[Вук92]

Прилажем овој теми једну биографију из књиге ''Споменица официра 60. класе НШ Војне академије'', о пилоту краљевине Југославије који је летио на бомбардеру Б-24, једном од 4 колико их је Рузвелт поклонио краљевини Југославији.

Цитирам текст:

ПАВЛОВИЋ М. СЛОБОДАН, ''Бобан'', ваздухопловни официр из пешадије. Рођен 24. августа 1916. у Чачку, погинуо на свој рођендан 24. августа 1944 године изнад Сплита у ''летећој Тврђави'' Б – 24 Либератор.
Завршио 60. класу Ниже школе Војне академије и произведен у пјешадијског потпоручника 1. октобра 1935. , а затим свршио 18. класу Извиђачке школе у Панчеву 1939 године. Унапређен у чин поручника 1. октобра 1939 године.
Рат га је затекао на дужности извиђача 209. ескадриле 64. ваздухопловне групе, 3. ваздухопловног пука у Скопљу на ратном летилишту Стубал на Косову. После капитулације Југославије 1941 године, преко Грчке евакуисао се на Блиски Исток. Био је у америчком ратном ваздухопловству у САФ, летећи на једном од четири Либератора које нам је Рузвелт поклонио. Даља судбина Слободана Павловића изнета је у приложеном чланку.


Велизар Вучковић

НАШ КЛАСНИ ДРУГ СЛОБОДАН ПАВЛОВИЋ
ВАЗДУХОПЛОВНИ КАПЕТАН

После капитулације Југославије 1941 године успева да се преко Грчке пребаци на Блиски Исток. По завршетку преобуке у САД, вратио се и био распоређен за извиђача у 15. ваздушној армији у Средоземљу. Извршавао је задатке као извиђач на тешком бомбардеру Б-24.
Погинуо је у околини Сплита 24. августа 1944 године, на свој рођендан, са целокупном посадом бомбардера Б-24, којим је пилотирао капетан Радосављевић. Посада се враћала са успешно извршеног бомбардовања немачке ваздухопловне индустрије.
Према подацима ваздухопловног мајора Душана Ћировића и ваздухопловног капетана Миљка Врачарића, Слободан Павловић је био капетан извиђач и у чин капетана 2. класе вероватно унапређен децембра 1943. или јануара 1944 године, али тај податак није могао бити проверен.
Слободан Павловић је био одликован златном медаљом за храброст указом О. бр. 2712, од 1. децембра 1943 године и то је било објављено у Службеним Новинама, које су излазиле у Лондону.
Погибија Слободана Павловића и целе посаде његовог аероплана, осим једног члана посаде који се спасао падобраном, а чије име није могло бити утврђено, према казивању капетана Миљка Врачарића, десила се на следећи начин:
Једна повећа група америчких бомбардера се враћала из Јужне Немачке ка Фођи у Италији по извршеном задатку. Један од аероплана те групе почео је да заостаје услед квара на мотору и вођа групе је одредио капетана Благоја Радосављевића да и он остане позади и чува овај оштећени аероплан од могућих напада немачких ловаца. Оштећени аероплани који су се вукли ка својим базама су увек били лак и јефтин плен ловаца, а поготово ако су ишли сами. И зато је Радосављевић добио наређење да са овим несретником остане да му чува реп. Никако није било јасно зашто је Радосављевић летео тако близу овога кога је имао да штити. Негде у близини Сплита ова два аероплана су се сударили и обе посаде изгинуле, осим једног који се из Радосављевићевог аероплана падобраном спасао и пао у руке партизанима, који су му дали објаву и са њом њоме дошао после неколико дана у Италију да се придружи својој јединици.
А како се десило да се Слободан Павловић нађе у америчком ваздухопловству, изнећемо укратко:
Многима је позната Каирска афера. Ђенерал Мирковић је одбио да преда команду потпуковнику Миодрагу Лозићу и њему се придружио већи број ваздухопловаца. Они који су остали верни влади су били махом у Лондону, док су присталице ђенерала Мирковића биле притворене у једном логору и негде у јесен били послати у Америку на преобуку и од њих су створене четири посаде за Б-24 Либераторе које нам је Рузвелт поклонио и план је био да се ти аероплани употребе за снадбевање Драже Михаиловића у Југославији. Али док су се ти људи оспособљавали да лете на Либераторима, прилике су се промениле на штету Михаиловића. Негде 1943. у јесен, један од посланика у америчком Конгресу питао је како то да се за дотурање помоћи ђенералу Михаиловићу дају четири најмодернија тешка бомбардера, када се зна да уместо борбе против Немаца, он сарађује са Немцима. И одговорни представник владе је одговорио да се ти аероплани неће употребити за ту сврху коју су били намењени, већ ће се употребити за друге сврхе.
И тако уместо снабдевања Драже Михаиловића ова четири аероплана су се нашла у 15. америчкој ваздухопловној армији (15 th Air Force) и почели операције са једног аеродрома у Тунезији.
На једном изласку са тог аеродрома противу жељезничких комуникација у Софији, а на повратку са тога задатка је оборен код Призрена Либератор којим је пилотирао резервни капетан 1. класе Драгиша Станисављевић, други пилот поручник Милош Јелић, навигатор поручник Миљковић Живко, бомбардер капетан Вечерина Динко, стрелац потпоручник Огњан Лакић, сви одликовани орденом Карађорђеве Звезде са мачевима 4. реда, затим, златном медаљом Карађорђеве Звезде војничког реда: наредник - телеграфиста Халапа Иван, рез. вазд. наредник механичар - стрелац Миодраг Тимотијевић и рез. вазд. поднаредник - стрелац Васа Бендарић. Овај аероплан је био изгубљен негде почетком новембра 1943 године.
19. децембра 1943 године, приликом напада и бомбардовања фабрике авиона у Аугзбургу, оборен је Либератор којим је пилотирао капетан 1. класе Душан Милојевић, други пилот капетан 2. класе Момчило Видојковић; навигатор поручник Боривоје Стефановић, радио телеграфиста - стрелац потпоручник Едвард Церај и наредник Јован Огњановић и наредници механичари - стрелци Фрањо Интихар, Петар Исић и Душан Лазаревић.
Да наведемо и имена посаде Слободана Павловића која је изгинула: пилот капетан 1. класе Благоје Радосављевић, други пилот капетан 2. класе Боривоје Вулић, извиђач – навигатор Слободан Павловић, бомбардер – стрелац потпоручник Обрад Црвенковић, механичар – стрелац потпоручник Вуко Шијаковић, механичар – стрелац потпоручник Борис Парапатић, механичар – стрелац потпоручник Тома Живановић, механичар – стрелац наредник Мулутин Бобек и механичар – стрелац наредник Емил Трампуш.
Слава им!

[ватхра]

Вуче,
овај текст има доста нетачних и непотпуних података, почев од датума погибије (није 24. него 22. август). До удеса у ком је погинуо Павловић је дошло кад су се у ваздуху сударила два бомбардера из групе. Један члан наше посаде се спасао, Стојковић, и њега су партизани евакуисали преко Виса. Занимљиво да се током евакуације издавао за американца. Преживели члан америчке посаде је заробљен. Иначе овакви удеси су веома смртоносни, јер авиони губе контролу и није могуће искочити из авиона.

Више о југословенском деташману имаш у књизи "Небеска одисеја", Александра Кола.
Негде на овом форуму су постављени и чланци о овим посадама.

[Chicot]

Специјална америчка студија „Special Operations: Allied Air Force and Aid to European resistance movements“ истиче допринос југословенског покрета отпора, нарочито партизана у коначној победи над Немцима. Свакако, важно место заузима и спашавање и помоћ у евакуацији авијатичара оборених над територијом Југославије. Једна реченица у кључном поглављу гласи:
„Многи савезнички ваздухопловци принуђени да искоче из авиона изнад Балкана успели су да успоставе контакт са Титовим партизанима или Михаиловићевим четницима, што је креирало додатни проблем који је захтевао хитно решење“.
Наиме, у потрази за обореним авијатичарима Немци су вршили појачан притисак на обе герилске групе, а посебно су терорисали становништво. То је отворило потребу да се , поред авијатичара евакуишу и партизани, као и цивили. Регуларне мисије спашавања авијатичара нису почеле да се спроводе пре Априла 1944 а евакуација партизана је установљена до краја тог месеца.

Током првих 5 месеци 1944 15 ваздухопловна армија је бележила за цело подручје њених операција (Балкан, Италија, Аустрија, Немачка..): 1 евакуисаног у јануару, 11 у фебруару, 32 у марту, 86 у априлу и 176 у мају. Тог последњег месеца MAAF (Mediteranean Allied Air Force) је из Југославије евакуисала 1098 особа, од којих 777 су били партизани. У августу и септембру 1944 евакуисано је укупно 4102 партизана, „што показује колико су такве операције биле важне Титу“.
У најмање три случаја ваздухопловне јединице су одговориле на Титове хитне молбе за масовну евакуацију. Први случај је био током немачког десанта на Дрвар, где се налазио Титов штаб. „између 25 и 31 маја, на Титову молбу MAAF je извео 1000 летова нападајући концентрације немачких трупа и њихов транспорт, и спустио преко 60 тона залиха. До 1 јуна, немци су направили обруч код Прекаје али се главнина пробила до Купрешког Поља где их је већ чекао припремљен аеродром за евакуацију. “ Тако је Тито, који се укрцао на први авион, заједно са највишим функционерима из његовог штаба, уз помоћ америчких и руских C-47 у последњи час избегао готово сигурно заробљавање.

У јулу су се Немци преусмерили на Црну Гору са циљем да униште тамошњи штаб 2. Корпуса. Партизани су ускоро изгубили Андријевицу, Беране и Колашин и имали су тешке губитке. То је условило потребу за хитно стварање импровизованог аеродрома за евакуацију рањених. Немци су успели да онеспособе аеродром пре евакуације, па су рањеници, којих је сада било преко 800, упућени на четвородневни марш до Брезне. Нови импровизовани аеродром је направљен од 21 августа, али је непријатељ напредовао веома брзо па су партизани страховали да неће моћи да одоле дуже од 2 дана. Уследио је нови позив са најхитнију евакуацију. Следећег дана и током ноћи евакуисано је 1078 људи, међу којима и 16 авијатичара.

Према овој студији, то је била највећа операција евакуације на Балкану изведена до тада. А евакуисани су борци, како сама студија каже „најефектније и најбројније групе покрета отпора“ . Била је највећа до 25 марта 1945, када је поново уследила молба Маршала Тита за хитну евакуацију преко 2000 цивила из области југоисточно од Ријеке. Операција је успешно изведена 25 и 26 марта, и како се у студији каже: „И поново су партизани били ослобођени терета“.

Закључак студије:
„Овакве операције су имале истакнуту улогу у коначном успеху партизана. Масовне евакуације као и спектакуларно спашавање Тита из Дрвара је сачувало његове следбенике од велике катастрофе. Помоћ југословенским партизанима и одржавање пријатељских односа са Михаиловићем је мала цена коју је требало платити за повратак стотина авијатичара оборених изнад Балкана “.

Према овој студији са Балкана је евакуисано око 19.000 људи, од којих преко 11000 су били партизани и цивили из Југославије.

А у наставку је приказ броја евакуисаних авијатичара, рањених партизана и осталих:

[Милослав Самарџић]

Евакуисали 5.000 партизана, или можда чак 10.000!
Ау, каква бежанија, ово први пут чујем!
Али пази какав закључак, стављају у исту раван те силне евакуације и ''одржавање пријатељских односа са Михаиловићем''.

[ватхра]

Шико,
о овој књизи и бројевима из извештаја је дискутовано пре две године.
Преведен извештај је поставио и Самарџић, који се нешто не сећа тога:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopi...482#257482

О евакуацији рањеника је писано и после рата. Наводи се да је у Италији лечено 36 хиљада рањених партизана, већи део је евакуисан преко мора. Не знам о каквој то бежанији говори Самарџић.

-----

Једно питање за Самарџића, пошто је Шико описао околности евакуације из Брезне. Практично у исто време је вршена евакуација из Прањана. По речима Ричарда Фелмана у Чачку се налазило осам хиљада Немаца, што је неких 15-ак км од писте. Из Прањана је евакуација вршена и у току дана, немогуће да Немци нису ништа приметили.
Због чега није предузета никаква акција према аеродрому у Прањанима, као што је предузета према Брезни?

[Милослав Самарџић]

Зар није бежао Тито и многи његови у Италију?
Пре две године смо писали о евакуацији рањеника, а овде се говори о евакуацији здравих бораца. Или не?
Од писте до Чачка је много више од 15 км. Само од Прањана до писте има 5 км, супротно од Чачка, према Равној Гори.
А у Чачку је било много мање од 8.000 Немаца.
Немци су много више снага држали на Приморју, због опасности од савезничке инвазије. Сем тога, после капитулације Италије за њих су партизани били непријатељ бр. 1, а четници бр 2, јер су видели да од тада Западни савезници подржавају партизане. За Хитлера су четници до краја четници остали већи непријатељ од партизана, јер је сматрао да је западна подршка партизанима само варка, али фактичко стање на терену било је да су после капитулације Италије Немци предузели десетак операција против четника, а против партизана много више.
Или можда сматрате, као Милош Минић, да су и Западни савезници сарађивали са Немцима?

[Chicot]

Шико,
о овој књизи и бројевима из извештаја је дискутовано пре две године.
Преведен извештај је поставио и Самарџић, који се нешто не сећа тога:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopi...482#257482

О евакуацији рањеника је писано и после рата. Наводи се да је у Италији лечено 36 хиљада рањених партизана, већи део је евакуисан преко мора. Не знам о каквој то бежанији говори Самарџић.

Да, подсетио сам се, али колико видим, за те 2 године није било неког напретка

Биће да ниси читао, или бар ниси читао пажљиво књигу из које сам извукао податке па ћу рекапитулирати у кратким цртама:

Да би се квалитативно и квантитативно оценио допринос четника и партизана општој савезничкој ствари - у овом случају пружањем помоћи у спашавању и евакуацији савезничких авијатичара, морају се узети у обзир врло важни чиниоци које упорно занемарујеш:

1. Мотив: партизани су у замену за испоруку авијатичара тражили одговарајућу "надокнаду" у виду евакуације рањених, помоћ из ваздуха када загусти, тражењем додатних залиха - мање или више суптилно уцењујући савезнике. Први пример је захтев од 2 фебруара 1944, када је тражена хитна испорука муниције и оружја у замену за евакуацију 4 члана савезничке мисије. Успут је требало покупити и 60 партизана. У то време још није била устаљена пракса нити се планирала евакуација партизана или локалног становништва. Како се број оборених авијатичара повећавао, тако су сразмерно расли и захтеви за евакуацијом партизана и цивила. До краја априла је евакуисано 168 људи. У мају је евакуисано 1098 људи од којих 777 партизана. Може се претпоставити да је у тој укупној цифри био и један број авијатичара.Августа и септембра је евакуисано 4102 партизана, знатно мање него авијатичара у истом периоду. Навео сам и онај пример у Црној Гори када је партизанима претила катастрофа и када су тражили хитну ваздушну интервенцију, евакуацију рањених - како би остали могли брже да се крећу (беже), нудећи у замену 16 авијатичара.

Током рата било је евакуисано 19000 рањених, цивила и другог партизанског особља из Југославије.
Четници су евакуисали симболичан број људи, углавном политичке мисије.

2. Материјална средства: само ваздушним путем партизани су добили 16.500 тона оружја, муниције и других потрепштина, не рачунајући залихе добијене бродовима, и од Совјета. Чиме им је неупоредиво олакшан задатак у заштити авијатичара, цивила и рањених током евентуалних борби за спашавање истих. Четници нису добили ни метак.

3. Партизани су имали комуникацију са савезницима, врло функционалну док четници нису имали готово никаквог контакта.

Чак и да претпоставимо да су партизани спасили, а не само проследили 2000 авијатичара - уколико је тај број уопште тачан, они имају дебело негативан салдо (2000/19000). Четници имају позитиван.
Још ако убацимо у игру пондер - да би поређење било могуће (материјална, морална и политичка подршка коју су уживали, ветар у леђа од највиших политичких и војних инстанци насупрот ничему од тога - чиме су располагали четници) - статистички је немогуће да тих "2000" буде веће од макар и "један".

Што се тиче евакуисаних рањеника и цивила и њиховог броја, осим оног горе, сама та чињеница није проблем. Оно што јесте мрља, јесу случајеви које сам навео а и други. Евакуација рањеника и цивила током непријатељског напада само у једном циљу: да се ослободе вишка терета како би лакше и брже ухватили тутањ. Ситуације које су се дешавале када су се нашли у безизлазној ситуацији и када би без спољне интервенције (залихама, ваздушним нападима на непријатељске концентрације, евакуација оних који спречавају бекство) доживели катастрофу.
Супротан случај не постоји.

[Милослав Самарџић]

Шико, колико је од тих 19.000 евакуисаних било здраво?
Сајц пише да их је било доста, да су предност имале љубавнице комесара и уопште партијаца (чак и у односу на рањеника), да су трошиле злато добијено од Западних савезника по скупим продавницама у Италији... Иначе за то злато и новчану помоћ код комуниста уопште не можеш видети евиденцију. Код четника су наравно вођене књиге.

[Chicot]

Тешко је утврдити тачно, јер су понуђени подаци сумарни и недовољно прецизни. У тексту који сам навео говори се о преко 11000 евакуисаних углавном рањених партизана и цивила,. У табели која је дата у прилогу књиге се види да је евакуисано 19000 људи, али није јасно да ли је у тај број урачуната и евакуација авијатичара и / или савезничког особља. Највише партизана је евакуисано бродовима, и мислим да је на тај начин изашао из земље највећи број здравих.
Ја сам стекао утисак да су евакуацију авионима радили само у најхитнијим случајевима.

[Милослав Самарџић]

Јел 19.000 укључује и бродове?
Имам документарни филм, и то у боји, кад се бродом превозе у Италију, сви здрави, певају неке партизанске песме. Има доста млађих жена.

[Chicot]

Не,само ваздушним путем.

[Милослав Самарџић]

Па колико их је онда пребачено укупно?

[Chicot]

Немам информацију о броју партизана евакуисаних бродовима. Ватра је горе поставио податак да их је у италији било на лечењу 36000. Кад одузмемо ових ~ 7-8000 евакуисаних авионима, вероватно је да је бродовима транспортовано преко 30000. Рачунајући и здраве борце, као и цивиле.

[Милослав Самарџић]

Ако је на лечењу било 36.000, онда се додају здрави...
Поред осталог, било их је и на обуци, чак и на Малти, имам неке слике како Енглези обучавају партизане и партизанке на Малти 1944.