тим песмама се види како је песник био осетљив и рањив ратних година 1941-1945. У односу на оне ране стихове, из “ Зубље родољубља”, Петровић уз рат и у логору сазрева. Искуство и сазнање, горчина и ужаси-мењају интонацију славе и победе из Зубље - у смеру елегије и носталгије у туђини.

После Другог светског рата, око своје педесете године живота, Петровић објављује “ Песме изгнаника “ штампане чак у Мелбурну, у Аустралији, 1956 године – издање библиотеке “ Српска мисао”.Непосредно пред песникову смрт, изашла је и четврта збирка Петровићевих песама под насловом “ Скамењене сузе”, у Трсту, 1962 године. Једна од последњих, из 1961. године, има наслов “ Моја вера”.

Умро је 13.04 1963-е године, на Велику Суботу, и сахрањен у Либертвилу поред Светог Владике Николаја и Јована Дучића који су касније пренешени у Отаџбину.

Земни остаци србског песника Милана још су у туђини док родно село песниково Влакча слави једног другог Петровића.

[Mekenzi]

.
ЈА

Ја никада не дам да ме к'о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме - алфа и омега!

Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут…док први пет'о кукурекне!

Ја имам свој Олтар на дну вреле Душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.

Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој Херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе Олтару.

Милан Петровић, 1947.

Само добри познаваоци србске књижевности у емиграцији чули су за Милана М. Петровића који од 1938-е године, кад је у Београду штампао збирку “Зубља родољубља” у Oтаџбини није објавио готово ништа а за Отаџбину је изгорео.

Види се то из његових песама писаних у логору и у изгнанству. Отаџбина је за њега била велика и свестрана – састављена и од историје и од географије, али много више од љубави и осећања пулса земље и музике језика.

Отаџбина песнику јесте сопствена Вера и култура, каогод родна кућа, Мајка и Породица.

Милан М. Петровић родио се 1-ог јануара 1902-е године у Влакчи подно Рудника код Крагујевца. Други светски рат однео га је у немачко заробљеништво, али је песник и у логорским жицама певао и славио свој језик и своје национално име, сећао се Божића и сјаја Србске Вере и Традиције, замишљао небо над земљом у којој се слави Свети Сава, крсти са Три Прста и пева о Боју на Косову.

Тамо, крај самог логора, у Оснабрику, 1946-е године, објављује песничку књигу “ Из ропства у изгнанство” – издавач “Родољуб”, предговор Миодрага Стајића.

“Одбивши да се врати у комунизмом поробљену Отаџбину, Петровић је изабрао избеглиштво. Емигрирао је у Сједињене Америчке Државе и настанио се у Чикагу, Илиној, где је радио као обичан фабрички радник...”

Тако је записано уз репринт издања збирке “ Из ропства у изгнанство”.У тим песмама се види како је песник био осетљив и рањив ратних година 1941-1945. У односу на оне ране стихове, из “ Зубље родољубља”, Петровић уз рат и у логору сазрева. Искуство и сазнање, горчина и ужаси-мењају интонацију славе и победе из Зубље - у смеру елегије и носталгије у туђини.

После Другог светског рата, око своје педесете године живота, Петровић објављује “ Песме изгнаника “ штампане чак у Мелбурну, у Аустралији, 1956 године – издање библиотеке “ Српска мисао”.Непосредно пред песникову смрт, изашла је и четврта збирка Петровићевих песама под насловом “ Скамењене сузе”, у Трсту, 1962 године. Једна од последњих, из 1961. године, има наслов “ Моја вера”.

Умро је 13.04 1963-е године, на Велику Суботу, и сахрањен у Либертвилу поред Светог Владике Николаја и Јована Дучића који су касније пренешени у Отаџбину.

Земни остаци србског песника Милана још су у туђини док родно село песниково Влакча слави једног другог Петровића.

A ко је тебе прогонио у Југославији? Ђе си ти био то хапшен, пребијан, притваран, прађен од стране удбе, озне...Наведи једну акцију против комунистичког режима у Југославији...

Јеремија је пример праве борбе против комунистичког режима70-их година, човека хапсили, тукли, крио се по шумама, гонили га као пса



А шта си ти јадо радио против комунста...

[ПРОСВЕТАР]

.
ЈА

Ја никада не дам да ме к'о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме - алфа и омега!

Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут…док први пет'о кукурекне!

Ја имам свој Олтар на дну вреле Душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.

Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој Херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе Олтару.

Милан Петровић, 1947.

Само добри познаваоци србске књижевности у емиграцији чули су за Милана М. Петровића који од 1938-е године, кад је у Београду штампао збирку “Зубља родољубља” у Oтаџбини није објавио готово ништа а за Отаџбину је изгорео.

Види се то из његових песама писаних у логору и у изгнанству. Отаџбина је за њега била велика и свестрана – састављена и од историје и од географије, али много више од љубави и осећања пулса земље и музике језика.

Отаџбина песнику јесте сопствена Вера и култура, каогод родна кућа, Мајка и Породица.

Милан М. Петровић родио се 1-ог јануара 1902-е године у Влакчи подно Рудника код Крагујевца. Други светски рат однео га је у немачко заробљеништво, али је песник и у логорским жицама певао и славио свој језик и своје национално име, сећао се Божића и сјаја Србске Вере и Традиције, замишљао небо над земљом у којој се слави Свети Сава, крсти са Три Прста и пева о Боју на Косову.

Тамо, крај самог логора, у Оснабрику, 1946-е године, објављује песничку књигу “ Из ропства у изгнанство” – издавач “Родољуб”, предговор Миодрага Стајића.

“Одбивши да се врати у комунизмом поробљену Отаџбину, Петровић је изабрао избеглиштво. Емигрирао је у Сједињене Америчке Државе и настанио се у Чикагу, Илиној, где је радио као обичан фабрички радник...”

Тако је записано уз репринт издања збирке “ Из ропства у изгнанство”.У тим песмама се види како је песник био осетљив и рањив ратних година 1941-1945. У односу на оне ране стихове, из “ Зубље родољубља”, Петровић уз рат и у логору сазрева. Искуство и сазнање, горчина и ужаси-мењају интонацију славе и победе из Зубље - у смеру елегије и носталгије у туђини.

После Другог светског рата, око своје педесете године живота, Петровић објављује “ Песме изгнаника “ штампане чак у Мелбурну, у Аустралији, 1956 године – издање библиотеке “ Српска мисао”.Непосредно пред песникову смрт, изашла је и четврта збирка Петровићевих песама под насловом “ Скамењене сузе”, у Трсту, 1962 године. Једна од последњих, из 1961. године, има наслов “ Моја вера”.

Умро је 13.04 1963-е године, на Велику Суботу, и сахрањен у Либертвилу поред Светог Владике Николаја и Јована Дучића који су касније пренешени у Отаџбину.

Земни остаци србског песника Милана још су у туђини док родно село песниково Влакча слави једног другог Петровића.

A ко је тебе прогонио у Југославији? Ђе си ти био то хапшен, пребијан, притваран, прађен од стране удбе, озне...Наведи једну акцију против комунистичког режима у Југославији...

Јеремија је пример праве борбе против комунистичког режима70-их година, човека хапсили, тукли, крио се по шумама, гонили га као пса



А шта си ти јадо радио против комунста...

Ма пушти сад то увлачење Јеремији, не бој се, не да те банује, само се шалио!

А ми. што се нас тиче, ми бејасмо кадри СТИЋИ И УТЕЋИ И НА СТРАШНОМ МЈЕСТУ (Ради се о СФР Шугославији), ПОСТОЈАТИ!

Иначе пошто теби и Убици Форума (за он који је, са'ће се јави, све убице се враћају на место злочина), стално глава бучи око привременог боравка грешног нам тијела у Канади, еве шта вели о истој крезуби и напорни суботар Мирољуб Петровић, па ка'е:

[Mekenzi]

Шта си се уватио тих Петровића??
Него Ми нисмо чули нити Једно херојско дело против комуниста Сем лапрдања по форуму.

Сем Јеремије Ми смо ође упознали десетине правих српских дисидената које је озна ,удба гонила ко дивљач, ђе су људи стварно убјежали у Америку да би спасили главу д комуниста.

А ти си обична будала, кретен што би рекли овде кера која лаје не уједа.

Овде часни Срби не лапрдају километарске текстове, о глупостима које ти пишеш.Како си ти против комуниста, како си ти неки Србин, остале којештарије..

Дај бре рођена деца не могу очима да те виде , унуци не смеју да ти приђу Колико си лош човек.

Овде честит Србин напише једну или две реченице и то је то.

Замисли часног Србина који се диви Стаљину, Љотићу, како ће изводити државне ударе, и остале којештарије...

Сви ти се овде смеју, служиш за циркус нико те озбиљно не схвата и сматрају те будалом А нико жив Овде те не сматра часним србином.Нико.

Сматрају те дворском лудом..

Капираш ли ти то?

[ПРОСВЕТАР]

Тако је ЗБОР(ио) ПРОСВЕТАР
29-07-2017, 12:05 AM (Последња измена: 29-07-2017 12:06 AM од Mekenzi.) Порука: #1

капетан II класе
**
Порука: 4,588
Придружен: Jul 2013
Углед: 98

Тако је ЗБОР(ио) ПРОСВЕТАР

Овде ћемо да покушамо да сачувамо од заборава мудрости најјутицајнијег и легенду форума од постојања којег су погледи имали.

Штета што су админи форума погледа дозволили да један небитан лик са три лажна профила са којих је само знао да качи ретардине карикатуре и дебилне клипове, и вулгарно вређа а где су домаћин и остали администратори прећутно дозвољавали да вређа легенду и врши хајку и да га отерају.

Ахем....



Себи убраду:

Превртачи су најгори голубови!
Брат Јеремија нек'се припази, Киза га млого нешто хвали!

[Mekenzi]

Тако је ЗБОР(ио) ПРОСВЕТАР
29-07-2017, 12:05 AM (Последња измена: 29-07-2017 12:06 AM од Mekenzi.) Порука: #1

капетан II класе
**
Порука: 4,588
Придружен: Jul 2013
Углед: 98

Тако је ЗБОР(ио) ПРОСВЕТАР

Овде ћемо да покушамо да сачувамо од заборава мудрости најјутицајнијег и легенду форума од постојања којег су погледи имали.

Штета што су админи форума погледа дозволили да један небитан лик са три лажна профила са којих је само знао да качи ретардине карикатуре и дебилне клипове, и вулгарно вређа а где су домаћин и остали администратори прећутно дозвољавали да вређа легенду и врши хајку и да га отерају.

Ахем....



Себи убраду:

Превртачи су најгори голубови!
Брат Јеремија нек'се припази, Киза га млого нешто хвали!

Био си некада...

Али свременом си постао досадна баб деда у фазону трла баба лан да јој прође дан, један досадан остарели чичица са периферије Канаде остављен од свих који се цео дан смара и досађује у некој уџерици и овде смара људе по форуму где их је растерао све до једног, сем хик шумадинца који залута после неког парастоса или крштења мало припит па обајви неку смешну карикатуру или се диви Бошку ког хик конта да је националиста а Бошко у дилу са жутима...

Него

Ја да сам на твом месту читао би о мокраћним каналима. срцу, лечењу па би са пензионерима размењивао рецепте о дугом животу или писао мемоаре, песме, читао стихове итд...

Ал ајде удри како ћеш извршити државни удар и како је Стаљин неки добри чика са брчићима како је Димитрије добар чикица.итд...

Пошто је подфорум политика спао на отужну и досадну баба деду из Канаде и хик веселог Шумадинца наша маленкост неће више ништа коментарисати на подфоруму политика до даљњег. Па овај двојац без кормилара нека се сам са собом дописује.

[ПРОСВЕТАР]

Пошто је подфорум политика спао на отужну и досадну баба деду из Канаде и хик веселог Шумадинца наша маленкост неће више ништа коментарисати на подфоруму политика до даљњег. Па овај двојац без кормилара нека се сам са собом дописује.

НЕМО'!!!

[ЛукаЛоко]

Ништа ти ниси одговорио. И онда сам те питао.

Сажет став гос'н Самарџића је:

"Тачно би било рећи да нам Русија кроз историју није наносила зло, наравно ако се изузме Сан Стефански мир и можда још по неки пример. Али, Русија деценијама није била Русија, већ Совјетски Савез, који је од оснивања био највећи, а потом један од највећих непријатеља српског народа. Совјетски Савез је 1920-тих основао на десетине терористичких група у нашој земљи, лансирао је идеје о уништењу српског грађанског друштва, о цепању српских територија и стварању нових нација, итд. Поред свега осталог, подржао је концепт отцепљења Косова и Метохије од Србије, који су његови агенти почели да спроводе од 1944/45. године. Најзад, Совјетски Савез је извршио агресију на Краљевину Југославију, постављајући на власт своје агенте, који су, уз спровођење зацртаних планова, извршили огроман покољ цивила и ратних заробљеника.

Као русофили, ми бисмо све то опростили наследнику Совјетског Савеза - Русији. Проблем је, међутим, што то од нас нико и не тражи, већ нам се намеће лаж да нам никад са Истока никакво зло није стигло.

Чак и да прихватимо ту лаж, опет би нам следовало само зло, не само у метафизичком, већ и у крајње практичном смислу. Јер, њене последице су вишеструке.

Другим речима, корени антагонизма између Запада и Србије леже у 1944/45. години, а ту су и корени савремене верзије идолопоклонства Истоку, која само мења форму. Та верзија идолопоклонства Истока није русофилство - она се само служи злоупотребом русофилства. Тако је било 1941, а тако се и данас чини у извесној мери, када нам се совјетофили/комунисти представљају као русофили. Комунисти, у ствари, не могу бити русофили, јер је таква њихова идеологија. Зато је њихово потомство масовно ступило у редове западних ''невладиних организација'' и сада шири мржњу према Русији, док међу четничким потомством, било овде или у емиграцији, практично нема русофоба.

'Исток на Западу и Запад на Истоку' - остаје актуелна максима Светог Саве. "


Мој став је сличан... да, Црвена Армија је била окупаторска војска.

Толико речи су искористио, а ја могу да одговорим преко две реченице: неки од вас и даље неће да признају да је Тито био западни агент!

---

Ма пушти сад то увлачење Јеремији, не бој се, не да те банује, само се шалио!

Некада га је Мекензи назвао "дезертера", и не само једном, већ два пута, а сада му се увлачи у ону ствар.
А циљ је очит: одвојити тебе од чике Јеремије и осталих форумаша.
Што се мене тиче, ти јефтини трикови не функционишу.

[Шумадинац]

Важи! Као што је наш Чича био руски агент.

[ПРОСВЕТАР]

Шта си ти канађанин, рус, србин....

Није он ништа од тога.

- Нит' је Србин, јер следи наци идеје највећег издајника у новијој историји- Димитрија Мита Љотића;

- Нит' је Рус, јер баштини највећег крвника хришћана Брку Џукацвилија и његову окупаторску војску која нам је наметнула комунизам;

- Нит' Канађанин може бити, јер из дна душе мрзи континент у коме живи.

Опа бато, УБИЦА ФОРУМА ШУМАДРИПАЦ СЕ ВРАТИО НА МЕСТО ЗЛОЧИНА!!!!